Sve objave – Stranica 3 – RASIN PERSONAL PORTAL

9. Oktobra 2026.10. Oktobra 2026.

Pariz (1): Prvi službeni korak

Još jedno iznenadno putovanje. Za njega su se pobrinule moje kolege iz Instituta. U to vreme saradnike OOUR-a Računska tehnika, ili Digitalne laboratorije, kako se još uvek govorilo, slali su na sajmove u inostranstvo. Najčešće je to bio sajam birotehničke opreme SICOB, koji se svake druge godine održavao u Parizu. Pošto su moje starije kolege iz odeljenja bile zauzete, a put je bio odobren, rekoše meni, najmlađem inženjeru, da se spremim za put. Biće to moj peti let avionom te godine, a ujedno i peti let avionom u životu. Možda negde postoje zapisi o tom putovanju. Ali Pariza se živo sećam i danas, posle gotovo pola veka. Ne sećam se dobro datuma; čini mi se da je bilo negde oko 20. septembra. Zato boravak ne mogu da opišem po danima, ali se dobro sećam prvog i poslednjeg dana. Pogotovo onog poslednjeg, koji je bio dan bonus. A onda ću punih četvrt veka čekati da ponovo vidim svetla Pariza.

Let koji je mogao da propadne

Tek sam bio napunio dvadeset pet godina i, kao svaki mlad čovek, nisam mnogo razmišljao o tome što u inostranstvo idem sa slabim znanjem engleskog. I to u zemlju koja je veoma ponosna na svoju posebnost, pa i jezičku, u šta ću se lično uveriti. Putovali smo u organizaciji titogradske turističke agencije „Intours“. Pogledah na internetu i iznenadih se da ta agencija postoji i danas. Koliko se sećam, aranžman je bio namenjen upravo posetiocima sajma i koštao je oko 5.500 novih dinara, kako se tada još govorilo, iako je denominacija izvršena više od decenije ranije. U cenu su bile uključene i ulaznice za sajamske priredbe.

U Pariz je trebalo da poletimo uveče, pa sam taj dan normalno proveo na poslu. Sa posla sam otišao na fakultet, na odbranu diplomskog rada kolege Dragana Jovanovića. Posle odbrane otišli smo na ručak u „Domovinu“ i, naravno, malo više popili. Iskreno govoreći, na to me je pomalo terao i strah od leta koji me je čekao za par sati. Na povratku iz Sarajeva u maju, na četvrtom letu u životu, uvukao mi se strah, više zbog komentara putnika ispred mene nego zbog nečega što se zaista dešavalo. Čekajući polazak na aerodrom, zadremao sam kod kuće, pa je bilo upitno da li ću stići na vreme. Srećom, avion „Er Fransa“ iz Bukurešta, kojim je trebalo da letimo, kasnio je, pa se sve dobro završilo.

Saputnici su uglavnom bili poslovni ljudi koji su u svojim firmama uvodili elektronsku obradu podataka. Ja sam bio ubedljivo najmlađi u grupi. Pored mene, iz Instituta su putovali Milan Hruška, Miša Ristić i Aca Pajić. Sa Acom ću biti cimer, pa ćemo sve vreme biti zajedno. Od ostalih saputnika najviše ćemo se družiti sa kolegama iz „Jugopetrola“, koje je Aca znao, jer je kod njih radio naš računar iz porodice CER.

Hotel u Ulici Basano

Na aerodrom Orli stigli smo oko osam uveče i autobusom krenuli ka hotelu. Pošto je hotel bio u blizini Trijumfalne kapije, uleteli smo u gužvu zbog demonstracija koje su se tamo održavale, pa je put potrajao. Nas dvojica smo dobili sobu na poslednjem spratu, jedinu na tom spratu. Eto prilike da se našalimo na sopstveni račun. Sutradan, na sastanku sa vodičem posle doručka, saznaćemo da je hotel u elitnom šesnaestom pariskom arondismanu, po površini najvećoj opštini Pariza.

Taj arondisman obuhvata kraj oko Trijumfalne kapije i Bulonjske šume. U njemu su fudbalski stadion Park prinčeva i teniski kompleks Rolan Garos. Naš hotel zvao se „Le Belmont“ i nalazio se u Ulici Basano (Rue de Bassano) broj 30. Ta ulica izlazi na Jelisejska polja kod metro stanice Džordž V, pored zdanja u kome je danas Kuća Luj Viton. Sa iste strane ulice, na izlasku na Jelisejska polja, bio je čuveni restoran „Raspućin“. Hotel je i dalje na istoj adresi, u šta sam se uverio kad sam poslednji put bio u Parizu.

