Reklo bi se da se znamo ceo život. Spojila nas je osnovna škola, a srednju smo završili u istoj klupi. Konačno, bio sam mu kum kada se venčavao sa suprugom Olgom.
Druženje smo nastavili skoro do njegovog poslednjeg dana. Istina, intenzitet viđanja se tokom godina menjao, jer kao i većina, i mi smo nekako trčali kroz život. Kada je korona malo utihnula, počeli smo da se viđamo sa Prlom i Vitkom, obično u „kafani kod Čolaka”.
Nažalost, na prvom ovogodišnjem okupljanju nije ga bilo. Prle reče da ima problema sa slepim crevom. Nisam želeo da ga uznemiravam, a onda, kao grom iz vedra neba, stiže poruka od njegovog brata Alempija: „Umro mi je brat.”
Sve se to dešavalo uoči obeležavanja pedeset godina gimnazijske mature, čijim je proslavama redovno prisustvovao. A to je značilo i pola veka od koraka u svet odraslih, u koji smo stupili upisom na fakultet.
Za razliku od većine nas, Ljubiša je znao da želi da upiše medicinu i tokom četvrte gimnazijske godine intenzivno se za to pripremao. Radni vek je proveo u Čačku. I pre zasnivanja svoje porodice draža mu je bila porodična atmosfera. Zato sam pomalo bio iznenađen, nisam mu to rekao, što je pristao da se poslednjih godinu-dve relativno često viđamo u kafani.
Posle više od šest decenija druženja mogao bih mnogo toga napisati o Ljubiši, ili Velju, kako smo ga uobičajeno zvali. Retko je za nečiji život vezano toliko anegdota. Negde u papirima koje skupljam još od osnovačkih dana zapisane su mnoge od njih. Svaki ponovni generacijski susret, pa i ovaj poslednji, koji je protekao bez njega, nije prošao bez podsećanja upravo kroz neke od tih anegdota.
Generacijama iz pedeset i neke putovanja su značila pravi prozor u svet. Za razliku od današnjih generacija, koje neodlazak u inostranstvo doživljavaju kao pravu tragediju, nama je obilazak Jugoslavije bio pravi doživljaj.
Na kraju trećeg razreda gimnazije tradicionalno se izvodila takozvana maturska ekskurzija. Početkom juna 1971. godine, u organizaciji „Autoprevoz turista”, krenuli smo u obilazak Jugoslavije. Prva stanica bio nam je Zagreb. Bilo je to vreme Maspoka, pa se verovatno zbog toga nismo ni zadržavali, možda sat-dva. Uopšte se ne sećam da smo nešto obilazili.
Produžili smo za Plitvička jezera. Bili smo smešteni u neke zgrade koje su ličile na barake, sa krevetima na sprat. Nas četrnaest je spavalo u trinaest kreveta. Sutradan je trebalo da idemo u obilazak jezera, ali nas je dočekao tmuran i kišovit dan. Većina je bila da se to preskoči, pogotovu profesori. Ipak, nas pet-šest iz odeljenja uspelo je da nagovori našeg razrednog Ratomira Ćosića da se ipak spustimo niz jezera. Kad smo stigli do hotela, hteli smo još i da se provozamo čamcem, ali su ostali bili toliko besni da je čak i naš poslovično tvrdoglavi razredni popustio.
Plitvička jezera
More, more…
Sa Plitvičkih jezera krećemo ka moru, na koje izlazimo kod Karlobaga, ispod Velebita. Pravimo kratak predah i nastavljamo ka Zadru. Smeštamo se u turističkom naselju Borik, koje je u to vreme bilo popularno odmaralište mladih. Ponovo spavamo u višekrevetnoj sobi i, naravno, kao ni prethodno veče, ne prolazi bez dečjih nestašluka.
Posle doručka nastavljamo prema jugu. Odredište nam je Kaštel Kambelovac, gde ćemo noćiti naredne dve noći. Ovde nam se pruža i prva prilika za kupanje. Nažalost, plaža je zaprljana naftom, tako da mnogi postaju „crni” i bez sunčanja.
Kaštel Kambelovac
Spavamo u privatnim kućama. U pojedinim dvorištima ima trešanja, pa je to prilika da se ukrade poneka šaka. Večeri provodimo u bašti nekog restorana, gde već svira muzika, uigravajući se za predstojeću turističku sezonu.
Još uvek prepričavam kako se moj drug Ljubiša Veljović negde oko ponoći obratio konobaru: „Molim Vas, da li imate belu kafu?”, a ovaj mu je sasvim ozbiljno odgovorio: „Pogledaću.”
Split i šesta flota
Sledeći dan bio je predviđen za obilazak Splita. Posetili smo Dioklecijanovu palatu i Meštrovićevu galeriju, i popeli se na Marjan.
Panorama Splita
Tog dana je u poseti Splitu bila američka krstarica iz sastava Šeste flote. Mornari su se razmileli po gradu; mnogi od njih su pijani, pa ih njihova vojna policija dovodi na brod taksi vozilima.
Meštrovićeva galerija u Splitu
Pošto smo napustili Kaštel Kambelovac, upućujemo se ka narednom odredištu, Dubrovniku, tadašnjoj prestonici jugoslovenskog turizma. Posle Splita prolazimo pored meni poznatih mesta, koja sam do tada upoznao sa strane mora, prolazeći brodom. Sada se prvi put vozim ovim delom Jadranske magistrale.
Dok palme njišu grane
I u Dubrovniku ostajemo dve noći. Spavamo po kućama; naša se nalazi u blizini Straduna. Domaćini su nam pomalo nezgodni ljudi, potpuno nekompatibilni sa pubertetlijama.
Ovde sam prvi put. Uveče izlazimo na Stradun i sedimo na skalinima. Dvojica naših profesora pozivaju nas u obližnju kafanu. Nećkamo se, ali ipak ulazimo. Unutra sedi Luči Kapurso iz čuvenih „Dubrovačkih trubadura”.
Kada smo završavali posetu Beogradu, već se smrkavalo. Sa košarkaških terena „Partizana” dopirala je graja, u toku je bila utakmica između „Partizana” i „Borca”, u kojoj je „Borac” ponovo pobedio i pokazao da je često nepremostiva prepreka za beogradski klub. Bilo je to poslednje prvenstvo u kome su se košarkaške utakmice igrale na otvorenom.
Bio je to naš oproštaj sa Beogradom. Preostalo nam je samo da se uputimo ka Čukarici i smestimo u „Ćiru”, koji će nas vratiti kući. U Čačak smo stigli negde oko tri sata posle ponoći.
