Sve objave – Page 5 – RASIN PERSONAL PORTAL

September 12, 2026September 12, 2026

Tour de Balkan (6): Vodena zavesa

Pošto smo ionako planirali da odemo do Peloponeza, odlučismo da to bude trajektom koji od Krfa ide do Patrasa. Kako nam je do polaska ostalo više od osam sati, odlučismo da upoznamo još nešto, pa se uputismo ka Paleokastrici na zapadu ostrva. O lepoti tog mesta čuo sam od Boška, pa je ovo bila prilika da se i sami uverimo.

Na brdašcu iznad mesta nalazi se manastir sa početka trinaestog veka. Oko mesta je više malih plaža, zbog čega je popularno među turistima. Iskoristismo priliku da celo popodne provedemo u kupanju.

Pošto nismo imali rezervnu gumu, vozio sam pažljivo. Po povratku u Krf večerasmo i krenusmo ka trajektu. Pošto nismo vodili računa o vremenskoj razlici, malo je falilo da zakasnimo.

Trajekt do Patrasa putuje celu noć. Kupili smo karte za prostor sa takozvanim avionskim sedištima, ali brzo shvatismo da to nije baš udobno za celo putovanje. Umesto toga opružih se na podu i tako provedoh noć.

Pečat unazad

U Patrasu nas dočeka velika gužva, jer je pored našeg stigao i trajekt iz Brindizija. Uđosmo u pogrešan red za izlazak iz luke i doživesmo neprijatnu situaciju: carinici nas obavestiše da imamo problem, jer nemamo potvrdu da smo sa kolima u Grčku ušli ranije, čime smo napravili carinski prekršaj. Uputiše nas kod komandanta luke.

Srećom, čovek je bio razuman: udari mi pečat u pasoš i unazad datira ulazak kola na osamnaesti avgust. U međuvremenu se gužva raščistila, pa smo mogli na miru da napustimo luku.

Guma za gumom

Prvo potražismo vulkanizersku radnju, okrpismo gumu i krenusmo ka Nafpliju. Pošto nam je bilo usput, svratismo u Mikenu. Kada završismo obilazak, čekalo nas je novo iznenađenje, ponovo probušena guma. Zamenismo je i ponovo potražismo vulkanizera, koji nam saopšti da je ona koju je trebalo okrpiti neupotrebljiva. Ponudi nam polovnu i nastavismo put.

Pre nego što stigosmo u Nafplio, obiđosmo Tirint. Ponovo prenoćismo u istom kampu Assini Beach u Drepanu. Ispostavi se da je šator koji smo poneli mali za nas dvojicu, tako da ja prespavah u kolima.

Ujutru nastavismo ka Atini, pošto smo prethodno posetili Epidaur i Korint. U Atini se smestismo u hotel „Nestor” u ulici Svetog Konstantina, u blizini Omonije. Ostadosmo dve noći, a preko dana se muvasmo po gradu obilazeći spomenike i muzeje.

Autobus koji je išao postrance

Posle dva i po dana u Atini krenusmo natrag. Plan je bio da uveče stignemo u Bitolj i ponovo prenoćimo kod Cvetana, dakle, trebalo je preći nekih petsto kilometara. Usput planiramo samo da obiđemo Delfe.

Iz Atine krećemo ka Korintu i skrećemo prema Levadiji, pa stižemo u Delfe. Odatle nastavljamo preko Amfise ka Lamiji. Kada smo stigli do auto-puta Atina–Solun, vraćamo se desetak kilometara ka Atini da obiđemo Termopile.

Grčka — *Spomen-ploča Spartancima u Termopilima*

I nastavljamo prema Lamiji. Ubrzo se navukoše crni oblaci i poče jaka kiša. Pljusak je bio toliko jak da je ličio na neprozirnu zavesu.

Ispred nas se nađe kamionet, koji u jednom trenutku uspeh da preteknem. Čim ga pretekoh, pomerih se u krajnju desnu stranu kolovoza. Posle samo nekoliko sekundi ugledah kako se prema meni postrance kreće prevrnuti autobus. I danas mi se čini da je prošao na svega nekoliko desetina santimetara od naših kola.

Pogledah u retrovizor i videh da autobus udari u kamionet koji sam maločas pretekao. I vodena zavesa se spusti.

Iskoristih prvu priliku da stanem i da se malo oporavim od pretrpljenog šoka. Ubrzo kiša prestade i nastavismo put.

Servija

Svratismo u Lamiju. U jednoj kozmetičkoj radnji nađoh svoju omiljenu kolonjsku vodu. Od Lamije nastavismo regionalnim putem prema Kozanima. Put nas nanese kroz mesto Serviju. Legenda kaže da su se Srbi, po odobrenju cara Iraklija, ovde naselili dolazeći iz takozvane Bele Srbije. Mesto se nalazi pored jezera Polifitos, napravljenog na najdužoj grčkoj reci Aliakmon.

Vrlo brzo stigosmo u Kozane. Odavde se prema severu prostire grčki deo Pelagonije, tako da se do Florine vozi uglavnom ravnicom. A onda još tridesetak kilometara do Bitolja. Naravno, kod Mitrovskih ne može da prođe bez gošćenja.

Ujutru se oprostismo sa domaćinima i krenusmo za Čačak. Ovog puta nismo želeli da eksperimentišemo sa putem preko Kosova, pa od Skoplja nastavismo prema Preševu. U Čačak stigosmo predveče, dovoljno da se malo odmorimo i uputimo na Sabor trubača.

September 11, 2026September 12, 2026

Tour de Balkan (5): Potera za piano barom

Drugi boravak u Grčkoj doneće novu avanturu. A okolnosti u kojima se odvijao potvrdiće onu narodnu, ne može i jare i pare.

Moj drugar Vladimir i ja želeli smo da obiđemo Grčku i stignemo na Sabor trubača. I to sve u manje od deset dana.

Bila je 1990. godina. Opšte stanje u Jugoslaviji rovito; vlada Ante Markovića pokušava reformama da stabilizuje zemlju, uvodi se fiksni kurs, sedam dinara za marku. Biće to trka sa vremenom.

U takvim uslovima često putujem: Sovjetski Savez, Italija, jedrenje, ponovo Sovjetski Savez. Kao da mi posle svega treba predah, a očekujem da mi ga pruži kratak boravak u Grčkoj. Krećemo sa idejom da stignemo na Krf, gde bi trebalo da se nađemo sa koleginicama. A posle toga, videćemo.

Kako smo izabrali put

Kada smo odlučivali kojim ćemo se putem uputiti ka Makedoniji, odlučila je sujeta.

Komšiji, koji se takođe spremao za Grčku, rekao sam da ćemo mi preko Batočine i dalje auto-putem. Rekao mi je da smo kukavice, jer će on sa decom preko Kosova. Da pokažem kako nisam kukavica, Vladimir i ja se nađosmo na Ibarskoj magistrali.

