Doručkujemo u restoranu na vrhu hotela, sa pogledom na grad, pa krećemo u obilazak Selimije. Ta džamija, građena od 1568. do 1574. godine, najvažnije je delo najvećeg osmanskog arhitekte Mimara Sinana.
Džamija Selimija
Kupola koja lebdi
Sinan je džamiju završio kad je već zašao u osamdesete. Podignuta je na platou na ivici grada i sa četiri minareta dominira okolinom; minareti su visoki oko devedeset metara, a široki samo četiri. Samo su carske džamije smele da imaju više minareta, Selimija ih ima čak četiri.
Njena kupola je viša od kupole Aja Sofije, što je Sinan voleo da ističe. Iznutra izgleda kao da lebdi, nepoduprta. Dok su starije džamije imale podeljenu unutrašnjost, Sinan je stvorio jedinstven prostor u kome se mihrab, niša okrenuta ka Meki, vidi sa svakog mesta.
Pogled na Jedrene sa Selimije
Graditelj četiri sultana
Mimar Sinan bio je glavni arhitekta u službi četiri sultana. Pored dva remek-dela, Selimije u Jedrenu i Sulejmanije u Istanbulu, podigao je na desetine džamija, medresa, karavan-saraja, mostova i akvadukata.
Za nas je najzanimljivije njegovo nasleđe na ovim prostorima. Najpoznatije Sinanovo delo kod nas je most Mehmed-paše Sokolovića u Višegradu, a njegov učenik Mimar Hajrudin sagradio je Stari most u Mostaru.
Spomenik Mimaru Sinanu u Jedrenu
Odlazak ka Carigradu
Jutro je sunčano, sa malo izmaglice. Dok neki od saputnika razgledaju unutrašnjost, mi ostali šetamo dvorištem koje već bojе jesenje boje. Spuštam se do spomenika Mimaru Sinanu, napravim par fotografija, pa se na trgu ispred džamije okupljamo za polazak ka glavnom odredištu, Carigradu.
Do Istanbula ima nešto preko dvesta kilometara, spojenih dobrim auto-putem. Nadomak grada pravimo pauzu za kafu, dobro dođe, jer je ona hotelska više ličila na ciguru.
Granični prelaz na turskoj strani svojom veličinom kao da najavljuje da stižemo u predvorje najvećeg kontinenta. A onih dvestotinak kilometara koliko se Turska pruža u Evropu ostaju kao spomen na sve one osmanske pokušaje da se dokopaju Beča i srca starog kontinenta.
Iako još uvek, po običaju, Turke optužujemo za neku našu civilizacijsku stanku, već prvi dodir sa turskom stvarnošću uverava nas da je, dok smo mi lamentirali nad zlehudom prošlošću, Turska otišla napred. Od „bolesnika na Bosforu”, kako ju je nazvao ruski car Nikolaj Drugi, postala je jedna od najbrže rastućih ekonomija na svetu.
Krenuli smo u pet sati. Put do Sofije uglavnom poznajem, pa su mi misli bile okrenute susretu sa Istanbulom. Ali pre njega čekali su nas Plovdiv i Jedrene.
Grad stariji od Rima
Plovdiv, drugi po veličini bugarski grad, sa istorijom dugom osam hiljada godina spada u najstarije gradove Evrope, stariji je od Rima, Atine i Carigrada. Leži u Trakijskoj niziji, na obalama Marice i u podnožju Rodopa. Kao i mnogi gradovi, formiran je na sedam brežuljaka, od kojih je jedan uništen, pa se danas prostire na šest. Kad ga je osvojio Filip Makedonski, dobio je ime Filipopolis; u Rimskom carstvu se zvao Trimontium, „grad na tri brega”.
Centar Plovdiva
Posle kratkog obilaska šetamo pešačkom zonom. Na spoju dve glavne ulice nalazi se Rimski stadion iz doba kad se grad zvao Filipopolis, a odmah pored višekupolna džamija Džumaja iz vremena sultana Murata Prvog. Glavna ulica podseća na beogradsku Knez Mihailovu, sa buticima svih svetskih marki, i neizbežnim lancima brze hrane, koje sam u dnevniku zapisao kao „obeležja globalizacijskog varvarstva”. Znak da su tekovine potrošačkog društva stigle i na nekadašnji istok Evrope.
