Sve objave – Stranica 4 – RASIN PERSONAL PORTAL

7. Oktobra 2026.8. Oktobra 2026.

Istraživanje u Srbiji (1): Okviri

Pisati o istraživačkoj delatnosti u Srbiji nije nimalo lako. Pogotovo ako se gleda poslednjih trideset godina, za koje je malo reći da su bile turbulentne.

Može se smatrati da je u doba socijalizma istraživanje tretirano kao društvena nadgradnja, u punom smislu te reči. To znači da se svesno nalazilo na takozvanoj troškovnoj strani društva. S pravom se očekivalo da će nauka i istraživanje omogućiti Jugoslaviji da se svrsta u red razvijenih zemalja. Kako se o tome tada razmišljalo, najbolje pokazuje primer računarstva.

Krajem četrdesetih godina u Jugoslaviji su počeli da se osnivaju naučni instituti, koji su postali nosioci naučnoistraživačkog rada. Iako zemlja nije bila na tehnološkom nivou Zapada, bilo je značajnih proboja u primeni novih tehnologija. Tome je donekle doprinosio i liberalniji odnos Zapada prema Jugoslaviji. Zahvaljujući pristupu novim tehnologijama mogli smo da razvijamo napredne sisteme, recimo u računarstvu, ali i da gradimo sopstvena industrijska i energetska postrojenja.

SFR Jugoslavija je vrhunac razvoja dostigla krajem sedamdesetih godina. U privrednoj i društvenoj krizi koja je usledila, kada se kreše svaki trošak, istraživanje je došlo na tapet. To se najbolje osetilo početkom osamdesetih. Zemlja je, u vreme ubrzanog tehnološkog razvoja sveta, počela da gubi korak.

Ipak, mora se priznati da je u socijalističko vreme bilo uslova za istraživanja u različitim oblastima. Postojala je privreda čija su preduzeća relativno dobro pratila svetska tehnološka dostignuća, pre svega u njihovoj primeni. Kako je vreme odmicalo, razvojna delatnost je bila na silaznoj putanji, ali je još uvek postojala orijentacija na nove proizvode i unapređivanje postojećih. Velika preduzeća imala su svoje istraživačke centre, a postojala je i saradnja sa samostalnim institutima i fakultetima. Tu je bila i namenska industrija, kojoj su istraživanja bila neophodna. Zbog izvozne orijentacije i ona je morala da prati tehnološke trendove ako je želela da bude konkurentna na svetskom tržištu.

Jugoslavija je bila relativno velika zemlja. Po površini je bila osma u Evropi, a slično je stajala i po broju stanovnika, sa preko 22 miliona. Istraživačka delatnost bila je koncentrisana u najvećim gradovima, gde su se nalazili univerziteti i instituti. Iz današnje perspektive, bez detaljne analize, ne može se reći da li su tadašnji istraživački kapaciteti bili dovoljni ili su možda bili predimenzionisani.

Okviri istraživanja

Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina radio sam u istraživačkom sektoru, u Institutu „Mihajlo Pupin“. Kako je vreme odmicalo, udeo istraživačkih poslova se smanjivao i ustupao mesto čisto komercijalnim poslovima. Istraživanja koja smo tada radili najbolje bi se mogla nazvati primenjenim istraživanjima.

Vrlo često nismo ni znali, ili smo jednostavno propuštali, da ostvarene rezultate na odgovarajući način predstavimo stručnoj javnosti. U okviru projekta PMO (Procesor multiprocesne obrade) praktično je razvijen i realizovan RISC procesor, i to u isto vreme kada je na Berkliju realizovan mikroprocesor RISC I, koji se smatra prvom praktičnom realizacijom RISC koncepta. Naš procesor bio je daleko složeniji od RISC I. Razlika je bila u tome što je realizovan u diskretnoj tehnologiji, integrisanim kolima malog i srednjeg stepena integracije, i što smo ga predstavili na domaćoj konferenciji ETAN, ne navodeći da je reč o procesoru zasnovanom na novom konceptu arhitekture.

U isto vreme došlo je do pojave koja se može nazvati decentralizacijom visokog obrazovanja. Širom zemlje osnivani su fakulteti u manjim gradovima. Pošto nisu mogli da funkcionišu samostalno, pridruživali su se nekom od postojećih univerziteta. Kada bi se u nekoj oblasti nakupilo dovoljno fakulteta, formirao bi se novi univerzitet. Tako su u Srbiji između 1960. i 1976. godine, pored Beogradskog, osnovani univerziteti u Novom Sadu, Nišu, Prištini i Kragujevcu, a 2006. godine i u Novom Pazaru. Pominjem samo visokoškolske ustanove čiji je osnivač država.

Naučnoistraživačka delatnost je jedno od dva glavna obeležja univerziteta. Da bi imala status fakulteta ili univerziteta, ustanova je morala da svojim nastavnicima i saradnicima obezbedi bavljenje naukom i istraživanjem. To je ključni momenat koji je odredio sudbinu istraživanja u Srbiji u poslednje dve decenije XX i prve dve decenije XXI veka.

Tokom osamdesetih godina Srbija se, kao i cela Jugoslavija, suočila sa ekonomskom i društvenom krizom. Dug prema stranim kreditorima značajno je porastao, pa su se mogućnosti države da finansira ustanove iz budžeta smanjivale. Tu spadaju i visoko obrazovanje i istraživanje. Istovremeno je broj onih koji su iz ove sfere zavisili od budžeta rastao.