Zvižduk kod Kačanika

Svako putovanje je samo po sebi avantura. Međutim, ovo će se pokazati i kao avantura u avanturi.

Neposredno pred polazak sredio sam limariju i ofarbao kola. Nažalost, gume su bile u prilično lošem stanju. Ne stigoh da ih zamenim, pa krenusmo po principu, neće valjda.

Putovanje se odvijalo normalno sve do pred Kačanik. Vozio sam iza kamiona kumanovskih tablica. Kada smo prošli pored čobanina koji je pored puta čuvao krave, ču se oštar zvižduk. Posle par stotina metara naiđosmo na grupu mladića koja je stajala pored puta. Kad prođosmo, u retrovizoru videh da posegnuše za kamenjem, koje polete za nama. Srećom, padoše u prikolicu kamiona. Mi prođosmo neoštećeni. Ali nije nimalo bilo prijatno.

U Gradskom stadosmo da kupimo osveženje i nastavismo prema Prilepu i Bitolju, odredištu prvog dana. Cilj je bio da svratimo kod kolege sa Fakulteta Cvetana Mitrovskog. Malo lutasmo dok ne nađosmo kuću njegovih roditelja, a onda sa njim odosmo u njegov stan u Partizanskoj ulici. Ostadosmo do duboko u noć uz jelo i piće. A čekao nas je dug put do Krfa.

Voda iz betonske cevi

U Grčku ulazimo preko prelaza Medžitlija–Niki. Prvo svraćamo u Florinu, koju Makedonci zovu Lerin, da zamenimo novac. Onda nastavljamo prema Kozanima i dalje Igumenici. Tada još nije bio napravljen auto-put Via Egnatia, pa se vozilo planinskim putem.

Na nekih šezdesetak kilometara pre Igumenice probuši se guma. Brzo je zamenismo. Onako oznojenim i prljavim, dobro bi došlo malo osveženja. Učini mi se da negde u blizini čujem huk vode. Ispostaviće se da preko magistrale, iz široke betonske cevi, bije debeli mlaz hladne vode.

Pošto smo se osvežili, krenusmo dalje da što pre stignemo na trajekt za Krf.

Posle sedam-osam sati vožnje savladao me je umor i dremam na trajektu. Kroz san vidim Vladimira kako razgovara sa nekim devojkama.

Silueta pijaniste

Po silasku sa trajekta zadatak nam je da nađemo hotel u kome su odsele naše koleginice. U telefonskom razgovoru Jeca je Vladimiru rekla da se hotel nalazi pored Piano bara.

Vozimo pored obale tražeći pogledom pomenuti bar. I tako jedno tri puta. U međuvremenu svraćamo i u turistički informativni centar, ne bismo li dobili neku informaciju; tamo srećemo one devojke sa kojima je Vladimir pričao na trajektu. Traže smeštaj. Vladimir mi usput kaže da su predlagale da zajedno nastavimo putovanje.

Kada smo treći put krenuli duž obale, Vladimiru sinu rešenje zagonetke. Umesto naziva, na piano bar je ukazivala silueta pijaniste i klavijature, urađena od svetlosnih cevi i postavljena na krovu lokala.

Brzo nađosmo uski prolaz do hotela bez istaknutog imena. Na recepciji nas dočeka recepcioner po imenu Raul Pavliček. Vrlo brzo utvrdismo da je rodom iz Crvenke, kako on reče, najvećeg sela u Jugoslaviji. Obavesti nas da je hotel u procesu promene imena, iako je na posetnici koju nam je dao pisalo da se zove „Emanuela”.

Prvo se raspitasmo za naše koleginice. Reče nam da su otišle na dva-tri dana na ostrvo Paksos.

Smestismo se i krenusmo da nađemo mesto za večeru. Usput se raspitasmo za vulkanizera. Reče nam da ima tu odmah ispod hotela, na glavnoj ulici, ali se odmah seti da je sutra nedelja i da ne radi. Rešavanje problema ostavismo za sutra i prepustismo se lignjama i pivu.

Dan na Krfu

Posle doručka odjavismo se iz hotela sa idejom da idemo na Paksos. I krenusmo po Krfu.

Prvo utvrdismo da tog dana nema trajekta za Paksos, što nam dodatno zakomplikova situaciju. Prepodne se malo upoznasmo sa gradom, a stigosmo čak i da se okupamo. Ručasmo musaku u jednom restoranu u centru; gazda nas čak uvede u kuhinju da nam pokaže šta restoran nudi.

Prolazeći pored biroa kompanija za trajektni prevoz, dođosmo na ideju o nastavku putovanja.

September 11, 2026September 11, 2026

Tour de Balkan (4): Atina i put kući

Napuštajući Nafplio i njegovu okolinu krcatu istorijom, upućujemo se ka Atini. Usput nas čekaju još dva zanimljiva mesta, pozorište u Epidauru i Korint.

Pozorište je izvanredno očuvano i poznato po čudesnoj akustici. Bilo je deo svetilišta posvećenog bogu Asklepiju; tu se nalazilo i čuveno antičko lečilište.

Iako i Korint ima svoje antičke korene, zadovoljavamo se pogledom na kanal koji je Peloponez učinio ostrvom. Prokopan je preko prevlake Istam i skratio plovidbu između Egejskog i Jonskog mora.

Pirej i Rafina

Na putu ka Atini svraćamo u Pirej. Iako je to poseban grad sa skoro dvesta hiljada stanovnika, fizički je spojen sa Atinom i udaljen devet kilometara od njenog centra. Pirej je glavna luka Grčke i istovremeno najprometnija putnička luka u Evropi.

Za kampovanje biramo gradić Rafinu, dvadeset pet kilometara od centra Atine. Rafina je druga po veličini putnička luka u Grčkoj. Kamp je blizu mora, pa ćemo imati priliku i da se okupamo.

U kolevci demokratije

Boravak u Atini koristimo da posetimo glavna kulturno-istorijska mesta, pre svega Akropolj, Sintagmu, Omoniju i Nacionalni muzej. Najmanje vremena posvećujemo kupovini.

O poseti Atini neću mnogo pisati, jer je o njoj manje-više sve poznato. A i naš boravak nije imao prefiks uživanja, nego je bio prilika da se upoznamo sa prestonicom demokratije.

Sa Atinom se završila naša poseta Grčkoj. Na povratku svraćamo još na Maratonsko polje i Termopile. Gotovo da smo za dve sedmice videli sve ono što je u istorijskom smislu najznačajnije. Godine koje dolaze biće uglavnom vraćanje dobro poznatim mestima, ali biće i otkrivanja novog.

Preko Galičice

U Đevđeliji se delimo u tri grupe. Mi krećemo prema Bitolju i Ohridu. Ponovo spavamo u Negotinu na Vardaru, a zatim preko Pletvara i Prilepa stižemo u Bitolj. Kratko se družimo sa kolegom sa Elektrotehničkog fakulteta Cvetanom i produžavamo za Ohrid, tačnije za Sveti Naum, gde ćemo kampovati naredna dva dana.

