Tag: istorija računarstva

Posted on

Kuda ide računarstvo

Kako su računari zaista stizali u Jugoslaviju, najbolje pokazuje jedna zaobilaznica.

Početkom osamdesetih godina postojala je zabrana uvoza računara. Mnoge firme su upravo u tome videle šansu da, zaobilazeći zakon, dobro zarade. Klasičan primer je pojava PDP-11 računara na jugoslovenskom tržištu.

Slovenačke firme kao što su „Lesnina”, „Marles” i „Slovenijales” bile su tokom sedamdesetih veliki izvoznici nameštaja i proizvoda od drveta. U tom poslu njihov glavni spoljnotrgovinski partner bila je ljubljanska „Elektrotehna”. Izvozničke firme su bile obavezne da devize koje unesu u zemlju prodaju Narodnoj banci, ali ako su uvozile robu, te obaveze nisu imale. „Elektrotehna” je tu klauzulu iskoristila i formirala preduzeće „Delta”, registrovano za proizvodnju računara.

U to vreme su PDP-11 računari firme DEC bili najprodavaniji mini računari na svetu, pa su odlučili da ih pod svojim imenom prodaju na jugoslovenskom tržištu.

Autohtonu pojavu na domaćem računarskom tržištu predstavljala je grupacija okupljena oko Instituta „Mihajlo Pupin” i programa TIM. Najpoznatiji računari iz te familije bili su TIM-100, TIM-200, TIM-300 i TIM-600.

Softver koji nismo napisali

Pri svemu tome je propuštena šansa da se više uradi na razvoju softvera. Sem časnih izuzetaka, nije bilo izraženijih pokušaja da se radi na sopstvenim verzijama sistemskog softvera.

Legenda kaže da je prevodilac za FORTRAN IV+, razvijen u DEC-u, generisao toliko efikasan kod da bi ga programer teško mogao napisati direktno na mašinskom jeziku.

Šezdesetih i sedamdesetih je u praktičnoj upotrebi bio relativno mali broj programskih jezika visokog nivoa. Projektanti kompajlera su zato mogli ozbiljnije da se uhvate ukoštac sa problemom generisanja efikasnih mašinskih programa. Jer računari su bili znatno sporiji nego danas — gotovo da je svaka suvišna mašinska instrukcija kvarila performanse programa čiji je bila deo. S druge strane, operativni sistem, koji je već uveliko postao nezamenljiv, efektivno je trošio računarsko vreme. Bilo je očigledno da treba naći put ka novim operativnim sistemima, koji će efikasnije realizovati funkcije neophodne za uspešno korišćenje računara.

Bili su to samo neki od problema koji su nametali glavno pitanje: kuda ide računarstvo?

Zrelost, pa preokret

Sedamdesetih godina je klasično računarstvo dostiglo punu zrelost. Primena računara bila je u punom zamahu, operativni sistemi su omogućavali višekorisnički i višeprocesni rad, pojavljivali su se novi programski jezici prilagođeni konkretnim primenama. Veliki računari su polako ustupali mesto mini računarima.

Razvoj poluprovodničke tehnologije i pojava mikroprocesora na početku osme decenije najavili su velike promene. Prvi mikroprocesori su po računarskim parametrima daleko zaostajali za postojećim računarima. Međutim, trebalo je da prođe manje od decenije i po da se situacija promeni.

Neko novo računarstvo

Pored poznatih firmi, na računarskoj pozornici zaigrali su i novi igrači. Mikroračunarske komponente i računari zasnovani na njima demokratizovali su svet računarstva, praktično svako je mogao da razvije sopstveni računar. Počelo je vreme računara iz garaža. Zahvaljujući tome, neke firme su se izdigle do najvećih poslovnih visina, na primer Apple.

Neke firme su se prilagođavale novonastaloj situaciji. Kroz takav proces je IBM tržištu ponudio Personal Computer, koji svi znamo po skraćenici PC. Neke, kao Hewlett-Packard, prebacile su se sa drugih delatnosti i uplovile u vode računarstva.

Ali bilo je i firmi koje nisu prepoznale huk vremena i nestale sa scene. Najupečatljiviji primer je Digital Equipment Corporation. Sledeći viziju svog predsednika Kena Olsena, nisu verovali u mikroračunarsku eru. Kada su to shvatili, bilo je kasno. Iako je njihov mikroprocesor Alpha bio najnapredniji u svoje vreme, drugi su već osvojili tržište. Na kraju su i sami izašli na tržište, pa ih je kupio Compaq, firma nastala na tragovima popularnosti PC računara.

Današnje generacije i ne znaju šta je DEC bio u istoriji računarstva. Ni koliko su njihovi računari PDP-11 i VAX-11 doprineli da računari postanu to što jesu.

Literatura

Flynn, M. J., Directions and Issues in Architecture and Language, IEEE Computer, oktobar 1980, str. 5–22 · Ditzel, D. R., Patterson, D. A., Retrospective on High-Level Language Computer Architecture, Proceedings of the 7th International Conference on Computer Architecture, 1980, str. 97–104 · Wulf, W. A., Compilers and Computer Architecture, IEEE Computer, jul 1981, str. 41–47 · Myers, G. J., Advances in Computer Architecture, John Wiley & Sons, 1982 · Patterson, D. A., Sequin, C. H., A VLSI RISC, IEEE Computer, septembar 1982, str. 8–21

Posted on

Labudova pesma jugoslovenskog računarstva

Početak sedamdesetih godina prošlog veka, sa pojavom prvog mikroprocesora Intel 4004, najavio je revoluciju u računarstvu. Mikroprocesori su sa sobom donosili sopstvenu arhitekturu skupa instrukcija. Zadatak projektanata sada je bio usmeren na povezivanje mikroprocesora sa okruženjem, periferijama. I na tom planu je posao bio olakšan, jer su proizvođači nudili gotova periferijska integrisana kola za tu namenu.

Druga polovina sedamdesetih donela je preorijentaciju obrade podataka sa dotadašnjih mainframe i mini računara na mikroračunare. Njihova relativno niska cena uticala je da više ne budu privilegija bogatih. Dostupnost do nivoa pojedinca značila je svojevrsnu demokratizaciju primene računara.

Kako je „Delta” postala „Iskra Delta”

Razvoj mini računara imao je odraza i na „računarsku industriju” u tadašnjoj Jugoslaviji. Kao država relativno otvorena prema svetu, jugoslovenska preduzeća su bila u prilici da kupuju licence za proizvodnju različitih industrijskih proizvoda. Tokom sedamdesetih to je obuhvatilo i računare, pa su se na tržištu pojavili računari poznatih svetskih firmi, DEC, CDC i Honeywell.

Slovenačko spoljnotrgovinsko preduzeće „Elektrotehna” 1974. godine formira preduzeće „Delta”, koje počinje da sklapa računare istog imena. Zapravo se radilo o računarima iz familije PDP-11, koje je proizvodila jedna od vodećih svetskih firmi, Digital Equipment Corporation. Istovremeno „Iskra” iz Kranja pokušava da jugoslovenskom tržištu ponudi mini računar Cyber 18 firme Control Data Corporation.