Nažalost, sve se nekako vrti oko para. Zaposleni u visokom obrazovanju i istraživačkom sektoru stalno su nezadovoljni onim što država izdvaja za njihove potrebe. Sve to liči na onu narodnu: „Koliko para, toliko muzike.“ Neprekidno se ponavlja da ta izdvajanja nisu dovoljna i da zato imamo loše istraživačke rezultate. Država je pre otprilike deceniju i po pokušala da uvede kriterijume za vrednovanje rezultata istraživanja. Ti kriterijumi su se, po svemu sudeći, pokazali krajnje kontraproduktivnim. Moglo bi se reći da su čak dodatno uticali na pad kvaliteta istraživanja.

Raspad „velike“ države i tranzicija, koja traje i danas, presudno su poremetili domaću istraživačku scenu. U proteklih trideset godina istraživanje u Srbiji je stalno na silaznoj putanji. Nažalost, to niko neće da prizna. Svi poslenici u ovoj oblasti sve vreme ubeđuju i sebe i druge da smo nekakva naučnoistraživačka sila. Da bi se o tome govorilo ozbiljno, treba poći od objektivnih činjenica.

Objektivni pokazatelji

Prema statističkim podacima iz 2016. godine, bez Kosova i Metohije, Srbija je imala 7.186.862 stanovnika, a 2020. godine 6.899.126. Broj stanovnika očigledno opada iz godine u godinu. Tome doprinose negativan prirodni priraštaj i stalno iseljavanje radno sposobnih građana.

Prema podacima sa sajta Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Srbija ima oko 300 visokoškolskih i istraživačkih institucija. U taj broj ulaze fakulteti i visoke škole, bez obzira na to da li su državni ili privatni, kao i instituti, centri izvrsnosti i instituti pod okriljem Srpske akademije nauka i umetnosti. Prema najnovijim podacima sa portala naučnoistraživačke delatnosti, za naučnoistraživački rad akreditovana su 123 fakulteta i 65 instituta.

Republički zavod za statistiku je sredinom 2021. godine objavio da je broj istraživačkih aktivnosti (projekata i studija) u 2020. godini porastao za 24,8% u odnosu na 2019. Od toga 54% otpada na fundamentalna istraživanja, 30% na primenjena i 16% na razvojna. Izdaci za istraživanje i razvoj iznosili su 0,91% bruto domaćeg proizvoda. Broj istraživača zaposlenih u istraživačko-razvojnoj delatnosti porastao je za 1,6%.

U međuvremenu je pokrenut portal eNauka, sa ciljem da se napravi registar istraživača i naučnoistraživačkih organizacija u Srbiji. Sadržaj portala je slobodno dostupan, pa svako zainteresovan može da stekne uvid u stanje naše nauke.

Finansiranje

Finansiranje naučnih i istraživačko-razvojnih aktivnosti trebalo bi da se odvija pod okriljem Fonda za nauku Republike Srbije, osnovanog 2019. godine. Prema podacima Fonda, u Srbiji ima više od 12.000 istraživača. Od toga je 809 uključeno u projekte koje je Fond prihvatio: 447 žena i 362 muškarca. Fond je do sada raspisao pozive u pet programa:

Specijalni program istraživanja Covid-19;
Program IDEJE;
Program saradnje srpske nauke sa dijasporom;
Program za razvoj projekata u oblasti veštačke inteligencije;
PROMIS, program za izvrsne projekte mladih istraživača.

Do tada se nauka najneposrednije finansirala preko konkursa ministarstva nadležnog za nauku. Tako je bilo i u Jugoslaviji, samo što su za to tada bila zadužena republička ministarstva. Projekti su se finansirali u četvorogodišnjim ciklusima. U vreme decentralizacije, kada su se mnoge društvene delatnosti finansirale preko samoupravnih interesnih zajednica (SIZ), formirane su i interesne zajednice nauke na nivou regiona. Za region Kraljeva, na primer, postojala je Zajednica za nauku sa sedištem u Čačku. Te zajednice su ukinute početkom 1990. godine i finansiranje nauke ponovo je u potpunosti prešlo u nadležnost ministarstva.

Naučnoistraživački rad bio je podeljen na naučna polja: prirodne nauke, društveno-humanističke, tehničko-tehnološke, medicinske i druge. Kod tehničko-tehnoloških nauka finansiranje se odvijalo na dva nivoa. Da bi projekat bio finansiran, istraživački tim je morao da obezbedi participanta, odnosno privredno preduzeće koje će sufinansirati projekat, obično sa 10 do 20%. Projekti bez participanta nisu mogli da dobiju novac od ministarstva, bez obzira na kvalitet predloga, postavljene hipoteze i istraživače koji je trebalo da ih realizuju.

Tokom devedesetih, u opštoj krizi i padu privredne aktivnosti izazvanom tranzicijom i sankcijama, bilo je veoma teško naći participanta. Neki istraživački timovi su se snalazili fiktivnim participantima. Uslov konkursa bio je ispunjen formalno: preduzeće bi uplatilo propisanu sumu, a istraživačka organizacija bi mu je potom vratila kroz fiktivne ugovore o poslovima.

Participanti su poslednji put traženi na konkursu iz 2006. godine. Treba se podsetiti da je ministarstvo poslednji put odobrilo novac za naučnoistraživačke projekte 2010. godine, za ciklus koji je počeo 1. januara 2011. Po tom konkursu istraživači se finansiraju i danas, iako su projekti u međuvremenu zvanično ukinuti. Ministarstvo, dakle, već više od decenije nije raspisalo konkurs za naučnoistraživačke projekte.

Finansiranje istraživača po projektnom ciklusu iz 2010. ministarstvo je zamenilo takozvanim institucionalnim finansiranjem. Novac koji je ranije išao istraživačima sada se uplaćuje institucijama, a one dalje finansiraju istraživače. Obaveze istraživača najčešće su svedene na objavljivanje određenog broja radova u časopisima sa impakt faktorom. Nažalost, to je samo nastavak loše prakse u vrednovanju rezultata naučnog rada kod nas.