Na Ohridsko jezero stižemo iz Oteševa na Prespanskom, preko Galičice. Sa prevoja uživamo u pogledu na oba jezera. Veličanstven doživljaj.

U povratku idemo dolinom Drima i Radike. Ne propuštamo priliku da svratimo u manastir Svetog Jovana Bigorskog i uživamo u njegovom čuvenom ikonostasu.

Sveti jovan Bigorski9 — *Manastir Svetog Jovana Bigorskog*

Put nastavljamo preko Kosova. Svraćamo u Gračanicu i posećujemo istoimeni manastir, a zatim se kratko zadržavamo u Prištini.

U kasnim noćnim satima konačno stižemo u Čačak.

September 11, 2026September 11, 2026

Tour de Balkan (3): Peloponez

Posle obilaska Meteora vraćamo se do Trikale i nastavljamo prema mestu Itea, na obali Korintskog zaliva. Putujemo regionalnim putem, kroz Karditsu na obodu Tesalijske ravnice, pa dalje do Lamije.

Tu pravimo predah. Glavni gradski trg je park oko koga ide kružni tok. Odmaramo u pekari, uz poznate grčke specijalitete; pored nje otkrivamo poslastičarnicu sa fantastičnom ponudom slatkiša.

Put nastavljamo preko Amfise, za koju kažu da je glavna tržnica maslinovog ulja u Grčkoj. Od nje do Itee ima trinaest kilometara. Prvo nalazimo kamp, a zatim odlazimo u grad da nabavimo ribu za ručak. Nalazimo restoran u kome može da se naruči spremanje ribe, što nam značajno olakšava posao, pa možemo više vremena da provedemo na plaži.

Veče provodimo u kampu uz vino.

Delfi

Posle doručka upućujemo se u Delfe, na obroncima Parnasa. U blizini se nalazi poznato arheološko nalazište, ostaci Apolonovog hrama. Njegove sveštenice, Pitije, bile su u antičkoj Grčkoj poznate kao proročice, a sam hram poštovan i kao centar sveta.

Po povratku ostatak dana provodimo u sunčanju i kupanju.

Katakolon u mraku

U to vreme još nije bio izgrađen most preko Korintskog kanala, pa na Peloponez prelazimo trajektom. Nije bio izgrađen ni auto-put duž kanala. Od Itee do Katakolona ima nešto preko dvesta kilometara, ali se putovanje oteglo na ceo dan, stigli smo kad je već pao mrak.

Sa mesta gde smo se parkirali, mesto izgleda pusto. Deo ekipe odlazi da traži prenoćište, a mi ostali čekamo. Dok čekam, produžim prema obali, i odjednom se nađem na osvetljenoj promenadi pored mora, načičkanoj tavernama i kafićima.

Ekipa se vratila neobavljena posla. Jedino što je našla bio je neki vlažan prostor, i to prilično skup. Odlučujemo da nastavimo malo južnije i potražimo kamp. To nam na kraju uspeva.

Olimpija

Na tridesetak kilometara od kampa nalazi se Olimpija. Ovde su se, pored hrama posvećenog Zevsu, održavale Olimpijske igre, svake četvrte godine, kao takozvane olimpijade. Danas se taj četvorogodišnji interval pogrešno uzima kao sinonim za same igre.

Olimpija je bila poznata i po divovskom Fidijinom kipu Zevsa od slonovače i zlata, jednom od sedam svetskih čuda antičkog doba. I danas se pre svakih igara ovde pali olimpijska baklja, koja potom putuje svetom.

Tri kruga do plaže

Na Zlatnoj obali Peloponeza ostajemo tri dana. U jednom vodiču nalazimo podatak da je najlepša plaža u mestu Spiaza.

Pre nego što smo stigli, napravili smo dva uzaludna kruga i tek iz trećeg pokušaja uspeli da se nađemo na plaži. Problem je bio što na jednom putokazu, i to ključnom za skretanje, nije bilo natpisa na engleskom, samo na grčkom.

A plaža nas i nije nešto oduševila. Osim jedne kamp-prikolice koja je imala ulogu bifea, prodavca lubenica i nepreglednog sitnog peska, ničega nije bilo.

Gorivo u stolarskoj radionici

Napuštamo Zlatnu obalu i žurimo ka novim izazovima. Od Pirgosa prema Nafpliju putujemo preko Megalopolisa i Tripolija. Između Pirgosa i Megalopolisa nalazi se seoce Andricena, a u njegovoj blizini jedan od najbolje očuvanih antičkih hramova u Grčkoj, Apolonov hram u Basama. Ne propuštamo priliku da ga posetimo.

Hram se nalazi na oko hiljadu sto metara visine. To je prvi grčki hram uvršten na UNESCO listu svetske baštine, upravo one godine kada sam ga posetio.

Po povratku na glavni put konstatujem da mi je rezervoar gotovo prazan. Nadajući se da je pumpa negde ispred, nastavljamo, ali ni posle desetak kilometara pumpe nema ni na vidiku. Odlučujem da se vratim do Andricene. Međutim, pumpa u centru sela zatvorena je zbog podnevnog odmora. Upućuju nas na drugu, par kilometara dalje. Ispostavi se da je to stolarska radionica koja u svom sastavu ima i benzinsku pumpu.

Mogli smo da odahnemo i nastavimo put.

Kamp pod pomorandžama

U Nafpliju se kratko zadržavamo, jer treba naći kamp. Polazimo prema Tolu i usput, u selu Drepano, nailazimo na kamp Assini Beach. Ispostaviće se da je to idealno mesto za nas, mesta za šatore su ispod krošnji pomorandži, a plaža je od sitnog belog šljunka.

Nafplio je od 1829. do 1834. godine bio prestonica Grčke posle rata za nezavisnost. Danas je živa trgovačka i ribarska luka, ali i turistički centar, tipičan mediteranski grad sa mnoštvom taverni i kafića.

Mikena i Tirint

Retko koji grad se može pohvaliti tako bogatim antičkim nasleđem. U blizini je Argos, jedan od najstarijih gradova u Evropi. Tu je i Mikena, sedište grčkog predvodnika u trojanskom ratu Agamemnona, a uz nju i Atrejeva riznica, zapravo kružna grobnica.

Mikenu ćemo tokom boravka obići dvaput. Pored puta koji povezuje Argos i Nafplio nalazi se još jedno grandiozno nalazište, Tirint, grad sagrađen od čudesnih kamenih blokova, koje su, kako legenda kaže, slagali Kiklopi.

Grad je bio jedno od sedišta kritsko-mikenske kulture; po predanju osnovao ga je kralj Pret. I ovde je prva iskopavanja vršio Hajnrih Šliman, koji je otkrio i Troju.

Pošto ovde provodimo tri noći, jedno veče provodimo u šetnji Nafplijem, a drugo u obližnjem Tolu. Vreme između obilazaka provodimo na predivnoj šljunkovitoj plaži i u uživanju u toplom moru.