Posle šest godina, tačnije posle Moskve, ponovo me je jedan grad dojmio kao prava metropola. To je jedan od onih gradova za koje se ne može reći šta im je centar. Taman pomisliš da je to Trg Etoal sa Trijumfalnom kapijom, a ono ti se nametne Trg Konkord. Ili Marsova polja sa Ajfelovim tornjem. A kad se setiš Francuske revolucije, tu je odmah Trg Bastilja, i tako redom.

Posle doručka krenuli smo u panoramski obilazak grada. Takvi obilasci autobusom, sa povremenim izlaskom na zanimljivim mestima, možda su i najvažniji za upoznavanje grada. Za par dana teško je upoznati bilo koji grad, a pogotovo megapolis kakav je Pariz. Ovako se bar obiđu najvažnija mesta, a onda putnik, prema vremenu i interesovanju, može da se posveti onome što ga najviše privlači. Aranžmanom su bile predviđene i posete Luvru i Versaju, a sami smo obišli najznačajnije građevine i popeli se na Ajfelov toranj, do najviše tačke do koje posetioci mogu da stignu.

Pariz koji ne govori engleski

Opisivanje mesta koja smo posetili nije neophodno, pogotovo što se sve to danas može naći na internetu. Ali ne mogu da ne iznesem neke svoje utiske. Od Versaja sam, na primer, očekivao mnogo više. Možda je na to uticalo što sam koju godinu ranije video Petrov dvorac kod Lenjingrada, koji je po svemu bio upečatljiviji.

Opšte je poznato da Francuzi gaje jaka nacionalna osećanja, posebno kad su u pitanju istorija, hrana i, naravno, jezik. Gotovo da nisam naišao na nekoga ko je bio spreman da progovori par reči engleski. Doživeo sam čak da se jedan sredovečni par skoro obrecne na mene što kao stranac ne znam francuski. A kad je reč o hrani, otkrio sam da se najlakše, bez potrebe za sporazumevanjem, jede u McDonald'su. Jedan je bio preko puta mesta gde je naša ulica izlazila na Jelisejska polja. I danas se sećam da je Big Mac obrok koštao trinaest franaka.

Avenija Foš i žandarmi

Pre polaska pročitao sam u novinama da na Aveniji Foš rade najskuplje prostitutke u Parizu: sede u kolima parkiranim uz ivicu avenije, mušterija uđe, ne pita za cenu i prelazi se na posao. Jedno veče predložih Aci da odemo i vidimo kako to izgleda uživo. Avenija Foš je najšira avenija koja polazi sa Etoala i pruža se do ulaza u Bulonjsku šumu. Sa obe strane kolovoza pružaju se široke pešačke staze, osvetljene jarkom žutom svetlošću. Krenusmo, ali suprotno očekivanjima duž avenije nije bilo nijednog parkiranog automobila. Nije bilo čak ni šetača.

Krenusmo nazad ka hotelu i ponovo se nađosmo u vrtlogu demonstracija na Etoalu. Skrenusmo u sporedne ulice, pređosmo Aveniju Viktor Igo, pa Aveniju Kleber, ali nas je na svakom ćošku dočekivala graja i kordon policije. Konačno stigosmo do ulice u kojoj nije bilo gužve i shvatismo da smo u svojoj ulici. Duž zgrada pored kojih je trebalo da prođemo stajao je, međutim, špalir žandarma; u jednom kombiju žandarmi su čak i večerali. Usporismo korak i, očekujući da nas svakog časa zaustave, krenusmo ka hotelu. Sve je prošlo bez problema.

Ujutru sam krenuo da proverim o čemu se radilo. Kombi je i dalje bio na svom mestu, ali od špalira nije bilo ni traga; samo je par žandarma šetkalo ispred ulaza u jednu zgradu. Tada shvatih: čuvali su ambasade, čini mi se nekih arapskih zemalja, a ono od prethodne večeri bilo je pojačanje zbog obližnjih demonstracija. Još jednu zgodu imali smo kada smo sa Zoranom iz „Jugopetrola“ otišli kod njegovih prijatelja, čini mi se u okolini Bulevara Sevastopolj. U tom delu Pariza su radnje sa konfekcijom na veliko i mnoštvo malih krojačkih radnji. Zoranova prijateljica radila je u jednoj od njih, a on je trebalo da preuzme kaput za sestru. U tim radnjama može se kupiti i pojedinačno, ali nema probanja: dođeš, kažeš šta hoćeš i koji ti broj treba, uzmeš i odeš. Dok smo se Aca i ja šetkali okolo, primetih da nas trgovci zagledaju. Ubrzo naiđosmo na par u mantilima, po boji vrlo sličnim mom. Bili su to komunalni policajci koji su kontrolisali poštovanje pravila veleprodaje. Trgovci su verovatno mislili da sam i ja jedan od njih.