Veseli karavan
Krajem šezdesetih godina „Autoprevoz” iz Čačka počeo je da organizuje manifestaciju „Veseli karavan”, u okviru koje su pravljeni jednodnevni izleti celih škola. Za đake Gimnazije organizovane su 1968. i 1969. godine ekskurzije u Sofiju i Budimpeštu. U proleće 1968. „Veseli karavan” je vodio čačanske osnovce u jednodnevnu posetu Beogradu. Valjda pod utiskom posete iz prethodne jeseni, tog izleta se slabo sećam, osim da smo se pre konačnog stizanja u Beograd zaustavili u Lipovačkoj šumi.
Nekad, kad se zvao samo “Autoprevoz” Čačak
Kreću ekskurzije
Prave ekskurzije krenule su tek u gimnaziji. O onoj u Mađarsku, iz prvog razreda, pisao sam u odeljku Tour de Europe. Onda je došla na red ekskurzija u drugom razredu.
Ne sećam se zašto je odlučeno da na nju idemo samostalno, kao odeljenje II4, i to baš u Sarajevo, jer neka druga odeljenja su se organizovala i putovala zajedno. Mislim da je tu pomalo dolazila do izražaja i socijalna neprilagođenost razrednih starešina; naš razredni, pokojni Ratomir Ćosić, bio je u tom pogledu karakterističan.
Individualni pristup nosio je sa sobom čitav niz teškoća, pre svega u pogledu prevoza. Zakupljivanje autobusa nije dolazilo u obzir, pošto nas je bilo nedovoljno za pun autobus, pa smo morali da koristimo redovni prevoz.
Te 1970. godine saobraćaj na uskotračnoj pruzi Beograd–Sarajevo bio je velikim delom ukinut. Tačnije, nekada popularni „Ćira” više nije saobraćao od Beograda do Užica. Pa smo, da bismo stigli do Sarajeva, morali da koristimo kombinovani prevoz, od Čačka do Užica autobusom, a dalje prema Sarajevu takozvanim šinobusom.
Poslednji put tim putem
Na put smo krenuli početkom juna. Naravno, mladost i želja za promenama potisnule su sve moguće probleme u drugi plan.
U to vreme je voz u Sarajevu još uvek stizao do stare železničke stanice. Odatle smo se peške uputili do studentskog doma „Rifat Burdžević”, koji se nalazi na obroncima brda Hum, iznad železničke stanice Novo Sarajevo.
Iako ću kasnije mnogo puta boraviti u Sarajevu, a u leto 1980. tamo provesti i četiri meseca kao vojnik, ovo će biti moje najsveobuhvatnije upoznavanje sa gradom. Obići ćemo sva najvažnija mesta: Baščaršiju, Ilidžu, Vrelo Bosne, popećemo se i na Trebević. I naravno, obići Zemaljski muzej Bosne i Hercegovine.
Odeljenje II4 na Vrelu Bosne
Bilo je to putovanje koje pamtimo po sitnim nestašlucima i ljubavnim dogodovštinama, kakve su i svojstvene tim godinama. Za mene lično, bila je to samo jedna od čestih poseta Sarajevu, poseta koje će kulminirati onim četvoromesečnim boravkom, u svojstvu vojnika JNA.
Do punoletstva su moja putovanja po zemlji uglavnom bila letovanja. A onda su počeli školski izleti i za to što ih je uopšte i bilo moramo zahvaliti našem razrednom starešini, nastavniku matematike Boriši Borišiću. Imao je petlju da sam povede grupu pubertetlija do Užica, a kasnije iste godine i do Beograda.
Kraj sedmog razreda doneo nam je jednodnevni izlet do Užica. Naravno, putovali smo već čuvenim „Ćirom”, koji je brojao poslednje dane. Od Čačka do Užica putovao je tačno dva sata i valjda je to bilo moje prvo dnevno putovanje na toj maršruti. Putovanje nije prošlo bez nestašluka, pa sam čak i ja, koji sam važio za mirno i poslušno dete, prelazio iz vagona u vagon u vožnji. Naravno, ne preko onih platformi između vagona, već sa stepenice jednog na stepenicu drugog. Iako je rastojanje bilo relativno malo, takav poduhvat nimalo nije bio bezazlen.
Nekadašnji Trg partizana u Užicu
Na izvoru urbanog graditeljstva
Bilo je to vreme u kome je socijalističko uređenje doživljavalo svoj procvat. S obzirom na to da je Užice, zbog čuvene „Užičke republike” iz 1941. godine, bilo jedan od simbola socijalističke revolucije, njegovoj izgradnji posvećivana je posebna pažnja. Za obeležavanje trideset godina ustanka, 1961. godine izgrađen je Trg partizana, a na njemu postavljena statua Josipa Broza Tita visoka 4,75 metara. Mnogo godina kasnije saznaću da trg predstavlja jedan od najboljih primera urbanog graditeljstva kod nas; projektovao ga je arhitekta Stanko Mandić.
Na trgu se, između ostalog, nalazi i desetospratna zgrada, soliter. Pošto takve građevine u Čačku nije bilo, ona nam je privukla najviše pažnje. Pogotovu prilika da se prvi put provozamo liftom. U to vreme se u liftove nije moglo ući slobodno; koristili su ih samo stanari koji su imali ključ. Ljubaznošću jednog stanara pružila nam se prilika da se provozamo tim užičkim liftom.
Boravak u Užicu iskoristili smo i da posetimo Narodni muzej, smešten u zgradama koje su pre Drugog svetskog rata korišćene za potrebe Narodne banke. Tokom trajanja „Užičke republike” u tom prostoru se nalazio Vrhovni štab, a u trezorima ukopanim u brdo radila je Fabrika oružja i municije.
Na krovu Srbije
Pomalo će izgledati nestvarno, ali već naredne jeseni nas je Boriša Borišić poveo na nov jednodnevni izlet, ovoga puta u Beograd. Naravno, opet vozom. Samo do Beograda je trebalo putovati punih sedam sati, pa smo na put pošli kasnim večernjim vozom. Ne treba ni pominjati da smo putovali legendarnim „Ćirom”, koji će za nešto više od godinu dana prestati da saobraća na relaciji Beograd–Užice. Bila je to naša poslednja zajednička jesen, jer ćemo sledeću dočekati kao srednjoškolci.
Putovali smo u vagonu drugog razreda, sa čuvenim drvenim klupama i bez kupea. Bila su to vremena kada je televizija tek osvajala naše prostore, pa smo na spavanje odlazili rano. Vrlo brzo smo pospali, a neki su smeštaj našli na policama namenjenim prtljagu.
