Rad u Institutu mi je, pored bavljenja neposrednim zadacima, doneo i upoznavanje sa njegovom prošlošću, pre svega sa događajima vezanim za Digitalnu laboratoriju. Nije to bila posledica isključivo moje znatiželje, koja nikada nije bila upitna. Jednostavno, podsećanje na prošlost često se nametalo u razgovorima starijih kolega, kojima sam sve češće prisustvovao. Ponekad je poticalo iz aluzije na neki aktuelni događaj, a nekad je bilo samo prisećanje na ranije poslove i druženja.
Jedan od događaja o kojima se još uvek diskutovalo bila je „diverzija”, uništavanje realizovanih montažnih ploča na projektu CER-111, uoči nove 1976. godine. Zbivanja su ostala nepoznanica čak i za većinu onih koji su bili učesnici. Pominjem taj slučaj, jer se o njemu često raspravljalo i ispredale su se razne teorije. Nisam lično bio zainteresovan da saznam šta se stvarno desilo; voleo sam da slušam razmenu mišljenja neposrednih aktera. Ali mi je bilo važno da steknem utisak šta mogu da očekujem od pojedinaca sa kojima ću možda sarađivati.
Vreme integracija
Kad sam pomenuo Draškov naučni put, uz onu opasku kako su ga Čačani napravili naučnikom, setih se priča o događajima iz sredine šezdesetih, vezanih za neuspešnu integraciju sa Elektronskom industrijom.
Šta se tačno dešavalo u Institutu tih dana nije mi previše poznato. Ovo je više priča o posledicama. Na osnovu kasnijeg razvoja događaja izgleda da su zagovornici integracije bili rukovodstvo Instituta na čelu sa tadašnjim direktorom Đorđem Kovačevićem, ali i grupa uticajnih inženjera. Pošto su se zaposleni na referendumu izjasnili protiv, glavni zagovornici su napustili Institut.
Neki od njih, Tihomir Aleksić, Dobrivoje Jovanović i Bogosav Kovačević, prešli su u Elektronsku industriju i kasnije će biti među utemeljivačima Elektronskog fakulteta u Nišu. Aleksić će kasnije preći na Elektrotehnički fakultet u Beogradu i do penzije biti šef Katedre za računarsku tehniku. Jovanović će postati profesor na Saobraćajnom fakultetu, a Kovačević će do penzije ostati u Nišu.
Kako je počelo u Čačku
Uz proces integracije treba se podsetiti da je Elektronska industrija u Nišu nastala spajanjem dotadašnjih „RR zavoda” iz Niša i Beogradske elektronske industrije.
A kad smo već kod istorije, malo je poznato da je razvoj elektronske industrije u Jugoslaviji počeo izradom radio-stanica u Tehničkom remontnom zavodu 1940. godine. Rukovodilac proizvodnje bio je inženjer Rotkijevič, koji je posle početka Drugog svetskog rata emigrirao iz Poljske u Jugoslaviju. Posle rata je u Čačku formirano preduzeće „Dobrosav Boba Miletić”, u čijem sastavu je bio i Tehnički remontni zavod. Direktor preduzeća bio je Vladimir Jasić, koji će kasnije osnovati „RR zavode” i dugo biti njihov direktor, a potom i direktor Elektronske industrije u Nišu.
Na neki način može se reći da su „RR zavodi” nastali na proizvodnji koja je započeta u Čačku.
Gvožđurija i fina meka roba
Kada je krajem sedamdesetih Elektronska industrija ušla u saradnju sa Honeywellom, ponovo se aktuelizovala integracija elektronskih i računarskih firmi u Srbiji. U proleće 1978. na Jastrepcu je održan polutajni sastanak rukovodstava tih preduzeća; znam da su učestvovali direktori Elektronske industrije i Instituta „Mihajlo Pupin”.
Dule Hristović, sa kojim sam tada delio kancelariju, dobio je od Georgija zadatak da na osnovu beležaka sa tog sastanka pripremi tekst zaključaka. Pošto je naglasak bio na računarima, sećam se da je Dule na prvoj stranici pisao o računaru. I tada sam se prvi put sreo sa pokušajem da se na srpski prevedu reči hardver i softver. Zapamtio sam kako je to formulisao:
hardver — gvožđurija; softver — fina meka roba.
Uvek sam se toga sećao kasnije, kada sam kao nastavnik trebalo da studentima približim te pojmove.
Grk
Moj prvi direktor Georgi Konstantinov, iz milošte zvan Geša ili Grk, bio je tada daleko mlađi nego što sam ja sada. Delovao mi je nekako daleko i zatvoreno, a za nekoga ko je imao nepune dvadeset četiri godine, prilično strogo.
Na posao je dolazio svojim žutim „kecom”, a ako je imao posla u gradu, odlazio je taksijem. I uvek se vraćao u Institut, da bi se svojim kolima vratio kući. Na sastanke je odlazio samo da bi rešavao probleme nastale tokom realizacije poslova; dogovore je prepuštao saradnicima, i to ne samo šefovima nego i drugim inženjerima. Znalo se šta je starije.
Nekoliko dana pošto smo počeli sa radom, pozvaše nas iz sekretarijata da dođemo kod direktora. Nas šestoro posedasmo u polukrug ispred njega i on nam se obrati rečima koje su trebalo da budu neka vrsta upoznavanja sa sredinom. Naravno, posle više od četrdeset godina ne sećam se svih detalja. Ali dve stvari su mi ostale urezane u pamćenje.
Prva se odnosila na naučnoistraživački rad. Po tom pitanju je rekao: „Drage kolege, nemojte očekivati da ćete se ovde baviti naukom. U najboljem slučaju, ono čime se mi bavimo su primenjena istraživanja.” Ta rečenica je ostala neka vrsta vjeruju mog inženjerskog, a kasnije i nastavničkog posla.
Drugi komentar koji sam zapamtio ticao se toga posle koliko vremena su se u Institutu rešavali stambeni problemi. Rekao je, oko sedam godina.