September 11, 2026September 11, 2026

Tour de Balkan (2): Grčka konačno

Grčka je u moju kuću ušla na velika vrata, za njih sudbonosne 1967. godine. Tačnije 21. aprila, kada je izvršen državni udar posle koga su na vlast došli takozvani pukovnici. Vojna hunta vladaće do 1974; kada se Grčka bude vratila demokratiji, biće republika, jer je u međuvremenu, 1973, na referendumu ukinuta monarhija.

Tenkovi pod prozorom

U vreme puča moja majka je sa kolegama sa posla boravila u turističkoj poseti Grčkoj. U trenutku prevrata nalazila se u Solunu, spremajući se za povratak kući. Pričala je kako ju je probudilo tandrkanje tenkova na ulici, i kako je ustala i sa hotelske terase videla kolonu kako se kreće prema centru Soluna.

Kasnije toga dana biće prva grupa kojoj je dozvoljeno da napusti Grčku. Sećam se kako smo se baba, otac i ja pomalo šalili dok smo na televiziji slušali vesti, aludirajući na to kako se mama sad verovatno ponaša. A ona se zaista rasplakala dok su čekali na granici. Oficir je pitao zašto plače; neko je odgovorio da ima malog sina koji se brine šta joj je.

I danas čuvam fotografije napravljene na tom putovanju.

Zemlja za koju treba viza

Ipak, proći će skoro dve decenije pre nego što se i sam nađem u Grčkoj.

Posle pada hunte došlo je do intenziviranja turističkih putovanja na jug Balkana. Ali za Grčku su i dalje bile potrebne vize, iako je sa većinom evropskih zemalja bio na snazi bezvizni režim. Vize će biti ukinute tek pred kraj 2009. godine. Osamdesetih se viza mogla dobiti preko turističkih agencija, a od polovine devedesetih moralo se lično ići u grčku ambasadu.

U protekle skoro četiri decenije Grčku sam prokrstario u tri navrata. Ta putovanja su se u velikoj meri poklapala, Meteori, Delfi, Mikena i naravno Atina. A tokom ovog milenijuma Grčka je praktično bila jedino letnje odredište moje porodice.

Voleo bih da joj se vratim još koji put. Posebno me je uvek privlačio Peloponez, gde nisam video one delove vezane za doba Vizantije. Možda i neko ostrvo, pre svega Krit i Rodos. Mondenska, poput Mikonosa i Santorinija, baš me i ne privlače. Pre bi mi bilo zanimljivo neko manje poznato ostrvo, na kome bih mogao da se osamim i prepustim sopstvenim mislima.

Dva automobila i sedmoro ljudi

Uslovi za posetu Grčkoj stekli su se tek 1985. godine. Biće to dvonedeljno putovanje koje će ispuniti sva moja očekivanja i biti prava mala avantura.

Na put se otisnulo sedmočlano društvo u dva automobila: jedan „stojadin” i jedna „škoda”. Gledano iz današnje perspektive, to je samo po sebi dovoljno da se pomisli kako nas avantura upravo čeka.

Te noći kada smo krenuli pala je kiša. I narednih četiri meseca u Beogradu neće padati.

Kablovi u Skoplju

Početak nije bio obećavajući. Pored kiše, imali smo i problema sa pakovanjem. Ipak sam se pokazao kao majstor da u gepek spakujem veliki šator i torbe svih putnika, i tako izbegao da na kola stavljam galeriju, jer u takvoj konfiguraciji nikada nisam vozio.

Držali smo se principa da se ne pratimo u vožnji, nego da se dogovorimo gde ćemo se naći pri sledećem zaustavljanju. Čekao nas je put kroz Srbiju i Makedoniju, takozvanim auto-putem Bratstva i jedinstva, delom magistrale koja se protezala od Jesenica do Đevđelije, a samo je mestimično ličila na pravi auto-put.

Skopje — *Skoplje, panorama iz osamdesetih*

U Skoplju sam bio jedini put 1964, prilikom odlaska i povratka sa Ohrida. Tada nije imalo šta da se vidi, jer je grad još vidao rane od zemljotresa iz prethodne godine.

Sada relativno lako nalazimo mesto za parkiranje i krećemo u kraći obilazak. Dušanovim mostom prelazimo u stari deo grada, gde je čuveni Bit-pazar. Tu i ručamo, naravno, roštilj.

„Škoda” ima problema sa paljenjem, pa njen vlasnik Milan kupuje nove kablove, montira ih i krećemo dalje. Ali samo što smo se zaustavili na semaforu, u „škodi” nešto puče i ni makac. Parkiramo se praktično na istom mestu i krećemo u potragu za majstorom. Milan insistira da nađemo servis Auto-moto saveza, što se pokazuje kao nemoguća misija.

Srećom, u blizini nalazimo auto-električara. Mladi majstor prikrpi „škodu” tako da smo mogli dalje; do kraja putovanja nije više otkazivala, ali je Milan morao stalno da daje jači gas na leru, da se kola ne ugase.

Taj majstor, od svojih dvadeset sedam godina, imao je pomoćnika, dečkića od trinaest-četrnaest godina, koji mu je dodavao alat kao instrumentarka hirurgu.

Pošto smo zbog popravke izgubili vreme, noć nas uhvati na putu, pa prenoćismo u hotelu „Park” u Negotinu na Vardaru.

Na Egeju

U Grčku ulazimo preko Evzona. Prvo odmorište nam je Paralija u Olimpijskoj regiji, u to vreme baš popularna kod naših turista. Stižemo u vreme ručka, biramo restoran na samoj plaži i koristimo priliku da se okupamo.

Prašina na ulici i sitan pesak na plaži ne nude utisak o Grčkoj kakav sam očekivao.

Meteori

Sledeće odredište su Meteori, kompleks manastira na stenama kod Kalambake. Od Paralije se, pored Platamona i Doline bogova, spuštamo do Larise, a odatle na zapad prema Trikali, od koje je Kalambaka udaljena dvadesetak kilometara.

Odmah se upućujemo prema stenama. Noć je polako padala dok smo uživali u nestvarnom pogledu na dolinu reke Pineos, u kojoj se smestila Kalambaka.

Vraćamo se u gradić i nalazimo kamp za prenoćište. Pošto smo postavili šatore, odlazimo u restoran na večeru. Usput gledamo prenos sa svetskog prvenstva u košarci.

September 11, 2026September 11, 2026

Tour de Balkan (1): Sofija tri puta

Prikazivanje svojih putešestvija na ovom portalu započeo sam pričama o putovanjima po Jugoslaviji. Nažalost, kako je to zemlja koje više nema, moram da izvršim preraspodelu mesta gde će se ovi tekstovi naći. Nekadašnja Jugoslavija bila je centralna zemlja Balkanskog poluostrva, pa je logično da opisi putovanja po zemljama nastalim na njenim temeljima svoje mesto nađu na Balkanu kao odrednici.

Šta je zapravo Balkan

Balkansko poluostrvo je oblast u jugoistočnoj Evropi. Naziv je dobilo po Balkanskim planinama, koje se protežu od srpsko-bugarske granice sve do Crnog mora. Okruženo je Jadranskim, Jonskim, Sredozemnim, Egejskim, Mramornim i Crnim morem; najviša tačka je Musala na planini Rili u Bugarskoj, sa dve hiljade devetsto dvadeset pet metara. Severnu granicu čine Sava i Dunav.

Ako se pokuša utvrditi koje zemlje ili delovi njihovih teritorija pripadaju Balkanu, naći ćemo se u nedoumici. Posle raspada Jugoslavije i promena granica u Evropi, mnoge države se svim silama trude da sebe izmeste iz ove regije.

Po čisto geografskim odrednicama, gotovo celom teritorijom Balkanu pripadaju Albanija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Severna Makedonija i Crna Gora. Kod ostalih je pripadnost delimična: Grčka osamdeset odsto, Hrvatska pedeset četiri, Slovenija pedeset, Srbija osamdeset bez Vojvodine, Rumunija pet, Turska tri, a Italija — okruzi Gorica i Trst — svega desetinu procenta.

Ovaj pregled napravio sam radi kurioziteta. Mnogi žitelji nabrojanih zemalja, pogotovu onih teritorija koje geografski pripadaju Balkanu, i ne znaju da žive na poluostrvu.

Do raspada Jugoslavije, ona i Grčka bile su dve najveće balkanske države. Kada sam počeo da razmišljam o svojim putovanjima po Balkanu, utvrdih da je moje upoznavanje sa njim počelo dosta kasno, ako ne računam Jugoslaviju. Svelo se na dva boravka u Grčkoj i jedan u Bugarskoj. Zato ću upravo odatle i početi.

Sofija za jedan dan

Svoja prva kola kupio sam u decembru 1981. godine. Starog dobrog „keca”, sa kojim ću preći skoro dvesta hiljada kilometara i tokom desetak godina obići skoro celu jugoistočnu Evropu. Da nije bilo njega, ne bi bilo ni ovih priča.

Prošlo je skoro šest meseci otkako sam ga kupio. Pošto nisam imao vozačku dozvolu, uglavnom je stajao u garaži. Da bih mogao da odem na prvi servis na hiljadu petsto kilometara, trebalo je tu kilometražu i dostići. Ne sećam se kako sam se dogovorio sa Bocom Miloševićem da je „nabijemo” jednodnevnim izletom do Sofije. Društvo su nam pravili moja majka i njegov deda Božo.

Od Čačka do Sofije tada je trebalo preći trista šezdeset kilometara. Auto-put od Beograda do Niša postojao je samo mestimično, a dalje ka Sofiji išlo se kroz Sićevačku klisuru. Praktično na celom našem putu nije postojao nijedan kilometar današnjeg auto-puta. Zato se nije išlo preko Kragujevca i Batočine, nego preko Kraljeva i Kruševca do Pojata. Uz to obilaznica oko većih gradova uglavnom nije bilo, pa se moralo kroz njih.

Krenuli smo nešto pre četiri ujutru i do Sofije stigli za četiri sata. Deda Božo nam je usput pokazivao mesta oko gradića Dragomana i takozvano Dragomansko blato, tuda je prolazio u aprilu 1941, kao zarobljenik. Od granice do Sofije prolazimo i pored Slivnice, za nas značajne po porazu srpske vojske 1885. godine.

Ne sećam se koliko smo se zadržali. Imali smo problema sa zamenom deviza za leve, pa ih potrošismo u velikoj robnoj kući „CUM”. Za tako kratko vreme nismo mogli mnogo da upoznamo grad; uglavnom smo se vrteli po centru.

U bugarskoj bescarinskoj prodavnici kupujem auto-radio, vodeći računa da mu cena ne pređe sto dvadeset maraka, tada je to bilo cenovno ograničenje za uređaje koji se smeju uneti u Jugoslaviju. I pored računa imam problema sa našim carinikom, ali se sve dobro završi. U Čačak stižemo pre mraka.

Iako sam bio na pragu četvrte decenije života, ovom posetom tek sam odškrinuo vrata Balkana.

Jesen u Sofiji

U Sofiji sam se ponovo obreo posle više od dve decenije, polovinom oktobra 2003. godine. Povod je bila konferencija ICEST, čiji je organizator te godine bio Tehnički univerzitet iz Sofije. Putovao sam sa kolegama Vladimirom Smiljakovićem i Aleksandrom Peulićem.

Sofija nas je dočekala tmurna, kišovita i prilično hladna. Nismo bili adekvatno pripremljeni, pa ćemo vreme uglavnom provoditi u sobi ili restoranu.

Prvo smo potražili zgradu gde se konferencija održava, da bismo se registrovali. Ispred nje je velika gužva, što nam unosi nervozu, očekujemo da je unutra još veća. Međutim, dočekuje nas prazan hol. Gužva ispred je posledica zabrane pušenja u zatvorenom prostoru.

U hotelskom restoranu srećemo poznate kolege, pre svega Cvetana Mitrovskog iz Bitolja, jednog od organizatora. Otkrivamo dobro crno pivo „Kamenicu”. Čuveni bugarski ćevapčići su na mene ostavili slabiji utisak, ipak nisu ni prineti našima.

Popodne se spuštamo u centar tramvajem. Pošto vreme nije za šetnju, uglavnom obilazimo „CUM”, koji više nije ona robna kuća iz doba socrealizma, nego tržni centar uređen po ugledu na zapadne. Deluje pomalo neobično što se na njegovu zgradu naslanja zgrada bugarske Vlade.

Sofija usput

Na sledeći boravak čekao sam samo pet godina. Sofija nam je došla usput na putovanju u Španiju, pomalo neobično, ali za Madrid smo leteli iz Sofije. Pošto je let bio rano ujutru, izabrali smo da stignemo dan ranije, prespavamo i odmorni krenemo dalje.

Sofija nas opet dočekuje sa kišom i novim građevinama. Veliki natpisi na njima govore da su sa članstvom u Evropskoj uniji stigle i velike svetske kompanije.

Obilazak započinjemo od katedralne crkve Svetog Aleksandra Nevskog. Lokalna vodičkinja nas upoznaje sa istorijom grada i zemlje, stalno raspete između istoka i zapada.

Prošli put sam se upoznao sa jednom nelogičnošću Sofije, onom da su robna kuća i zgrada Vlade praktično jedna građevina. Sada saznajem da su u sličnom odnosu hotel „Šeraton” i Predsedništvo. Nedaleko odatle nad gradom bdi njegova zaštitnica Sveta Sofija: u jednoj ruci drži sovu, znak mudrosti, a u drugoj novac, znak bogatstva.

Naravno, obilazak centra nije dovoljan da se upozna duh grada i oseti bilo njegovih građana.