Cveće — jedan od simbola Plovdiva
Grad na tromeđi
Do Jedrena se ide dolinom Marice, najduže reke u unutrašnjosti Balkana. Put od Plovdiva je loš, sve do bugarskog Svilengrada; noć nas zatiče pred granicom, pa uz slabu signalizaciju čak i malo lutamo. Granični prelaz sa turske strane je ogroman, nigde nisam prešao granicu sa toliko traka. A odmah iza nje dočekuje nas auto-put sa savršenim kolovozom. Kažu da je Turska za poslednje četiri godine izgradila preko dve i po hiljade kilometara auto-puteva.
Jedrene su od bugarske granice udaljene dvadesetak kilometara, a od grčke samo sedam, pa su praktično grad na tromeđi tri države. Kod nas su poznate po turskom imenu Edirne. Rimski car Hadrijan osnovao ih je na mestu tračkog naselja i dao im ime Hadrijanopolis, od čega su izvedene i slovenske varijante, Drinopolje, Odrin.
Položaj u ravnici, na ušću dve reke i nadomak granice dva kontinenta, učinio je Jedrene toliko važnim da se pod njegovim zidinama kroz istoriju, sve do dvadesetog veka, odigralo šesnaest značajnih bitaka. Kod nas se ime tog grada najčešće vezuje za Prvi balkanski rat 1913, kada su ga, posle duge opsade, uz pomoć Druge srpske armije zauzeli Bugari.
Posle šest dana u Maroku, četiri dana na španskoj obali bila su predviđena za odmor. Baza je bio Toremolinos, letovalište na Kosta del Solu odakle je i počela cela avantura.
Selo koje su promenili turisti
Toremolinos je nekada bio siromašno ribarsko seoce, prvo mesto na Kosta del Solu koje se razvilo kad je krajem pedesetih počeo uspon turizma u Španiji. Kada je 1959. otvoren hotel „Pez Espada”, bio je to prvi luksuzni hotel na celoj rivijeri; za nekoliko godina novi hoteli i klubovi potpuno su promenili lice mesta.
Plaža u Toremolinosu
Jedan detalj mi je privukao pažnju: 2012. godine Mekdonalds je zatvorio svoj restoran u srcu Toremolinosa, a za njim su otišli i drugi lanci brze hrane. Ostali su restorani na plaži sa svežom ribom i plodovima mora. Ispada da je, bar ovde, domaća kuhinja nadjačala svetske lance, što se retko dešava.
Pešačka zona u Toremolinosu
Malaga u kiši
Na Uskrs pravimo izlet u Malagu, drugi grad Andaluzije, koji su feničanski moreplovci osnovali u osmom veku pre nove ere. Obilazimo katedralu, sagrađenu na mestu nekadašnje džamije i sama nedovršena, jer joj nedostaje južni toranj. Kao i Toranj Hasan u Rabatu, i ona stoji vekovima nezavršena; kao da me je nedovršenost pratila celim putem.
Katedrala u Malagi
Malaga je i rodni grad Pabla Pikasa; posetili smo muzej posvećen njemu, sa radovima koje je poklonila njegova porodica.
Ulaz u Pikasov muzej
Ali Malagu će nam obeležiti kiša. Zbog nje nismo videli čuvenu uskršnju procesiju, pa smo, već pokisli, sedeli u restoranu i čekali predah u pljusku. Iskoristili smo ga da odemo do luke i ručamo sardine sa roštilja.
Priprema sardina
Ni naredni dan nije bio bolji, Malagu smo, umesto razgledanja, proveli u velikoj robnoj kući, čekajući da kiša stane. Nije stala.
Duga nad Toremolinosom
Jedno jutro nas je, na putu ka Malagi, ispratila duga prema obroncima Sijera Mihasa. Bio je to redak lep prizor tih dana.
Pogled na Toremolinos sa dugom
Poslednje veče u Španiji završili smo u hotelu, uz pesmu i klavirsku pratnju Mire iz Kragujevca, pa se boravak „umetnički” zaokružio.