S obzirom na popularnost PDP-11, slovenačka vlada donosi odluku da „Delta” dalje funkcioniše u okviru sistema „Iskre”, tako da se na tržištu pojavljuje nova firma „Iskra Delta”, koja je nudila računare iz DEC-ovih familija PDP-11 i VAX-11.

U to vreme i Elektronska industrija iz Niša, u saradnji sa američkim Honeywellom, započinje proizvodnju mini računarskih sistema Honeywell Level 6.

Labudova pesma

Poslednji klasični računar projektovan u Institutu „Mihajlo Pupin”, a time i u celoj Jugoslaviji, bio je PMO. Projekat je realizovan od 1980. do 1985. godine, zajednički sa Institutom problema upravljanja iz Moskve.

Računar ipak nije bio sasvim klasičan, jer je realizovan kao RISC procesor. Pominjanje RISC-a budi asocijaciju na RISC I sa Berklija i MIPS sa Stanforda. Ali u isto vreme je i na Balkanu razvijen procesor zasnovan na sličnom konceptu. Čak je imao i bolje karakteristike u pogledu broja registara.

Ali sve je to ostalo nekako u senci. Možda nismo imali hrabrosti ili umeća da sami sebe promovišemo. Istina, naš procesor je realizovan korišćenjem SSI i MSI TTL tehnologije, dok su pomenuta dva bila VLSI projekti.

Tim projektom je spuštena zavesa na jednu delatnost kojom se Jugoslavija svrstala u razvijeni deo čovečanstva. I to u trenutku kada je računarstvo tek postajalo tehnika koja će pokoriti svet.

Šta smo se odrekli

Odlukom da se pažnja posveti razvoju sistema isključivo na osnovu gotovih računarskih komponenata, dobrovoljno smo se odrekli sopstvenog znanja.

Danas više nema ni kritične mase znanja ni kadrova za projektovanje u oblasti računarske tehnike. Sami smo sebe gurnuli u grupu zemalja koje su nekada bile daleko iza nas. A neke su čak i učile od nas, školujući svoje kadrove na našim fakultetima.

Danas nam ostaje da se tešimo nekakvim rezultatima u informacionim tehnologijama. Ti rezultati jesu stvarni, ali današnje generacije, čak i oni koji deluju u toj oblasti, moraju da znaju da to nije računarska tehnika. Tehnika u kojoj smo imali svoje mesto u svetskim razmerama.

Posted on

Ima li u Srbiji računarske tehnike

I sama pomisao na istoriju računarstva predstavlja ogroman izazov. A pri tome ne treba zaboraviti da je ta istorija sažeta u poslednjih sto godina, pa i manje. Gotovo da je teže pisati o istoriji računarstva nego o ratovima koji su se dešavali u isto vreme.

Računarstvo je oblast u kojoj su iskoraci pokušavani na različitim mestima u svetu. Pošto je najtešnje vezano za razvoj elektronike i odgovarajuće tehnologije, logično je gde je došlo do najvećih proboja. Bez dubljeg razmišljanja, računarstvo se danas prevashodno posmatra kao tehnološki problem. Međutim, treba očekivati da se u pozadini intenzivno razmišlja o novim konceptima, koji bi trebalo da ga podignu na višu stepenicu.

Obrnuta sudbina

Uprkos posledicama rata i činjenici da je elektronika ovde ušla tek uoči njega, Jugoslavija se prilično rano uključila u svet računarstva. Nosioci razvoja prvih računara bili su Institut u Vinči i kasnije Institut „Mihajlo Pupin”. Prvi računar razvijen u Jugoslaviji bio je CER-10.

Nažalost, računarstvo u Jugoslaviji, a time i u Srbiji, imalo je pomalo obrnutu sudbinu od one koja je postojala u svetu. Od zemlje koja je bila među pionirima, postali smo zemlja koja je u razvojnom smislu na repu događaja. Umesto toga, postali smo zemlja u kojoj je primena računara postala sinonim za samo računarstvo. A i dostignuća na tom planu su diskutabilna.

Suočavanje sa istinom

Četrdeset i kusur godina ubeđujem i sebe i druge da se bavim računarskom tehnikom. Možda je došao trenutak kada se treba suočiti sa istinom. Jer ima jedno tri decenije kako je taj pojam nekako gurnut u stranu. Za to vreme u prvi plan su izlazili pojmovi kao što su informatika, informacione tehnologije, a danas digitalizacija. A pri tome, da li iz neznanja ili nečeg drugog, svi zaboravljaju da iza svih tih pojmova u savremeno doba stoji, računar.

Kad se pomene računarska tehnika, dovoljno upućeni razmišljaju o projektovanju i o korišćenju, odnosno primeni računara. Gde je tu onda prava računarska tehnika? Bez straha da ću pogrešiti: pod računarskom tehnikom podrazumeva se oblast projektovanja računarskih sistema. To znači i hardvera i softvera, s tim što se kod softvera prvenstveno misli na sistemski softver.

Pitanje koje se mora postaviti glasi: ima li danas u Srbiji prave računarske tehnike?

Korak u budućnost, sa Zvezdarskog brda

Da bi se dao inicijalni odgovor, potrebno je posegnuti malo za istorijom. I to onim vremenom kada su se računari realizovali na osnovu integrisanih kola niskog i srednjeg stepena integracije. Ta kola su u principu bila slobodno dostupna na tržištu, pa je razvoj računara zavisio od sposobnosti inženjera da ga projektuju. To je podrazumevalo specificiranje nove arhitekture i njenu realizaciju u obliku konkretnog uređaja.

Bile su to šezdesete i sedamdesete godine prošlog veka. Može se reći da je to bilo zlatno doba i za računarstvo u Srbiji. Vodeću ulogu imao je Institut „Mihajlo Pupin” i njegova Digitalna laboratorija.

CER-10 je bio prvi jugoslovenski digitalni računar. Projektovan je u Institutu u Vinči, a realizovan 1960. godine u Institutu „Mihajlo Pupin”. Izveden je korišćenjem elektronskih cevi, tranzistora, elektronskih releja i feritne memorije. Posle njega je sledio čitav niz računara koji su nosili istu oznaku.

I tada smo bili svet

Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih inženjeri Instituta „Mihajlo Pupin” i Instituta problema upravljanja iz Moskve projektovali su i realizovali hibridni, analogno-digitalni računar HRS-100. Za potrebe instituta iz sastava Akademije nauka Sovjetskog Saveza realizovana su tri takva sistema.

Kraj ere računara na bazi diskretnih komponenata predstavljao je specijalizovani sistem PMO, Procesor multiprocesne obrade. Razvoj je tekao od 1980. do 1985. godine. Procesor je bio namenjen kao hardverska podrška radu operativnog sistema, a realizovan je kao RISC mašina.