Negde oko tri sata probudila nas je škripa i naglo zaustavljanje voza. Nastala je trka konduktera kroz kompoziciju, jer se ispostavilo da je neko povukao sigurnosnu kočnicu i zaustavio voz na otvorenoj pruzi između Lajkovca i Lazarevca. Brzo je utvrđeno da je aktivirana kočnica u našem vagonu, i to baš u onom delu gde smo mi sedeli.
Ostalo je tajna ko je to uradio i da li namerno ili slučajno. Tek, Boriša je vreme do Beograda proveo ubeđujući konduktera da ne piše prijavu. Konačno, kada smo stigli na železničku stanicu Čukarica, počastio je konduktera vinjakom u staničnoj restoraciji.
“Ćira” u Beogradu ispred zgarde Pošte
Tamo-amo po Beogradu
U Beograd smo stigli u rano jutro, još se nije bilo sasvim razdanilo. Železnička stanica Čukarica je od 1960. godine bila „Ćirina” terminalna stanica u Beogradu. Gradskim autobusom se izvezosmo do Trga Republike i Boriša nas odvede u restoran „Zagreb” na doručak.
Posle toga se uputismo na Avalu, da posetimo Grob neznanog junaka i televizijski toranj. Nismo propustili priliku da pogledamo Srbiju odozgo. Po povratku sa Avale uputismo se na Kalemegdan; pored obilaska drevne tvrđave, posetili smo i Zoološki vrt i Vojni muzej.
Posle leta provedenog na moru i u Čačku, u septembru se ponovo obreh u Beogradu. Upisao sam kurs engleskog na Institutu za strane jezike, a ostatak vremena uglavnom lenčario. Skoro svakog dana svraćao sam na Fakultet. I dalje sam navraćao u Laboratoriju, sada su tamo bili neki novi diplomci. Kolege iz generacije su svakodnevno branile diplomske radove, proslavljalo se u „Domovini”. Pričalo se o zaposlenju.
Početkom oktobra i ja reših da potražim posao. Caja me odvede u „Pupin” i tamo saznadoh da predstoji konkurs za pripravnike. Konkurisah poslednjeg dana. A onda je trebalo sačekati odluku samoupravnih organa. Konačno, zajedno sa još četvoro kolega iz generacije, Ljiljanom Raković, Veselinom Vračarom, Vladimirom Kukićem i Draškom Sotirovskim, počeh da radim u četvrtak, 1. decembra 1977. godine, u OOUR-u Računska tehnika Instituta „Mihajlo Pupin”.
Kasnije nam se pridružiše Miodrag Milojković, Slobodan Jovanović i Ognjen Petković, a negde u drugoj polovini osamdesetih i Vlatko Cindrić. U drugim OOUR-ima, odnosno laboratorijama, radiće kolege Nenad Kirćanski, Manja Živković, Vesna Dedić, Vladimir Krstić, Miodrag Pravdić i Vladimir Marković. Ako sam nekoga zaboravio, neka mi oprosti.
Okupljanja
U proteklih pola veka okupismo se samo jednom, obeležavajući četvrt veka od upisa. Bilo je to davne 1997. godine. Okupi se nas tridesetak, o čemu svedoče fotografije. Posle sastanka u amfiteatru, čini mi se, 65, druženje nastavismo u SKC-u i restoranu „Orašac”. Nažalost, vreme tranzicije nas je sprečilo da to obavimo u našem nekadašnjem sastajalištu, „Domovini”.
Prethodne godine sam bio u prilici da obeležim dva jubileja: pedeset godina mature u čačanskoj Gimnaziji i isto toliko godina od upisa na Elektrotehnički fakultet. Bile su to prilike za susret sa starim društvom koje je obeležilo lepu deceniju naših života. Podsetili smo se mnogih lepih, ali i ponekog teškog trenutka. Bilo je tu i prepoznavanja, pogotovu među kolegama sa Fakulteta, jer neki se nisu videli od vremena apsolviranja.
Svaki takav susret ostavlja nam pomalo sete što se nismo češće viđali, ali donosi i nadu da ćemo se ubuduće viđati češće. Seta je tu i zato što susreti nisu potrajali malo duže. Ali iza njih ostaju fotografije koje svedoče o promenama koje smo doživeli. I poneka nova priča za sećanje.
Zašto „u prvoj aproksimaciji”
Žurio sam da završim ova svoja sećanja pre nego što se ponovo okupimo, u subotu, 1. oktobra 2022. godine. Imalo se tu još štošta napisati. Ali sam se maksimalno trudio da izostavim događaje i priče koje bi zadirale u intimu pojedinaca. Da bi ovaj tekst bio verodostojno sećanje na jednu generaciju studenata elektrotehnike, valjalo bi da i drugi pokušaju nešto da napišu.
Neko će se pitati zašto sam ovom pisaniju dao naslov „U prvoj aproksimaciji”. Pa setićete se da je to bila uzrečica mnogih naših profesora kada su želeli da neki izraz ili stav pojednostave. Složićete se da je to i jedan od bitnih pristupa u obavljanju inženjerskih poslova, posebno projektovanja.
A možda i u sećanju. Jer sve ovo što sam zapisao takođe je samo prva aproksimacija, najbolje što pamćenje može da ponudi posle pola veka. Ostalo neka dopune oni koji su bili tu.
U Čačku, 27. juna 2023. godine
Školske drugarice i drugove, kao i kolege koji pročitaju ove tekstove, pozivam da ostave svoj komentar ispod objave. A ako smatraju da je celishodno, neka i sami zapišu svoja sećanja, rado ću ih objaviti na ovom portalu. Možete mi se javiti preko stranice Kontakt.
Poslednja četiri predmeta koja smo imali u devetom semestru bila su Elektronika III/1, Digitalni prenos informacija, Projektovanje pomoću računara i Organizacija rada.
Elektroniku nam je predavao Dragoljub Rabrenović, a vežbe ponovo Miodrag Popović. Digitalni prenos informacija ili, kako smo ga popularno zvali, PCM, zbog onog Pulse Code Modulation, predavao nam je Dušan Drajić, a vežbe Grozdan Petrović. Iz ovog predmeta smo imali i laboratorijske vežbe, koje su nam držali postdiplomci Veljko Milutinović, Branimir Perić i Marinović.
Projektovanje pomoću računara predavao nam je Antonije Jovanović, a vežbe Milenko Cvetinović. Antonije je bio poznat pod nadimkom Mačevalac, jer je bio poklonik mačevanja i višestruki reprezentativac naše zemlje u ovom sportu.
Za kraj sam ostavio Organizaciju rada, jer je to bio i poslednji ispit koji smo polagali na studijama. Predavao ga je Stjepan Han, profesor na Ekonomskom fakultetu u Subotici. Predavanja smo imali subotom, po pet časova. Par puta se desilo da ga nije bilo u predviđeno vreme; čekanje se ponekad produživalo i do devet sati, pa i kasnije. A on bi se iznenada pojavio i zatekao samo najupornije. Sa predavanja mi je ostalo sećanje na demonstraciju značaja jednosmerne i dvosmerne komunikacije.
Oproštaj
Zahvaljujući Stjepanu Hanu i njegovim predavanjima vikendom, oproštaj sa nastavom na Fakultetu desio se u subotu, 15. januara 1977. godine. Odatle i ona grupna fotografija ispred Fakulteta. Pored te crno-bele slike, srećom su ostale i neke fotografije u boji, da nas večno podsećaju na zajedničke dane.
Preliminarno opraštanje sa Fakultetom završili smo u restoranu „Manjež”, gde smo pozvali u društvo i zajedno zapevali sa Usnijom Redžepovom i Verom Ivković, koje su se u to vreme tu ručale.
Sledećeg dana upriličeno je apsolventsko veče u restoranu „Romani Tar” na Terazijama. Ne sećam se ko nam je svirao, ali se sećam gostiju, Borislav Mihajlović Mihiz, Brana Crnčević, Vlastimir Đuza Stojiljković. Dočekalo nas je hladno beogradsko jutro sa snegom. A onda smo veselje nastavili u „Poslednjoj šansi”. Kad su nas otuda „izbacili”, prešli smo u bife „Lasta” kod crkve Svetog Marka, gde je bila stanica autobusa koji su vozili na aerodrom. Pored pomenutih gostiju, ovde se našlo i par profesora i studenata.
Ponešto od tih događanja i danas dobro pamtim. Ostalo je izbrisalo vreme i ispijeni alkohol. Uglavnom se pilo pivo, tako da ga u jednom trenutku u bifeu više nije bilo. Ili, u neko doba se ceo sat pričalo samo na ruskom. Koliko je bilo interesantno, govori i to što je tadašnji dekan Dimitrije Tjapkin telefonom pozvao jednog od prodekana i tražio da umesto njega ide na sastanak u Rektorat.
Diplomski
Posle toga ostalo nam je da položimo preostale ispite i potražimo temu za diplomski rad. Zahvaljujući Draganu Stojanoviću, konačno se odlučih za diplomski iz Digitalnog prenosa informacija. Provedoh naredna dva i po meseca u Laboratoriji, trudeći se da što pre završim studije. Zbog toga propustih još jedno studentsko druženje u okviru apsolventske ekskurzije. Ali vreme provedeno u Laboratoriji i druženje sa drugim diplomcima bilo je prava zamena za to.
Diplomski rad odbranih u subotnje jutro, 25. juna 1977. godine. Pozvah Drajića i Grozdana na piće, moleći se da ne prihvate, jer u džepu nisam imao dovoljno novca za kafanu. Posle odbrane izađoh ispred Fakulteta, pogledah uz Bulevar, pogledah niz Bulevar i osetih se nekako glupo. Nešto se desilo, a kao da se nije desilo ništa. O tome šta me tek čeka nisam ni razmišljao.
Stigosmo do četvrte godine, gde nas sačeka najveći broj predmeta. Pored Radiotehnike, koju smo preneli iz prethodne godine, te godine smo imali samo jedan dvosemestralni ispit, Statističku teoriju telekomunikacija. Predavanja nam je držao Georgije Lukatela, a vežbe Milan D. Savić. Ovo srednje slovo je isticano, jer je postojao još jedan asistent istog imena i prezimena, Milan M. Savić. S obzirom na njihovu konstituciju, srednje slovo je moglo da ima i asocijaciju „Debeli/Mršavi”.
Verovatno ćete se setiti onog hemijskog VUK, „Voda u Kiselinu”, primenjenog na telekomunikacije. Čini mi se da je Ilija govorio „odmeravanje”, a Lukatela „odabiranje”. Pošto nam je Lukatela predavao kasnije, moralo se voditi računa da se slučajno ne upotrebi termin odmeravanje umesto odabiranje. Bio je to rezultat neke svađe među profesorima iz prošlost, pa smo imali Katedru za telekomunikacije i Katedru za komunikacije.
Predmeti kojih se sećam
Konačno je i moje pamćenje zakazalo, pa ne mogu da se setim svih predmeta iz četvrte godine. U zimskom semestru imali smo Sintezu električnih kola, koju nam je predavao Borivoje Stamenković; Elektroakustiku, sa dvojcem Husnija Kurtović i Petar Pravica; i Elektronska merenja, koja nam je predavao Vojin Popović. Takođe smo se upoznali sa znanjima vezanim za funkcionisanje televizije, u okviru predmeta Osnovi televizije, koji nam je predavao Branislav Nastić.
Što se tiče Sinteze električnih kola, radilo se o predmetu koji je bio prilično šablonski. Čini mi se da je to jedini predmet čija znanja kasnije u praksi nisam imao potrebu da koristim.
Sa elektroakustikom je obrnuto, skoro svakog dana sam u prilici da se podsetim nečega iz tog predmeta. Posebno se to odnosi na filtriranje zvuka prilikom prostiranja kroz kućne prostorije. Ili ono da samoglasnici nose snagu, a suglasnici razumljivost u govoru. Posle svih ovih godina mislim da elektroakustika i odgovarajuća znanja i danas imaju mesto u nastavnim planovima studija elektrotehnike, pre nekih, često modernih predmeta, koji u nastavnim programima imaju funkciju crvenog maramčeta.
Što se tiče elektronskih merenja, moguće je da ni tada nisu imala mesto u nastavnim planovima kao samostalan predmet. Jer već smo živeli u tehnološkom dobu koje je zahtevalo da se merenja izučavaju unutar svake struke, saglasno potrebama i osobenostima pojedinačnih struka. Nažalost, merenja i danas postoje kao poseban predmet. Ali to nije jedina anomalija našeg visokoškolskog obrazovanja. Mnogo toga se nije nimalo promenilo od naših studentskih dana, a svet je i tehnički, a pogotovu tehnološki, odavno iskoračio koracima od sedam milja.
Razdvajanje na smerove
Sa sedmim semestrom završi se naše zajedničko studiranje na nivou elektronskog odseka. Moradosmo da se odlučimo za jedan od smerova: Elektronika, Automatika, Telekomunikacije, Radio-difuzija i Obrada podataka. To je podrazumevalo da ćemo u naredna dva semestra imati različite predmete, istina, biće tu i ponekog zajedničkog. S obzirom na to da se najveći broj studenata odlučio za smer Elektronika, pažnju ću posvetiti njemu. Neko ko bude čitao ovaj tekst imaće slobodu da dopiše ono što bi bilo sećanje na ostale smerove.