Sunce koje je zakasnilo
Jutro poslednjeg dana osvanulo je sunčano, baš kad je trebalo krenuti. Silazimo još jednom do obale; šteta što vreme prethodnih dana nije bilo ovakvo, možda bismo se i okupali. Ali tako to biva: Sunce je stiglo tačno na dan rastanka.
Uveče smo poleteli za Budimpeštu, a odatle autobusom za Čačak, istim putem kojim je, deset dana ranije, počela ova avantura na dva kontinenta.
Iz Kazablanke se za manje od sat vremena prebacujemo u Rabat, glavni grad Maroka i drugi po veličini. Leži na ušću reke Bu Regreg u Atlantski okean; preko reke je grad Sale, koji se administrativno vodi kao poseban, ali je zapravo spavaonica Rabata.
Osnovan je u dvanaestom veku kao ribat, utvrđena vojna postaja za vojsku koja je trebalo da krene u rat protiv Španije. Treći almohadski vladar preselio je ovamo prestonicu i nazvao je Ribat al-Fatah, „Pobednička tvrđava”, od čega potiče današnje ime.
Panorama Rabata i Salea
Gnezdo gusara
Rabat ima i burnu prošlost. Posle 1609. godine Rabat i Sale postali su utočište andaluzijskim Mavrima proteranim iz Španije. Oni su osnovali gusarsku državicu Bu Regreg, koja je opasno ugrožavala plovidbu Mediteranom. Trebalo je više od dva veka i zajednička akcija evropskih pomorskih sila da se gusarstvo suzbije. Od 1912. godine Rabat je prestonica francuske kolonije Maroko, umesto dotadašnjeg Fesa.
Groblje na rimskim ruševinama
Obilazak počinjemo nekropolom Šela, na jugoistoku grada. To je mesto gde su sahranjene generacije sultana dinastije Marinida, a izgrađeno je na ruševinama antičkog grada koji su Rimljani osnovali oko 40. godine nove ere, a i on sam na još starijem feničanskom naselju. Slojevi na slojevima: Feničani, Rimljani, Berberi, pa marokanski sultani, svi na istom mestu.
Ispred kompleksa Šela
Toranj koji nikad nije dovršen
Najznačajniji spomenik je Toranj Hasan, minaret džamije koja je krajem dvanaestog veka trebalo da bude najveća na svetu. Ali graditelj, isti onaj Jakub al-Mansur koji je podigao Kutubiju u Marakešu i Hiraldu u Sevilji, umro je pre nego što je dovršio delo. Minaret je dostigao četrdeset četiri metra, otprilike pola predviđene visine i tako ostao zauvek. Od same džamije ostalo je dvesta stubova i počeci nekoliko zidova.
Toranj Hasan
Pored nedovršenog tornja nalazi se mauzolej Muhameda Petog, kralja koji je Maroku doneo nezavisnost, pa staro i novo stoje jedno pored drugog.
Grad bez bila
Smeštamo se u hotel „Rive”, naše poslednje konačište u Maroku. Posle večere pokušavamo kratku šetnju, ali brzo odustajemo i vraćamo se na počinak.
Rabat je bio naše poslednje boravište u Africi. Upoznali smo neke od njegovih najvažnijih znamenitosti, ali nekako nam je, sem možda u Marakešu i medini u Fesu, svuda nedostajao onaj pravi susret sa duhom grada, sa njegovim bilom.
Iz Marakeša se modernim auto-putem brzo prebacujemo do Kazablanke, dvesta pedeset kilometara ka Atlantiku. Kazablanka je najveći grad Maroka, sa skoro pet miliona stanovnika, i njegova ekonomska prestonica. Osnovali su je Portugalci 1575. godine, na mestu razorenog berberskog sela, i dali joj ime Casa Branca, „bela kuća”.
Novi grad je u francuskom periodu projektovao arhitekta Anri Prost, i to kao model modernog grada; građevine su uglavnom u špansko-mavarskom stilu i stilu art dekoa.
Panorama Kazablanke
Najviši minaret na svetu
Glavna znamenitost je džamija Hasana Drugog, podignuta na samoj obali Atlantika. Može da primi dvadeset pet hiljada vernika unutra i još osamdeset hiljada na platou ispred. Njen minaret, visok dvesta deset metara, najviši je na svetu; sama džamija je najveća u severnoj Africi i treća po veličini na svetu. Građena je od 1980. do 1993. godine i, prema procenama, koštala je oko osamsto miliona dolara.