Njegov razvoj tekao je paralelno sa razvojem RISC mikroprocesora, koji je na Univerzitetu Berkli vodio tim istraživača pod rukovodstvom Dejvida Patersona. Razvoj PMO bio je potpuno nezavisan od njega.

To pokazuje da je i početkom osamdesetih godina prošlog veka u Srbiji postojala kritična masa istraživača i znanja da se uhvati ukoštac sa najsloženijim projektima u oblasti računarske tehnike.

Posted on

Malo istorije (13): RISC koji niko nije primetio

Aktivnosti su nastavljene i tokom 1984. godine došlo je do intenziviranja rada na realizaciji procesora. Kolege iz Moskve su ponovo došle u oktobru, kada su počela testiranja prvog primerka PMO.

Nažalost, krajem godine došlo je do osipanja tima. Joca je napustio Institut i otišao u GTE, a Milo i Miroslav su otišli u vojsku. Mi ostali smo uzeli dvonedeljni predah i krajem novembra se bacili na posao, jer je prvi primerak trebalo završiti do kraja februara 1985. godine, za kada je bilo planirano da se sistemi spakuju i transportuju u Sovjetski Savez. Tokom testiranja je ulogu računara domaćina igrao mikroračunar Iskra Data 1680; pošto se tim delom bavio Miroslav, zbog njegovog odlaska u vojsku projektu se priključio Dejan Srđević.

U naredna tri meseca uspeli smo da kompletiramo jedan primerak i da najvećim delom realizujemo blokove drugog, ali ne i da ih testiramo. Konačno, 4. marta 1985. godine PMO je krenuo put svog odredišta.

Do konačne primopredaje u oktobru 1986. proći će naporna godina i po testiranja i otklanjanja nedostataka. Tokom dvomesečnog boravka u proleće 1985. uglavnom smo uspeli da u potpunosti osposobimo oba primerka, iako smo drugi velikim delom uradili u samoj Moskvi. Kamen spoticanja se pokazao onaj deo PMO koji je sovjetskoj strani ponuđen kao dodatak, a procesor je i bez njega mogao u potpunosti da podrži multiprocesiranje.

Zašto niko nije primetio

Iako je realizacija potrajala punih šest godina, treba reći da je reč o značajnom hardverskom projektu, čiju vrednost ni Institut ni OOUR nisu prepoznali.

Već sam rekao da se PMO realizovao u vreme kada su se način rada i korišćene tehnologije u OOUR-u potpuno pomerili ka primeni mikroprocesora. Pojava mikroračunara, pre svega IBM PC-ja, stvorila je fascinaciju računarstvom na širokom planu, čemu nisu odoleli ni inženjeri. Verovatno zbog korišćene tehnologije, TTL kola, originalnost rešenja PMO kao RISC procesora ostala je nekako nezapažena.

A laboratorija je bila

Osnovna organizacija udruženog rada „Računska tehnika”, kako se zvanično zvala naša laboratorija, bila je mesto gde je začeto računarstvo u tadašnjoj Jugoslaviji.

Iako je računarstvo kod nas, bar u onom klasičnom smislu, bilo na samoj ivici, još uvek se nije smatralo samostalnom oblašću. Na Elektrotehničkom fakultetu, u vreme kada sam ja studirao, smer na kome su se specijalizovali inženjeri za tu oblast zvao se Smer za obradu podataka. I naš OOUR se zvao Računska, a ne Računarska tehnika.

Naziv „računarstvo” tek će se polovinom osamdesetih naći u imenu tada najvažnije električarske konferencije, pa će se ona iz ETAN preimenovati u ETRAN, elektronika, telekomunikacije, računarstvo, automatika, nuklearna tehnika.

A imali smo zaista čime da se predstavimo. U prethodne dve decenije u Digitalnoj laboratoriji Instituta „Mihajlo Pupin” razvijeno je, ali i komercijalno ponuđeno domaćem tržištu, više modela digitalnih računara.

Šta je značilo ono OOUR

Ono „OOUR” iz naziva laboratorije došlo je sa ustavnim amandmanima iz 1971. godine i Ustavom iz 1974. godine, kada je u privrednu praksu tadašnje Jugoslavije uveden pojam Organizacije udruženog rada. Takozvana „ourizacija” privrednih subjekata do kraja je formalizovana Zakonom o udruženom radu iz 1976. godine. Praktično, dohodak se sticao i raspodeljivao na nivou OOUR-a.

Posted on

Malo istorije (12): Vrhunac i labudova pesma

Procesor multiprocesne obrade, poznat po skraćenici PMO, bio je vrhunac, ali i labudova pesma onoga što je Digitalna laboratorija bila u računarskoj tehnici tadašnje Jugoslavije. Dovoljno je reći da je ta laboratorija nastala na temeljima razvoja prvog domaćeg računara, CER-10, pa se može smatrati mestom nastanka jugoslovenskog računarstva.

Osetim pomalo tugu kada povremeno pročitam da je prvi domaći računar bila „Galaksija”. Ne sporim značaj i trud tvoraca tog mikroračunara, koji su najširem krugu ljudi ponudili mogućnost da sami sagrade sopstveni računar na tada popularnom procesoru Z80. Prosto živimo u vremenu u kome sve nekako počinje od nas. Ali te 1983. godine nad pravim računarstvom, kao i nad Jugoslavijom, polako se spuštala zavesa.

Prave dimenzije PMO projekta nikada u Laboratoriji nisu sagledane na pravi način. Mogući razlog je to što se realizovao po principu kreni-stani. A moguće je i da su dolaskom Draška na mesto direktora komercijalni efekti počeli da dobijaju prevagu nad stručnim dostignućima.

Selfi za pasoš

O projektu PMO se pričalo mnogo pre nego što je novembra 1980. zvanično krenula njegova realizacija.

Bližio se kraj mog služenja vojnog roka u Sarajevu. Pozvah kući i majka mi reče da ju je neko zvao iz „Pupina” i tražio moj pasoš. Pošto je bilo popodne, pozvah Dabu, jer sam samo njegov broj znao napamet, ne bih li saznao o čemu se radi. Nažalost, dobih neke nemušte odgovore, pa reših da se iz vojske vratim preko Beograda i na licu mesta saznam šta je posredi.

Bio je 6. novembar 1980. godine. Važnost pasoša mi je bila istekla, a 19. novembra je trebalo da putujemo u Moskvu na projektni sastanak. Nasta trka sa vremenom. Ispostavi se da niko ne može brzo da mi napravi slike za pasoš, pa se prihvatih da to uradim sam. Slikah se iz ruke, što bi se danas reklo, napravih selfi. Pošto sam pred odlazak u vojsku kupio aparat za izradu fotografija, dadoh se na posao. Nisam bio baš zadovoljan rezultatom, pa sam se plašio da li će slike proći u SUP-u.

Već u ponedeljak sam ponovo bio u Beogradu i javio se čuvenom Škrbi, zaduženom za bezbednost u Institutu. On je završio posao, dobio sam nov pasoš i poslovnu vizu za boravak u Sovjetskom Savezu. I avantura zvana PMO, koja će trajati narednih pet i po godina, mogla je da počne.

Moskva posle Olimpijade

Tog 19. novembra 1980. u Moskvu smo se uputili Veselin Potić, Dušan Velašević, Borivoj Lazić i ja. Kolege sa Elektrotehničkog fakulteta trebalo je da budu konsultanti, jer je projektni zadatak podrazumevao projektovanje i realizaciju specijalizovanog procesora za podršku multiprocesnosti na familiji računara ES, koji su bili kopije IBM/370, sa operativnim sistemom sličnim IBM-ovom OS/370.

Bila je to godina u kojoj su u Moskvi održane Olimpijske igre, pa je glavni grad poprimio novo ruho. Izgrađeno je dosta novih hotela, stara zdanja su renovirana; bio je to drugačiji grad od onog koji sam upoznao osam godina ranije. Sleteli smo na novoizgrađeni aerodrom Šeremetjevo 2. Smestili su nas u hotel Centralni dom turista, na kraju Lenjinskog prospekta, u blizini trećeg saobraćajnog prstena.

Sutradan nas je sačekala ogromna zgrada Instituta u Profsojuznoj, Sindikalnoj ulici broj 65. Počeli su projektni sastanci na kojima su nas sovjetske kolege upoznavale sa zadacima.

Beleške koje sam ukoričio

Ukratko, zadatak je bio da se isprojektuje i realizuje specijalizovani procesor koji bi, u saradnji sa računarom domaćinom, podržao funkcionisanje multiprocesnosti na tom računaru. Mogao bih naširoko pričati o konceptualnim osnovama na kojima se cela priča zasnivala, ali to nije tema ovog teksta.

Za mene, koji sam još uvek bio mlad inženjer, ti projektni sastanci bili su posebno značajni, jer se na njima raspravljalo o svim aspektima jednog hardverskog projekta. Prvo se sagledavala šira slika, okvir u kome će se procesor koristiti, a to je bila hardverska podrška radu operativnog sistema. Na osnovu elemenata projektnog zadatka diskutovalo se o mogućnostima i načinima zadovoljenja postavljenih zahteva. U kontekstu mogućih rešenja razmatrana je i fizička osnova, koje bi se komponente koristile za realizaciju.

Tokom tog prvog boravka moj glavni zadatak bio je da hvatam beleške na sastancima, i da na osnovu njih kasnije, u hotelu, nas četvorica diskutujemo o onome što je tog dana bilo tema. Beleške sa tih sastanaka iz novembra i decembra 1980. godine ukoričiću i do danas sačuvati kao jednu od relikvija svog inženjerskog posla.

Tim se popunjava

Početkom 1981. godine, posle doktorskih studija u Mančesteru i jednogodišnjeg boravka na Univerzitetu Karnegi Melon u Pitsburgu, u Institut se vratio Jovan Đorđević, koji je odmah postao deo PMO tima. Timu su se priključila i dvojica mladih inženjera, Milo Tomašević i Miroslav Bojović, i pravi posao je mogao da krene.

U martu 1981. ista ekipa, pojačana Jocom, ponovo je otputovala u Moskvu na mesec dana. Tokom tih sastanaka definisani su okviri projektovanja, arhitektura procesora i način povezivanja sa računarom domaćinom. Po povratku su započete ozbiljne aktivnosti na realizaciji. Svakog petka smo imali radne sastanke, na kojima su učestvovali i Bora i Dule, i na kojima su razrađivani detalji.

Krajem oktobra su, prema planu, u Beograd stigle kolege iz Instituta problema upravljanja. Posao se odvijao onako kako treba.

Ali sa njihovim odlaskom kao da je krenuo režim kreni-stani.

Posted on

Malo istorije (11): Crna lista

Radne aktivnosti u OOUR-u tokom sedamdesetih uglavnom su bile vezane za razvoj i realizaciju hibridnog računarskog sistema HRS-100, koji je razvijan u saradnji sa Institutom problema upravljanja iz Moskve. Paralelno je išao razvoj digitalnih računara za domaće naručioce.

U trenutku kada sam počeo da radim, završavala se isporuka trećeg primerka hibrida. Zbog toga je kolega France Presetnik, sa kojim je trebalo da radim na svom prvom projektu, bio odsutan, bio je jedan od poslednjih inženjera koji su ostali na instalaciji i puštanju u rad tog računara.

HRS-100 je razvijan od 1968. do 1971. godine i instaliran u Institutu problema upravljanja u Moskvi, koji je pripadao Akademiji nauka Sovjetskog Saveza. Naredni primerak isporučen je 1974. godine, za potrebe Instituta za hemiju u Novosibirsku. Kako je to bilo samo tri godine pre nego što sam se i sam obreo u Institutu, sećanja aktera bila su još sveža. Pošto se o tome često pričalo, skoro da sam neke događaje upoznao kao da sam im lično prisustvovao.

Kako se dospelo na listu

Realizaciju trećeg hibrida od samog početka pratile su teškoće. Iako su bile uzrokovane odnosima između Jugoslavije i Sjedinjenih Država, takvoj situaciji je doprinelo i ponašanje samog Instituta.

Jugoslavija nije u potpunosti bila sa druge strane gvozdene zavese. U trgovini sa Sjedinjenim Državama imala je status najpovlašćenije nacije, što je omogućavalo nabavku proizvoda i opreme koji su spadali u strateške. Izgleda da su to čelnici Instituta iskoristili da u Americi kupe nove uređaje za magnetne diskove, koje su onda preprodali Bugarima.

U to vreme je postojao SEV, Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć, koji je okupljao socijalističke zemlje; Jugoslavija je bila pridruženi član. U okviru podele posla, Bugari su imali zadatak da razvijaju sisteme za magnetne diskove na nivou SEV-a. Jasno je da su na osnovu diskova dobijenih posredstvom Instituta mogli da vide kako izgledaju novi zapadni diskovi i da svoj razvoj prilagode tome.

Nažalost, Amerikanci su bili upućeni u celu operaciju i Institut je stavljen na „crnu listu” u pogledu nabavke njihove opreme. Ostvarenu zaradu Institut je iskoristio da renovira direktorske prostorije i restoran društvene ishrane.

Posledica je bila nemogućnost direktne nabavke komponenata za treći hibrid. Najveći problemi bili su sa panelima za analogni deo računara i sa periferijama, posebno diskovima. Pošto oprema nije mogla da se nabavi neposredno, angažovani su posrednici, što je značilo znatno veću cenu. A u slučaju diskova su čak nabavljeni polovni uređaji, i to stariji, tehnološki zastareli modeli.