Novi predmeti bili su Televizijska tehnika, Logičko projektovanje i Elektronika III/2, odnosno Digitalna elektronika. Mislim da je moje sećanje ovde pomalo zakazalo i da iz spiska predmeta četvrte godine neki nedostaju. Nadam se da ću ih se u narednim danima setiti.
Televizijsku tehniku nam je predavao Branislav Nastić. Upoznali smo se sa NTSC, PAL i SECAM sistemima televizije. Neko će se sigurno setiti da je kod nas televizija u boji uvedena pre nego u Italiji. Razlog je bio pomalo banalan: trebalo im je puno vremena da se odluče između nemačkog PAL i francuskog SECAM sistema. Za to vreme Italijani iz severnog dela zemlje mogli su da gledaju program u boji preko TV Kopar. Danas to sve pomalo deluje arhaično i nepoznato gledaocima takozvane digitalne televizije. Međutim, nekadašnji standardi analogne televizije i danas su prisutni, jer je ponešto od njih ugrađeno u HDTV standarde.
Predmet koji će me pratiti ceo vek
Logičko projektovanje nam je predavao Bora Lazić, a vežbe, do odlaska u vojsku, Laslo Kraus. Bio je to predmet koji se bitno razlikovao od onoga što smo do tada učili. Tada nisam ni slutio da će me znanja stečena u okviru ovog predmeta pratiti kroz celu profesionalnu karijeru, a i sada u penziji.
Što se Bore Lazića tiče, životi će nam se ukrštati sve do njegove smrti: počev od saradnje na projektima u Institutu „Mihajlo Pupin”, preko mentorstva na postdiplomskim studijama i članstva u komisiji za odbranu doktorata. Konačno, biće mi u svim komisijama za izbore u nastavnička zvanja na Tehničkom fakultetu u Čačku.
Digitalnu elektroniku predavao nam je Spasoje Tešić, a vežbe Dragan Vasiljević. Moj zemljak Tešić prošao je trnovit put od seljačeta iz milanovačkog sela Brđani do profesora univerziteta. Pre nego što se upisao na Elektro-odsek tadašnje Velike tehničke škole, bio je učitelj u čačanskom selu Pakovraću. Akademsku karijeru je započeo kao asistent iz Nacrtne geometrije na Građevinskom odseku, posle čega je prešao na matični fakultet.
U trećoj godini smo imali najmanje ispita, ali su svi bili „kapitalci”. U njih se udenuo i jednosemestralni predmet Numerička analiza sa osnovama programiranja. Numeričku analizu nam je predavao Dobrilo Tošić, a Osnove programiranja Dušan Slavić. Za većinu nas to je bio prvi direktniji susret sa računarima.
Vežbe iz programiranja u programskom jeziku Fortran IV izvodile su se na tabli. Ali koliko se sećam, imali smo priliku da dva svoja programa propustimo na pravom računaru IBM 1130, koji se nalazio u Računskom centru Fakulteta. Ispit smo takođe polagali „na papiru”, ispisujući program na onim fortranskim formularima. Kasnije su operateri iz Računskog centra ukucavali programe, tačnije, bušili ih na papirne kartice, da bi mogla da se proveri ispravnost napisanog. Ako bi oni pogrešili, teško se dokazivalo da student nije. Tada izabrano korisničko ime rasin i dan-danas koristim, kad god je to moguće.
Četiri glavna predmeta iz ove godine bila su: Elektronika II, Elektromagnetika, Osnovi telekomunikacija i Elementi elektronskih uređaja. Bila su to verovatno četiri najobimnija ispita koja smo imali tokom studija. Po onim pravilima o prenošenju, sva četiri su mogla da se prenesu u četvrtu godinu.
Prazan amfiteatar
Elektroniku II nam je predavao Branko Raković, a vežbe je ponovo držao Miodrag Popović; pošto je krajem letnjeg semestra otišao u vojsku, zamenio ga je Budimir Drakulić. Profesor Raković je bio jedan od najozbiljnijih profesora koji su nam predavali, tako da sa njegovih predavanja ne pamtim nijednu anegdotu.
Elektromagnetiku nam je predavao Jovan Surutka, a vežbe je držao Antonije Đorđević, u to vreme još uvek student. Na predavanja, iako su bila jedna od najboljih tokom celih studija, dolazilo je malo studenata. Profesor je imao dobru knjigu i to je verovatno bio jedan od razloga. Otprilike nas je bilo taman da se popuni „nulti” red. Doduše, bilo je i ponekog studenta koji je sedeo u normalnim klupama: tu su redovno sedeli Vladimir Malinić i Dušan Maksić i igrali šah, a Branka Jokanović je čitala romane.
Šešir u vazduhu
Osnove telekomunikacija predavao je Ilija Stojanović, a vežbe su držali Zoran Petrović i Zorka Stojanović. Profesor Stojanović nije dozvoljavao da se ulazi u amfiteatar pošto on uđe, pa je obično zaključavao vrata za sobom. Jednom prilikom je to zaboravio da učini, pa se na vrhu stepenica pojavio stariji gospodin sa šeširom na glavi. Ilija je prekinuo predavanje i obratio se pridošlici: „Druže, molim vas napustite salu.” Pošto čikica nije reagovao, Ilija je još jednom ponovio naredbu, a onda se stuštio i prosto čoveka izgurao iz amfiteatra. Pri tome je čoveku šešir odleteo u vazduh.
Ispit sa kolicima
Elemente elektronskih uređaja predavao je Dimitrije Tjapkin, a vežbe Vita Milanović, a kasnije, kada se vratio iz vojske i Rifat Ramović. Ranije se predmet zvao Elementi telekomunikacionih uređaja, pa je i u naše vreme korišćena skraćenica ETU umesto EEU. Bio je to predmet gde se na ispitu mogla koristiti sva moguća literatura. Zato se u jednom od brojeva „Elektrona” pojavila karikatura na kojoj je prikazan student koji, gurajući kolica i noseći ranac na leđima, ulazi u salu iznad koje piše „Ispit iz EEU”, a iz prepunih kolica i ranca ispadaju knjige.