Džamija Hasana Drugog
Trg na kome kuca gradsko bilo
Slobodno vreme provodimo oko Trga Ujedinjenih nacija, ka kome vode sve glavne gradske arterije. Sa bankama, prodavnicama, hotelima i restoranima, tu kuca bilo Kazablanke. Koristim priliku da Nešu pošaljem razglednicu, nažalost, sa panoramom grada, jer smo pored replike Rikovog bara samo prošli.
Trg Ujedinjenih nacija u Kazablanci
Bar kojeg u filmu nije bilo
Uz Kazablanku svako prvo pomisli na film sa Hemfrijem Bogartom i Ingrid Bergman. Ali Rikov bar, „Rick's Café”, otvoren je tek 2004. godine, kao uspomena na taj film. Napravljen je u stilu starog dvorišta pored zidina medine, sa lukovima, mesinganim svetiljkama i autentičnim klavirom iz tridesetih; svaki pijanista, kažu, mora da zna da odsvira glavnu melodiju iz filma.
Rikov bar
Ono što malo ko zna jeste da film „Kazablanka” nikada nije ni sniman u Kazablanci, cео je nastao u holivudskom studiju. Tako je i ovaj bar zapravo uspomena na mesto koje u stvarnosti nije ni postojalo. Napuštamo grad pomalo razočarani što u njemu nismo proveli više vremena.
Obilazak Marakeša počinjemo srednjovekovnim vrtom Menara, sagrađenim u dvanaestom veku. Paviljon sa malom zelenom piramidom i veštačkim jezerom nalazi se usred plantaže voća i maslina. Jezero je snabdevano vodom starim hidrauličnim sistemom koji je dovodi iz planina tridesetak kilometara daleko, a služilo je za navodnjavanje plantaže kroz mrežu podzemnih kanala.
Paviljon u vrtu Menara sa pogledom na Atlas
Stepenice za mujezina na konju
Odatle odlazimo do džamije Kutubije, najveće u Marakešu. Njen minaret, visok šezdeset devet metara, dovršen je krajem dvanaestog veka i poslužio je kao uzor za Hiraldu u Sevilji i Hasanov toranj u Rabatu. Ime džamije potiče od trgovaca knjigama čije su se tezge nekada nalazile na trgu pred njom.
Džamija Kutubija
Unutar minareta nisu stepenice nego blaga rampa, da bi se mujezin mogao popeti čak i na konju.
Palata i grobnice
U medini, okruženoj sa šesnaest kilometara bedema, obilazimo palatu El Bahiju, koju je krajem devetnaestog veka za sebe sagradio vezir Si Musa. Ima prelepu baštu i unutrašnja dvorišta sa stablima banana, fontanama i mozaicima; plafone krase oslikane kedrove daske, a prozore vitraži. Tokom kolonijalnog doba u njoj je stanovao francuski guverner.
Posećujemo i grobnice dinastije Sadi, sagrađene na prelazu iz šesnaestog u sedamnaesti vek. Posle smene dinastija kompleks je bio zatrpan i ponovo otkriven tek 1917. godine. Sale su ukrašene rezbarijom, a nadgrobne ploče izrađene od mermera iz Karare.
Grobnica dinastije Sadi
Prodavci vode
Popodne provodimo obilazeći sukove oko trga Džema el Fna. Trgom dominiraju tezge sa pomorandžama, na kojima se za sitne pare dobija sok isceđen pred tobom. Odmah upadaju u oči prodavci vode u živopisnoj odeći, sa tradicionalnim mešinama i mesinganim šoljama.
Prodavci vode u Marakešu
Trg je sa jedne strane oivičen sukovima, a sa druge hotelima i kafeima čije terase gledaju na vrevu. Ne tako davno, u aprilu 2011, bomba postavljena u jednom od tih kafea ubila je sedamnaest ljudi. Taj podatak stoji tiho pored sve te vreve, kao podsetnik da je i najživlje mesto ranjivo.