Od Latinske četvrti do Monmartra

Jedne večeri otišli smo na večeru u jedan od mnogobrojnih restorana Latinske četvrti. Na prostoru koji presecaju bulevari Sen Žermen i Sen Mišel nalazi se čitav niz visokoškolskih ustanova, pa je četvrt poznata po studentskom životu i živahnoj atmosferi. Jedna od novih atrakcija Pariza bio je Kulturni centar Žorž Pompidu, otvoren godinu dana ranije u kraju koji se zove Bobur, po kome se i centar često naziva. Na trgu ispred njega nalazi se i Kulturni centar Srbije, a odmah tu bila je tada i galerija slikara Ljube Popovića. U blizini su Gradska kuća i nekadašnja čuvena pijaca sveže hrane, Le Al (Les Halles), koja je tu radila do 1971. godine. Paralelno sa Senom prolazi Ulica Rivoli, koja povezuje Trg Konkord i Trg Bastilja, pored parka Tiljeri i Luvra. Preko puta muzeja su pozorište Pale Rojal i Francuska komedija.

Poseban utisak ostavila je na mene bazilika Sakr-Ker na Monmartru, najvišem delu Pariza. Sagrađena je 1914, a turisti je obilaze uglavnom zbog predivnog pogleda na grad sa platoa ispred nje.

Monmartr je najvernije sačuvao izgled starog Pariza, sa starim kućama i krivudavim ulicama. U drugoj polovini XIX veka bio je središte umetničkog i boemskog života, a donekle je i danas. Njegove ulice, kafane i zabavna pozorišta ovekovečili su Tuluz-Lotrek, Renoar, Bonar, Utrilo i mnogi drugi. Nedaleko je i groblje Monmartr, na kome počivaju mnoge poznate ličnosti.

Malo ko zna da na Monmartru postoji mali, ali živopisan vinograd sa oko dve hiljade čokota, iz vremena kada je taj deo Pariza bio selo. Nalazi se na severnoj strani brda, među belim kućama u Ulici Sol (Rue des Saules). Vinograd Klo Monmartr osnovan je 1933. godine, neposredno pre nego što je Francuska donela strog zakon o uzgoju vinove loze i proizvodnji vina, pa se može smatrati „odmetničkim vinogradom“. Da bi dobilo oznaku zaštićenog porekla, vino u Francuskoj mora da poštuje stroga pravila o tome gde se i kako gaji grožđe, a mora se proizvoditi i flaširati tamo gde se grožđe gaji. Na Klo Monmartru gaje se, međutim, desetine sorti, od starih i gotovo zaboravljenih do modernih hibrida. Vino se pravi u podrumu gradske kuće osamnaestog arondismana; godišnje se proizvede hiljadu do hiljadu i po boca, koje se uglavnom prodaju na aukcijama, a prihod ide u humanitarne svrhe.

U podnožju Monmartra, između trgova Blanš i Pigal, pruža se Bulevar Kliši, sa pešačkom stazom i drvoredom po sredini. Ovaj kraj je, zajedno sa okolinom Ulice Sen Deni, poznat kao središte pariske prostitucije.

← Tour de Evrope

Pariz (2): Dan bonus →

9. Oktobra 2026.9. Oktobra 2026.

Lavina

Prethodno razmišljanje, „Sve je moguće“, zapisao sam pre nego što je krenula lavina. Ideja kolega sa Fakulteta inženjerskih nauka o osnivanju fakulteta za elektrotehniku i računarstvo tada nije bila široko poznata javnosti. Možda nisam bio dovoljno jasan, pa da ponovim: apsolutno sam protiv prakse, dobro odomaćene na našim fakultetima, da pod jednim krovom budu konglomerati struka, često na dijametralno suprotnim stranama. Ako ostanemo kod stručnih argumenata, multidisciplinarnost jeste argument, ali ne za pretvaranje fakulteta u male univerzitete. Multidisciplinarnost je osnova samog pojma univerziteta. Ovako se polako stvara težnja da univerziteti postanu udruženja tih novih malih univerziteta. Univerzitet u Kragujevcu je tipičan primer.

Računarstvo — Zgrada Univerziteta u Kragujevcu

Njegovi fakulteti su u šest gradova centralne Srbije: Kragujevcu, Čačku, Kraljevu, Užicu, Jagodini i Vrnjačkoj Banji. Takav razmeštaj je u velikoj meri doveo do toga da univerzitet ima dva pedagoška fakulteta. Ranije je imao i dva mašinska, a studijske programe iz računarstva ima na dva fakulteta. O broju programa iz informacionih tehnologija i menadžmenta ne treba trošiti reči. Ovakva struktura odstupa od klasičnog koncepta univerziteta. Pravdana je uglavnom prostornim razmeštajem fakulteta, ali i nekim, za savremenu civilizaciju pomalo nebuloznim argumentima.