Tokom oktobra te školske godine padale su velike kiše. Dovedena je u pitanje berba kukuruza na poljima Poljoprivrednog kombinata Beograd, jer mašine nisu mogle da uđu u blatnjave njive. Pozvaše studente da pomognu. Trebalo je da idemo jednog petka, ali kiša je bila jača i od ljudi, pa se naš dobrovoljni angažman završi pomalo neslavno. Nastava je bila odložena. Međutim, profesor Tjapkin, kad je čuo da je radna akcija otkazana, odluči da održi čas. Naravno, prisustvovalo je malo studenata, samo oni koji su se zatekli na Fakultetu kada je stiglo obaveštenje.
U drugom semestru dobismo predmet Radiotehnika, koji je bio dvosemestralni. To je značilo da ćemo ga polagati tek u januaru naredne godine. Predavanja je držao Aleksandar Marković, a vežbe Đorđe Paunović.
Mislim da je naša generacija, pored olakšica u prenosu ispita u narednu godinu, imala i dodatni oktobarski ispitni rok. Tako da se uglavnom okupismo u istom sastavu oktobra 1973. godine. Znam da je posle prve godine Fakultet napustio Dragoslav Ćirić, čiji je otac kao vojno lice dobio prekomandu u Zagreb, gde će on nastaviti studije. Fakultet je napustila i koleginica Vesna Matović; pre nekoliko godina saznaću da je posle prve godine prešla na Farmaceutski fakultet i tamo se penzionisala u zvanju redovnog profesora. Nažalost, po penzionisanju će relativno brzo preminuti. S druge strane, došlo je do prelaska većeg broja studenata sa Odseka za tehničku fiziku na elektronski odsek.
Ponovo dobismo tri udarna predmeta: Matematiku II, Elektroniku I i Teoriju kola. Od dvosemestralnih tu su još bile Tehnička mehanika i Strani jezik II.
Profesor koji je predavao iz glave
Matematiku II predavao je Radovan Janić, a vežbe držao Milan Lučić, bar za one koji nisu išli na specijalnu grupu. Janić je držao predavanja iz glave, bez gledanja u papire.
Negde pri kraju drugog semestra, dok smo se za vreme pauza sunčali na prolećnom suncu, povede se diskusija da li on zaista zna sve napamet. Pošto se oglasi zvono, požurismo u amfiteatar. U to vreme su išla predavanja iz polja. Pošto je ispredavao o skalarnom i vektorskom polju, Janić krenu da priča o složenom polju. Pri nekom izvođenju poče da zastajkuje, zatim krenu da traži neke papiriće po džepovima sakoa. Na kraju reče: „Ovo vam uostalom i ne treba.” Naravno, niko mu nije zamerio, a eto, taj simpatičan slučaj sačuvah u sećanju i posle pola veka. Inače, profesor Janić je važio za nastavnika koji ni na kolokvijumima ni na ispitima ne daje problemske zadatke. Ali je svaki zadatak podrazumevao prilično posla da bi se došlo do rešenja.
Što se tiče Milana Lučića, on nas je na prvom času dočekao pitanjem: „Ja sam na jedno uvo potpuno gluv, a na drugo pedeset posto. Koliko sam ukupno gluv?” Bilo je na njegovim časovima i drugih zanimljivosti, ali posebno mi je u sećanju ostao jedan događaj. Na prvom kolokvijumu, negde oko Nove godine, kad se već prilično smračilo i bilo upaljeno svetlo, nestade struje. On mene posla u dekanat da proverim o čemu se radi i kad će struja ponovo doći. Bio je to presedan, jer za vreme ispita, a oni najvažniji su trajali po četiri sata, nije bilo dozvoljeno napuštanje sale, čak ni zbog odlaska u toalet. Inače, Lučić je posle raspoređivanja studenata znao da prođe prolazom raširenih ruku, određujući razmak između njih. Onome ko je sedeo bliže ivici moglo je da se desi da mu uvo zabridi.
Caja i nulti red
Elektroniku I predavao je Slavoljub Marjanović, već tada legendarni Caja. Vežbe prvoj grupi držao je Jordan Isailović, a drugoj Miodrag Popović. Časove vežbi uglavnom smo imali u učionicama na trećem spratu. Jordan je u pauzi između časova ostajao u razgovoru sa studentima. Jednog dana nas upita kako učimo. Počeše pojedini studenti da iznose svoje stavove i iskustva. Posle kraće stanke, Jordan reče da grešimo. Ispriča kako mu je isto pitanje postavio stariji zemljak i kako mu je rekao u čemu greši: savetovao mu je da obavezno posle svakog predavanja pročita beleške, podvuče ono što je važno, eventualno dopuni ono što je zapamtio, a nije zapisao, i potrudi se da sve što pre zaboravi!
Teoriju kola nam je predavao Radoslav Horvat, a vežbe držala Dušica Ćalović. Predavanja iz elektronike i teorije kola, po tri časa, imali smo sredom: prvo elektroniku od 7.15, a onda teoriju kola od 10.15. Postojanje onog „nultog” reda u amfiteatru tek sada je došlo do izražaja. Ali sada je bilo više onih koji su želeli da se tu smeste, pa se došlo u situaciju da se moralo poraniti da bi se zauzelo mesto. Problem je bio što su vrata Fakulteta često bila zatvorena, pa smo cupkali ispred dok se ne otvore. Par puta sam poranio i na Fakultet ušao sa čistačicama; ostavio bih svesku i vratio se u stan da još malo odremam. Srećom, stanovao sam u obližnjoj ulici Braće Nedića. Kako sam zavideo Zoranu, Stojanu i Vuju, koji su bili cimeri u „Loli”, pa im je red za zauzimanje mesta padao svake treće srede.
Predavanja iz elektronike donela su još jednu praksu, snimanje kasetofonom. Pre početka predavanja, na stolu koji se nalazio na katedri bio je poređan niz kasetofona. Mi iz „nultog” reda igrali smo ulogu pomoćnika koji je trebalo da uključe snimanje na početku predavanja, odnosno isključe kasetofon kada se predavanje završi. Ja sam bio pomoćnik Vladimiru Paunoviću. Zahvaljujući tome, pošto bi on skinuo zapis sa kasete, dobijao sam kopiju teksta. Naravno, u to vreme je to bila kopija dobijena otiskom ispod indigo-papira.
Ispit sa gostima
Pošto je Caja Marjanović bio nekonvencionalan nastavnik, iz tog vremena ostala je i poneka anegdota. Trebalo bi puno vremena i prostora da ih sve zapišem, ali pomenuću jednu, koja je imala i svoj kasniji nastavak.
Prvog dana usmenog ispita u junu 1974. godine doveo je dvojicu kolega iz inostranstva. Verovatno ih je predstavio, ali nisam na to obratio pažnju, jer je ispit bio važniji. Jedan od zadataka na ispitu bio je da se izvede izraz za dvostruku širinu p-n spoja. Pošto nije bilo uobičajeno da na pismenom bude teorijsko pitanje, gotovo niko to pitanje nije uradio.