Trg koji eksplodira
Posle predaha vraćamo se na Džema el Fna u sumrak. Trg koji je i preko dana bio pun ljudi kao da je eksplodirao. Na sve strane okupljene su grupe oko akrobata, žena koje proriču sudbinu, majstora tetovaže, krotitelja zmija. Šire se dimovi sa roštilja, a ljudi u đelabijama pozivaju da se proba njihov specijalitet.
Trg Džema el Fna noću
Posle muvanja kroz taj ljudski mravinjak, odlučujemo da dešavanja posmatramo sa terase restorana, uz kafu na magrebski način. Kupujemo urme i, uz još jedan prolazak kroz uzavreli trg, polako se opraštamo od Marakeša.
Bio je to oproštaj sa gradom u kome se dodiruju Orijent i Evropa, gde je lako zaboraviti da si na afričkom tlu, a opet dovoljno je doći na Džema el Fna pa da se osetiš vraćen u vreme velikih marokanskih vladara.
Od Fesa do Marakeša ima bezmalo petsto kilometara, pa nas je čekalo putovanje od skoro dvanaest sati. Srećom, put nije bio naporan, iako smo prešli lanac Srednjeg Atlasa. Planinski venci pružaju se pravcem sever-jug, pa se između njih nalaze plodne doline pune vlage koju donose vetrovi sa Atlantika. Prepreka je jedino Visoki Atlas, on zaustavlja te vlažne talase, pa sa druge strane, prema istoku, počinje pustinja.
Afrički Zlatibor
Prvu pauzu pravimo u zimskom centru Ifranu, na oko hiljadu šesto metara. Dočekuje nas čisto planinsko mesto obasjano suncem. Malo je prohladno, ali kafu ipak pijemo u bašti restorana. Pomalo liči na Zlatibor. Na berberskom jeziku Ifran znači „jama”; ovde je 11. februara 1935. izmerena najniža temperatura ikada zabeležena u Africi, minus dvadeset četiri stepena.
Ifran
Ifran je osnovan kao planinska stanica, mesto gde su kolonijalne porodice provodile vrele letnje mesece, po uzoru na „grad-park”, sa letnjim kućama u alpskom stilu, ograđenim vrtovima i drvoredima. Boravak u mestu gde je takoreći do juče bilo snega deluje nestvarno kad se setimo da smo u Africi. Uostalom, ceo ovaj put kroz Srednji Atlas deluje iznenađujuće, mešaju se zasadi agava i kaktusa sa kedrovim šumama.
Puške i mek islam
Usput nailazimo na vašar na kome živopisno obučeni jahači pokazuju veštinu jahanja uz pucnjavu iz dugačkih starinskih pušaka. Manifestacija je lokalnog karaktera, ali po svemu što smo nakratko videli reč je o događaju koji vredi videti, jedna od stvari koje bi Maroko mogao da pokaže svetu.
Berberske nacionalne igre
Treba se podsetiti da je u Maroku na delu „mek” islam, u restoranima može da se popije i alkohol, pre svega pivo i vino, i to domaće proizvodnje. Od svih zemalja severne Afrike, Maroko ima najbolje prirodne uslove za proizvodnju kvalitetnog vina; danas je drugi proizvođač u arapskom svetu, posle Alžira.
Ručak u „Parizu”
Sledeće pauze pravimo u restoranima pored puta, pomalo iznenađeni što se u ovoj dubokoj marokanskoj provinciji nalaze pristojna mesta. Sa jedne terase vidi se kako na malom prostoru rastu jabuke, kajsije, masline, smokve i kaktusi, za nas sa Balkana neobičan spoj.
Ručamo u Beni Melalu, u restoranu zvučnog imena „Pariz”. Spolja ne ostavlja utisak, ali unutra je sasvim u redu; hrana je raznovrsna i odlična. Jedino se ne usuđujem da probam sveže povrće, još se prisećam stomačnih problema iz Egipta i Izraela od pre četiri godine.
Crveni grad
U Marakeš ulazimo u smiraj dana. Putevi su oivičeni palmama, koje su ovde skoro sveto drvo, za njihovo sečenje zaprećene su visoke kazne. Na pojedinim mestima primećujemo veštačke palme, koje maskiraju antene mobilne telefonije.