Među tim argumentima dominirala su dva. Prvi je da mladi treba da studiraju u svom gradu, zbog troškova. Po toj logici i drugi gradovi slične veličine treba da dobiju fakultete, što je već i počelo: Kruševac je, na primer, dobio Poljoprivredni fakultet Univerziteta u Nišu. Sa istom motivacijom osnovan je čak i Državni univerzitet u Novom Pazaru. Pošto jedan fakultet ne može da zadovolji želje svakog pojedinca, rešenje je nađeno tako što su fakulteti širili svoju matičnost na druge struke, posebno one popularne među mladima. Drugi argument je da su gradovi u kojima se osnivaju novi fakulteti ili šire postojeći, odnosno njihova privreda, dostigli tehnološki nivo koji može da prati razvoj visokog školstva. Tu dolazimo do glavnog pitanja: postoje li za sve to uslovi, pre svega materijalni i kadrovski? Nažalost, po principu „papir trpi sve“, predlagači i njihovi mentori umeli su da u elaboratima o osnivanju fakulteta ili novog studijskog programa sve to nakite na način „prihvatljiv“ za one koji su odlučivali. A to su pre svega merodavni državni organi, od nacionalnih saveta za obrazovanje i nauku do ministarstva prosvete i nauke.

Čim bi se dobila saglasnost prosvetnih vlasti i prošao prvi krug akreditacije, stvari su po pravilu krenule tokom na koji su ukazivali samo trezveni i objektivni. Sve zapisano u elaboratu i pratećim dokumentima ostajalo je mrtvo slovo na papiru i svedočanstvo o vremenu u kome je sve bilo moguće. Život novih fakulteta i studijskih programa svodio se uglavnom na zadovoljavanje forme propisane zakonima o visokom obrazovanju i naučnoistraživačkom radu. Praktično niko nije razmišljao, niti danas razmišlja, o posledicama osnivanja novih fakulteta, a još češće novih programa na postojećim fakultetima.

Mnogi su ukazivali na posledice, koje su bile više nego očigledne, ali su oni koji je trebalo da misle i deluju ostajali nemi. Svako je u toj situaciji nalazio neki svoj interes i sve je išlo dalje. Kaže naš narod da krčag ide na vodu dok se ne razbije. A to se može desiti sasvim neočekivano, kao što se razbio „krčag“ Fakulteta inženjerskih nauka u Kragujevcu. Mora se priznati da se razbio tamo gde je bio najtanji: u struci koja nije ni trebalo da bude deo tog fakulteta. Osim ako neki na njemu nisu mislili da su oni de facto Univerzitet u Kragujevcu. Ili se, opet po narodnoj, desilo „malo mačku goveđa glava“. Mašinski fakultet u Kragujevcu jedan je od utemeljivača Univerziteta. To niko ne može da porekne. Kada je „Crvena zastava“ 1955. godine počela licencnu proizvodnju „fiće“, pokazala se potreba za kadrovima, pre svega mašinskim inženjerima, i osnivanje odeljenja beogradskog Mašinskog fakulteta 1960. bio je logičan korak. Možda bi sve bilo normalno da „Zastava“ kao samostalna automobilska firma nije prestala da postoji i postala deo FIAT-a. Šta je to značilo za Mašinski fakultet, oni najbolje znaju i ne bih da se mešam. Ali način na koji je taj problem rešen bio je pogrešan. Bojim se da je promena naziva fakulteta bila u funkciji potreba pojedinaca, a ne institucije. Slično je bilo i sa Tehničkim fakultetom u Čačku.

A onda je otvaranje studijskog programa Računarsko i softversko inženjerstvo bilo kap koja je prelila čašu deset godina kasnije. Ono što je funkcionisalo deceniju odjednom je postalo veliki problem. Lepo kaže naš narod: „Što ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji.“ Inicijativa članova Katedre za elektrotehniku i računarstvo izazvala je pravu lavinu komentara. Sigurno je da su se članovi ove katedre našli u neprirodnoj sredini, i to iz dva razloga. Kolege mašinci su pomislile da je dovoljno proći pored računara pa postati stručnjak za računarstvo. A ni kolege električari, prema raspoloživim podacima, nisu baš školovani za računarstvo. I kad se sve to složi, eto belaja.