I onda je Caja počeo da pravi „šou”. Počeo je da izvodi studente i da ih to pita. Ako bi zapelo, stavljao ih je u klupu da nastave, a izvodio nove. Možda je to pomalo bila i predstava za strance.
Tri godine kasnije, samo što sam počeo da radim u Institutu „Mihajlo Pupin”, u moju kancelariju smestiše kolegu Sidorova iz Novosibirska. U razgovoru on pomenu da ga je Caja dovodio na ispit na Fakultetu. Nije mi preostalo drugo do da kažem da je to bilo kada sam ja polagao elektroniku. Iz razgovora saznadoh da je drugi prisutni stranac bio dr Šebic iz tadašnje Istočne Nemačke.
Praćenje Cajinih predavanja bilo je izuzetno naporno. Em smo ustajali rano, em je on stalno menjao ritam izlaganja. Ponekad se dešavalo da kaže: „Ovo prethodno što sam rekao ne važi.” Zbog toga je sveska ličila na bojno polje. A mi smo posle tri sata bili prilično umorni. Onda su sledila predavanja profesora Horvata, koji je pričao prilično jednoličnim glasom, prava prilika da se zaspi. Pogotovu u zimske dane, kada je u amfiteatru bilo prilično toplo. Sećam se koliko puta sam na predavanjima iz teorije kola rukom pridržavao kapke da ne zaspim.
Ostali predmeti
Dvosemestralni predmet bila je Tehnička mehanika. Predavao nam je Borislav Lilić, a vežbe držao Zoran Vrcelj. Bora nije voleo automatičare, a posebno robotičare. Tada se dosta pisalo o beogradskoj školi robotike i egzoskeletu, pa je jednom na predavanjima prokomentarisao: „Idete ulicom i vidite, čovek se kreće pomoću egzoskeleta, a ono sve škripi.” Zoran Vrcelj je, nažalost, bolovao od distrofije i kretao se pomoću štaka. Uvek je bio besprekorno obučen, sa kravatom i maramicom u džepu sakoa, i briljantinom zaglađenom kosom.
Dvosemestralni ispit bila su i Električna merenja, koja nam je predavao Filip Petrović; iz ovog predmeta imali smo samo laboratorijske vežbe.
U zimskom semestru imali smo predmet Tehnologija elektrotehničkog materijala, koji nam je predavao Čedomir Petrović, a u letnjem semestru predmet istog naziva predavao nam je Pantelija Nikolić. U zimskom semestru imali smo i Fiziku II, koju nam je predavao Kerim Slipičević, a vežbe držao Mihailo Marković. Kerim je bio nastavnik koji je potekao iz Instituta u Vinči; posle rada po svetu kao ekspert Ujedinjenih nacija za atomsku energiju vratio se u zemlju i počeo da predaje na ETF-u. Kasnije je, pomalo ljut, napustio Fakultet i otišao za profesora na Univerzitet u Mostaru.
Te godine imali smo i predmet Elementi elektroenergetskih uređaja, koji nam je predavao Ilija Volčkov. U okviru vežbi upoznajemo se sa radom električnih mašina. Neke od njih potiču još iz vremena Prvog svetskog rata i dobijene su kao reparacija ratne štete.
Pored navedenih predmeta, i u drugoj godini smo imali Odbranu i zaštitu i strane jezike, koje su nam predavali isti nastavnici kao i u prvoj godini.
Zanimljivo je da smo retko gubili časove. U prvoj godini skoro da se ne sećam da se to uopšte desilo, pa čak i u višim godinama neodržani časovi biće zaista retkost. Pamtim da su nastavnici, u slučaju neodržavanja nastave, obavezno na sledećem času zakazivali nadoknadu. Ako mi nismo imali sopstveni predlog, bez pardona su sami određivali termin, sviđalo se to nama ili ne. U vreme praznika po pravilu nije bilo spajanja dana, pa su semestri trajali predviđeni broj sedmica i nije bilo potrebe za produžavanjem.
Kakav nam je bio standard
Studentski standard je podrazumevao stanovanje u domu, ishranu u studentskim menzama i korišćenje raznih povlastica, prvenstveno za prevoz u gradskom saobraćaju. Možda će zvučati paradoksalno, ali studentski troškovi su tada bili relativno veći nego što ih imaju današnji studenti. A živeli smo u socijalizmu.
Menza u “Loli” danas
Pošto nisam stanovao u domu, ne znam koliko je koštala stanarina. Ali ručak i večera u menzi koštali su 13.400 starih dinara, odnosno 134 nova. U to vreme studentske menze nisu nudile doručak. Mesečna povlašćena karta za prevoz u GSP koštala je 3.600 starih dinara. Ovo navođenje starih i novih dinara pratiće nas tokom celih studija; mislim da će se definitivno izgubiti tek negde krajem sedamdesetih.
Za doručak su obično korišćene pekare. Preko puta Fakulteta postojale su dve, jedna kod „Vukovog spomenika”, a druga blizu raskrsnice sa ulicom Ivana Milutinovića. U njoj sam obično doručkovao posle drugog časa: tri pogačice i jogurt, a kad se nije žurilo, pao bi i burek. Pored pekare bila je poslastičarnica „Bosfor” istog vlasnika, gde sam često svraćao na bozu. Zahvaljujući njoj upoznao sam tadašnjeg predsednika SANU Pavla Savića, koji je takođe svraćao u „Bosfor” na bozu.
Oni koji su stanovali u studentskom domu „Lola” imali su na raspolaganju i druge pekare u Bulevaru, a naročito je bila popularna pekara „Gvozden” u Sinđelićevoj ulici. Nikako se ne smeju zaboraviti ni oni crveni PKB kiosci sa zemičkama sa viršlama i kobasicama, koje smo zalivali jogurtom u tetrapaku. Bila je to beogradska hot-dog varijanta. Zemičke su obično bile bajate, ali to nam nije smetalo da se ponovo vraćamo.
Privilegija zvana KST
Privilegija studenata elektrotehnike, građevine i arhitekture bio je KST, Klub studenata tehnike. Bilo je to jedno od kultnih mesta za zabavu mladih u Beogradu. Pored disko-večeri, u KST su često gostovali poznati muzičari. Neke kasnije poznate grupe prvu afirmaciju stekle su upravo tamo, na primer „Zajedno” i „Suncokreti”, kojima je zajednički imenitelj bio Borisav Đorđević, koji će ostati upamćen kao Bora Čorba. Verovatno će se neko setiti pesme „Goro moja”, koja je moguće svoju praizvedbu doživela baš u KST. Pominjem je, jer ju je, na stihove Alekse Šantića, komponovao naš ispisnik, a na Fakultetu godinu stariji kolega Peđa Ristić.