Marakeš se ubraja u četiri carska grada Maroka. Zovu ga „biser juga” i „crveni grad”, jer su fasade svih zgrada boje pečene gline. Ime potiče iz berberskog jezika i znači „Božja zemlja”. Smeštamo se u hotel „Divan”, koji se nalazi u Jugoslovenskoj ulici.
Chez Ali
Poseta takozvanom nacionalnom programu kod mene uvek izaziva podozrenje, jer se po pravilu radi o ugođaju za znatiželjne turiste. Ali „Chez Ali” bio je pravo otkrovenje. U ambijentu arapskih palata, pod šatorima, služe se harira-supa, jagnjetina, kuskus, slatkiši, voće i tradicionalni čaj od nane. Uz to gosti uživaju u nacionalnoj muzici iz raznih delova Maroka, a na kraju se na areni sa tribinama okupljaju da gledaju borbe i akrobacije konjanika. Spektakl se završava vatrometom.
Konjanici u “Chez Ali”
Tako se završio još jedan dan u Maroku. Uglavnom smo ga proveli u autobusu, ali česti odmori u zanimljivim ambijentima i prolazak kroz egzotične krajeve Srednjeg Atlasa učinili su da put protekne bez većeg napora, iako smo prešli preko četiristo kilometara.
Iz Meknesa odlazimo u Fes, versko i kulturno središte Maroka, a moglo bi se reći i celog islamskog sveta. To je najstariji od carskih gradova, osnovan krajem osmog veka. U njemu je 859. godine osnovan univerzitet Al-Karauin, najstariji univerzitet na svetu koji još uvek radi. Zbog svog verskog i obrazovnog značaja Fes se često naziva Mekom Afrike, Atinom Afrike, pa i Mekom Zapada.
Panorama medine u Fesu
Fes je drugi po veličini grad u Maroku, sa nešto preko milion stanovnika. U dvanaestom veku, u vreme dinastije Almohada, smatra se da je bio najveći grad na svetu. Na njegovom univerzitetu studirali su i mnogi hrišćani iz Evrope.
Plavi grad
Posle panoramskog razgledanja i odlaska na vidikovac, odakle puca pogled na stari grad, odlazimo u medinu. Fes el Bali, najstariji deo grada, po Plavoj kapiji na jednom od ulaza dobio je nadimak „plavi grad”.
Plava kapija na ulazu u Fes el Bali
Kad stupiš u medinu
Kad stupiš nogom u medinu, kao da uđeš u drugačije stanje. Čula registruju sve mirise i prijatne i, isto toliko, neprijatne. Oči se moraju priviknuti na moćnu, snažnu koloritnost tog čudesnog mesta. Kuće su bez prozora, ali stiče se utisak da su graditelji negovali kult vrata, ona su prosto lepa, izuzetno lepa.
Panorama Fesa
Fes el Bali je najveće urbano područje na svetu bez automobilskog saobraćaja, i najveća medina u islamskom svetu. Sa više od dve hiljade uskih uličica, sukova i prolaza, najstarija je i najduže neprekidno naseljena medina na svetu. Da bi se cela obišla, kažu, potrebno je nedelju dana pešačenja i uvek u pratnji vodiča, jer se neverovatno lako zaluta.
Izlozi stari vekovima
U ovom pravom malom gradu, unutar najčuvenijih zidina Maroka, imaš utisak da je vreme stalo. To se najbolje oseti kad se u uskim i strmim uličicama jedva mimoilaziš sa natovarenim magarcima, dok posmatraš bakalnice na otvorenom, „izloge” stare vekovima, na kojima se prodaje voće, povrće i meso, iako je vrelo i sparno, a o frižideru nema ni govora.
U zanatskim, grnčarskim i obućarskim radnjicama sve je prastaro, kao u vreme kad je nastajalo. Tu se kroza sve provlači ono što tera na razmišljanje: siromaštvo i bogatstvo jedno pored drugog, na dohvat ruke.
Posle doručka obilazimo Meknes. Grad je za svoju prestonicu proglasio sultan Mulaj Ismail, koji je vladao pune pedeset pet godina, na prelazu iz sedamnaestog u osamnaesti vek. Bio je savremenik i prijatelj francuskog kralja Luja Četrnaestog, sve dok ga Lujeva vanbračna kći nije odbila da se uda za njega. Po predanju je imao harem od pet stotina žena i preko sedam stotina sinova, koje je postavljao za carske službenike širom Maroka, čime je obezbedio dugu i sigurnu vladavinu.