Dok se čitaju argumenti za i protiv novog fakulteta, ne može se ostati bez pitanja. Jedni bi da osnuju novi fakultet sa pet nastavnika, koliko ih trenutno ima katedra. Nastavio bi se, dakle, onaj „račun bez krčmara“: uslovi za stvarni život institucije postoje u elaboratu, ali ne i u praksi. Drugi nastavnici tvrde da se time narušava nekakva tehnološka celina. A niko neće da prizna da je korišćenje računara i softvera danak civilizacijskom razvoju i da se danas teško može baviti bilo kojom strukom bez poznavanja računarskih alata. To važi i za same inženjere računarstva. Dakle, niko neće postati stručnjak za računarstvo zato što koristi računar. Fakultet inženjerskih nauka tu nije izuzetak. Ima i drugih fakulteta na kojima se kao stručnjaci za računarsku tehniku predstavljaju nastavnici koji računar u svojim istraživanjima koriste kao alat, i po tom osnovu su birani u naučnu oblast računarstva. Kako je to moguće? Jednostavno, nije na vreme sprečeno, a kad se htelo nešto učiniti, bilo je kasno. Možda će ova dešavanja na Fakultetu inženjerskih nauka otvoriti prostor za raspravu koja će, ako ne ispraviti postojeće greške, makar sprečiti da se ponove.

9. Oktobra 2026.9. Oktobra 2026.

Sve je moguće

Informacione tehnologije obeležile su početak novog milenijuma. Moglo bi se reći da su svet okrenule naglavačke, a sve je kulminiralo pojavom takozvane veštačke inteligencije. Ali to je posebna tema. Oni koji malo duže pamte, ili su profesionalno vezani za prosvetu, setiće se da je krajem osamdesetih godina prošlog veka informatika gotovo stidljivo uvedena u nastavu u osnovnim i srednjim školama u Srbiji. Da li je to važilo za celu, tada još živu Jugoslaviju, ne znam. Sve je moguće. Jugoslavija je u to vreme više postojala kao pojam nego kao funkcionalan sistem.

Oni koji se sećaju nešto ranijeg vremena setiće se i da je krajem sedamdesetih u srednje škole uvedeno usmereno obrazovanje, takozvane „šuvarice“, nazvane po Stipi Šuvaru, jednom od najvećih zagovornika novog sistema srednjeg obrazovanja. Usmereno obrazovanje pominjem zato što je njime u gimnazije uvedena struka programer. Kao da je to bila najava novog, računarskog doba. Mislim da je to obrazovanje tada uvedeno više po principu „zlu ne trebalo“ nego sa jasnim ciljem šta će svršeni srednjoškolci tog usmerenja raditi. Treba se setiti da su računari tada još bili privilegija bogatih i da je programiranje bilo daleko od onoga što se danas prosto zove kodiranje.

Kada je reč o obrazovanju programera na visokom nivou, primat je i dalje imao Prirodno-matematički fakultet. Na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu postojao je smer Obrada podataka, ali su ga, zanimljivo, više upisivali studenti tehničke fizike nego elektronike. To je donekle bilo i logično, jer je u prvom planu bila obrada podataka, a ne projektovanje računara. Paradoks je bio u tome što računarskog obrazovanja u Srbiji nije bilo, a računari su se projektovali i proizvodili. Računarsko obrazovanje na ETF-u zaživelo je tek kada se u Srbiji računari više nisu projektovali, bar ne u klasičnom smislu.

Polovinom osamdesetih na ETF-u je formiran smer Računarska tehnika i informatika. I kao da je vreme stalo. Dalji razvoj računarskog obrazovanja išao je za privlačenjem što većeg broja studenata, jer su se tada pojavili mikroračunari i počela je ekspanzija primene računara. Novi nastavni planovi pravljeni su više da privuku studente, a manje da im ponude znanja koja bi nam omogućila da držimo korak sa svetom. Posledica je gotovo potpuno odsustvo obrazovanja u projektovanju integrisanih kola, što je i danas jedan od najvećih nedostataka našeg računarskog obrazovanja.

Računarsko obrazovanje tada je postojalo još na Elektronskom fakultetu u Nišu i Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Obrazovanje u programiranju bilo je, kao i ranije, na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu, a posle podele prešlo je na Matematički fakultet.

Sve je moguće, samo kad se hoće

Devedesete i sve što se kod nas tada izdešavalo bile su samo prilika da se nađe opravdanje za ono što nije urađeno. U računarskom obrazovanju vladalo je zatišje, pre svega zbog nedostatka kvalifikovanih nastavnika. Fakulteti su se uglavnom okretali takozvanom informatičkom obrazovanju, gde su kriterijumi kompetentnosti nastavnika bili blaži. A onda je došlo do preokreta, od koga se slobodno može reći da počinju presedani: krajem devedesetih na Tehničkom fakultetu u Čačku uveden je smer Računarska tehnika.