September 11, 2026September 11, 2026

Crkve i manastiri: Savinje, Kađenica, Rajinovac

Crkva Savinje

Crkva Svetog Save nalazi se u pećini na sredini planine Kablar. Do nje se može doći samo peške, strmom stazom. Preko puta, u podnožju Ovčara, nalazi se manastir Preobraženje, koji je nekada stajao tačno ispod ove crkve, ali je prilikom izgradnje pruge premešten na desnu obalu Zapadne Morave.

Po predanju, pećina je bila isposnica Svetog Save, koji je molitvom učinio da iz pukotine u steni poteče voda. Vodu je blagoslovio kao lekovitu; u narodu je poznata kao Savina voda. Crkva u pećini podignuta je 1938, ali je osveštana tek 1966. godine.

Kađenica

Kađenica se nalazi na desnoj obali Zapadne Morave, u blizini brane hidrocentrale Ovčar Banja. Pećina je površine oko pedeset kvadratnih metara; u njenom zidu probijen je prozor, tako da je dobro osvetljena. Ispred se nalazi veliki krst.

Za vreme Hadži Prodanove bune u pećinu se sklonio narod bežeći od Turaka. Turci su otkrili zbeg, na ulaz nagomilali granje i slamu i zapalili vatru, pa su se ljudi u pećini ugušili. Po kadu, odnosno dimu od koga su stradali, pećina je i dobila ime.

Kosti ubijenih ležale su tako sve do 1936. godine, kada su zalaganjem vladike žičkog Nikolaja Velimirovića sahranjene u dva kamena sarkofaga. Prilaz pećini uređen je pred početak Drugog svetskog rata, a ponovo 1991. godine.

Kako su manastiri nastali

Smatra se da su prvi manastiri u klisuri izgrađeni posle katalonske najezde 1307–1309. godine, kada su stradali manastiri na Svetoj Gori Atonskoj. Bežeći u dubinu Balkanskog poluostrva, srpski kaluđeri su ovde osnovali svoje manastire. Sledeći veliki talas usledio je posle Maričke bitke. Dolaskom Turaka ovi manastiri dobijaju nove uloge, čuvara duhovnosti i identiteta, ali i golih života, jer su se u klisuri, pećinama i oko manastira skrivali zbegovi.

Tridesetih godina prošlog veka mnoge od tih svetinja bile su u lošem stanju, pa su viđeni ljudi iz okolnih pet srezova pokrenuli akciju za obnovu, koju je blagoslovio episkop žički Nikolaj.

U literaturi je poznat i manastir Svetog Georgija, koji je verovatno bio na jugoistoku Ovčara. Njegov pečat čuva se u Narodnom muzeju u Beogradu.

Rajinovac

Kada se pređe rečica Gročica, putokaz ukazuje na put kojim se stiže do manastira Rajinovac. Put povezuje Grocku i Umčare, prolazeći kroz Begaljicu i Pudarce. Na ulazu u Begaljicu skreće se levo i posle nepuna dva kilometra stiže na ulaz u manastir. Crkva se nalazi na uzvišenju, sa koga pogled puca na gročanske voćnjake, sve do Dunava.

Crkva je posvećena Rođenju Bogorodice. Prvi put se pominje u turskom popisu s početka šesnaestog veka, kao manastir Sveti Rajko. Prvobitna crkva nije sačuvana; ranije su više puta rušene i obnavljane. Današnja je jednostavna izdužena građevina usred prilično velikog i lepo uređenog dvorišta, zidana od lomljenog i tesanog krečnjaka i peščara.

Ikonostas je rad nepoznatog autora s kraja devetnaestog veka, prenet u manastir iz kapele Vojne bolnice u Beogradu 1952. godine. Na manastirskom groblju je avgusta 2019. sahranjen pisac Gordan Mihić.

September 11, 2026September 11, 2026

Crkve i manastiri: Srpska Sveta Gora

Na području Srbije postoji nekoliko lokaliteta poznatih po tome što se na njima nalazi veći broj manastira. Među njima su svakako najpoznatiji Kosovo i Metohija, Fruška gora i Ovčarsko-kablarska klisura.

Klisura koju je Zapadna Morava prosekla između Ovčara i Kablara jedna je od najlepših u Srbiji. U njoj se danas nalaze i dva veštačka jezera, napravljena posle Drugog svetskog rata za potrebe hidrocentrala. U centralnom delu, ispod Kablara i uz samu reku, nalazi se termalna banja koja je od davnina privlačila bolesnike.

U takvom predelu, kroz koji vijuga magistralni put što povezuje centralnu Srbiju sa zapadnom i dalje sa Crnom Gorom i Hercegovinom, smestilo se deset manastira i dva sveta mesta. Zbog prirode i tolikog broja manastira, ovaj kraj se u narodu često naziva Srpska Sveta Gora.

Na desnoj strani Zapadne Morave su Vavedenje, Vaznesenje, Preobraženje, Svete Trojice i Sretenje. Na levoj Blagoveštenje, Ilinje, Jovanje, Nikolje i Uspenje. Uz njih, tu su i crkva Savinje, posvećena Svetom Savi, i crkva-pećina Kađenica.

Za razliku od manastira podizanih pre dolaska Turaka, koje su gradili vladari i velikaši, manastire u ovoj klisuri gradio je narod, pa im se ktitori uglavnom ne znaju.

Preobraženje

Ovčar i Kablar — *Pogled sa Kablara na manastir Preobraženje*

Manastir je 1910. premešten sa mesta ispod litica Kablara, zbog izgradnje pruge Čačak–Višegrad; tamo gde je prvobitno stajao sada je železnička stanica Ovčar Banja. Prvi pomen u pisanim izvorima je iz 1525. godine.

Obnovu je 1938. pokrenuo episkop Nikolaj, sa željom da novi manastir podseća na ohridske hramove, gde je ranije bio episkop. Preobraženje je muški manastir u kome monasi nemaju materijalna dobra i žive po jerusalimskom tipiku, po kome žive i hilandarski monasi. Pod njegovom upravom su i dve obližnje svetinje, crkva Savinje i pećina Kađenica.

Vavedenje

Nalazi se pored samog magistralnog puta, osam kilometara od Čačka, na ulasku u klisuru. Po predanju su ga sagradili Sveti Sava i njegov otac Simeon, ali se po turskim izvorima prvi put pominje 1528. godine. Odlukom crkvenih vlasti 1933. manastirska crkva postala je parohijska za obližnja sela.

Vaznesenje

Na obroncima Ovčara, pretpostavlja se da je sagrađen u dvanaestom ili trinaestom veku. Do 1937. bio je u ruševinama, kada ga je obnovio vladika žički Nikolaj. U manastiru je postojala prepisivačka škola; po četvorojevanđelju prepisanom ovde 1570. može se pouzdano tvrditi da je u šesnaestom veku postojao. Do 2012. bio je ženski, a otada muški.