U Meknesu je sve podređeno njemu, gotovo sve što se danas vidi potiče iz vremena njegove vladavine.
Pogled na medinu u Meknesu sa vidikovca
Skladište za dvadeset godina opsade
Podigao je monumentalne građevine, carsku palatu, skladište hrane i konjušnicu. Najbolje se očuvalo skladište, koje je moglo da obezbedi zalihe za stanovnike Meknesa tokom dvadeset godina opsade. U konjušnici, koja je mogla da primi dvanaest hiljada grla, Martin Skorseze je snimao film „Poslednje iskušenje Isusa Hrista”.
Zeleni grad
Prolazimo kroz monumentalna gradska vrata Bab el Mansur, poslednji graditeljski poduhvat Mulaj Ismaila i jednu od najlepših gradskih kapija u Maroku. Po zelenoj boji njenih pločica Meknes nazivaju i „zelenim gradom”.
Vrata Bab el Mansur
Meknes ima još dva nadimka, „grad sa stotinu minareta” i „marokanski Versaj”, ovaj drugi zbog raskoši svog graditelja. Široki trg ispred glavne kapije je natkrivena pijaca hrane.
Bazen Agdal
Obilazak završavamo kod mauzoleja Mulaj Ismaila, koji je kasnije obnovio kralj Muhamed Peti.
Grobnica Mulaj Ismaila
Senka nesreće
Starom gradu preti propadanje, jer nema odgovarajuće kišne kanalizacije. Zbog toga se, posle nekoliko kišnih dana u februaru 2010. godine, jedan stari minaret srušio usred molitve, poginula je četrdeset jedna osoba. To je senka koja stoji nad lepotom ovog grada: raskošno nasleđe koje polako propada jer se ne održava.
Poznati čačanski novinar Milan Đoković, krećući se među Čačanima, beležio je njihove komentare i objavljivao ih u rubrici „Palidrvca” u „Čačanskom glasu”. Neki su bili toliko dobri da ih je i „Politika” preštampavala. U dvema od njih našle su se i reči moje majke.
Ona je godinama u banci vodila referat žiro-računa, pa je i sama bila svedok raznih priča i dogodovština koje su se odigravale na njenom šalteru.
Nisu pare kod bankara
Poznati čačanski neuropsihijatar Terzić je prilikom jedne posete banci, verovatno više uzgred, primetio da bankari imaju pare. Moja majka mu je odgovorila:
„Doktore, nisu pare kod bankara, već kod lekara.”
Zato nam je privreda takva
Jednom se na šalteru zateklo više uglednih čačanskih privrednika. Povela se priča o čačanskoj privredi i o znanju privrednika. Dugogodišnji direktor čačanske „Slobode” u jednom trenutku reče kako čačansku privredu vode dvojkaši. Komentar moje majke bio je:
„Zato nam i jeste takva.”
Kada sam mnogo godina kasnije, u nekom društvu, pomenuo ovu anegdotu, jedan od čačanskih direktora iz tog vremena se zamisli, pa reče:
„Znaš, samo sam ja od tadašnjih direktora bio vrlo dobar u gimnaziji.”
Ja sam novinar
Početkom veka tadašnji predsednik čačanske opštine često je kritikovao rad pojedinih javnih glasila. Jedan od njegovih argumenata odnosio se na školsku spremu novinara — navodio je da je većina završila Agronomski fakultet.
Jednog dana sam sa suprugom svratio u prodavnicu dečje odeće. Dok je ona razgledala robu, ja sam razgovarao sa prodavačicama — tri su bile naše bivše studentkinje, dakle diplomirani inženjeri elektrotehnike. Pozivajući se na te kritike upućene novinarima, napravih komentar, pokazujući na zgradu „Čačanskog glasa” koja se videla iz same prodavnice:
„Eto prave prilike za istraživačko novinarstvo. Dovoljno je da pređu trg i eto priče — kako tri inženjera rade u prodavnici dečje odeće.”
Tada se i moja supruga uključila, iznenađena tom činjenicom, jer je mislila da su devojke još studentkinje. U tom trenutku mi se obrati četvrta prodavačica:
