Sve objave – Page 4 – RASIN PERSONAL PORTAL

September 2, 2026September 2, 2026

Tour de Yugoslavia (21): Šest žutih kutija

Mostar za jedan dan

Do jeseni završismo naš uređaj. Da bismo mogli da ga testiramo, morali smo ponovo u Mostar. Zbog transporta smo putovali vozom. Sačekaše nas kolege na stanici i odvezoše u „Soko”. Pošto smo uspešno proverili funkcionalnost uređaja, večernjim vozom krenusmo za Beograd. Predstojala nam je izrada dodatnih pet uređaja, kako je bilo predviđeno ugovorom.

Leto u martu i nove avanture

Seriju uređaja kompletirasmo tokom zime 1983. godine i opet se za 8. mart uputismo u Mostar. Na put smo krenuli Vesko, Rade i ja i to kolima, jer je trebalo prevesti šest „žutih kutija”, kako je glasilo kodno ime ovog projekta.

Putovali smo preko Šapca, Loznice, Zvornika, Vlasenice, Han Pijeska, Sokoca, Sarajeva i Konjica. Pre toga nikada nisam prolazio delom ovog puta na relaciji Beograd–Sarajevo. Ovoga puta smestismo se u hotelu „Bristol”. Dočekaše nas oficiri Žarko Barbarić i Zijad Kurić, koji je zamenio Gazibaru kao odgovorno lice.

Ujutru po nas dođoše oficiri sa aerodroma i krenusmo na posao. Trebalo je da pratimo beli „kec”, ali se na jednoj raskrsnici i to baš u trenutku kada se palilo žuto, ispred mene nađoše dva bela automobila, koja su išla na različite strane. Pošto nisam obratio pažnju na registarske tablice, onako u trenu krenuh za vozilom koje je skretalo levo.

Kad sam izašao iz raskrsnice, zaustavi me saobraćajna milicija sa konstatacijom da sam prošao kroz crveno svetlo. Što je verovatno bilo tačno. Pokušah da se opravdam, što na kraju, uz Veskovu asistenciju, prođe. A pri tome smo, izgleda, krenuli za pogrešnim automobilom. Na kraju nam milicioneri i pomogoše, usmerivši nas na pravi put ka aerodromu.

„Kapetan” Jovanović

Na aerodromu nas dočeka komandir izviđačke eskadrile major Kostić sa svojim oficirima. Među njima nam je pažnju privukao stariji vodnik Jovanović, koga će narednih dana Vesko sve vreme oslovljavati sa „druže kapetane”.

Nekako pre toga u vojsci je došlo do promena u oznakama oficira i mlađih oficira, kako su se do tada nazivali podoficiri. Umesto krpenih oznaka čina, mlađi oficiri su dobili zvezdice, samo bez širita oko njih. Zbog navike da tri zvezdice nosi kapetan, Vesko je pogrešno oslovljavao vodnika Jovanovića.

Iako je po struci bio precizni mehaničar, vodnik Jovanović je u džepu kombinezona nosio ogroman šrafciger. I nije imao klapnu, to jest, pri ispijanju vojničkog pića, brendija „Zvečevo”, nije mu se pomerala Adamova jabučica.

„Ludi Kole” i sunčanje

Ispitivanja smo vršili na infracrvenoj kameri koja je već bila montirana na avionu. Dakle, radili smo na samoj stajanci. Za napajanje uređaja korišćen je agregat kojim se pokreću avioni.

Tokom ispitivanja otkrismo par nedostataka, koje rešismo da otklonimo na licu mesta. Međutim, falili su nam otpornici. Kad smo bili u najvećem poslu, dođe „kapetan” Jovanović i saopšti nam da moramo da prekinemo rad, jer komandant hoće da leti, a mi smo za ispitivanje upravo koristili njegov „Orao”.

Ostasmo na stajanci. Iskoristismo priliku da se malo sunčamo. Major Kostić se „izludira” jedno pola sata. Te njegove vratolomije kratko prokomentarisa jedan od prisutnih mlađih oficira: „Ludi Kole.”

Sa majorom, sada potpukovnikom Kostićem, srešću se još jednom, prilikom vojne parade povodom četrdeset godina pobede, kada će predvoditi eskadrilu „Orlova” koja je nadletala Beograd.

September 2, 2026September 2, 2026

Tour de Yugoslavia (20): Ja se malo zapio u vinariji

Mostar se dugo opirao. Uglavnom sam kroz njega prolazio putujući na more, prvo „Ćirom”, a onda, kada su Ploče povezane sa Sarajevom prugom normalnog koloseka i kada je pruga elektrificirana, na odredište se stizalo za par sati.

Prvi put sam u Mostaru bio 1965. godine, na povratku sa mora. Uveliko je bila završena Jadranska magistrala, a iz Gradca je postojala redovna autobuska linija za Sarajevo, uostalom, drugo ime za Makarsku rivijeru bilo je Bosanska rivijera. Vozač je u Mostaru pravio pauzu, pa smo imali priliku da se malo prošetamo gradom. Sećam se samo hotela „Bristol” i mosta koji je kod njega prelazio na drugu stranu Neretve.

Ja se malo zapio u vinariji

Do pravog susreta sa Mostarom došlo je tek 1982. godine. Kao što sam pomenuo u sećanjima na Sarajevo, Vesko i ja smo uoči 8. marta krenuli službeno u Mostar, ali preko Sarajeva.

Prolaskom kroz Ivanski tunel, kao da smo se našli na drugoj planeti. Snežno i mrazovito Sarajevo zamenila je topla dolina Neretve.

Smestili smo se u hotel „Ruža”. Bio sam fasciniran enterijerom hotela, ušuškanog u zelenilo iznad Neretve. Kroz hotel je bila navedena voda iz Radobolje, koja se ispod hotela uliva u Neretvu, pored Starog mosta. Enterijer je urađen u drvetu, što dodatno daje draž tom mestu.

Dok smo se peli prema sobi, na odmorištu zapažamo čoveka kako na aparatu za čišćenje obuće crnom pastom maže bele patike. Samo smo se pogledali i odmahnuli glavom.

Dogovorili smo se sa majorom Gazibarom da se u neko vreme nađemo sa njim i njegovim kolegom, i odgledamo finalnu utakmicu svetskog prvenstva u rukometu, Jugoslavija protiv Sovjetskog Saveza. Kada smo se našli, konstatovali smo da je Gazibarin kolega upravo onaj čovek koji je čistio cipele u hotelu „Ruža”. Pošto je malo kasnio, izvinjavajući se, stalno je ponavljao: „Ja se malo zapio u vinariji.”

Pretpraznički Mostar

Posle utakmice, koju je naša reprezentacija nažalost izgubila, krenuli smo u večernju šetnju Mostarom. U blizini hotela nalazila se pešačka zona sa čitavim nizom kafanica i kioska sa hranom. Ovde ćemo se naučiti da pijemo lozu od trideset stepeni, što se pokazalo kao veoma zavlačita, jer se ne primeti kad počne da te hvata.

Pošto kolege često dolaze poslom, prepustili smo njima da nam budu domaćini i diktiraju šta ćemo da vidimo. Pokušali smo da odemo u restoran „Širaz”, ali s obzirom na to da je praznično veče, to se pokazalo kao nemoguća misija. Zbog toga smo veče završili u hotelskom restoranu. A i tu smo teško našli slobodan sto, jer su gosti večeri bili Predrag Cune Gojković i Minja Sovilj.

Latismo se posla

Prepodne provedosmo u fabrici „Soko”, upoznajući se sa sistemom za aerofotoizviđanje, za koji je trebalo da razvijamo sistem za testiranje.

Posle popodnevnog odmora ponovo izađosmo u šetnju. Kada smo pokušali da nađemo restoran za večeru, ispostavi se da većina ne radi, jer je praznik. U restoranu u blizini železničke stanice zatekosmo samo gazdu. Pošto je dao slobodno osoblju, pa i kuvarici, ponudi se da nam on spremi dalmatinsku pržolicu. Pošto smo bili gladni, pristadosmo po principu „daj šta daš”. Ali kad smo dobili ogroman komad svinjetine sa roštilja, svi su bili zadovoljni.

Gorak ukus na kraju

Narednog dana u prepodnevnim časovima završismo preostala ispitivanja i spremismo se za povratak u Beograd. Za Sarajevo smo se vraćali popodnevnim vozom, sa ciljem da stignemo na večernji avion.

Sa Gazibarom i njegovim kolegom sedimo u restoranu u blizini stanice. On izvadi blokče da nam saopšti koliko treba da mu damo novca za troškove tokom boravka u Mostaru. Obračuna nam sve što smo pili i jeli, a on plaćao. I usput nam naplati i prevoz od Sarajeva do Mostara, a sam se ponudio da nas poveze, jer je ionako bio u poseti bratu u Sarajevu.

Sedosmo u voz sa malo gorkog ukusa u ustima.

September 2, 2026September 4, 2026

Tour de Yugoslavia (19): Nije slutilo kraj

Cunjajući po Sarajevu, prođoh pored poslovnice JAT-a. Svratih i pitah ima li karata za večernji let. Na moje iznenađenje, dobih potvrdan odgovor. Izvadih čekovnu knjižicu i kupih kartu. I tako izbegoh još jedno celonoćno klackanje u vozu.

Povratak na mesto…

Sledeći boravak u Sarajevu, kasnije te 1984. godine, trebalo je da traje kratko, tačnije, jedno prepodne. Iskoristio sam odlazak na ETAN u Split da svratim u Sarajevo, obiđem nekadašnju kasarnu i poznate u njoj. Zatim sam želeo da otputujem do Gradca, obiđem Ujdure i konačno stignem u Split. Iz Beograda sam krenuo vozom u četvrtak veče, planirajući da petak prepodne provedem u Sarajevu i u petnaest sati se vozom uputim ka Jadranu.

Ali stvari su se odvijale drugačije.

Odmah po dolasku produžio sam za Nedžariće. Zatekao sam starešine kako posle jutarnjeg sastanka kafenišu u Komandi. Iznenadio sam ih svojim dolaskom. Posle kafe, negde oko devet, prešli smo preko puta u čuvenu kafanu „VIS“, Vojnici i starešine i tu ostali do pet popodne.

Moj voz je odavno bio otišao, a bili smo i malo zagrejani, pa odlučih da nastavim boravak u Sarajevu. To će zapravo biti upoznavanje sa svim onim što nisam imao prilike da doživim četiri godine ranije. Društvo će mi praviti zastavnik Ivan Car i ispostaviće se da boljeg vodiča nisam mogao dobiti, jer gde god smo se našli, on je bio poznat. Krenuli smo od hotela „Evropa”, preko Baščaršije, i konačno završili u ponoćnim satima u restoranu „Topola” na Ilidži.

Prespavah u stanu kod Cara. Iz mamurluka me povrati kisela teleća čorba iz frižidera. Izgleda da je uvek ima, jer su mu ovakve večeri, kao prethodna zajednička, uobičajene.

Za Ploče krenuh tek sutradan oko podne. Na rastanku obećah Caru da ću obići njegovu porodicu u Beogradu. A onda me voz odnese ka Gradcu i starim dobrim prijateljima.

Sarajevo za razbibrigu

Nov susret sa Sarajevom desio se tokom prvomajskih praznika 1985. godine. Moja tadašnja devojka Jasna imala je tetku u Sarajevu, pa smo odlučili da tih par dana provedemo tamo, pogotovu što je tetka odlučila da praznike provede kod brata u Beogradu. Stan je bio na Koševu.

Sarajevo će nam biti samo baza, jer ćemo vreme provoditi na izletima po okolini. Nažalost, vreme nas nije poslužilo, pa je tokom obilaska Romanije čak počeo da promiče i sneg. Jedan dan smo posvetili odlasku do Mostara, odakle je bila rodom Jasnina majka. Za razliku od hladnog i kišovitog Sarajeva, Mostar nas je dočekao okupan suncem.

Nije slutilo na kraj

Letovanje 1989. godine nije nagoveštavalo da će samo dve godine kasnije Jugoslavija kao zemlja biti samo lepo sećanje.

Vraćajući se iz Budve, gde smo proveli desetak dana uživajući u kupanju na plaži Jaz, Vladimir i ja smo odlučili da se kući vratimo preko Dubrovnika, Mostara i Sarajeva. Prolazak kroz Sarajevo koristimo da svratimo na Baščaršiju i počastimo se čuvenim ćevapima kod „Želje”.

Kad smo promakli pored Bembaše, već se smrkavalo. Avgustovska noć, koja nas je čekala na putu, kao da je slutila da će se uskoro trajno spustiti nad jednom zemljom. A koja se tako ponosno zvala Jugoslavija.

September 2, 2026September 2, 2026

Tour de Yugoslavia (18): Druženje sa Vučkom

U Sarajevu se ponovo nađoh, pomalo neočekivano, u leto 1982. godine. Bile su to godine u kojima se uveliko osećala privredna kriza u Jugoslaviji. Tog leta sam položio vozački ispit i konačno mogao da vozim kola koja su kupljena još prethodne jeseni.

Godišnji odmor, makar njegov deo, po običaju sam provodio u Čačku. Predložih drugu Racu da idemo na more. On se malo nećkao, ali pristade, i već za sat vremena smo bili u kolima, razmišljajući gde da kupimo gorivo, jer je u to vreme, pokazaće se uglavnom u Srbiji, vladala velika nestašica. Posreći nam se da je u Požegi bilo goriva. Počekasmo u redu, natankovasmo rezervoar i nastavismo put.

Bilo je to prvi put da vozim na otvorenom putu i sa više pređenih kilometara. Pomalo je bilo hrabro izvoziti tih dvesta pedeset kilometara do Sarajeva. Pogotovu što nas na Romaniji uhvati jaka kiša.

U Sarajevo smo stigli kasno popodne. Pozvah svog nekadašnjeg komandira čete iz Nedžarića, Milana Stanimirovića, i on nas pozva kod sebe, u stan na Grbavici; u međuvremenu se bio oženio. Posedesmo, ispričasmo se i, naravno, u ime viđenja popismo po neku. Pričalo se o onome što nam je bilo zajedničko, o vojsci i o tome šta se u Nedžarićima desilo u protekle dve godine.

Naravno, posle rakije više nisam smeo da vozim, pa je za volan seo Raco. Put nas je vodio za Zadar, gde smo želeli da posetimo našeg druga Dragana Erića, koji je tamo služio vojsku. Isplanirao sam put preko Travnika, Bugojna, Kupresa i Livna, odakle bismo se spustili do Splita. Prespavasmo u kolima pored puta, negde na padinama Cincara iznad Livna.

Sarajevo na trenutak

Sarajevu se vratih na trenutak u martu naredne godine. Zapravo, nije ni trebalo da se nađem u Sarajevu, jer je odredište bio Mostar. Vesko i ja je trebalo da odemo u fabriku „Soko” da na sistemu za infracrveno fotografisanje snimimo signale. Međutim, major Ismet Gazibara nam predloži da dođemo u Sarajevo, gde će on u nedelju biti u poseti bratu, pa da nas kolima odveze u Mostar.

Doputovasmo avionom. Sarajevo nas dočeka sa snegom. Sa aerodroma odosmo do Čengić Vile, gde sačekasmo Gazija. Bio je to prvi put da sam se u Sarajevu, makar na sat vremena, našao zimi. Do tada su me putevi kroz Sarajevo uglavnom vodili tokom leta. Na povratku u Beograd opet smo samo prošli kroz grad, vozeći se od železničke stanice do aerodroma.

Sarajevo usput

Sarajevo 1983. godine nekako mi je bilo usput. Nisam mogao da ga izbegnem u dva navrata, i to u manje od mesec dana.

Prvo sam kroz njega prošao vraćajući se sa ekskurzije po Jadranu, na koju smo vodili kolege iz Instituta problema upravljanja iz Moskve. Zadržali smo se veoma kratko, tek da kolege vide Baščaršiju. Drugi put sam kroz Sarajevo prošao par nedelja kasnije, kada smo se Smiljac i ja vraćali sa letovanja u Cavtatu. Zadržali smo se tek toliko da pojedemo po porciju ćevapa.

Druženje sa Vučkom

U Sarajevu su se 1984. godine održavale Zimske olimpijske igre. Bila je to prilika da se još jednom vratim gradu koji će se pokazati značajnim za moj život.

Da ću otići do Sarajeva rekao sam samo Vesku; za ostale sam morao nekim poslom u Čačak. Krenuo sam vozom, koji je naravno kasnio. U to vreme je i u Beogradu bilo hladno, sa snegom. Legao sam u krevet u odelu, jer je bilo jako hladno. Kada sam se probudio, još smo bili u Beogradu, ali je u vagonu bilo pakleno vruće. Voz je u Sarajevo stigao sa zakašnjenjem, tako da nisam mogao da odem na Bjelašnicu i odgledam finale u spustu.

Iskoristio sam priliku da skoknem do svoje kasarne u Nedžarićima. Ali ispostaviće se da su zbog Olimpijskih igara sve posete vojnim objektima bile zabranjene. Nisam uspeo ni da umilostivim dežurnog na prijavnici da pozove nekoga od starešina.

Ispostaviće se da mogu da prisustvujem takmičenju u umetničkom klizanju, koje se održavalo u dvorani „Zetra”. Do tada sam obilazio Sarajevo. Zbog Olimpijskih igara prodavnice su bile dobro snabdevene, pa sam iskoristio priliku da kupim par artikala kojih u to vreme nije bilo u Beogradu, na primer čokolade „Nestle” i „Toblerone”. I sad se sećam kako se redar koji je pretresao gledaoce na ulazu u „Zetru” slatko nasmejao kada je u mojoj torbi video te čokolade.

September 2, 2026September 2, 2026

Tour de Yugoslavia (17): Ko pravi biznismeni

Moji putevi su se nekako uvek ukrštali u Sarajevu ili u njegovoj blizini. A onda će četiri meseca provedena u gradu podno Trebevića, u svojstvu vojnika, učiniti da mi je Sarajevo i dalje na četvrtom mestu po vremenu koje sam u njemu proveo.

Boravak u njemu, posle Beograda, otkrio mi je šta znači kad grad ima dušu. Šta znači osećati se u nekom gradu kao da si u njemu rođen. Sarajevo je grad za čiju naklonost nisi morao da se boriš. On se sam nudio, osvajao te, ulazio ti pod kožu. Posle svega, morao si stalno da mu se vraćaš.

A onda su došle ratne godine, za koje kažu da nisu ni bile, kada više nisam bio u prilici da, dolazeći sa Romanije, ugledam Vijećnicu i korito Miljacke kako se pruža prema Skenderiji, Grbavici i svim onim znanim kvartovima kroz koje sam prolazio na putu do Nedžarića. Kada sam posle ravno dve decenije ponovo ugledao dragi pejzaž, osetio sam strah od grada koji sam nekada poznavao. A sada nisam znao šta me čeka. Nažalost, taj strah i danas postoji.

O boravku u Sarajevu u svojstvu vojnika pisao sam posebno, u sećanjima „U mašini“, jer ta četiri meseca zaslužuju da im se posvetim zasebno. A priču o druženju sa Sarajevom započeću posetom iz maja 1978. godine.

Ko pravi biznismeni

U proleće 1978. uključiše me u nov projekat. U to vreme se u Institutu „Mihajlo Pupin” intenzivno radilo na realizaciji simulatora aviona „Orao”. Inicijalno je simulator razvijan za letenje po instrumentima, a kada je bilo izvesno da će biti realizovan, počelo se razmišljati o njegovoj nadgradnji takozvanim vizuelnim sistemom.

Program realizacije tog sistema trebalo je da uradi iskusni inženjer Ljubomir Marković, poznatiji pod nadimkom Ljuša, a ja je trebalo da mu pomognem. Takav program praktično podrazumeva definisanje sadržaja projekta, određivanje obima poslova, razlaganje aktivnosti na logičke celine, raspodelu resursa i procenu potrebnog vremena i troškova.

Tokom analize poslova morali smo da se upoznamo sa oznakama i svetlosnim signalima na aerodromima, pa smo posetili „Aeroinženjering”, u to vreme svetski poznatu firmu u projektovanju aerodromskih instalacija. Uz to, za vizuelni sistem je trebalo izraditi odgovarajuća sočiva i ogledala, zbog čega smo Ljuša i ja morali da posetimo sarajevski „Zrak”, poznatog proizvođača optičkih uređaja.

Instrukcije pred put

Jednodnevni boravak u Sarajevu nije najavljivao avanturu, a ona će to pomalo biti.

Uoči puta Vesko i Daba dali su mi instrukcije kako da se vladam u Ljušinom društvu, s obzirom na specifičnosti njegove neobične ličnosti. Plan je bio da u Sarajevo odemo jutarnjim, a vratimo se večernjim letom. Kada smo seli u avion, Ljuša je onako važno rekao: „Idemo na put ko pravi biznismeni.”

Pošto je još bilo rano, autobusom smo se odvezli do centra, popili kafu, pa se taksijem odvezli do naselja Buća Potok, gde se nalazi „Zrak”. Primio nas je inženjer Petar Vretenar sa saradnicima. Posle završenih razgovora odvedoše nas na ručak u fabrički restoran, gde nam se pridružio i profesor Arsen Šurlan sa sarajevskog Elektrotehničkog fakulteta. Očigledno je tu bio čest gost, jer je dobro poznavao vinsku kartu, odmah je naručio „Kosovsko crno”.

E, tu su počele moje muke. Vesko i Daba su tražili od mene da po svaku cenu sprečim Ljušu da pije. Ali to se pokazalo kao nemoguća misija. Zato sam se koncentrisao na nešto drugo: da reagujem kada dobije kratkotrajan napad, da nastavim započeti razgovor i da mu omogućim da se odmah uključi.

Loza viška

Posle ručka je kolega Vretenar zadužio mlađeg saradnika da nas poveze u grad i malo nam pokaže Sarajevo. Bilo nam je krajnje neprijatno, jer se ispostavilo da mu je supruga, koja je takođe radila u „Zraku”, trudna i da zbog nas nije mogao da je odveze kući.

Posle kraće šetnje po Baščaršiji odosmo na piće u Morića han. Ljuši se otvorila dizna, pa naruči lozu. Kelner greškom umesto dve donese tri. Baš kad sam se spremao da se žrtvujem i popijem lozu viška, Ljuša se maši za dodatnu čašu.

Konačno uspesmo da ubedimo kolegu da ne mora da se bavi nama i da ćemo se sami snaći. Pošto je bio kraj maja i vreme već toplo, prošetasmo se sa uživanjem ka mestu odakle polaze autobusi za aerodrom.

Cipela na trotoaru

Do polaska sedimo u restoranu „Park”, kultnoj sarajevskoj „Parkuši” u Titovoj ulici, preko puta robne kuće „Sarajka”. Posmatram društvo za ostalim stolovima i konstatujem da uglavnom sede žene. Kažem Ljuši da se ovako nešto ne bi moglo desiti u Beogradu, da devojke same sede za stolovima. Ali me on razočara odgovorom: „Muškarci su ostali kod kuća, jer je večeras polufinale svetskog prvenstva u boksu u Beogradu.”

Zapričasmo se i ne primetismo da kasnimo na autobus. Pošto Ljuša, zbog visine, poslovično sedi na podvijenoj nozi, bio je izuo cipelu. Kad shvatismo da kasnimo, brzo platismo, ali Ljušinu cipelu nismo mogli da nađemo. Počesmo da podvirujemo ispod stola i konačno je nađosmo na trotoaru, pored ograde restorana. Pošto je autobus ipak otišao, do aerodroma smo morali taksijem.

Tamo nas je čekalo novo iznenađenje, kašnjenje aviona za Beograd. Sedosmo u restoran. Ljuši se posle svega ponovo otvorila dizna i krenu sa pivom. U neko doba u restoran ušeta Zdravko Čolić sa pratećom svitom od ravno trinaest osoba. Stadoše uz šank i krenu tura za turom.

Konačno poletesmo. Zaboravih da kažem da je ovo meni bio tek četvrti let avionom. Dvojica iza mene počeše da komentarišu zvuk motora. Počeh i ja da osluškujem, i nekako mi se ukočiše noge ispod kolena. Kad se ču onaj zvuk koji najavljuje obraćanje posade, pretrnuh. Umesto očekivane informacije da imamo problema sa letom, pilot nam saopšti: „Dragi putnici, za koji minut slećemo na aerodrom Beograd…”

Tako se završi moje prvo poslovno putovanje avionom.

September 2, 2026September 2, 2026

Tour de Yugoslavia (16): Poslednji tango

Do sledećeg boravka u Ljubljani trebalo je da prođe punih šest godina. Bila je to prava poslovna poseta. Vranac, Predrag Vraneš i ja smo krenuli sa dvostrukim povodom.

U to vreme se naša laboratorija spremala za proizvodnju sopstvenih PC računara i trebalo je obezbediti nabavku komponenata. Slovenija je već odavno prednjačila u preduzetništvu, tako da su tamo postojale male firme koje su nudile komponente za elektronsku industriju; imali smo nameru da posetimo jednu takvu u Tržiču. Uz to, nas dvojica smo u to vreme krenuli da realizujemo studiju o mogućnostima projektovanja VLSI kola u Jugoslaviji, pa je poseta bila prilika da obiđemo i „Iskrinu” fabriku Mikroelektronika.

Predvečerje bure

Kao pravi poslovni ljudi, doletesmo avionom. Na aerodromu Brnik čekao nas je rent-a-car automobil. Prvo se smestismo u hotel „Lev”, a onda krenusmo na posao. Vranac se dogovorio sa kolegom koji će nam naredna tri dana biti pratilac po Sloveniji da dođe po nas i da odemo u Tržič.

Ovaj rudarski gradić se nalazi na samom severu Slovenije, u blizini granice sa Austrijom. U novosagrađenom objektu na uređenoj obali Bistrice dočekuje nas gazda, bradonja u ribarskim čizmama. Prilično je arogantan; iako smo potencijalno značajni kupci, ne trudi se oko nas. Više uzgred nas ponudi kiselom vodom.

Vranac se načelno dogovori o mogućoj saradnji i krenusmo nazad. Tržič je gradić smešten u dolini Bistrice, a okolo su visoka brda, koja su, pošto je kraj februara, još uvek pod snegom.

Kolega nas svrati u restoran na piće. Prilično je bučan, jer se za susednim stolovima uglavnom govori srpski; pošto je ovo rudarski i industrijski gradić, ima dosta dođoša, posebno iz Bosne. Domaćin nas nudi da ručamo, ali se zadovoljavamo samo pićem.

Dok sedimo, priča nam o preduzetništvu koje je dobilo nov zamah u Sloveniji. Od ranije je ono bilo vezano za manja mesta u okolini Ljubljane, u kojima su postojale male zanatske radnje, koje su vremenom postale prava industrija. Najpoznatiji su Kamnik, Domžale, Grosuplje. Kaže nam da su sada počele da se otvaraju firme i širom Jugoslavije, na primer u Makedoniji, gde su povoljniji uslovi i jeftinija radna snaga.

Po povratku u Ljubljanu malo obilazimo prodavnice. Prodavci su uslužni i ljubazni. Pomalo neočekivano, ali imam utisak da se nešto promenilo. Dve devojke se baš trude da nađu košulje za Vranca, s obzirom na njegovu konstituciju i dugačke ruke.

Ništa bez rasprave

Uveče izađosmo na večeru u obližnji restoran, zaboravio sam ime. Društvo nam je pravio moj drug iz vojske Dušan Kolnik; nije nam se pridružio na večeri, popio je samo piće.

Ostadosmo duboko u noć, a onda raspravu nastavismo ispred ulaza u hotel „Lev”. Ta 1988. godina je već nagoveštavala mogući raspad Jugoslavije. Sve se, naravno, vrtelo oko onoga o čemu se svakodnevno raspravljalo u javnim glasilima, ko je žrtva, a ko dobitnik života u Jugoslaviji. Raspravu smo završili tek negde oko tri ujutru.

Pitaj dete za put

Drugog dana krenusmo u posetu fabrici Iskra Mikroelektronika. Znali smo da se nalazi negde pored puta koji vodi prema Kranju. Da ne bismo lutali, zaustavismo se i upitasmo neke dečake za put. Oni nam rekoše da idemo pravo i da skrenemo, valjda, u petu ulicu.

Kada smo stigli tamo, odlučismo da ponovo proverimo, kod jednog starijeg čoveka. On nas upita: „Ko vas je poslao ovamo?” Reče nam da se vratimo otprilike na isto mesto gde smo pitali školarce i da tu skrenemo, jer je fabrika u blizini. Uskoro smo bili na željenom mestu i završili posao zbog koga smo došli.

Taj „nesporazum” sa decom bio je jedina, reklo bi se, neprijatnost koju smo imali tokom boravka u Ljubljani.

Popodne se odjavismo iz hotela, ostavismo kola na aerodromu i vratismo se u Beograd.

Bio je ovo moj poslednji boravak u Ljubljani kao delu Jugoslavije. Kroz Sloveniju ću proći još jednom 1990. godine, na proputovanju za Italiju. Proći će punih četrnaest godina do ponovnog susreta sa Slovenijom, a prolazak auto-putem koji obilazi Ljubljanu tom prilikom ću prespavati. Sve vreme sam pogledom tražio šta je to novo u odnosu na vreme koje nam je bilo zajedničko.

Od tada će boravci u Sloveniji biti deo Tour de Europe.

September 2, 2026September 2, 2026

Tour de Yugoslavia (15): Kad nije bilo kafe

Ponovni susret sa Ljubljanom desio se 1982. godine. Ponovo je razlog bio Sajam elektronike, na kome je Institut tradicionalno učestvovao. Ali nezavisno od toga, kod nas u Laboratoriji je postojala praksa da saradnici povremeno odlaze na sajmove i konferencije, kako bi se upoznali sa novim tehničkim i tehnološkim dostignućima.

Ne sećam se kako sam putovao, a smeštaj smo imali u hotelu „Union”, u samom centru grada. Tokom Sajma održavana je i konferencija iz informatike, pa sam prisustvovao njenom otvaranju i koktelu upriličenom u Vinoteci na Razstavišču. Ni ovaj boravak u Ljubljani nije prošao bez zanimljivog događaja, a on je bio vezan za odlazak u Trst.

Kad nije bilo kafe

Tokom posete štandu Instituta čuh da kolega iz Hidraulike i pneumatike traži društvo za odlazak u Trst. On je u Ljubljanu došao službenim kolima, što je pružalo šansu da se do Trsta ode bez problema. Brzo se dogovorismo i odlučismo da krenemo u popodnevnim časovima.

Međutim, ispostavilo se da on za auto nema zeleni karton i da kolima praktično možemo samo do Sežane. Ostavismo kola na parkingu u centru Sežane i uhvatismo lokalni autobus za Trst.

Bilo je to vreme kada je u Srbiji vladala nestašica kafe. Pa je poseta Trstu bila prilika da kupim makar jedan kilogram.

Pedeset devet kilograma

Zadržasmo se u Trstu nekih dva sata i uhvatismo autobus za Sežanu u šest sati. Nisam kupio ništa osim tog kilograma kafe, a kolega je kupio auto-radio i blic za fotoaparat.

Kada je autobus stigao na granicu, milicioner nas upita: „Šta će te vas dvojica sa crvenim pasošima u ovom autobusu? Izlazite, i pravac na carinu.”

Na našu nesreću, u to vreme je na granicu stigao i autobus iz Pariza za Beograd. Carinici su tražili od putnika da iznesu svoje stvari i stanu u red za kontrolu. Nekako uspesmo da se uguramo u prve redove i strpljivo sačekasmo početak.

Pored nas je jedan brko u kondurama gurao veliku kartonsku kutiju, sve vreme pričajući kako on nema ništa. Kad su carinici počeli sa radom, prvo su pitali čiji su električni šporet i bicikl, koji nisu izneti iz prtljažnika autobusa. Nevoljno se javiše vlasnici tog espapa.

Na red dođe i brko. Na pitanje šta ima da prijavi, poče da vadi neku staru odeću, objašnjavajući cariniku da ima veliku familiju i da je sirotinja koja mora sve da zadovolji. Ispod odeće pojaviše se i kese sa kafom, pa mu carinici rekoše da ih vadi na pult. Dok smo mi još čekali, stiglo se negde do pedeset devet kilograma kafe.

Ubrzo i mi prođosmo bez problema. Ali problemi su tek dolazili, trebao nam je prevoz do Sežane.

Nismo svi bili isti

Izađosmo ispred carinarnice i počesmo da tražimo prevoz. Naiđoše kola beogradskih registracija sa dvojicom mlađih ljudi. Zaustavismo ih i upitasmo ima li jedno mesto do Sežane. Odgovoriše potvrdno, a kad rekosmo da nas je dvojica, odgovoriše: „Pitali ste da li ima jedno mesto.”

Kolega sede u kola, a ja ostadoh da sačekam da on uzme naša kola i dođe po mene. Za to vreme se nebo prema Sežani natuštilo i počeše da sevaju munje. A njega nema pa nema. Unervozih se, jer od graničnog prelaza Fernetiči do Sežane nema više od kilometar i krenuh peške.

Posle par stotina metara poče jaka kiša. A ja u odelu, i naravno pokisoh. Negde na pola puta stade „stojadin” i ja, onako mokar do gole kože, uđoh u kola. Ispostavi se da su prvo Beograđani čekali na benzinskoj pumpi da natoče gorivo, a onda je i kolega učinio isto i zato ga nije bilo tako dugo.

Jedva sam čekao da stignem u hotel. Jer me je dodatno brinulo da li će se odelo osušiti za sutrašnji povratak u Beograd.

September 2, 2026September 2, 2026

Tour de Yuglslavia (14): Paket za pod mišku

Moji boravci u Ljubljani bili su u početku vezani za posetu Sajmu elektronike, koji se tradicionalno održavao početkom oktobra na Ljubljanskom sajmu, Gospodarskom razstavišču.

Ako zanemarim kratko zadržavanje u dvorištu ljubljanskog Elektrotehničkog fakulteta prilikom odlaska na Elektrijadu, prvi put sam u glavnom gradu Slovenije bio u oktobru 1977. godine. Već sam bio diplomirani inženjer elektrotehnike kada je moje novo društvo, ono sa kojim sam se sprijateljio na Elektrijadama, odlučilo da odemo na jedan dan do Ljubljane i posetimo Sajam.

Posle više od četiri decenije sećam se da smo putovali Smiljac, Jeca i Vesna Nikolić; ostalih se ne sećam sa sigurnošću. Putovali smo vozom, jednu noć do Ljubljane, a sledeću nazad u Beograd. Sećam se da smo se Smiljac i ja popeli na Ljubljanski grad, i da smo, birajući između restorana „Šestica” i picerije „Pod lipo”, izabrali piceriju. Čini mi se da smo posetili i poslastičarnicu u hotelu „Slon”.

Rastavišče — Gospodarsko rastavišče – Ljubljana

Promenih mišljenje

Ponovni susret sa Ljubljanom desio se već posle godinu dana. Ovoga puta sam putovao službeno, kao saradnik Instituta „Mihajlo Pupin”. Putovanje je opet bilo jednodnevno i ponovo vozom.

Trebalo je da preuzmem računar Iskra Data 1680 u fabrici „Iskra” u Kranju. Formalno sam putovao u Kranj, ali sam najviše vremena proveo u Ljubljani. Posao je trebalo da obavim 25. decembra 1978. godine, dakle, na katolički Božić. Kolega Vesko Potić mi je na polasku rekao da to što treba da preuzmem može da stane pod mišku.

Pošto nije bilo karata za avion, odlučeno je da putujem spavaćim kolima. Ali me je sekretarica obavestila da ni za njih nema karata, tako da sam put Ljubljane krenuo u prvom razredu. Biće to jedno od mojih najuzbudljivijih putovanja.

Na železničkoj stanici u Ljubljani saznajem zašto nije bilo mesta u spavaćim kolima: njima je za Ljubljanu putovao tada visoki partijski funkcioner Stane Dolanc. Dok on nije ušao u automobil koji ga je čekao na peronu, ostali putnici nisu mogli da napuste voz.

Pre odlaska za Kranj svraćam u filijalu „Beobanke” preko puta Cankarjevog doma, da bih predao poklone prijateljici moje gazdarice tetka Jele. Boravak u Sloveniji promeniće mi nekako neiskustveno mišljenje o Slovencima.

Kako je svet mali

Kada sam stigao u Kranj, ispostaviće se da sam došao na pogrešno mesto, tačnije, u drugu fabriku iz sistema „Iskre” od one kuda sam se uputio. Ljubazni portir je zamolio vozača kombija da me poveze do nove „Iskrine” fabrike računskih mašina. Za stolom u ogromnom holu sedela je mlada devojka, kojoj sam se predstavio, nakon čega je pozvala da neko dođe po mene.

Tu sam zatekao neke poznate ljude, pre svega Rada Vesovića, čuvenog urednika studentskih novina na ETF-u u Beogradu. Radilo se o pripravnicima iz predstavništava „Iskre” u Beogradu, koji su došli u Kranj da se upoznaju sa proizvodnim programom.

Ubrzo je došao mlađi kolega koji me je poveo u obilazak fabrike. U to vreme uveliko su dominirali mini računari, a nekoliko firmi iz Jugoslavije ušlo je u poslovnu saradnju sa najpoznatijim svetskim proizvođačima. Tako je „Iskra” kupila licencu od firme CDC za proizvodnju njihovih računara Cyber 18. Imao sam priliku da vidim pogon za njihovu montažu.

U toku obilaska pozvaše me da vidim šta preuzimam, pre nego što spakuju računar po koji sam došao. Tamo me sačekaše kaput i tašna koje sam ostavio, ali i veliko iznenađenje. Umesto paketa „za pod mišku”, čekao me je drveni sanduk dužine preko metar. Upitah šta da radim sa njim, a oni se iznenadiše kad rekoh da nisam došao kolima.

Odiseja se nastavlja

Ipak nađoše rešenje. Ukrcaše sanduk u kombi, koji me odveze do železničke stanice u Kranju. Tu se nastavi sa prijatnim iznenađenjima. Službenik na prijemu paketa upita me kako želim da pošaljem paket, na šta ja odgovorih pitanjem o mogućim načinima. On me upita kada se vraćam za Beograd; kad rekoh da planiram voz koji polazi u deset uveče, ponudi mi da paket putuje istim tim vozom.

Dok sam popunjavao formular za slanje, prvi put sam dodirnuo sanduk sa računarom, jer mi je poslužio kao oslonac za pisanje.

Službenik me obavesti da oko pet sati svratim na železničku stanicu u Ljubljani i proverim da li je paket stigao kamionom iz Kranja i da li će biti ukrcan u željeni voz.

Po povratku u Ljubljanu prvo odoh da pokušam da kupim kartu za spavaća kola. Nažalost, devojka na blagajni me dočeka odgovorom da nema mesta. Nekako uspeh da je umilostivim. Kad se budem ukrcao u voz, videću da je vagon praktično prazan, opet je imao VIP putnike, delegaciju slovenačkih poslanika u Saveznoj skupštini. Zbog čega se umalo ponovo ne klimah u prvom razredu.

U pet sati proverih da li je stigao kamion iz Kranja. Čovek, valjda šef radnika koji su radili na utovaru, reče da još nije, uze podatke o paketu i reče mi da navratim za pola sata. Čim me ponovo ugleda, kratko reče: „Paket putuje sa vama.” Upitah ga kako da ga sutra preuzmem u Beogradu. Reče da je bolje da zamolim železničare da mi ga odmah isporuče sa vagona, da ne bih išao u magacin, što bi usporilo proceduru.

Nije sve tako crno

Posle završenih službenih obaveza mogao sam da se prepustim upoznavanju Ljubljane, jer me je čekalo pet sati do polaska voza. Nažalost, počela je kiša, a povremeno je promicao i sneg.

Odlučih se da ručam u „Šestici”, kupus sa kranjskom, kažu ovdašnji specijalitet. Onda je krenulo šetanje Titovom cestom i Trgom revolucije. U knjižari „Mladinske knjige” kupih gramofonske ploče, i nekako vreme prođe. Posle napornog dana, odmor u spavaćim kolima mi je i te kako bio dobrodošao.

U Beogradu požurih da preuzmem paket pre nego što završi u magacinu. Kad se zahvalih radniku koji mi je istovario sanduk, dobih odgovor: „Šta imam od tvoga hvala.” Izvadih novčanicu od petsto dinara, ko se seća, bila je ljubičaste boje i odvezoše mi sanduk kolicima do izlaza iz stanice. Da sam dao malo više, možda bi mi ga odvezli i do „Pupina”.

Sa javnog telefona pozvah Veska i sačekah da on i Rade Tatolović dođu po mene. Dok smo prenosili sanduk do kola, drugi put sam se latio paketa po koji sam išao u Sloveniju.

September 2, 2026September 2, 2026

Tour de Yugoslavia (13): Ima i nema lokumče

Šetamo se duž Širokog sokaka upoznajući znamenitosti Bitolja. To su Sahat-kula, ili Saat-kula, kako kažu Makedonci, Ajdar-kadi, Jeni i Isak džamija, crkva Svetog Dimitrija. Na kraju sedamo na terasu hotela „Epinal” na kafu sa ratlukom. Nažalost, konobar donosi samo kafu, bez „lokumčeta”, iako je pri naručivanju potvrdio da ono obavezno ide uz kafu.

Cvetan nas vraća do Fakulteta gde su nam ostala kola, i opraštamo se sa Bitoljem žureći put Skoplja.

Tri po tri godine

S obzirom na to da se konferencija ICEST održava kao trijenale, postalo je uobičajeno da svake treće godine dolazim u Ohrid. Jednostavno, tradicija je da Tehnički fakultet iz Bitolja konferenciju organizuje na Ohridskom jezeru. To pruža priliku da ponovo posetim i sam Bitolj.

Ovoga puta sam na konferenciju putovao sa Dejanom i Vladimirom. Pošto se Vladimir vratio dan ranije, u povratku putujemo samo Dejan i ja. Dejan nikada nije bio u Bitolju, pa je to bio razlog više da svratimo i malo prošvrljamo po gradu.

Pre nego što smo se našli na Širokom sokaku, pokušao sam Dejanu da pokažem i druge delove grada. Nažalost, zalutasmo u uskim uličicama. Nekako se dokopasmo ulice Makedonska falanga, u kojoj se nalaze Železnička stanica i Tehnički fakultet. S druge strane ulice je Gradski park, a iza njega takozvana Gradska promenada, koju Bitoljčani popularno zovu Infarkt staza. Promenada se nastavlja na glavnu ulicu, čiji je zvanični naziv Maršala Tita, ali je svi zovu Širok sokak.

Pošto smo se parkirali, šetamo. Ovde se nalaze brojne prodavnice, restorani, opera, galerije, kafići i klubovi. Tu su i arhitektonski simboli grada, nasleđe staro nekoliko vekova. Šetnju završavamo na Trgu Magnolija, na kome se nalazi statua Filipa Drugog Makedonskog. Širok sokak se proteže i dalje, sve do Bulevara 1. maj, koji ide obalom reke Dragor. Pored spomenika Filipu, na trgu su i Sahat-kula i dve džamije, Ajdar-kadi i Jeni.

Bitolj — *Pogled na Trg Magnolija i Širok sokak*

Pošto je podne već prošlo, a čeka nas dug put do Čačka, dalje se ne zadržavamo. Iako nas neodoljivo mame kafići duž Širokog sokaka.

Makedonsko trijenale

Bitolj i mene je opet povezala famozna brojka tri, jer sam se na Širokom sokaku ponovo našao kroz tri godine. Opet je to bilo na povratku iz Ohrida; konferencija ICEST bila je samo povod da se ponovo prošetam pored jezera. Konačno mi je ovoga puta društvo pravila Danka.

Ka Čačku krećemo u nedeljno jutro, pa imamo prilike da vidimo da je život ovde pomalo usporeniji nego kod nas. U duhu punog liberalizma, kod nas nedeljom sve radi kao i svakog radnog dana. Ovde to nije slučaj. Planirali smo da se Cvetanu javimo tek pošto doručkujemo, ali nikako ne uspevamo da nađemo pekaru. Zato doručak obavljamo u kafiću „Bure” na Trgu Magnolija.

Po običaju, sunčano i toplo nedeljno jutro izmamilo je ljude, koji uveliko kafenišu po kafićima duž Širokog sokaka. Srećom, nedelja je, pa sam parking našao brzo, i to nasred Širokog sokaka. Kao i kod nas, nedeljom je besplatan.

Pre nego što smo doručkovali i pre nego što sam se javio Cvetanu, prošetali smo gradskom pešačkom zonom. Posle zajedničke šetnje sa Dragicom i Cvetanom, preostalo nam je da popijemo kafu i ispričamo se. Bitolj napuštamo u nadi da neće proći ponovo tri godine do novog susreta.

U trenutku kada ovo pišem, navršavaju se te tri godine. Planiram da se ove godine ponovo uputim na jug Balkana. Makar da ne izneverim tradiciju.

September 2, 2026September 2, 2026

Tour de Yugoislavia (12): Konačno “Širok sokak”

Do novog, reklo bi se, pravog viđenja sa Bitoljem došlo je trinaest godina kasnije, 2003. godine. Drugu godinu zaredom letovali smo u Pefkohoriju, ovog puta putujući kolima, tako da smo imali autonomiju u kretanju. Odlučismo da na povratku kući svratimo u Bitolj i posetimo porodicu Mitrovski.

Umesto prema Evzoniju, produžismo ka Edesi i dalje ka graničnom prelazu između Grčke i Makedonije. Dan je bio prilično topao, a naša Korsa nije imala klimu.

Iznad Edese prolazimo kroz ogromne plantaže trešanja. Prolazimo Pelagonijom, nizijom koja se pruža od Prilepa na severu do Kozanija na jugu. Negde sa desne strane puta pogled puca ka planini Nidže i njenom vrhu Kajmakčalanu. Na ničijoj zemlji između prelaza Niki sa grčke i Medžitlija sa makedonske strane uočavamo skupinu izbeglica. Do Bitolja nam je preostalo petnaestak kilometara; put od granice izlazi pravo na Partizansku ulicu, tako da nam je lako da stignemo na odredište.

Dok smo stajali na raskrsnici, pored nas se zaustavi „zastava 101″ sa ženom za volanom. Intuitivno pomislih da je to Cvetanova supruga Dragica, verovatno je videla kola sa čačanskom registracijom i pomislila da su to gosti koje je očekivala. Pokazaće se da sam u pravu, jer dok sam tražio mesto za parkiranje, stiže i ona sa ćerkicom Tinom.

Posle ručka i odmora, uveče izlazimo u grad u šetnju. Praktično prvi put sam na glavnoj ulici, poznatoj kao Širok sokak. Ulica je pešačka zona i tog junskog večeri bila je prepuna šetača. Kao nekad na čačanskom korzou.

U Bitolju se zadržavamo samo to veče. Jutro donosi nastavak putovanja: preko Prilepa i prevoja Pletvar spuštamo se u Tikveško vinogorje. Kada smo stigli do auto-puta, čekalo nas je još četiristo pedeset kilometara do Čačka.

Red je da upoznam Bitolj

Kroz Bitolj ću ponovo proći tek nakon deset godina, 2013. Konačno sam rešio da posle duže pauze ponovo učestvujem na konferenciji ICEST, koju zajednički organizuju fakulteti iz Bitolja, Niša i Sofije, svake treće godine po jedan. Nekako se ustalilo da Bitoljčani konferenciju organizuju u Ohridu, pa je te godine bio njihov red. Kroz Bitolj, tačnije obilaznicom oko njega, prolazimo na povratku iz Ohrida.

Te 2016. godine na konferenciju putujem sa kolegom Slobodanom Đukićem. Posle prijatnog trodnevnog boravka u Ohridu krećemo kući. Đuka ranije nije bio u Bitolju, a ni ja nisam baš neki poznavalac „grada konzula”. Zato se dogovaramo sa Cvetanom da svratimo i da nam malo pokaže grad.

Dogovor je bio da mu se javim kad stignemo i parkiramo se kod Tehničkog fakulteta. Pošto smo već ušli u jul, stižemo u Bitolj praćeni suncem. Cvetan brzo stiže na Fakultet; usput je želeo i da objavi rezultate ispita. Međutim, po običaju ga je čekalo iznenađenje, Fakultet je bio zaključan. Mogao sam samo da ga utešim činjenicom da je i kod nas to čest slučaj.

Pomalo novog, pomalo sećanja

Preko puta Tehničkog fakulteta nalazi se Gradski park, koji u Bitolju zovu Infarkt park, jer se njime najčešće šetaju srčani bolesnici i oni koji su preživeli infarkt. Iznad parka je takozvano Tumbe Kafe, ili Brdo za kafenisanje, jedno od najpoznatijih mesta za rekreaciju Bitoljčana; u blizini je i Železnička stanica.

Setih se svog prvog boravka u Bitolju iz 1964. godine, kada smo iz Skoplja, na putu za Ohrid, doputovali šinobusom.

Prošetasmo do gradskih bazena. Ljubazni čuvar nam dozvoli da ih obiđemo, jer još nije bilo kupača. Cvetan nam predloži da pre nego što se spustimo u grad posetimo Herakleju i Partizansko groblje. Ovde se nalazi i srpsko vojničko groblje, sa grobovima poginulih u balkanskim i Prvom svetskom ratu.

Konačno odlazimo u centar grada, gde se na bitoljskom korzou upoznajemo sa ostalim znamenitostima. Ulica se zvanično zove po Josipu Brozu Titu, ali je Bitoljčani uglavnom nazivaju Korzo ili Širok sokak. Proteže se od trga na kome se nalazi Sahat-kula praktično sve do Herakleje. Postoji projekat da se napravi jedinstvena pešačka transverzala, koja bi išla od Stare bitoljske čaršije, preko Širokog sokaka, sve do antičkog lokaliteta Herakleja.

Zanimljivo je da su fasade zgrada u Širokom sokaku najvećim delom rekonstruisane početkom ovog veka. U mnoge su se vratili strani konzulati, tako da Bitolj ponovo postaje Konzulski grad.