Fakultet tada nije imao nijednog nastavnika koji se zaista bavio računarskom tehnikom. Rešenje je nađeno tako što su stručni predmeti predviđeni za više godine studija. Računalo se da će do tada neki od asistenata završiti doktorate, da će se zaposliti nastavnik iz te struke, a uvek je postojala i mogućnost honorarnog angažovanja. Nažalost, nije sve išlo kako je planirano. Danas, gotovo tri decenije od početka računarskog obrazovanja na Fakultetu, na Katedri za računarsko i softversko inženjerstvo ima šest nastavnika formalno izabranih za užu naučnu oblast Računarska tehnika. Svi oni predaju važne predmete iz računarstva, ali po svojim doktoratima i istraživanjima pripadaju drugim oblastima, a ne računarskoj tehnici. Kako je to moguće, na to pitanje treba da odgovore mnogi, između ostalog i pisac ovih redova. Odgovor nije jednostavan, pa ću prihvatiti najveći deo odgovornosti: kao neko ko se ceo radni vek zaista bavio računarskom tehnikom, dozvolio sam da stvari izmaknu kontroli. Možda sam iskreno verovao da se mogu popraviti. Da bi se bolje razumelo šta se na Fakultetu dešavalo početkom milenijuma, trebalo bi mu posvetiti poseban tekst.

Novi presedan desio se 2014. godine, kada je na Fakultetu inženjerskih nauka, ranijem Mašinskom fakultetu u Kragujevcu, otvoren smer Računarska tehnika. Kada je reč o kompetentnim nastavnicima, situacija je bila slična onoj u Čačku, ako ne i nepovoljnija. Uz to, isti smer već je postojao na drugom fakultetu istog univerziteta. Po toj razuđenosti Univerzitet u Kragujevcu je, kako se kaže, za Ginisa: u njegovom sastavu su dva pedagoška fakulteta, mašinstvo na tri fakulteta i, kao što sam rekao, računarstvo na dva. O informacionim tehnologijama i menadžmentu ne treba trošiti reči.

Šta se iza brda valja?

Usred univerzitetske krize, koja traje već više od godinu dana, iz Kragujevca su stigle zanimljive vesti. Katedra za elektrotehniku i računarstvo Fakulteta inženjerskih nauka predložila je da se na Univerzitetu u Kragujevcu formira novi fakultet za elektrotehničko i računarsko inženjerstvo, ili da se Fakultet podeli na departmane. Istovremeno je gradonačelnik Kragujevca, predstavljajući stanje grada na prelazu godina, pokrenuo inicijativu za osnivanje novog fakulteta informacionih tehnologija, sa naglaskom na sajber bezbednost i veštačku inteligenciju. Očigledno je da se na Univerzitetu „nešto iza brda valja“. Ne bih se bavio spekulacijama o tome šta se krije iza ovih inicijativa, ko ih je pokrenuo i sa kojim ciljem. Mene pre svega zanimaju posledice po računarsko obrazovanje.

Prošle godine dosta sam vremena posvetio razmišljanju o tome kakvo bi računarsko obrazovanje bilo primereno Srbiji. Pominjao sam i problem nastavnika, pre svega za fundamentalne oblasti računarstva, i izrazio sumnju da u Srbiji ima dovoljno kompetentnih. Zadatak, pa i dužnost prosvetnih vlasti bila je da o tome vode računa. Slažem se da je računarstvo važno za to da se Srbija svrsta među zemlje koje prate najnovija tehnološka dostignuća. Ali se pošlo od pogrešne pretpostavke da postojeći kadrovi to mogu da iznesu i da će se u međuvremenu školovati nova generacija kompetentnih nastavnika i istraživača.

Nažalost, to se nije desilo i nema naznaka da će se uskoro popraviti. Dopis Katedre za elektrotehniku i računarstvo to samo potvrđuje. Kao jedan od razloga za strukturne promene navodi se upravo to da se nastava računarstva na Fakultetu inženjerskih nauka zasniva na pet nastavnika i jednom asistentu, s tim što Katedra krivi Fakultet što joj nije dozvolio da se razvija. Svako odgovoran zapitaće se kako je uopšte bilo dozvoljeno da jedan fakultet otvori novi studijski program, a da pre toga nisu bili ispunjeni potrebni uslovi. O tome da li su ti uslovi dovoljni ne treba ni govoriti.