Kvantifikovanje rezultata istraživačkog rada trebalo je da olakša uvid u kvalitet istraživanja, kako pojedinaca tako i institucija. Nažalost, taj proces se pretvorio u suprotnost onoga zbog čega je uveden i postao je sam sebi cilj. Istraživači su postali „lovci na bodove“. Normalno istraživanje treba da se odvija prema postavljenim hipotezama, kroz proces u kome će one biti potvrđene ili opovrgnute, a objavljeni rezultati treba da iza sebe imaju istraživanje u kome su nastali. Danas su bodovi važniji od toga da li iza njih stoji stvarno istraživanje. A bodovima nisu zadovoljni samo pojedinci. Na dobitku je i institucija, jer više bodova znači i bolje mesto na svetskim listama univerziteta. Setimo se samo gubitka bodova i pada na Šangajskoj listi zato što je jedan uspešan profesor promenio „klub“.

Za poslednji projektni ciklus pokušalo se da se vrednovanje rezultata objektivizira. Praksa je pokazala sve nedostatke svođenja vrednovanja na nabrajanje objavljenih radova. Na neki način, to je bio „glogov kolac“ zabijen u naučnoistraživačku delatnost Srbije.

Nastavak: Istraživanje u Srbiji (2): Stranputice obrazovanja istraživača

5. Oktobra 2026.8. Oktobra 2026.

Kako me je pojela aplikacija

Čini mi se da sam se celog života nosio sa kilogramima. Bilo je trenutaka kada sam bio zadovoljan svojom linijom, ali uglavnom mi je to donosilo nevolje. To što se odražavalo na moj status kod žena i nije bio najveći problem; možda je važnije bilo to što sam teško nalazio odeću, pogotovu onu koja je bila moderna. A na kraju se povećana težina odrazila i na zdravlje, ponajviše kroz probleme sa kičmom.

Jedno vreme sam stekao čudan refleks: čim bih prešao određenu granicu, kičma bi se ukočila. Zato sam se trudio da je ne pređem. Ali malo-pomalo počeo sam da je prelazim bez posledica, pa je kilaža rasla iz dana u dan, sve dok sredinom prošle decenije nisam dostigao najveću težinu u životu.

Videći da je vrag odneo šalu, narednih godina sam pokušavao da smršam, ali je sve išlo sporo i teško. Ozbiljniji pomak ostvario sam 2021, tokom epidemije kovida, kada sam smršao desetak kilograma. Bio sam zadovoljan, ali to nije mnogo promenilo opšte stanje, kičma me je i dalje bolela, jedva sam pešačio, pa sam morao mnogo da koristim automobil. Kad sam prošle jeseni počeo da se oslanjam i na štap, shvatio sam da moram ozbiljno da se pozabavim time.

Prst na čelo

U novu godinu sam ušao lakši nego ranije, ali je težina i dalje kolebala. Putovanje na Maltu i ponovno kočenje po povratku naterali su me da stavim prst na čelo. Pošto sam se oporavio, krenuo sam na rehabilitaciju, i počeo ozbiljno da razmišljam kako da se ratosiljam kilograma.

Presudnu ulogu, kako voli da ponovi moja supruga, odigrala je mobilna aplikacija koju je našla moja ćerka. Na osnovu težine, godina i telesnih parametara, aplikacija je izračunala koliko bi trebalo dnevno da unosim hrane da bih postepeno smanjivao težinu. Preostalo je da se to prati i da se nadam da će uroditi plodom.

Vaga koja je išla na more

Najvažniju ulogu u ovoj borbi ima moja supruga, koja već više od pola godine pedantno beleži šta i koliko jedem. Za to mora da meri hranu, pa smo malu kuhinjsku vagu nosili čak i na more, da se ne prekine kontinuitet. Meni je ostalo da u aplikaciju unosim podatke i, priznajem, to mi je i dan-danas zanimljivo.

Zato je opaska moje supruge sasvim tačna: aplikacija me je pojela. Jer posle više od šest meseci ovakvog režima lakši sam za dobar deo onoga što sam nekada nosio. Posledice su vidljive golim okom, a sada mogu da obučem i hrpu odeće koja je godinama skupljala prašinu u ormanu.

Niko ne veruje

Zadovoljan rezultatom, pokušavam da ga preporučim prijateljima, ali, koliko znam, niko nije odlučio da se oproba. Svi nekako više vole klasične dijete ili preparate koji su na glasu. Ili mi prosto ne veruju da jedem sve, samo u manjim količinama. Čak sam tokom leta jeo i voće sa dosta šećera, a težina je ostajala stabilna ili se smanjivala.

Jer treba reći i to: smanjivanje težine nije samo stvar hrane, nego promene načina života. U proteklom periodu sam povećao pešačenje, a vožnju sobnog bicikla uveo kao svakodnevni ritual.

3. Oktobra 2026.8. Oktobra 2026.

Više od igre

Sa godinama se bude sećanja i svakim danom ih je sve više. A onda se nađem u poziciji Buridanovog magarca: kom carstvu da se privolim? Jer sve to ima neku svoju patinu, lepotu i značenje, i nadam se da će i drugima biti zanimljivo. Obično se prepuštam slučaju: uvek se nađe neka iskra koja osvetli jedan životni trenutak, pa reči same krenu. Ponekad ih je teško zaustaviti.

Koš na tri metra i pet

Posle četrdeset pet godina Srbija je na mestu gde je Jugoslavija u košarci napravila jedan od svojih najvećih uspeha. Iako ćemo dve godine kasnije osvojiti i olimpijsko zlato, Manila je bila kruna jedne generacije. Možda se i mlađi sećaju prve petorke tog tima: Zoran Slavnić, Dragan Kićanović, Dražen Dalipagić, Željko Jerkov i Krešimir Ćosić.