Svete Trojice

Nalazi se na zapadnim padinama Ovčara, u ataru dragačevskog sela Dučalovići. Prvi pouzdan pomen je sa početka sedamnaestog veka, sa natpisa na zapadnim vratima. Pred Drugi svetski rat obnovio ga je vladika Nikolaj; već 1941. dvaput je bombardovan. Tokom rata u njemu su boravili budući patrijarh Pavle i otac Justin Popović. Crkva je stradala i u zemljotresu 1965. godine.

Sretenje

Prema predanju, sa vrha Ovčara bačena je kruna, korona, pa se gledalo gde će pasti, da bi se tu gradila crkva. Po tome se brdo iznad manastira zove Koronjsko.

Ovo je prvi manastir koji sam posetio. Bilo je to 1964. godine, kada sam sa ocem pešačeći stigao iz Čačka do vrha Ovčara; povratak je vodio pored manastira. Kratko smo se zadržali u porti, poslužili se šećerom i vodom koju su nam ponudile kaluđerice, i nastavili put. Posetiću ga još pet-šest puta, praktično svaki put kad sam se na Ovčar peo peške. Poslednji put početkom ovog veka, ali sada je do njega vodio asfaltni put, porta je bila sređena a konak novoizgrađen.

Blagoveštenje

Pod Kablarom, na levoj obali, iznad same hidrocentrale. Arhitektonski elementi ukazuju da je mogao biti sazidan u vreme procvata raške škole, ali natpis iznad ulaznih vrata kaže da je hram podignut 1602. godine.

Ilinje

Na brdu iznad Blagoveštenja, podigli su ga blagoveštenjski monasi kao svoj metoh. Temelj ranije crkve mnogo je veći od današnje. Ikonostas je darovao sam vladika Nikolaj. Za sada nije „živi” manastir — u njemu nema monaha.

Jovanje

Do njega se može doći putem koji prati trasu stare uskotračne pruge. Prema nadgrobnim spomenicima smatra se da je postojao i pre Kosovskog boja. Stara crkva je 1954. potopljena prilikom izgradnje hidrocentrale Međuvršje. Vuk Karadžić je zapisao da je Jovanje bilo lavra iz koje se upravljalo ostalim manastirima u klisuri. Današnji manastir podignut je 1957. i po stilu je jedna od najlepših crkava u klisuri.

Nikolje

U podnožju Kablara, u ataru sela Rošci. Prema ikoni iz 1489. godine, koja se čuva u Narodnom muzeju, zna se da je postojao u petnaestom veku. Vuk je zabeležio da je u Nikolju nekada živelo i do tri stotine kaluđera.

U njemu je utočište nalazio narod krijući se od Turaka; među njima i Miloš Obrenović sa porodicom. Zato je 1817. u porti sagradio konak, koji se i danas zove po njemu.

Nikolje je bilo poznat prepisivački centar. Ovde je napisano i čuveno Nikoljsko jevanđelje, koje je tokom Prvog svetskog rata nestalo iz arhive Narodne biblioteke u Nišu. Kasnije se pojavilo u Dablinu, gde se i danas nalazi.

Uspenje Presvete Bogorodice

Najmlađa od svih svetinja u klisuri, na Jovanjskom brdu, vidljiva sa svih strana. Vuk Karadžić je 1820. zabeležio predanje da su više manastira na bregu ostaci nekakve kule koju zovu Gradina, i da je pod zvonarom bila pisarnica gde su se knjige pisale, a pod pisarnicom tamnica.

U turskim izvorima pominje se 1536. godine. Obnovio ga je vladika Nikolaj pred Drugi svetski rat, sa željom da na uzvišenju iznad Jovanja sagradi grobnicu sebi i potonjim žičkim episkopima. Gotovo pola veka stajala je prazna i zapuštena, kao metoh Jovanja. Dolaskom monahinje Naume za igumaniju, uz pomoć naroda, nastavljeni su radovi na crkvi, konaku i porti.

September 11, 2026September 11, 2026

Crkve i manastiri: Nemanjićke zadužbine

Crkve i manastiri su svakako više od verskih objekata, i to ne samo u Srbiji. Kroz istoriju su bili izraz moći država i njihovih vladara. Pored dvorova i carskih palata, crkveni i manastirski kompleksi bili su prilika da se pokaže graditeljsko umeće pojedinaca, ali i snaga države i sposobnost vladara da narednim pokolenjima ostavi značajna zdanja.

U Srbiji su najznačajniji sagrađeni u srednjem veku, za vladavine Nemanjića. Iako su mnogi bili devastirani, naročito za turske vladavine, ili ih je načeo zub vremena, na prostoru Srbije i drugih zemalja koje su ranije bile u sastavu srpske države ostalo je dovoljno velelepnih sakralnih objekata koje treba posetiti, bez obzira na to da li ste vernik ili ne.

Na ovim stranicama izneću svoja sećanja na posete manastirima i crkvama.

Studenica

Vladimir Petrović, pisac prve naučne monografije o Studenici, napisao je da nijedan srpski manastir nema tako dugu i svetlu istoriju, niti je ostao tako duboko urezan u pamćenje srpskog naroda.

Moj prvi susret sa Studenicom desio se davne 1966. godine. Istorijska sekcija osnovne škole „Dr Dragiša Mišović”, koju je vodila pokojna nastavnica istorije Dana Barać, organizovala je obilazak Žiče, Studenice i Sopoćana.

Jednom dvanaestogodišnjaku sami manastiri, monaški život i freske nisu bili od posebnog značaja. Ali povezivanjem sa Nemanjom, Stefanom Prvovenčanim, Savom i njihovim naslednicima, sve je to dobijalo pravu dimenziju. Kasnija saznanja samo su popunjavala mozaik sećanja na vreme kada se stvarala istorija na ovim prostorima.

Đoto i Studenica

Ovim manastirima vratio sam se posle bezmalo dvadeset godina, u jesen 1985. Bio je to dvodnevni izlet sa prijateljima u Dolinu vekova, ili kraljeva, ili jorgovana, kako kome odgovara. Pored pomenutih, posetili smo tada malo poznati manastir Crna Reka u blizini Ribarića. Do njega od Ribarića ima nekih dva i po kilometra, koje smo morali da pešačimo, jer šumski put baš nije bio pogodan za mog „keca”. Zatekli smo samo četiri monaha, uključujući igumana koji će koju godinu kasnije postati vladika raško-prizrenski Artemije.

Nekoliko meseci ranije, tokom boravka u Padovi, posetio sam Đotovu kapelu Scrovegni. Đoto se smatra začetnikom modernog slikarstva. Međutim, kada sam video freske u Bogorodičinoj crkvi u Studenici, setio sam se da su one slikane skoro sto pedeset godina pre Đota.

Žiča

Žiču sam prvi put video na tom istom izletu istorijske sekcije 1966. godine. Manastir se nalazi nadomak Kraljeva, a njegova crvena boja vidi se izdaleka. Zadužbina je Stefana Prvovenčanog i sedište prve srpske arhiepiskopije.