Pri tome se uopšte nije postavilo pitanje kompetentnosti tih nastavnika. Detaljnija analiza njihovog prethodnog obrazovanja, doktorata i istraživanja pokazala bi da nisu baš u skladu sa onim što računarstvo u suštini jeste: infrastrukturna tehnika koja treba da obezbedi sredstva i alate za obradu podataka. Mnogi će ovoj prostoj definiciji naći zamerku. Ali nadam se da će se svi složiti, neki i krajnje nevoljno, da sama primena računara nije računarska tehnika.

Kao neko ko je ceo radni vek posvetio računarskoj tehnici, nikako ne mogu biti protiv obrazovanja koje će dati nove stručnjake u toj oblasti. Ali sam protiv prakse da se nešto zove jednim imenom, a da se iza toga krije nešto sasvim drugo. Pogotovo što su studijski programi računarstva na prelazu vekova otvarani pre svega sa idejom da magična reč „računar“ privuče što više studenata. To se, naravno, pravda i time da mladima treba pružiti šansu da modernu struku studiraju u svom gradu, sa što manje troškova, u ovim „teškim“ ekonomskim vremenima. Predlog sa Fakulteta inženjerskih nauka ne oskudeva u takvim argumentima.

Nisam, nažalost, čuo da se kao razlog za otvaranje novog studijskog programa navodi to da je neka grupa nastavnika ostvarila istraživačke rezultate i stekla kritičnu masu znanja, dovoljnu da ga prenese na studente i razvija struku. Mora se priznati da je država imala sluha za želje univerziteta i fakulteta da otvaraju programe iz računarstva i informacionih tehnologija. A Srbija u tim oblastima sve više zaostaje, iako se hvalimo rezultatima takozvane IT industrije. Objektivan posmatrač mora priznati da je ta industrija uglavnom svedena na nivo usluga.

Možda će ova inicijativa uroditi plodom, ali mora se postaviti ozbiljno pitanje: ko garantuje da će novi fakultet ili departman promeniti stanje računarstva u Srbiji? Ili ćemo školovati inženjere po svom obličju i željama, pa neka se, kad se nađu u vrtlogu prakse, snalaze sami. A mi ćemo i dalje, bez trunke odgovornosti, napredovati u zvanjima na osnovu istraživanja i angažovanja koja ne moraju biti vezana za računarstvo. Naravno, u Srbiji je sve moguće, a kad nešto ne krene kako treba, pravdaćemo se da su krivi neki drugi. Pokušajmo ipak prvo da se pogledamo u ogledalo i odgovorimo sebi da li smo u pravu, ili treba da uzmemo vazduh i još jednom dobro razmislimo.

8. Oktobra 2026.9. Oktobra 2026.

Čika Rade

Ne sećam se ko je odlučio da pođem u muzičku školu, ali sam sam odlučio da sviram violinu. Bilo je to iznenađenje za sve. Muzičko obrazovanje započeo sam prilično kasno: u pripremni razred krenuo sam na početku četvrtog razreda osnovne škole, pa sam violinu počeo da učim tek u višim razredima.

Pošto nisam imao svoju violinu, dobio sam je od škole na revers. Sećam se kako sam onog dana kada sam je dobio sav važan prošao kroz grad do autobuske stanice, da bih sa violinom ispratio baku, koja je putovala u posetu beogradskim rođacima.

Moj prvi učitelj violine bio je Božo Civrić, u to vreme i direktor osnovne muzičke škole „Dr Vojislav Vučković“. Škola se tih godina preselila iz zgrade „Abraševića“ u Dom učenika, pa su uslovi za rad bili veoma dobri. Moje učenje muzike biće prilično turbulentno i svakako zaslužuje da mu jednom posvetim više pažnje. Ali biće vezano, u velikoj meri i u narednih sedam godina, za ličnost Radenka Pavlovića, junaka ove priče.

Nova violina i časovi kod kuće

Početkom 1965. godine mamina rođaka predložila je mojim roditeljima da počnem sa privatnim časovima violine kod nastavnika koji se, posle penzionisanja u Novom Sadu, vratio u Čačak. Moje druženje sa čika Radom, kako će ga zvati svi đaci, počelo je kupovinom nove violine. Mama je sa njim i mužem pomenute rođake jednog popodneva otišla u Kraljevo, gde je postojala prodavnica muzičkih instrumenata. Sećam se da je violina koštala trideset šest hiljada tadašnjih dinara.

Od tih martovskih dana 1965. godine sredom i subotom imaću dodatne časove, i tako sve do kraja gimnazije. Čika Rade je sve to vreme dolazio kod nas kući. Posle časova on i moja baka bi popili kafu, a negde početkom srednje škole i ja sam počeo da im se pridružujem.

Čika Rade i tetka Kaća

Čika Rade je stanovao u današnjoj Ulici Svetog Save, u dugačkoj beloj zgradi na raskrsnici sa Amidžinom ulicom. Stan je bio na prvom spratu, a u istoj zgradi stanovali su i moji drugovi iz razreda, Ružica Zografski i Jovan Kaluđerović.