Iako se i danas koš nalazi na tri metra i pet centimetara visine, današnja košarka je posve druga igra. I nije dobro porediti ta dva vremena, tada nije bilo „trojki”, a napad je trajao trideset sekundi. Uostalom, o ukusima se ne raspravlja.

Valja se podsetiti

Uspesi jugoslovenske košarke počeli su 1963. godine, srebrom u Rio de Žaneiru. A za moje interesovanje za košarku moglo bi se vezati nezvanično svetsko prvenstvo u Čileu 1966, kada je Jugoslavija osvojila prvo mesto. Već sledeće, 1967. godine, sa drugarima ću u dvorištu napraviti koš i on će narednih osamnaest godina biti mesto gde se okupljaju dečaci iz kraja, pokušavajući da imitiraju majstorije domaćih i stranih košarkaša.

I onda je konačno došla ta Ljubljana, gde ćemo u hali „Tivoli” osvojiti svetsku titulu. Godinu dana ranije Jugoslavija je oplakivala svog najboljeg košarkaša, Radivoja Koraća Žućka; bez njega je san o tituli izgledao neostvariv. U Minhen na Olimpijske igre 1972. otišli smo kao svetski prvaci, a vratili se kao peti sa gorkim ukusom posle poraza od Portorika, za koji će se ispostaviti da su im ključni igrači bili dopingovani.

Najvažnija sporedna stvar

Fudbal aktivno pratim već šezdeset godina. Te 1962. još su bili aktivni Puškaš i Di Stefano, koga su dugo smatrali najboljim igračem sveta. Usledila je decenija koju su obeležili Pele, Euzebio i Bobi Čarlton, pa Krojf i generacija holandskog totalnog fudbala. Fudbal je napredovao polako je nestajalo autsajdera, a broj igrača koji su ostavljali trag postajao je sve veći, pa bi bilo nepošteno nabrajati ih, jer bih sigurno nekog zaboravio.

Početak novog milenijuma obeležili su Mesi i Ronaldo, koji i dalje traju. Mesi je prošle godine sa Argentinom osvojio svetsku krunu, pa mnogi smatraju da je time i sebe okrunio kao najboljeg svih vremena. Drugi to osporavaju, zaboravljajući da se o ukusima ne raspravlja, i da je teško porediti današnje igrače sa onima od pre pola veka. A ne sme se zaboraviti ni okruženje; fudbal je ipak kolektivni sport.

Jedan potez

U vrednovanju učinka sve se više pozivamo na statistiku, pretrčani kilometri, postignuti golovi, razni parametri. A zaboravlja se da je dovoljan jedan potez da te igrač očara. Vredi se setiti Čehoslovaka Antonjina Panenke i njegovog gola iz penala protiv Zapadne Nemačke 1976. godine. Da nije bilo tog jedinstvenog načina izvođenja, teško da bi ga se danas iko sećao.

Kako bi to izgledalo

Ako se neko jednoga dana drzne da napiše istoriju svetskog fudbala, biće to ogromna knjiga. Jer da nije ratova, fudbal bi verovatno bio najvažnija stvar na svetu iako će mnogi reći: ipak samo sporedna.

2. Oktobra 2026.8. Oktobra 2026.

Turska (8): Među dva carstva

Vožnja Bosforom

Pre poslednjih obilazaka krstarimo Bosforom. Vožnja brodom između dva mosta traje oko sat, a pored obala se smenjuju kuće bogatih Turaka, ekskluzivni restorani i izletišta. Zanimljivo je da Istanbul, grad na obalama tri mora, sa skoro dvadeset miliona stanovnika, nema plaža; nema ih ni na Bosforu, jer je on jedan od najprometnijih morskih puteva na svetu.

Na mestu gde se spajaju Bosfor i Mramorno more stoji svetionik poznat kao Devojačka kula. Duž obala se nižu stare tvrđave i letnje palate; sa jedne strane puca pogled na istorijsko jezgro sa Topkapijem i Ajom Sofijom, sa druge na soliter moderni Istanbul.

Pokušavajući da saznamo što više o svemu pored čega prolazimo, propuštamo da uživamo u opštem prizoru. Ali to je sudbina svih putnika namernika, i možda baš ono što nas tera da se mestima vratimo i nadoknadimo propušteno.

Patrijaršija iza zidina

Na obali Zlatnog roga, u kvartu Fener, nekada grčkom delu grada, nalazi se Vaseljenska patrijaršija, u crkvi Svetog Đorđa. To je prva među pravoslavnim crkvama; carigradski patrijarh je „prvi među jednakima”.

Crkva je skromna, bez kupole. Razlog je turski zakon koji je posle pada Carigrada zabranjivao da hrišćanske građevine nadvisuju muslimanske, pa današnji izgled podseća na ranohrišćanske bazilike. Unutra je veliki zlatni ikonostas, a najvrednija relikvija je crni stub za koji se veruje da je uz njega Hrist bio vezan pre raspeća; to je trećina izvornog stuba, a druga dva dela čuvaju se u Rimu i Jerusalimu.

U crkvu smo stigli kad se završavala subotnja liturgija. Na samim vratima prepoznadoh dva lika, vladiku Irineja i mitropolita Amfilohija, koji se žurno uputiše ka konaku.

Među dva carstva

Razgledajući tu skromnu crkvu, neminovno se nameće poređenje sa monumentalnom Ajom Sofijom, koja je nekada bila istočni svetionik hrišćanstva. Valjda nigde na svetu, kao na ovom razmeđu dva kontinenta, nije došlo do tako potpune smene dva moćna carstva. Dok oko nas tutnji dvadesetmilionski grad, ovde, skriveno među zidinama nekadašnjeg Fenera, na vizantijsku prošlost podseća još jedino grčka gospoda koja veselo čavrlja ispred crkve.