Sovjeti prete raskidom

Ono što je bilo važnije ticalo se teškoća u završetku projekta, jer je sovjetska strana kroz testiranje utvrdila čitav niz nedostataka. Najznačajnija primedba odnosila se na zamenu jedinica magnetnih diskova. Pričalo se da Sovjeti traže raskid ugovora i vraćanje novca.

Koliko je situacija bila ozbiljna, potvrđuje činjenica da je formiran tim za otklanjanje nedostataka, u koji su bili uključeni i ljudi izvan tima koji je realizovao treći hibrid, a koji su učestvovali u razvoju sistema.

Što se diskova tiče, od CDC-a su nabavljeni novi, ali se pokazalo da je reč o istom kršu koji se već nalazio u Moskvi. Čak je morao da dolazi i njihov inženjer iz Francuske, da pokuša da ih popravi. Sa njim i sa Veskom proveo sam jedno uzbudljivo veče i noć u Računskom centru, pomažući im da poprave ono što se nije moglo popraviti. Inače, ta tri dana koja je Francuz proveo u Beogradu bila su među najuzbudljivijim koje sam proveo u Institutu; o tome ću napisati više na drugom mestu.

Na kraju su nedostaci otklonjeni. Kupljeni su diskovi velikog kapaciteta, sa disk-paketima od sto megabajta, kakvi su u to vreme priključeni na računare CER-12 u „Banatskoj banci” u Zrenjaninu i u Računskom centru Instituta.

Vikend u „29. novembra”

Drugi događaj vezan za treći hibrid ticao se deviznog prekršaja koji je morao da se napravi pri kupovini komponenata.

Negde u to vreme za šefa „Pupinkomerca” došao je čovek koji je prethodno radio u bečkom predstavništvu „Rudi Čajavca” iz Banjaluke. Prateći njegovo poslovanje, republički devizni inspektor iz Bosne i Hercegovine došao je u Institut. Proveravajući papire, naišao je na nepravilnosti učinjene pri kupovini delova za hibridni računar. Već je rečeno da su neki od tih prekršaja bili učinjeni iz nužde, jer Institut nije bio u prilici da opremu nabavi regularno. Da li je bilo i drugih deviznih prekršaja, ne znam.

Tek, jednog dana se po Institutu pronese glas da su neki od direktora proveli vikend u miliciji. Ko je sve boravio u „29. novembra”, nisam ni tada tačno znao.

Posted on

Malo istorije (10): Gvožđurija i fina meka roba

Rad u Institutu mi je, pored bavljenja neposrednim zadacima, doneo i upoznavanje sa njegovom prošlošću, pre svega sa događajima vezanim za Digitalnu laboratoriju. Nije to bila posledica isključivo moje znatiželje, koja nikada nije bila upitna. Jednostavno, podsećanje na prošlost često se nametalo u razgovorima starijih kolega, kojima sam sve češće prisustvovao. Ponekad je poticalo iz aluzije na neki aktuelni događaj, a nekad je bilo samo prisećanje na ranije poslove i druženja.

Jedan od događaja o kojima se još uvek diskutovalo bila je „diverzija”, uništavanje realizovanih montažnih ploča na projektu CER-111, uoči nove 1976. godine. Zbivanja su ostala nepoznanica čak i za većinu onih koji su bili učesnici. Pominjem taj slučaj, jer se o njemu često raspravljalo i ispredale su se razne teorije. Nisam lično bio zainteresovan da saznam šta se stvarno desilo; voleo sam da slušam razmenu mišljenja neposrednih aktera. Ali mi je bilo važno da steknem utisak šta mogu da očekujem od pojedinaca sa kojima ću možda sarađivati.

Vreme integracija

Kad sam pomenuo Draškov naučni put, uz onu opasku kako su ga Čačani napravili naučnikom, setih se priča o događajima iz sredine šezdesetih, vezanih za neuspešnu integraciju sa Elektronskom industrijom.

Šta se tačno dešavalo u Institutu tih dana nije mi previše poznato. Ovo je više priča o posledicama. Na osnovu kasnijeg razvoja događaja izgleda da su zagovornici integracije bili rukovodstvo Instituta na čelu sa tadašnjim direktorom Đorđem Kovačevićem, ali i grupa uticajnih inženjera. Pošto su se zaposleni na referendumu izjasnili protiv, glavni zagovornici su napustili Institut.

Neki od njih, Tihomir Aleksić, Dobrivoje Jovanović i Bogosav Kovačević, prešli su u Elektronsku industriju i kasnije će biti među utemeljivačima Elektronskog fakulteta u Nišu. Aleksić će kasnije preći na Elektrotehnički fakultet u Beogradu i do penzije biti šef Katedre za računarsku tehniku. Jovanović će postati profesor na Saobraćajnom fakultetu, a Kovačević će do penzije ostati u Nišu.

Kako je počelo u Čačku

Uz proces integracije treba se podsetiti da je Elektronska industrija u Nišu nastala spajanjem dotadašnjih „RR zavoda” iz Niša i Beogradske elektronske industrije.

A kad smo već kod istorije, malo je poznato da je razvoj elektronske industrije u Jugoslaviji počeo izradom radio-stanica u Tehničkom remontnom zavodu 1940. godine. Rukovodilac proizvodnje bio je inženjer Rotkijevič, koji je posle početka Drugog svetskog rata emigrirao iz Poljske u Jugoslaviju. Posle rata je u Čačku formirano preduzeće „Dobrosav Boba Miletić”, u čijem sastavu je bio i Tehnički remontni zavod. Direktor preduzeća bio je Vladimir Jasić, koji će kasnije osnovati „RR zavode” i dugo biti njihov direktor, a potom i direktor Elektronske industrije u Nišu.

Na neki način može se reći da su „RR zavodi” nastali na proizvodnji koja je započeta u Čačku.

Gvožđurija i fina meka roba

Kada je krajem sedamdesetih Elektronska industrija ušla u saradnju sa Honeywellom, ponovo se aktuelizovala integracija elektronskih i računarskih firmi u Srbiji. U proleće 1978. na Jastrepcu je održan polutajni sastanak rukovodstava tih preduzeća; znam da su učestvovali direktori Elektronske industrije i Instituta „Mihajlo Pupin”.

Dule Hristović, sa kojim sam tada delio kancelariju, dobio je od Georgija zadatak da na osnovu beležaka sa tog sastanka pripremi tekst zaključaka. Pošto je naglasak bio na računarima, sećam se da je Dule na prvoj stranici pisao o računaru. I tada sam se prvi put sreo sa pokušajem da se na srpski prevedu reči hardver i softver. Zapamtio sam kako je to formulisao:

hardver — gvožđurija; softver — fina meka roba.

Uvek sam se toga sećao kasnije, kada sam kao nastavnik trebalo da studentima približim te pojmove.

Grk

Moj prvi direktor Georgi Konstantinov, iz milošte zvan Geša ili Grk, bio je tada daleko mlađi nego što sam ja sada. Delovao mi je nekako daleko i zatvoreno, a za nekoga ko je imao nepune dvadeset četiri godine, prilično strogo.