Početkom sedamdesetih Beograd se izborio za mesto na svetskoj kulturnoj sceni. Tome je značajno doprineo FEST, koji je pod sloganom „Hrabri novi svet” prvi put održan u januaru 1971. godine. U Beogradu u to vreme gostuju najpoznatija pozorišna i muzička imena sveta. Samo koju godinu pre toga u Beogradu je izveden jedan od najpopularnijih mjuzikala dvadesetog veka, „Kosa”, i to samo godinu dana pošto je originalno izveden na Brodveju.
Bili su to sve izazovi sa kojima smo se mi, brucoši elektrotehnike, te 1972. godine suočavali. Pogotovu mi koji smo u Beograd stigli iz svih krajeva Jugoslavije.
Kako do literature
Što se tiče samih studija, suočavali smo se sa problemima literature. Pre svega mislim na tri glavna predmeta, Osnove elektrotehnike, Matematiku I i Fiziku I. U principu, udžbenici su postojali, ali je u svakom ponešto nedostajalo od onoga što je obuhvatao program predmeta. To je značilo da treba što bolje hvatati beleške, a to je podrazumevalo redovno pohađanje nastave.
Ako me pamćenje ne vara, najveći problem su predstavljali zadaci iz osnova elektrotehnike. Za Matematiku I postojale su odlične metodičke zbirke profesora Mitrinovića. Takođe, studenti su nabavljali ruske zbirke, od kojih je najpoznatija bila ona Demidovičeva. Isto je važilo i za zbirke iz Fizike I; ja sam još u prvoj godini gimnazije kupio zbirku Irodova. Posle pola veka i danas mislim da je to jedna od najboljih zbirki zadataka iz fizike.
Katedra za matematiku bila je u to vreme jedna od najjačih na Fakultetu. Njen šef, profesor Dragoslav Mitrinović, bio je jedan od vodećih matematičkih autoriteta na ovim prostorima. Međutim, bilo je i onih koji su smatrali da je matematici pomalo neopravdano dat toliki značaj. Do danas se održala priča da je profesor energetike Rakić, poznatiji kao tata Raka, imao običaj da na sednicama Nastavno-naučnog veća prokomentariše: „U Beogradu postoji jedan Prirodno-matematički fakultet i jedan neprirodno matematički fakultet, Elektrotehnički.”
Za uspešno hvatanje beleški nije bila dovoljna samo brzina pisanja. Zbog žamora studenata, škripe klupa, ali i ponekad tišeg govora nastavnika, već od trećeg ili četvrtog reda bilo je teško uhvatiti svaku reč. Zbog toga se neko setio da iz drugih učionica donese klupe i postavi ih ispred katedre. Tako se dobio takozvani „nulti” red. U njemu su po pravilu sedeli oni koji su želeli da naprave što bolje beleške. U prvoj godini korišćenje ovog dodatnog reda nije bilo baš izraženo.
Stigosmo do kraja školske godine
Tokom prve godine imali smo dva kolokvijuma iz Matematike I, mislim na studente koji nisu pohađali specijalnu grupu; koliko su oni imali provera znanja, to oni najbolje znaju. Iz osnova elektrotehnike takođe smo imali dva kolokvijuma, po jedan u svakom semestru.
Što se tiče Fizike I, praktična nastava i periodične provere znanja bile su organizovane kao neka vrsta preteče današnje „Bolonje”. Vežbe su bile praktične i teorijske. Tokom godine studenti su bili obavezni da urade dvadeset laboratorijskih vežbi, podeljenih u četiri modula po pet vežbi. Svaka odbranjena vežba donosila je jedan bod. Pre svakog modula polagao se ulazni, teorijski kolokvijum, koji je nosio dva boda, a na kraju modula izlazni, računski kolokvijum, koji je donosio jedan bod. Ako bi uspešno obavio sve zadatke, student je mogao da dobije ukupno trideset dva boda, a za izlazak na ispit bilo je neophodno osvojiti dvadeset četiri.
Trčeći između predavanja i vežbi, stigosmo do kraja semestra i suočismo se sa ispitima. Najvažnije je bilo da položimo Elektriku, matematiku i fiziku. Te godine je donet novi Statut Fakulteta, prema kome se moglo preneti n ispita u n-tu godinu, dakle, u drugu godinu mogli smo preneti čak dva od pomenuta tri ispita. Da li je to donelo dobro studentima, kako je na prvi pogled izgledalo, videće se u kasnijim godinama.
I ovo nas je pratilo
Ono što nas je pratilo cele godine, a nastaviće se tokom celih studija, bila je čuvena tetka Mica. Mileva Savić, poznatija kao tetka Mica, bila je referent za studentska pitanja u Studentskoj službi Elektrotehničkog fakulteta. Za sve što je bilo iz domena studentskih pitanja, upis godine, overu semestara, overu ispita, uzimanje raznih potvrda, moralo se doći na šalter kod tetka Mice. Bila je stroga, ili je tako delovala. Ali je bila tu da pomogne svakom studentu, da ga posavetuje i poželi mu uspeh na ispitu.
Prijavljivanje ispita vršilo se odgovarajućom prijavom, koja je koštala jedan novi dinar. Plaćalo se tako što se kupovala taksena marka odgovarajuće vrednosti, koja se zatim lepila na predviđeno mesto na prijavi. Marke su se najčešće kupovale na kioscima na kojima su se prodavale cigarete; u knjižarama ih obično nije bilo. Izuzetak je bila knjižara „Matador”, koja se nalazila između Kumanovske i ulice Braće Nedića, gde sam stanovao tokom studija. Kako su studije odmicale, sve je teže bilo naći potrebne taksene marke. Srećom, vrlo brzo je ukinuto plaćanje prijave ispita, a sa njim i naša jurnjava za markama.
Početak i kraj časa označavalo je zvono. Sat koji je upravljao zvonom nalazio se u kabinetu u kome su sedeli Miodrag Ranojević i Marija Šušnjar. Za vreme bombardovanja Beograda sat je bio oštećen, tačnije, uništeno je njegovo klatno. Originalno klatno bilo je izvedeno kao bimetal, da bi se kompenzovala promena dužine sa promenom temperature. Međutim, posle rata je stavljeno obično metalno klatno. Čini mi se da je o tome na predavanjima iz oscilacija pričao Jovan Jovičić, uz pitanje: „Kada su časovi duži, a kada kraći, leti ili zimi?”