To je najbolji pasus u celoj seriji, i srž onoga što Istanbul jeste, grad u kome se jedno carstvo povuklo pred drugim, a od nekadašnje slave ostala tek grupa ljudi koji ćaskaju pred crkvom bez kupole.

Veliki bazar

Pred sam kraj radnog vremena odlazimo u Kapali čaršiju, Veliki bazar. Natkrivena je tržnica od skoro pedeset hiljada kvadratnih metara, sa četiri hiljade radnji, koja se širi i na okolne ulice, najveći pokriveni tržni centar na svetu. Osnovao ga je Mehmed Osvajač 1461. godine, da bi trgovcima obezbedio sigurno mesto. To je pravi mali grad sa svojim ulicama, prolazima, kapijama i raskrsnicama.

Derbi i oproštaj

Za oproštaj sa Istanbulom svratili smo i u moderni tržni centar u poslovnom delu grada. Ručali smo u društvu navijača Fenerbahčea, koji su uredno ispijali ogromne količine piva, jer se tog dana igrao veliki istanbulski derbi sa Galatasarajem. Plavo-žuti dresovi na sve strane, i pivo na svakom stolu.

Povratak

Nedeljno jutro osvanulo je za polazak kući. Istim putem kojim smo i stigli, preko Jedrena, pa kroz Bugarsku, vraćali smo se u Čačak, noseći sa sobom sliku grada koji stoji na dva kontinenta i između dva carstva.

2. Oktobra 2026.8. Oktobra 2026.

Turska (7): Sat koji je stao u devet i pet

Posle doručka upućujemo se u kvart Bešiktaš, gde se na obali Bosfora nalazi Dolmabahče, Nova palata. Podigao ju je sultan Abdulmedžid Prvi sredinom devetnaestog veka, po nacrtima jermenskog arhitekte Karabeta Balijana, i u nju se preselio 1856. godine.

Palata okrenuta Evropi

Za razliku od Topkapija, koji je bio orijentalni grad u malom, Dolmabahče je građena po uzoru na evropske dvorove, sa elementima baroka, rokokoa i neoklasicizma. To je i bio njen smisao: da pokaže da Osmansko carstvo ide u korak sa Evropom. Najveća je palata u Turskoj, sa gotovo tri stotine soba, a cena izgradnje premašila je pet miliona zlatnih funti.

U funkcionalnom smislu ipak je zadržala tradicionalnu podelu, na selamluk, muški, javni deo, i harem, privatni deo za sultana i porodicu, razdvojene ogromnim ceremonijalnim salonom visokim trideset šest metara.

Luster od četiri i po tone

Najpoznatija atrakcija su kristalne stepenice u obliku dvostruke potkovice, sa balusterima od bakara kristala. A u ceremonijalnom salonu visi najveći luster na svetu od češkog stakla, poklon britanske kraljice Viktorije, sa sedamsto pedeset sijalica, težak četiri i po tone.

Zanimljivo je da je palata od početka građena po najvišim tehničkim standardima, imala je gasno osvetljenje i engleske toalete sa vodom, čime se slične palate u kontinentalnoj Evropi tada nisu mogle pohvaliti; kasnije su uvedeni struja, centralno grejanje i liftovi.

Sat koji je stao

Posle ukidanja monarhije Dolmabahče je postala rezidencija predsednika. U sobi u haremskom delu, 10. novembra 1938. godine, u devet sati i pet minuta ujutru, završio se život osnivača moderne Turske, Mustafe Kemala Ataturka.

Posle njegove smrti svi časovnici u palati zaustavljeni su na to vreme. Danas, doduše, satovi pokazuju tačno vreme, ali u toj jednoj sobi sat i dalje stoji na devet i pet.

To je najsnažnija slika u objavi, i zato je u naslovu. Čitav život čoveka koji je napravio modernu Tursku stao je u jedan minut na jednom časovniku, i taj časovnik se ne navija.

Kraj posete dočekujemo u parku, sa pogledom na suncem obasjan Bosfor. Odatle nas čeka pristanište u Kabatašu i obilazak samog moreuza.

1. Oktobra 2026.8. Oktobra 2026.

Turska (6): Ostrva bez automobila

Dan je nudio izbor: kupovinu i obilazak onoga što nismo stigli, ili izlet na Prinčevska ostrva u Mramornom moru. Pošto se očekivalo lepo vreme, odlučili smo se za ceo dan u prirodi.

Ostrva izgnanika

Prinčevska ostrva su skupina od devet ostrva nedaleko od Istanbula, povezanih sa gradom stalnom brodskom linijom. U vizantijsko i osmansko doba služila su za slanje u izgnanstvo pretendenata na presto, po tome su i dobila ime. Kroz istoriju su nosila i druga imena: Monaška ostrva, zbog mnoštva manastira, i Crvena ostrva, po crvenkastoj nijansi stena.

Na ostrvima je zabranjen motorni saobraćaj, pa su glavna prevozna sredstva konjske zaprege i bicikli. Zanimljivo je da je prve četiri godine izgnanstva baš ovde proveo Lav Trocki.

Mramorno more — Pogled na Prinčevska ostrva iz vazduha

Predstava na brodu

Put ka ostrvima kreće brodićem iz Kabataša. Prati nas izmaglica, jata galebova i hladnoća na palubi. U salonu nas pozivaju na „predstavu”, koja se ubrzo pokaže kao promocija svakojakih potrepština, koju vodi spretan čikica. Posle nešto više od sat vremena stižemo na Veliko ostrvo i odmah krećemo u obilazak fijakerom.