Na posao je dolazio svojim žutim „kecom”, a ako je imao posla u gradu, odlazio je taksijem. I uvek se vraćao u Institut, da bi se svojim kolima vratio kući. Na sastanke je odlazio samo da bi rešavao probleme nastale tokom realizacije poslova; dogovore je prepuštao saradnicima, i to ne samo šefovima nego i drugim inženjerima. Znalo se šta je starije.

Nekoliko dana pošto smo počeli sa radom, pozvaše nas iz sekretarijata da dođemo kod direktora. Nas šestoro posedasmo u polukrug ispred njega i on nam se obrati rečima koje su trebalo da budu neka vrsta upoznavanja sa sredinom. Naravno, posle više od četrdeset godina ne sećam se svih detalja. Ali dve stvari su mi ostale urezane u pamćenje.

Prva se odnosila na naučnoistraživački rad. Po tom pitanju je rekao: „Drage kolege, nemojte očekivati da ćete se ovde baviti naukom. U najboljem slučaju, ono čime se mi bavimo su primenjena istraživanja.” Ta rečenica je ostala neka vrsta vjeruju mog inženjerskog, a kasnije i nastavničkog posla.

Drugi komentar koji sam zapamtio ticao se toga posle koliko vremena su se u Institutu rešavali stambeni problemi. Rekao je, oko sedam godina.

Posted on

Malo istorije (9): Kraj jedne decenije

Važan događaj koji se desio 1985. godine bio je definitivni odlazak Dejana Živkovića na Elektrotehnički fakultet. Ne toliko zato što je dugi niz godina bio tehnički direktor OOUR-a i time uticao na realizaciju mnogih projekata, koliko zato što smo u Fakultetu dobili konkurenciju u dobijanju poslova. Zahvaljujući Dejanovoj poziciji kod vojske, mnogi zanimljivi projekti su završili na Fakultetu umesto u Institutu. Čak smo izgubili i par projekata koji su nam bili čvrsto obećani i zbog kojih smo prethodno prihvatili realizaciju nekih beznačajnih poslova.

Nažalost, Fakultet se baš i nije pokazao kao pouzdan partner za vojsku, jer su skoro svi ti projekti na kraju završili u Institutu, pogotovu oni u okviru kojih je trebalo napraviti prototip uređaja. A bilo je projekata, kao što je FTS13, koji nisu odmakli od idejnog rešenja. Koliko se sećam, na tom projektu su tri saradnika Fakulteta doktorirala, a šest magistriralo.

Zvezda koja zasija i ugasi se

Draškova politička zvezda konačno je zasijala u vreme Osme sednice Centralnog komiteta, septembra 1987. godine. Ta sednica je značila obračun sa nekima od njegovih dotadašnjih prijatelja. Dotadašnje prijateljstvo mu nije smetalo da na sastanku Osnovne organizacije u našem OOUR-u kaže: „Partija mora da se obračuna sa onima koji su joj naneli zlo.”

Naredne tri godine biće vrhunac njegovog delovanja u Institutu. U to vreme postaće direktor Instituta, a ja ću imati priliku da to ispratim iz prvog reda, jer ću biti član Saveta Instituta.

U zimu 1989/90, posle produženja od skoro godinu dana, izabran je novi Savet. Iako se radilo o turbulentnom vremenu u kome se sve češće pominjao čak i raspad Jugoslavije, Draško je u tome video šansu da učvrsti svoje vođstvo. Posle nas, Dejana Vasiljevića, Slobodana Ivančevića i mene, koji smo kao predstavnici OOUR-a Računska tehnika delovali kao konstruktivna opozicija rukovodstvu, on je uticao da novi članovi Saveta budu njemu podobnije kolege.

Međutim, kao što je preko noći, u proleće 1982, skinuta anatema sa njegovog imena, tako se i njegova zvezda ugasila one februarske večeri kada je prekinut Četrnaesti kongres Saveza komunista Jugoslavije, na kome je on podržao stavove slovenačke delegacije. Ili je bar tako izgledalo. Uglavnom, već u maju 1990. godine Savet ga je smenio sa mesta direktora, uključujući i glasove onih za koje je mislio da će mu biti glavni oslonac.

Izazovi koji su ostali u senci

Vreme koje možemo nazvati „Draškovim dobom” bilo je vreme izazova. Iako smo skloni da ga pamtimo po političkim izazovima, mora se reći da su zbog toga u senci ostali oni važniji, tehnološki.

Buran razvoj poluprovodničke tehnologije odrazio se na sve tri glavne oblasti delovanja Instituta: automatiku, računarstvo i telekomunikacije. Iako nam nije manjkalo znanja, jednostavno smo teško mogli da pratimo promene koje su se dešavale u svetu. Koncept primenjenih istraživanja polako je gubio dah, jer su se potencijalni investitori radije odlučivali za kupovinu gotovih rešenja nego da nas angažuju da im nešto razvijemo. Čak je i vojsci, koja je bila glavni naručilac, trebalo sve više vremena da se odluči za otvaranje novog programa.

Pojava IBM PC-ja i kasnije kompatibilnih računara ukazala je na novu konkurenciju, na koju nismo pravovremeno reagovali. Ili smo mislili da je naš odgovor u vidu programa TIM adekvatan, bar na domaćem planu. Međutim, veliki broj domaćih firmi počeo je da se pojavljuje kao zastupnik svetskih brendova, što nisu mogli da spreče ni restriktivni propisi doneti da bi se to onemogućilo. Firme su pronalazile rupe u zakonima i registrovale se kao domaći proizvođači, a u najboljem slučaju su samo sklapale računare od uvoznih komponenata i stavljale svoje ime.

Da li na osnovu one studije predstavljene u Vojnotehničkom institutu, tek JNA se posle toga odlučila da računarsku bazu daljeg razvoja zasnuje na računarima iz familije Hewlett-Packard 1000. Štaviše, HP je postao strateški partner JNA; od njega su nabavljani i PC računari, „čuveni” HP Vectra, ali i druga računarska i merna oprema. Poslovanje se odvijalo preko spoljnotrgovinskog preduzeća „Hermes” iz Ljubljane. Kao ilustracija obima može da posluži podatak da je naš kolega Darko Dunjić, zaposlen u beogradskom predstavništvu „Hermesa”, negde 1987. godine proglašen za najboljeg menadžera prodaje na nivou celog Hewlett-Packarda.

Šta smo propustili

Bez obzira na to što se razvoj sistema na bazi mikroprocesora i mikrokontrolera tokom osamdesetih odomaćio, druga polovina te decenije pokazala je da Institut sve više tehnološki zaostaje.

