Sigurno će vas iznenaditi naslov, pa hajde da ga objasnim. Dragačevo je kraj kome se po mnogo osnova vraćam, otud vraćanje. A obećanje potiče od dogovora sa mojim drugom Žikom Karovićem da mu pokažem Dragačevo. Tačnije, onaj njegov deo koji se obično naziva Donje Dragačevo.
Iskreno, ne bih umeo tačno da objasnim šta je to Donje Dragačevo, ali pretpostavljam da su to mesta između Bjelice i Jelice, odnosno Guče i Lučana.
Za Dragačevo me vezuju preci, koji listom potiču iz dragačevskih sela. I mnogobrojna rodbina raširena po celom kraju. Nažalost, po onom narodnom „ima vremena”, propustio sam da zapišem nešto više dok su mi roditelji bili živi. Ali i ovako mi je ostalo puno u sećanju, najviše od moje bake Ljubice, pored koje sam odrastao.
I ranije sam prokrstario Dragačevom, čak sam mnogo toga i prepešačio. Osam puta sam se peške popeo na Ovčar, stižući do njegovih obronaka kroz Rtare i Dučaloviće. Zato je ovaj izlet sa Žikom bio vraćanje starim stazama, ali pokazaće se da uvek može da se otkrije i neka nova.
Sreda, 24. septembar 2025.
Javih se Žiku oko pola devet, sa jednostavnim pitanjem: „Jesi li za šetnju po Dragačevu?” Ubrzo stiže potvrdan odgovor.
Glavni put prema Dragačevu je onaj koji se nastavlja na ulicu Kneza Miloša, nekadašnji Ivanjički sokak, jer je preko Dragačeva put dalje vodio ka Ivanjici, gde je dugo bila granica Srbije.
Ovim putem, tada još prašnjavom džadom, prošao sam peške davne 1958. godine. Bilo je proleće, a ja sam imao četiri i po godine. Bila je nedelja kada me je tata poveo na izlet do Karaule. Naravno, zastali smo kod česme koja i danas postoji. Do sada nisam znao da se zove Rusovača. Ali sam znao da je podignuta pod pokroviteljstvom kralja Aleksandra Prvog 1927. godine, u spomen na poginule Dragačevce u ratovima od 1912. do 1918.
Na Gučkom putu nekada je bila poznata kafana koju je držao Slavo Dragićević, popularna među Čačanima, jer se s proleća tu prvo služila mlada jagnjetina. Zgrada i danas postoji, ali kafana je odavno zatvorena. A odavno nema ni Slava.
Odmaralište koga nema
Sa Gučkog puta skrećemo ka selu Grab. Ovim putem se stiže do nekadašnjeg dečjeg odmarališta „Zdravljak”, koje je danas potpuno devastirano. Podignuto je 1935. sredstvima Crvenog krsta, a posle rata postalo dečje odmaralište. Početkom raspada Jugoslavije postalo je smeštaj za izbeglice iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Posle toga je bivalo sve zapuštenije, da bi konačno bilo dovedeno do uništenja požarom 2016. godine.
Levo se skreće prema arheološkom lokalitetu Gradina, koji je još uvek nedovoljno poznat — a kamoli posećen.
Tijanje
Na oko dva kilometra pre Tijanja, s leve strane puta, nalazi se stari hrast za koji se veruje da ima isceliteljske moći.
Tijanje je dugo bilo sresko središte za okolna sela, Zeoke, Rtare, Negrišore, Turicu, jer se tu nalazila crkva i škola u koju su išla deca iz svih njih. Crkva posvećena Svetom velikomučeniku Prokopiju sazidana je 1810. godine; njen ktitor je Josif Milovanović.
Nekada je put išao pored same reke, ali je sedamdesetih napravljen nov, brdom sa desne strane, kroz atar Markovice. Probijanjem puta srušene su dve velike stene, Mali i Veliki Kamalj, koje su se nalazile u zabranu mog pradede Živojina Jovaševića. Ispod njih se u Tijanjskoj reci nalazio Maniti vir, baka mi je pričala da su tu dovodili ovce na kupanje. S druge strane klisure, ispod Milojevića brda, nalazio se izvor Popovac.
Na našim pešačkim turama otac me je obavezno vodio na izvore, koji su bili veliko blago dragačevskih sela.
Rtari
Rtari su, pored Zeoka, selo koje me najviše veže za Dragačevo. Tu je 1914. godine rođena moja majka Radojla. U ovom selu ostala mi je i jedina imovina nasleđena od predaka, na brdu Klik, pored puta poznatog kao Rankovac, posedujem šumu od nekih sedamdeset ari.
Put od Čačka preko Pridvorice bio je od velike važnosti za sela u Donjem Dragačevu. Krajem devetnaestog veka narodni poslanik Ranko Tajsić izborio se da se taj pravac osposobi za kolski saobraćaj, pa je u narodu ostao poznat kao Rankovac.
Usput prolazimo pored Rtarskog groblja, gde su sahranjeni moji prababa Ružica i pradeda Milovan Stojanović.
Prolazimo pored još jednog izvora, koji se nalazi tačno ispod mesta gde je bila rodna kuća moje majke. Od cele familije Stojanović sada postoji samo još kuća mog ujaka Mića. Njegov deda Bogosav i moj Milovan bili su rođena braća. A on je samo godinu stariji od mene.
Kafa iz automata
Pošto sam želeo da se popnemo uz Lis prema Kravarici, pogrešio sam kod mosta preko Bjelice, pa smo se vraćali.
Konačno nalazimo mesto gde ćemo popiti kafu. Nije se radilo o kafani, već o prodavnici. A kafa, iako iz automata, odlična. Posedesmo u hladovini, dok je napolju još uvek pržilo jesenje Sunce.
Iz Guče nas put vodi preko Rogače. To je još jedno dragačevsko selo iz kog potiču moji preci, odavde, iz familije Zoćević, potiče moja prababa sa majčine strane Stanija.
Ručak u Atenici
Nažalost, Dragačevo uglavnom živi u vreme Sabora trubača, tako da nismo našli pogodno mesto za ručak. Odlučujemo da to obavimo u restoranu „Baralić” u Atenici. Pokušavamo da nađemo kraći put preko Loznice, ali ne uspevamo, pa se spuštamo skroz do Čačka.
Konačno smo mogli da predahnemo uz dobru kuvanu govedinu i neizbežno pivo.