Sok od nara i nelagoda oko vina

Po povratku šetamo gradićem i zalazimo u radnje tražeći suvenire. Svuda su tezge sa voćem, pa ne propuštamo sveže ceđen sok od nara, ovdašnji specijalitet, koji se cedi mehaničkim cediljkama kakve mnogi naši saputnici već kupuju na svakom koraku. Ručamo u restoranu na obali: riba, brancin ili orada, uz čašu dobrog vina.

Ovde se, priznajem, uvek osećam pomalo nelagodno kad treba da naručim vino ili pivo. Ipak je ovo muslimanska zemlja.

Taj detalj je mali, ali iskren i govori o putniku koji vodi računa o tome gde se nalazi, a ne samo o tome šta mu se jede.

Tursko veče

U hotel se vraćamo tek da se osvežimo, jer u pola osam krećemo na „tursko veče”. Nisam mnogo očekivao, prethodna takva iskustva nisu bila najbolja, sem onog u Marakešu.

Sala liči na pozorište u kome su sedišta zamenjena stolovima, jer uz predstavu ide i večera. Dočekuje nas pozdrav sa pozornice. Program čine turske pesme i igre, ali ono što većina čeka jeste orijentalni ples, ono što bismo mi prosto nazvali trbušnim. Služe se jela koja treba da podsete da smo u Turskoj, a par čaša vina su tu da se gosti opuste.

Kraj protiče u iščekivanju plesačice, „zvezde” večeri, koja navodno kasni zbog gužve u saobraćaju. U međuvremenu nas zabavljaju kako znaju, jedan gospodin čak pokušava da peva „srpske” pesme. Na kraju, prijatno i zabavno veče, više zbog atmosfere koju smo sami napravili, nego zbog programa, koji je namenjen turistima što Istanbul vide po onom principu „sad i nikad više”.

1. Oktobra 2026.8. Oktobra 2026.

Turska (5): Crkva koja je bila sve

Utonula palata

Pre Aje Sofije zavirujemo u Cisternu Basiliku, „Utonulu palatu”, podzemni rezervoar iz doba Justinijana, u kome se čuvala voda za carsku palatu, dovođena akvaduktom čak iz Beogradske šume. Svod se oslanja na tri stotine trideset šest mermernih stubova, poređanih u dvanaest redova, tako da podzemlje liči na svečanu dvoranu. Voda, prigušeno svetlo i odblesci stvaraju utisak nestvarnog mesta.

Crkva koja je bila sve

Posle kraćeg predaha upućujemo se ka najpoznatijoj crkvi na svetu, Svetoj Sofiji.

Prvu crkvu na tom mestu podigao je Konstancije Drugi u četvrtom veku; bila je najveća u gradu, pa su je zvali prosto Velika crkva. Izgorela je u požaru 532. godine, a Justinijan je odmah naredio gradnju nove, od kamena i mermera, da odoli i požaru i zemljotresu. Arhitekte su bile Antemije iz Trala i Isidor iz Mileta, a crkva je dovršena već 537. godine, za svega pet godina, uz deset hiljada radnika dnevno.

Kad je napravljena, bila je najveća hrišćanska bogomolja na svetu, i to je ostala gotovo hiljadu godina. Njena istorija je, u stvari, istorija samog grada: devetsto šesnaest godina služila je kao crkva, četiristo osamdeset jednu godinu kao džamija, a od 1935. godine, ukazom Ataturka, postala je muzej.

Ta jedna rečenica kaže sve o Istanbulu, isto zdanje bilo je i hrišćanski hram, i islamska bogomolja, i spomenik svima. Grčko ime Agia Sofia, „Sveta mudrost”, Osmanlije su prilagodile svom jeziku u Aja Sofija.

Stub koji plače

Osam velikih stubova doneto je iz Artemidinog hrama u Efesu, ružičasti iz Libana, podne ploče sa ostrva u Mramornom moru. U severnom brodu je „stub koji plače”, od poroznog mermera koji upija podzemnu vlagu — kad se prst stavi u otvor, oseti se vlaga. Po hrišćanskoj legendi to je otisak prsta svetog Grigorija; po muslimanskoj, mesto gde je sveti čovek pokušao da celu građevinu okrene prema Meki. Opet, kao i svuda u ovom gradu, dve vere i jedno mesto.

Dužd na galeriji

Na galeriji je mesto gde je, po predanju, bio grob mletačkog dužda Enrika Dandola, koji je umro u Carigradu. On je bio jedan od pokretača krstaškog pohoda na grad, navodno zato što je, kao mletački izaslanik u Vizantiji, nekada bio oslepljen. To je onaj isti Dandolo čija je unuka Ana bila žena Stefana Prvovenčanog; njegovo ime se, eto, i ovde ukršta sa našom lozom.

Topkapi

Sa druge strane je palata Topkapi, rezidencija osmanskih sultana skoro četiri veka. Sagradio ju je Mehmed Drugi Osvajač sredinom petnaestog veka, na mestu gradskih vrata koja su turski topovi srušili pri osvajanju grada, otud ime, „palata topovske kapije”.

Na vrhuncu moći bila je grad u malom, na sedamdeset hektara živelo je oko četiri hiljade ljudi. Odavde su se vodili svi državni poslovi; tu je bio i sultanov harem. Danas je muzej, sa dragocenom zbirkom u kojoj su, po verovanju, ogrtač i mač proroka Muhameda, Mojsijev štap i Davidov mač.

Za nas je zanimljiv jedan predmet koji se tu čuva, Hrvojev misal, raskošno ilustrovan rukopis na glagoljici, izrađen za bosanskog vojvodu Hrvoja Vukčića Hrvatinića početkom petnaestog veka. Kako je dospeo u sultanovu riznicu, posebna je priča, ali eto, i jedan od najlepših spomenika naše srednjovekovne pismenosti završio je u Topkapiju.