Umesto da pokušamo da napravimo projektantski proboj prema razvoju integrisanih kola, mi smo forsirali razvoj višeslojnih štampanih ploča. A bila su to vremena kada se uveliko prelazilo na integraciju logičkih sklopova u složena integrisana kola, i kada se iz segmenta kola opšte namene sve više prelazilo u segment ASIC, integrisanih kola specifične namene. Istina, prelazak na razvoj uređaja sa mikroprocesorima kod nas je bio praćen korišćenjem programabilnih logičkih komponenata, kao što su PAL i PLA. Ali tu se uglavnom završavao naš tehnološki napredak.

Računar iz delova

Krajem osamdesetih pokušalo se sa uključivanjem na PC tržište. Inicijativom Predraga Vraneša krenulo se u razvoj PC/AT kompatibilnog računara na bazi procesora Intel 80386. Novinu je predstavljala činjenica da je osnovna ploča razvijana u Sjedinjenim Državama, od strane naših inženjera, ali na iznajmljenoj opremi i softveru. Tako je izbegnuta nabavka skupe računarske opreme, a pogotovu CAD softvera, koji bi morao stalno da se ažurira uz dodatne troškove. Pored osnovne ploče, u laboratoriji su razvijeni i adapteri za povezivanje sa periferijskim uređajima.

Mali kuriozitet je vezan za moj prvi PC računar, koji je sklopljen iz delova. Ploča je kupljena direktno na Tajvanu, a pošto sa njima nismo imali nikakve odnose, u Srbiju je stigla preko Sjedinjenih Država. Kućište i tastaturu je Vraneš kupio prilikom boravka na sajmu CeBIT u Hanoveru. EGA monitor sam kupio polovan, a video-adapter, adapter hard-diska i paralelno-serijski interfejs bili su prototipovi uređaja razvijenih u Laboratoriji. I to oni prvi ispitani primerci. Ko je imao priliku da zaviri u moj PC računar mogao je da vidi adapterske ploče, koje su, zbog velikog broja žica kojima su vršene ispravke ličile na “božićno drvce”.

Posted on

Malo istorije (5): Sastanak u VTI

Studija o mogućnostima jugoslovenske privrede da proizvodi računare za potrebe JNA imala je veći značaj od samog truda koji su inženjeri u nju uložili. Ona je pre svega nama samima pokazala da je tehnologija računarskih komponenata napravila značajan iskorak i da dolazi novo računarsko doba, koje će računar učiniti dostupnim mnogo širem krugu korisnika nego do tada. Možda toga nismo bili neposredno svesni, ali u onim jutarnjim razgovorima uz kafu se pominjalo.

Po okončanju Studije trebalo je da prođu četiri godine da bi se razvoj vojnog računara ponovo aktuelizovao. Ne sećam se tačno kada smo ponovo dobili priliku da JNA ponudimo svoje viđenje njihovih računarskih potreba. Biće da je to bilo s proleća 1982. godine.

Pominjanje vojske kao korisnika tehničkih sredstava prvo asocira na oružje i oruđa za borbu. Međutim, ovde se radilo o računaru koji je trebalo da obezbedi podršku u praćenju stanja borbenih sredstava, transportne opreme, municije i slično.

Novi projekat se u nečemu razlikovao od prethodnog. Sada je trebalo ponuditi idejno rešenje. Pošto su se u međuvremenu u Jugoslaviji počeli proizvoditi mini računari, jedna od ideja bila je da se u okviru nove Studije da njihov detaljan prikaz, sa osvrtom na mogućnost da neki od njih bude osnova za vojni računar. Čini mi se da je idejno rešenje pomalo ličilo na arhitekturu sistema MU5, razvijanog sedamdesetih na Univerzitetu u Mančesteru. Inicijator takvog pristupa bio je Joca, koji je i sam učestvovao u razvoju tog sistema, a jedan od njegovih arhitekata bio je Roland Ibbett, Jocin mentor na doktoratu.

Creme de la creme

Pošto je Studija završena, sledilo je njeno predstavljanje pred stručnim jugoslovenskim auditorijumom. Skup je održan u Vojnotehničkom institutu. S obzirom na to da se potencijalno radilo o velikom i sigurnom poslu, sastanku je prisustvovao creme de la creme jugoslovenskog računarstva. Bili su prisutni direktori i saradnici svih preduzeća koja su proizvodila ili prodavala računare. Iz akademske sfere, pored nas Beograđana, sećam se kolega sa Elektrotehničkog fakulteta u Sarajevu.

Diskusija koja se tu vodila ostala mi je u sećanju kao trenutak u kome je praktično utvrđeno stanje računarske industrije u Jugoslaviji. I trenutak kada je počela da se sagledava realna slika našeg računarstva u odnosu na svet. To je posebno bilo značajno za „Pupin”, jer je do tada kopča sa svetom bila više intuitivna, a manje tehnološka. Pogotovu za našu Laboratoriju, koja je bila mesto rađanja jugoslovenskog računarstva.

Ako iz ove perspektive pogledam to vreme, moram da konstatujem da su u nekim drugim laboratorijama Instituta bolje osetili nadolazeće tehnološke promene. Bila je to 1982. godina, kada je IBM PC već uveliko bio zakoračio na računarsku scenu, a Intel ponudio tržištu procesor 80286, koji se po svojim karakteristikama približio procesorima klasičnih računara.

Ako je za utehu, čak i u razvijenom svetu ponekad nije bilo sluha za novu tehnologiju. Ken Olsen, predsednik kompanije DEC, smatrao je da mikroračunari nemaju perspektivu, nipodaštavajući IBM PC i da se DEC time neće baviti.

Dve strane stola

Sastanak u VTI je verovatno bio najširi skup računarskih poslenika održan do tada u Jugoslaviji. U to vreme je za direktora OOUR-a Računska tehnika već bio izabran dr Dragoljub Milićević, i on je koristio priliku da se nametne kao važan igrač u domaćoj računarskoj priči. Vreme koje sledi pokazaće da će se nešto od toga i ostvariti.

Sastanak je trajao, čini mi se, dva dana, a diskusija posle uvodnih izlaganja bila je otvorena i na momente oštra. S jedne strane su bili predstavnici firmi koje su proizvodile ili prodavale strane računare, a sa druge Institut. Da li smo i koliku podršku imali od prisutnih predstavnika akademske zajednice, ne sećam se.

Najglasniji su bili Janez Škrubej iz „Iskra Delte” i Milojko Marić iz „Interkomerca”. Već krajem sedamdesetih „Iskra” je preuzela firmu „Delta”, nastalu u okrilju ljubljanske „Elektrotehne”. Zahvaljujući popularnosti računara PDP-11 i kasnije VAX-11, koje je „Delta” nudila jugoslovenskom tržištu, postali su značajan akter domaće računarske scene. Istovremeno je Slovenija tražila veći kolač u snabdevanju JNA, pa je zainteresovanost „Iskra Delte” bila jasna.

