Dugo se spremah da započnem svoje pisanije na temu „generacije iz pedeset i neke”, koju je sudbina ili zajednička želja okupila oktobra 1972. godine na istom mestu, u Bulevaru 73. Bio je to tada Bulevar revolucije, a ranije i danas Bulevar kralja Aleksandra. Ipak, za sve nas on je bio i ostao samo Bulevar.
Ne živim više na mestu svoje mladosti. Valjda zato i retko prolazim Bulevarom. Ali taj njegov deo od Pravnog do Vuka se, za divno čudo, nije promenio. Sve je ostalo isto, samo je hotel „Metropol” dobio dodatak i sad se zove „Metropol Palas”. Ta zgrada je i jedina iskakala iz akademskog miljea koji su činila zdanja na pomenutom potezu, Pravni fakultet, Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković” i konačno zgrada Tehničkih fakulteta.
Upravo u tom zdanju, još uvek sa kućnim brojem 73, odvijaće se ova priča. Tačnije, ovo je priča o onima koji su se 2. oktobra 1972. godine obreli u amfiteatru 56 Elektrotehničkog fakulteta i krenuli na zajednički put. Njeni odjeci odavno su se iz hodnika Fakulteta prelili po celom svetu. I ne treba se iznenaditi da do nas ponovo dođu iz neočekivanih i skrivenih kutaka Zemljine kugle.
Prvi dan
Svako od nas po nečemu pamti taj dan. Neki možda nisu u potpunosti bili svesni gde smo se našli i kuda će nas sve to odvesti. Neki su bili usamljeni, jer nije bilo poznatih. Drugi su, pak, kao da su samo promenili zgradu u kojoj će nadalje provoditi dane, bili su i dalje okruženi dobro poznatim licima. Poneko je već imao naznake šta nas čeka, jer je imao stariju braću, sestre ili prijatelje koji su već bili studenti elektrotehnike.
Ipak, svi smo bili znatiželjni šta će reći dekan i profesori koji su se tog jutra obratili novoj generaciji brucoša. Možda se poneko i seća tih reči. Meni su se u sećanje urezale reči da već prvog petka imamo takozvani ulazni kolokvijum iz fizike. Još uvek se sećam dileme, kako se može zakazati kolokvijum iz fizike, a da pre toga nismo imali nijedan čas. Dileme je nestalo posle čitanja oglasne table i razgovora sa zemljacima, studentima druge godine: trebalo je nabaviti Praktikum iz fizike od Vučića i spremiti određene oblasti.
I onda je sve krenulo svojim tokom. Predavanja iz Matematike I, kod Lazara Karadžića, Fizike I, kod Jovana Jovičića, i naravno Osnova elektrotehnike kod Miodraga Ranojevića, legendarnog Mike Elektrike. Vežbe iz matematike držao mi je Ilija Lazarević, iz fizike Olivera Jovičić, a iz osnova elektrotehnike Hildegard Božilović. Bili su tu i drugi asistenti, pogotovu iz fizike, a ne treba zaboraviti ni Gradimira Božilovića, Rumenog, koji je držao vežbe iz osnova elektrotehnike drugoj grupi, nama sa Odseka za elektroniku.
Da se ne zaboravi
Umalo zaboravih i one manje važne predmete koje smo imali u prvoj godini. Odbranu i zaštitu, koju nam je predavao Voja Abramović, nadam se da se sećate njegovih reči: „Ko mi položi Miku i matematiku, dobiće šest da ne kaže ni reč. A ako kaže, može da dobije i više.” Zatim strane jezike: Ljudmila Ilić (ruski), Jelica Marković (engleski), Nada Arsenijević (nemački). Pa opšta praksa. Sećam se reči jednog od nastavnika, čini mi se da se zvao Nikola Marcikić: „Bio je vek mašinstva, sada je vek elektrotehnike, a dolazi vek tehnologije.” Bile su to pomalo proročke reči od pre pet decenija.
Krenulo se i u traženje knjiga koje su nastavnici preporučivali, ali i onih za koje su starije kolege govorile da mogu biti od koristi. Za nas iz provincije bila je to prilika da, dok tražimo prodavnice „Građevinske knjige” i „Tehničke knjige”, pomalo upoznajemo Beograd.