1. Oktobra 2026.8. Oktobra 2026.

Turska (4): Šest minareta zbog jedne reči

Posle doručka krećemo pešice do kvarta Sultanahmet, gde se nalaze Plava džamija, Aja Sofija i Topkapi, cilj današnjeg programa. Idemo ulicom Ordu, žilom kucavicom istorijskog dela grada.

S leve strane ostaju zdanja Istanbulskog univerziteta, najstarije visokoškolske ustanove u Turskoj, koja je počela sa radom 1453. godine. S desne su trgovačke radnje, narodski kvart sa mnoštvom grosističkih dućana, gde se nalazi dobra odeća po nižim cenama nego u buticima oko Taksima. U oči nam pada robna kuća sa imenom „Morava”, znak da je ovaj kraj popularan kod snabdevača naših butika.

Najstariji spomenik grada

Na kraju ulice, na Bajazitovom trgu, glavni je ulaz u Veliki bazar. Malo dalje je Konstantinov stub, najstariji spomenik iz hrišćanskog perioda grada, potiče iz četvrtog veka i originalno je bio visok pedeset metara, sa bronzanom statuom cara Konstantina na vrhu. Danas je od njega ostalo šest delova crvenog porfira.

Sultanahmet je najstariji deo grada, na poluostrvu okruženom Zlatnim rogom, Bosforom i Mramornim morem i mesto sa najvećom koncentracijom istorijskih znamenitosti u Istanbulu.

Šest minareta zbog jedne reči

Prvo odredište je Sultanahmetova, poznatija kao Plava džamija, koju je od 1609. do 1616. podigao arhitekta Sedefkar Mehmet-aga. Sultan Ahmet je želeo da svojom veličinom parira Aji Sofiji, naspram koje je i podignuta. Ime „plava” potiče od plave keramike kojom su obloženi zidovi.

Sa šest minareta postala je ravna najsvetijoj džamiji u Meki, pa je sultan, da bi se iskupio, poslao svog arhitektu da uz Haram-džamiju podigne sedmi. A najlepša je priča o tome kako je uopšte dobila šest minareta: po predanju, zbog nesporazuma sultana i arhitekte. Sultan je tražio altın, zlatne minarete; arhitekta je razumeo altı, šest. I tako je jedna pogrešno shvaćena reč dala gradu jedan od njegovih simbola.

To je najbolja priča u objavi, i zato je u naslovu. Čitav simbol Istanbula nastao je iz jedne pogrešno čuvene reči.

Hipodrom

Između Plave džamije i Aje Sofije prostiru se ostaci nekadašnjeg Hipodroma, u svoje vreme najvećeg na svetu, sa sto hiljada mesta. Gradnju je započeo Septimije Sever, a dovršio Konstantin Veliki oko 325. godine. Danas je to pešačka aleja sa tri preostala spomenika.

Teodosijev obelisk od ružičastog granita star je više od tri hiljade godina, donet je iz Tebe u Egiptu. Serpentina je bronzani stub od tri upletene zmije, prvobitno postavljen pred Apolonovim svetilištem u Delfima, u spomen na grčku pobedu nad Persijancima. A pozlaćene figure četiri konja koje su krasile Hipodrom odneli su krstaši, danas stoje na crkvi Svetog Marka u Veneciji.

Veza sa domom

Krstaški pohod koji je opustošio Hipodrom vredi pomenuti i zbog jednog imena. Predvodio ga je mletački dužd Enriko Dandolo, isti onaj čija je unuka Ana bila treća žena kralja Stefana Prvovenčanog i majka kralja Stefana Uroša Prvog. Tako se i na ovom mestu, hiljadama kilometara od kuće, dodiruje naša istorija.

1. Oktobra 2026.8. Oktobra 2026.

Glava u pesku

Tradicionalno je na današnji dan počinjala školska godina na univerzitetima u Srbiji. Namerno kažem „univerzitetima”, jer je to danas reč koja se upotrebljava po potrebi, a u praksi je uglavnom zbirna imenica. Univerziteti u Srbiji su samo okvir u kome funkcionišu prilično samostalni fakulteti, kojima univerzitet kao patron mora poprilično da povlađuje, svestan da postoji samo zato što zakoni ne dozvoljavaju da fakulteti deluju izvan njega.

Taj bolni detalj našeg visokog školstva pominjem u kontekstu početka školske godine, jer je šarolikost datuma kada počinje nastava još jedan pokazatelj labave sprege unutar univerziteta, a često i izraz fakultetske samovolje. Ali tema ovog razmišljanja nije odnos univerziteta i fakulteta, a nije ni upliv politike u akademski život. Ono o čemu razmišljam već duže tiče se pitanja koliko akademska sredina živi sa glavom zavučenom u pesak i to u vreme gotovo dramatičnih tehnoloških promena, koje zadiru u samo biće obrazovanja.

Konkurent van zidova

Praktična primena veštačke inteligencije ne samo da preti, nego je u velikoj meri već promenila način sticanja i provere znanja u gotovo svim elementima. Mislim da to nijednom posleniku u akademskoj sredini ne treba posebno objašnjavati, a ako bi takva potreba postojala, to bi značilo da smo u još većem problemu.

Ponašamo se, međutim, kao da se to dešava nekom drugom. Ni kao pojedinci ni kao zajednica ne reagujemo, a o organizovanom pristupu da i ne govorimo. Činilo mi se da je još pojava interneta i pretraživača bila najava onoga što nas čeka. Ali reagovali smo po onom „svakog čuda tri dana dosta”. A čudo nas je promenilo, hteli mi to da priznamo ili ne. Postali smo asocijalni, jer se sve više i družimo i radimo na daljinu. Nije li najbolji pokazatelj toga besomučno korišćenje telefona svuda, do te mere da smo spremni da ugrozimo i svoj i tuđi život, posvećujući pažnju ekranu dok jurimo auto-putem ili se probijamo kroz gradsku gužvu.

