Upoznao sam ga kada me je Slavoljub Marjanović, poznatiji kao Caja, odveo u Institut „Mihajlo Pupin” radi zaposlenja. Zapravo, znao sam za njega od ranije, jer je na Elektrotehničkom fakultetu predavao Telemehaniku na smeru Automatika. Dejan je u to vreme bio tehnički direktor OOUR-a Računska tehnika.
Razgovor je trajao veoma kratko. Pitao me je šta preferiram, hardver ili softver. Na moj odgovor da je to hardver, kratko je prokomentarisao da će se na predstojećem konkursu više tražiti inženjeri za razvoj softvera.
Pre nego što sam konačno počeo da radim, Dejana ću sresti još dva puta. Oba puta u kultnoj kafani „Domovina“, koje više nema. Prvi put me je pitao da li sam konkurisao, a drugi put me je obavestio da sam primljen.
Makar bila i najveća glupost
Pošto je njegov inženjerski angažman bio vezan za odeljenja u kojima ja nisam radio, nije bilo prilike da neposredno sarađujem sa njim. Sve do neka tri meseca pre odlaska u vojsku.
Odlazak se pomerio, a ja sam bio završio svoje dotadašnje radne obaveze. Obratio sam mu se kao tehničkom direktoru sa molbom da mi nađe posao na kome bih se angažovao naredna tri meseca. Odmah je to uradio, i pošto mi je objasnio šta treba da radim, rekao je:
„Pitaj sve što ti nije jasno, makar bila i najveća glupost na svetu.”
Taj njegov čin me je oslobodio straha od greške, koji me je ponekad do tada sputavao. I tada sam se prvi put osetio kao pravi inženjer.
Direktor koji nije hteo da bude
Ni po povratku iz vojske naši inženjerski putevi se nisu ukrštali. Nikada nisam neposredno sa njim sarađivao. Ali sam bio svestan njegovog značaja za uspehe našeg OOUR-a u to vreme. Bio je veliki praktičar, što se najbolje videlo po tome što su projekti kojima je rukovodio uspešno okončavani.
Oko dve godine, početkom osamdesetih, bio je vršilac dužnosti direktora. U to vreme sam bio član Saveta i vladala je nepodeljena želja da tu dužnost i prihvati. Mnogo godina kasnije, kada sam ga pitao, pa rekao bih i kritikovao, što to nije učinio, pravdao se da nije bio prihvatljiv za širu društvenu zajednicu.
Oni koji su živeli ta vremena znaće na šta je mislio.
Fakultet
Možda sam najviše stručne saradnje ostvario sa Dejanom po njegovom napuštanju Instituta i prelasku na Elektrotehnički fakultet. Predavaće ono što mu je bila direktna struka — Digitalnu elektroniku i Procesne računare, kasnije Upravljačke računarske sisteme.
Često sam svraćao kod njega na Fakultet. A povremeno ćemo se nalaziti i u onoj istoj „Domovini”, gde je započelo naše poznanstvo. Tu ćemo imati i mali sukob oko načina realizacije jednog projekta.
Po mom odlasku u Čačak ređe ćemo se viđati, sve dok nije počeo da izvodi nastavu na specijalističkim studijama koje je Tehnički fakultet organizovao za zaposlene u Tehničkom remontnom zavodu. Vrlo često smo vodili prijatne razgovore u predahu između predavanja.
Bila mi je čast što je bio u komisiji za ocenu i odbranu moje doktorske disertacije, kao i član svih komisija za izbor u nastavnička zvanja na Tehničkom fakultetu u Čačku. Učinio mi je čast i svojim prisustvom na večeri koju sam organizovao za drage beogradske kolege posle izbora u zvanje redovnog profesora. Takođe, bilo mi je drago što sam bio deo društva iz Instituta koje je organizovalo večeru u čast njegovog odlaska u penziju.