Ulazimo u svakodnevicu
Vrlo brzo nam se nametnula dilema, da li ići na specijalnu grupu iz matematike ili ostati kod klasičnog načina predavanja. Izabrao sam ovo drugo i nisam se pokajao. Metoda držanja vežbi koju je primenjivao Ilija Lazarević biće mi vodilja kada kasnije i sam stanem za katedru.
Počela su prva upoznavanja sa kolegama, prvi kolokvijumi i ispit iz Nacrtne geometrije u januarskom ispitnom roku kod Borivoja Ćurčića, legendarnog Ćureta, koji mi je istovremeno držao i vežbe sredom od šest do devet. Kako su se sredom igrale utakmice Kupa šampiona koje je televizija prenosila, dešavalo se da povremeno pobegnem sa poslednjih časova vežbi. Bili su to valjda jedini časovi tokom studija kojima svojevoljno nisam prisustvovao.
Upoznavanje sa okruženjem
Vrlo brzo smo se navikli na prostor u kome su se odvijali naši studentski dani. Prizemlje i treći sprat u levom krilu zgrade Tehničkih fakulteta pripadali su Elektrotehničkom fakultetu. U prizemlju su to bili amfiteatri 56 i 65 i učionice 57, 59, 60, 61 i 62, a na trećem spratu 310, 311, 312 i 313. Valjda nisam pogrešio. Vežbe iz nacrtne geometrije imali smo u takozvanom Paviljonu II u dvorištu Fakulteta, a vežbe iz Fizike I u Zavodu za fiziku, koji se nalazio u Ruzveltovoj ulici.
Nastava je, po mom mišljenju, bila jako dobro organizovana. Časovi su najranije počinjali u 7.15 i trajali 45 minuta. Možda je to za današnje prilike bilo prilično rano, ali s obzirom na raspoloživi prostor, broj studenata i grupa, moralo se ponešto i žrtvovati. Početak i kraj časa označavao je zvuk zvona. Pre podne su časovi trajali najduže do 13 sati, nakon čega je sledila pauza za ručak. Popodnevna nastava je počinjala u 15 sati i po pravilu se završavala do 21 sat. U prvoj godini tako kasno smo imali nastavu jedino kod profesora Ćurčića.
Sećam se njegovih priča o tolerancijama u mašinstvu. I kako je nevođenje računa o tolerancijama Nemce koštalo poraza kod Moskve. Ili da je za dvadeset devet hiljada automobila u „Folksvagenu” dnevno moralo da bude spremno trideset pet hiljada motora. I onih izvanrednih crteža aviona i lokomotive, urađenih slobodnom rukom. Neki se sećaju da nas je jednom na predavanjima pozdravio sa: „Dobar dan, budući pravnici i ekonomisti.” Isto tako, kao francuski đak, kada je pisao na tabli 2′ i 2″, govorio je sa francuskim naglaskom: „Du prim, Du segond.”
Mislim da su samo neke laboratorijske vežbe trajale duže, najdalje do 22 sata, kada se zgrada zatvarala.
Studentski dani teku
Svako će se setiti ponekog zanimljivog događaja sa predavanja. Na primer, predavanja profesora Ranojevića, na kojima se šetao od jednog do drugog kraja stola postavljenog na katedri. Pri tome je lupkao prstima po stolu, a katedra i njegove cipele su škripale, dovoljno glasno da studenti koji su sedeli već u četvrtom ili petom redu slabo čuju šta Mika govori.
Poslednjih petnaestak godina vode se velike diskusije o rezultatima uvođenja studija po takozvanom bolonjskom konceptu, pogotovu što na delu imamo srpsku varijantu „Bolonje”. A poznato je da smo majstori da obesmislimo čak i dobru ideju. Oni koji su imali priliku da rade u visokom školstvu setiće se da smo mi elemente tog koncepta studiranja imali već na prvoj godini. Način izvođenja nastave i provera znanja iz Fizike I bili su upravo ono što „Bolonja” propagira. Ili polaganje preko kolokvijuma, koje je praktikovano na specijalnoj grupi iz Matematike I, bila je to preteča „Bolonje”.
Bili smo prva generacija koja je mogla da položi ispit iz osnova elektrotehnike preko kolokvijuma i pismenog dela ispita. Bez susreta sa Mikom licem u lice.