Veštačka inteligencija, kao jedan od servisa interneta, donela je još više mogućnosti da se individualizujemo — jer sve više postaje „naše drugo ja”. Uz nju se osećamo jači i počinjemo da mislimo da nam niko nije ravan.

Ko bi trebalo da prvi oseti

Ali vratimo se obrazovanju. Ono, kao složen aparat, ume da bude tromo i da ne reaguje na promene — a trebalo bi da bude suprotno. Obrazovne institucije i ljudi u njima trebalo bi da prvi prepoznaju huk vremena i ponude odgovarajuća rešenja. Jer to im je i najvažniji zadatak: da stvore prozor kroz koji će nove generacije sticati znanja i svest o svetu u kome žive.

Dok su obrazovne institucije u sebi nosile dozu ekskluziviteta, mogle su i da se komotnije ponašaju. Danas, kada imaju ozbiljnog vaninstitucionalnog konkurenta, sve mora da se menja iz korena. Bojim se da smo već okasnili. Umesto da uzmemo vazduh, stavimo prst na čelo i zapitamo se, za početak, kako dalje, najčešće se krijemo iza zakona i pravilnika. Ne zagovaram kršenje zakona; zagovaram njihovu promenu i prilagođavanje realnosti. Jer bojim se da bi promena nekih pravila i pojedincima i institucijama izbila iz ruku mnoge argumente kojima se danas poštapaju.

Od knjiga kojih nije bilo do knjiga koje niko ne čita

Kada sam započeo studije, jedna od prvih aktivnosti bila je traganje za knjigama po zabitim delovima Beograda, gde su se nalazile „Tehnička knjiga” i „Građevinska knjiga”. Na takvim mestima bi se našao poneki zaostali, prašnjav udžbenik, a sama ta potraga bila je i prvi korak u upoznavanju Beograda. Pošto udžbenika za ozbiljno studiranje praktično nije bilo, moralo se ići na predavanja i hvatati beleške. Ozbiljni strani udžbenici, oni na engleskom, bili su skupi; srećom, odmah su ih prevodili u Sovjetskom Savezu, pa su takvi prevodi bili dostupni po povoljnim cenama.

Danas se od nastavnika traži da, ako želi da napreduje, mora da ima objavljen udžbenik iz oblasti koju predaje. Svakom ozbiljnom poznavaocu visokog školstva jasno je šta taj uzus u praksi znači. Da li je danas uopšte moguće ponuditi štivo koje korisniku donosi nešto kvalitativno novo, posebno u domenu fundamentalnih znanja? Hoće li se u tim tekstovima naći najnovija dostignuća, ili će autori o njima pisati sa zadrškom, vodeći sve vreme računa da se ne koriste tuđim tekstovima i da sve to stane na mali broj stranica?

Za pola veka doživeli smo pun krug: od vremena kada udžbenika nije bilo, do udžbenika koji se štampaju samo da bi se zadovoljila forma.

U Čačku, 1 oktobra 2026. godine

30. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Turska (3): Grad na dva kontinenta

Pre nego što ćemo se smestiti u hotel, predviđeno je panoramsko razgledanje grada, prvo evropskog dela, pa prelazak na azijsku stranu. Pridružuje nam se lokalna vodičkinja Sabina.

Ovaj deo Istanbula zove se Fatih, što na turskom znači „Osvajač”, po sultanu za čije je vladavine 1453. osvojen Carigrad. Tu je većina istorijskih zdanja koja su obeležila sedamnaest vekova postojanja grada: Plava džamija, Sulejmanija koju je podigao Sulejman Veličanstveni, i carska palata Topkapi na obali Bosfora.

Predgrađa nas dočekuju sa mnoštvom novih zgrada i logotipima svetskih firmi. Poseban utisak ostavlja glavna autobuska stanica sa bezbroj perona i savremenih autobusa; kažu da je autobuski saobraćaj u Turskoj toliko razvijen da putnici na dužim relacijama dobijaju i jelo, a svaki autobus ima internet.

Galata i Zlatni rog

Spuštamo se do Zlatnog roga i prelazimo Galata most, u deo grada koji se zove Bejoglu. Galata, ili Pera, jedna je od najstarijih carigradskih četvrti; u srednjem veku bila je đenovljanski kvart, opasan bedemima, sa čuvenom Galata kulom na vrhu. Iznad je trg Taksim sa parkom Gezi, mestom otpora aktuelnoj vlasti, koja je tu nameravala da sagradi tržni centar.

Sa desne strane je istanbulska luka, načičkana kruzerima koji ponekad zbunjuju, jer liče na moderne višespratnice.

Preko Bosfora u Aziju

Pošto nam je cilj da upoznamo i azijsku stranu, upućujemo se ka Bosforskom mostu, puštenom u promet 1973. na pedesetogodišnjicu republike. Bosfor je moreuz koji razdvaja evropski deo Turske od azijskog, spajajući Mramorno more sa Crnim; dug je oko trideset kilometara, a na najužem mestu širok samo sedamsto pedeset metara.

Na azijskoj strani odredište je vidikovac na brdu Čamlidža. Prolazimo kroz uske uličice sa bogataškim vilama, jer je izgradnjom mostova azijska strana postala ekskluzivni deo Istanbula. Sa vrha puca pogled na oba dela grada, iako je dan maglovit, pa se velelepne građevine na evropskoj strani jedva naziru.

Uz obalu Mramornog mora naziru se nova naselja koja pokazuju da se Istanbul sve više širi na azijskoj strani. Na vrhu Čamlidže su i drugi turisti, došli da bace pogled na megapolis raširen na dva kontinenta.