Sopoćani

Sopoćane pamtim po freskama, pre svega po čuvenom Uspenju Bogorodice. Zadužbina je kralja Uroša Prvog. Ponovo sam ih posetio na onom izletu iz 1985. godine.

Gradac

Manastir Gradac, u dolini Brvenice, zadužbina je kraljice Jelene Anžujske. Izgrađen je u poslednjoj četvrtini trinaestog veka; veća crkva posvećena je Presvetoj Bogorodici i bila je grobno mesto ktitorke. Njen sarkofag čuvan je ovde do sedamnaestog veka, kada su ga monasi, bežeći pred turskom vojskom, poneli sa sobom i od tada se ne zna gde se nalazi.

Arhitektura je spoj tri stila: gotičkog, romaničkog i srpsko-vizantijskog. Posebno je zanimljiva crna linija, nalik pukotini, vidljiva i na spoljašnjem i na unutrašnjem zidu glavne crkve. Prilikom obnove u drugoj polovini dvadesetog veka ta linija je namerno ostavljena, kako bi se razlikovali originalni delovi arhitekture od restauriranih.

September 10, 2026September 10, 2026

Izleti u istoriju: Zagorsk

Te 1980. godine Moskva se oporavljala od Olimpijskih igara. Senku je bacio bojkot nekih zemalja, motivisan protivljenjem ulasku Sovjetskog Saveza u Avganistan. Istovremeno je Rusija slavila šeststo godina od Kulikovske bitke.

U toj bici, na Kulikovskom polju pored reke Don u blizini Tule, ruska vojska pod Dmitrijem Donskim porazila je mongolsku vojsku predvođenu kanom Mamajem. Pre nego što su se Mamajevi saveznici ujedinili, Dmitrij je napao Tatare 8. septembra 1380. godine. Blagoslov je dobio od Sergija Radonješkog, u lavri Trojice Sergijeve u Sergijevom Posadu.

Sergije Radonješki je monah i svetitelj Ruske pravoslavne crkve, osnivač manastira Svete Trojice severoistočno od Moskve. Prema predanju, tokom života činio je mnoga čuda.

Rafik kroz mećavu

U kasnu jesen 1980. godine obreh se službeno u Moskvi. Posle osam godina ponovo sam bio u prilici da šetam moskovskim ulicama. Dok su me 1972. godine drugi vodili, sada sam mogao da Moskvu upoznam onako, za svoju dušu. Biće to početak mojih čestih boravaka u Moskvi tokom narednih šest godina.

Negde sredinom boravka kolege iz Instituta problema upravljanja ponudiše nam da jedne nedelje posetimo gradić Zagorsk. Ukratko nam objasniše da je posredi jedno od verskih svetilišta u Rusiji, gde se nalazi manastirski kompleks poznat kao Trojicka lavra, jedan od tri religijska centra u Rusiji sa statusom carske lavre. Druga dva su Lavra Aleksandra Nevskog u tadašnjem Lenjingradu i Kijevo-pečerska lavra.

Tada još nije bilo interneta da bismo se pripremili za posetu. Ponešto je o Zagorsku znao Bora Lazić, a ponešto su nam rekli i domaćini, posebno u kontekstu Kulikovske bitke, čiji je jubilej obeležen dva-tri meseca ranije.

Hladno nedeljno jutro. Sneg je već bio pao. „Rafik” grabi magistralom ka severoistoku. Na pola puta se nalazi Radonjež, po kome je sveti Sergije dobio nadimak; tu je i velika Radonješka šuma, gde se svetac, kako predanje kaže, družio i razgovarao sa životinjama.

Počinje i sneg, i kad smo stigli u Zagorsk to je već bila mećava. Reklo bi se, prava ruska zima.

Jedan glas

Manastirski kompleks je okružen četvorougaonim zidom sa kulama u temenima. Pod snegom sve deluje nekako romantično.

Ovo je najvažniji ruski pravoslavni manastir i duhovni centar Ruske pravoslavne crkve. Osnovan je 1345. godine, kada je sveti Sergije Radonješki sagradio drvenu crkvu u čast Svetog Trojstva na brdu Makovec. U manastiru je živeo i stvarao značajni ruski ikonopisac i svetitelj Andrej Rubljov; nažalost, freske koje je on slikao nisu sačuvane. Do 1983. ovde je bilo sedište Moskovske patrijaršije. U kompleksu ima jedanaest crkava. Ovde je sahranjen Boris Godunov, a kršten Ivan Grozni.

Snežni ambijent daje nekako svečanu atmosferu. Unutar kompleksa sve staze vode ka Trojickoj crkvi, sagrađenoj početkom petnaestog veka na mestu drvene. U njoj se nalazi ćivot sa moštima Svetog Sergija.

Prisustvujemo nedeljnoj liturgiji. Poseban doživljaj je hor građana koji pomaže sveštenicima. Sve je nekako obično, zabrađene žene sa cegerima u rukama strpljivo stoje u redu za celivanje ćivota. Usput pevaju, a sve to zvuči kao jedan glas.

Poziv u hotelu

Kada smo napustili prostor lavre, sneg je i dalje uporno vejao. Posle posete svratismo na ručak. Kada smo napuštali Zagorsk već je bilo veče, a sneg je konačno prestao. Put do Moskve bio je pod debelim slojem snega, ali se „Rafik” uporno probijao kroz smetove.

U hotel stigosmo prilično kasno. Sačeka nas telefonski poziv Alberta Fjodoroviča Volkova, direktor Instituta, akademik Trapeznikov, lično se interesovao za našu sudbinu.

Deset godina kasnije

U Zagorsku sam se obreo tačno posle deset godina. U leto 1990. vodio sam grupu studenata Tehničkog fakulteta na praksu u Sovjetski Savez. Ovoga puta Zagorsk me je dočekao julskom vrelinom. Možda je to i razlog što ne nosim neka posebna sećanja na taj boravak.

U Sovjetskom Savezu sam boravio u rasponu od dve decenije, između 1972. i 1991. godine, praktično u svakom mesecu u godini. I uvek se setim odgovora naše vodičke Rite iz 1972. godine. Na primedbu jedne putnice da je ovde sigurno mnogo lepše zimi, ona je odgovorila: „Ipak je ovde lepše u leto.”

Zagorsk je jedan od gradova takozvanog Zlatnog kruga, severoistočno od Moskve, gradova koji su imali značajnu ulogu u stvaranju ruske države i crkve. Nema pune saglasnosti o tome koji su to gradovi; najčešće se pominju Sergijev Posad, Pereslavlj-Zaleski, Rostov Veliki, Jaroslavlj, Kostroma, Ivanovo, Suzdalj, Vladimir, Uglič, Ribinsk i Aleksandrov.

Grad se sa manastirom ujedinio 1742. godine. Posle Oktobarske revolucije nazvan je Sergijev, a nešto kasnije Zagorsk. Posle raspada Sovjetskog Saveza vraćeno mu je originalno ime.