S druge strane, „Interkomerc” i njegov direktor Marić želeli su proširenje tržišta na kome bi plasirali računare firme Burroughs. Marić je kao osnovu za razmatrani računar ponudio mikroračunar Burroughs B20, u suštini njihovu verziju IBM PC-ja, zasnovanu na procesoru Intel 8086, sa operativnim sistemom BTOS, sličnim CP/M-u i MS-DOS-u.

Posted on

Malo istorije (3): Era računara CER

Gledano iz današnje perspektive, sedamdesete godine predstavljale su tehnološku prekretnicu u računarskoj tehnici. Sve veći broj računarskih uređaja bivao je zasnovan na novim poluprovodničkim komponentama, mikroprocesorima. Istina, oni se po svojoj procesnoj snazi nisu mogli meriti sa vladajućim procesorima velikih i mini računara. Ali su polako, ali sigurno osvajali primene koje do tada nisu mogle da budu računarski podržane, pre svega zbog gabarita i potrošnje električne energije tadašnjih sistema.

To se jasno videlo i na poslovima koji su rađeni u OOUR-u Računska tehnika. Polako se završavala era računara zasnovanih na integrisanim kolima malog i srednjeg stepena integracije, a počeli su da se razvijaju sistemi na mikroprocesorima. Istovremeno, to je značilo prelazak sa projektovanja računara opšte namene na namenske računare.

Termin „namenski” odmah asocira na sisteme za vojsku, ali u praksi nije sasvim bilo tako. U to vreme je na nivou Instituta razvijan simulator leta aviona, u čemu su učestvovali saradnici više OOUR-a. Radilo se o vrlo složenom sistemu koji je zahtevao stručnjake iz mašinstva, automatike, elektronike i računarstva. Simulator posebno navodim, jer su njegovo projektovanje i realizacija praktično označili prekretnicu u radu dobrog dela Instituta, a posebno našeg OOUR-a. Narednih deceniju i po aktivnosti će dominantno biti vezane za saradnju sa JNA, posebno u oblasti simulatora i trenažera borbenih sredstava.

U nastavku ću kroz lične impresije dati osvrt na neke od najvažnijih projekata iz tog vremena. Naravno, kao pripravnik nisam mogao da budem upoznat sa svim projektima, pogotovu što je sve veći broj bivao klasifikovan kao strogo poverljivo.

Odakle ime CER

Moj rad u Institutu započeo je upoznavanjem sa računarom CER-12.

Počev od prvog računara čija je realizacija okončana u Institutu „Mihajlo Pupin”, a to je bio CER-10, svi računari koji su ovde projektovani nosili su oznaku CER. Izuzeci su bili HRS-100, hibridni računarski sistem, i KOSMOS, koji je razvijan za potrebe JNA, a u suštini je bio digitalni deo pomenutog hibridnog računara.

Za poreklo oznake CER vezane su priče koje su u proteklih šest decenija pomalo prerasle u legendu. Ipak treba pomenuti dva moguća objašnjenja. Jedno je krajnje prozaično, a verovatno i najtačnije, CER je skraćenica od Cifarski Elektronski Računar. Drugo je vezano za planinu Cer, na čijim se padinama nalazi selo Ravnaja, u kome se rodio Tihomir Aleksić, jedan od arhitekata prvog domaćeg računara CER-10.

Šta je sve pravljeno

U periodu od 1960. do 1980. godine računari razvijani u Institutu uglavnom su bili namenjeni komercijalnoj primeni. Izuzeci su, pored sistema KOSMOS, bili CER-11 i CER-111, rađeni za potrebe JNA. Treba reći da je i KOSMOS imao kodnu oznaku CER-101.

Kod CER-11 i CER-111 radilo se o istoj arhitekturi, ali su se razlikovali po tehnologiji. CER-11 iz 1966. godine realizovan je u diskretnoj tehnologiji, tranzistorskim i diodnim logičkim kolima, sa operativnom memorijom na feritnim jezgrima. Taj sistem je 1975. reprojektovan i realizovan kao CER-111, korišćenjem integrisanih logičkih kola.

Pored njih, u Institutu su razvijeni i sistemi CER-2 (prototip), CER-20 i CER-30, prototipovi elektronskih knjigovodstvenih mašina za Elektronsku industriju iz Niša i RIZ iz Zagreba, zatim CER-22, CER-200, CER-202 i CER-12. Najuspešniji modeli bile su manje serije računara CER-22, CER-200 i CER-12, korišćene za obradu poslovnih podataka u preduzećima i bankama širom Jugoslavije, „Jugopetrolu”, „Planiki”, „Beobanci”, „Banatskoj banci” i drugima.

CER-12

Računar pored koga je počela moja profesionalna karijera realizovan je u dva primerka. Jedan je radio u Računskom centru „Banatske banke” u Zrenjaninu, a drugi u računskom centru Instituta.

Računski centar Instituta je, pored obrade podataka za sopstvene potrebe, vršio i uslužnu obradu za mnoge firme, od kojih su najpoznatije bile „Beobanka” i tada veliko spoljnotrgovinsko preduzeće „Elektrotehna”. Koliko je to bio unosan posao, govori podatak da su saradnici Računskog centra bili najbolje plaćeni radnici Instituta. Kada je u januaru 1978. objavljena rang-lista radnika po primanjima, prva tri mesta zauzimali su upravo zaposleni u Računskom centru.

CER-12 je razvijen 1971. godine. Inicijalno je koristio CDC diskove sa izmenjivim disk-paketima kapaciteta 5MB, linijski štampač ICL i operativnu memoriju na feritnim jezgrima firme AMPEX, kapaciteta 256kB. Imao je tridesetdvobitni procesor, a memorijska reč je bila dužine trideset šest bita, jer je postojala kontrola parnosti na nivou svakog bajta.

Radom računara se upravljalo preko konzole realizovane na bazi IBM pisaće mašine. Unos programa i podataka ostvarivao se preko bušene papirne trake. Podaci su dostavljani u grupu za pripremu, gde su zaposleni na specijalnim mašinama firme DATICA unosili podatke, koji su zatim bušeni na traku pomoću bušača, najčešće firme FACIT. Inicijalni program, nešto nalik na današnje boot programe, unošen je preko upravljačkog pulta, na kome su se nalazili nizovi prekidača i lampica za unos i prikaz adresa i podataka.

Primerak računara CER-12 koji se nalazio u Računskom centru Instituta poklonjen je Muzeju nauke i tehnike, tako da ga posetioci mogu videti u okviru stalne postavke, u zgradi prve električne centrale u Skenderbegovoj ulici 51.

U vreme mog zaposlenja krenulo se sa poslovima priključenja novih periferija na CER-12, i to paralelno na oba računara. Plan je bio da se nadgrade diskovima „velikog kapaciteta”, stavljam pod navodnike, jer je taj veliki kapacitet bio sto megabajta (100MB). Ali treba imati na umu da se radilo o diskovima sa izmenjivim medijumima, pa je svaki disk-paket pojedinačno imao taj kapacitet. I ovog puta bile su to jedinice magnetnih diskova firme CDC.