Bio je oženjen Katarinom, našom dragom tetka Kaćom, Mađaricom rođenom u Temerinu. Život ih je spojio u Novom Sadu, kuda je čika Radeta odveo posao školovanog muzičara; radni vek okončao je u orkestru Srpskog narodnog pozorišta. I tetka Kaća je bila muzičar, svirala je trubu.

Pošto mi solfeđo baš i nije išao, tetka Kaća mi je povremeno davala dopunske časove, pa sam bio čest gost u njihovom stanu, tim pre što sam ponekad i časove kod čika Radeta imao kod njih. Pažnja koju su mi pokazivali govorila je da sam im brzo postao ljubimac.

Iako sam bio svestan da nemam pravog talenta za muziku, trudio sam se da violinu savladam što bolje. Valjda je zato čika Rade nekom od prijatelja rekao: „Ovaj mali toliko voli violinu da moram da ga naučim, iako baš i nema sluha i talenta.“ I svojski se trudio. Ljutio se kada nešto ne bih dobro naučio ili kada bi osetio da nisam vežbao. Posebno me je kritikovao kada bi video da igram košarku, govoreći da je to pogubno za prste. Nisam odustao od violine, ali ni od košarke.

„Svirali smo kao jedan“

Kada je Božo Civrić otišao u penziju, Muzička škola je ostala bez nastavnika violine. Posle nekih privremenih rešenja, u proleće 1966. godine čika Rade se ponovo aktivirao i počeo da predaje violinu u školi. Tako sam se sa njim družio četiri puta nedeljno.

Odmah po dolasku formirao je školski kamerni orkestar, u kome sam bio najmlađi član. Članovi tog orkestra svojim kasnijim životnim putevima zaslužuju da se o njima i o tim danima napiše poseban tekst. Vrhunac postojanja orkestra bio je nastup na otvaranju Disovog proleća 1967. godine, kada smo izveli „Poemu“ Zdenjeka Fibiha. Nastup je zabeležila i televizija, a čika Rade je bio veoma zadovoljan, jer, kako je rekao: „Svirali smo kao jedan.“

Pri kraju moje četvrte godine učenja violine u Muzičkoj školi nastali su ozbiljni problemi. Zbog nesuglasica u kolektivu čika Rade je napustio školu, a posle njega i dotadašnji direktor. Vrhunac je bila odluka opštinskih vlasti da zgradu u kojoj je škola radila vrati prvobitnoj nameni, Domu učenika, za šta je i bila sagrađena 1930. godine. Škola je premeštena u prostor koji je ranije koristila Škola učenika u privredi, pored gradskog bedema, i u njemu će ostati sve do izgradnje nove zgrade na istoj lokaciji, 2013. godine.

Rubeole i kafa sa bakom

Priča o mom muzičkom školovanju verovatno će naći mesto u nekim budućim tekstovima, pa se vraćam sećanjima na čika Radeta i tetka Kaću, jer bi bilo nekulturno pomenuti jedno bez drugog.

Jednog proleća, kada sam bio u šestom razredu osnovne škole, tetka Kaća je, kad sam došao na čas, primetila da sam crven u licu. Pipnula mi je čelo i rekla: „Ti imaš temperaturu.“ Poslala me je kući po zdravstvenu knjižicu i lično me odvela u Dečji dispanzer. Čuveni čačanski pedijatar Franjo Hercog pregledao me je i utvrdio da imam rubeole. Usledilo je skoro dve nedelje sedenja kod kuće. Ali posledice nisam snosio samo ja: zarazio sam i tetka Kaću, koja je zbog godina završila u bolnici.

Zahvaljujući čika Radetu, tokom studija sam stanovao kod porodice Ivanović, o čemu sam već pisao u priči o čika Milivoju.

Mali omaž

Kada sam otišao na studije, sa čika Radetom i tetka Kaćom viđao sam se tokom relativno čestih dolazaka u Čačak. Viđanja su se proredila kada sam ostao da radim u Beogradu. Čika Rade je preminuo krajem osamdesetih. Posao me je sprečio da dođem na sahranu. Tetka Kaća ga je nadživela desetak godina, a za njenu smrt saznao sam tek kasnije.

Povodom dve decenije od smrti čika Radeta, njihovi kumovi i bivši učenici, bračni par Snežana Bošković i Đorđe Đukić, organizovali su druženje bivših čika Radetovih đaka u restoranu „Santa Marija“ u Međuvršju. Pre toga smo obišli njihove grobove na čačanskom groblju.

Radenko Pavlović, čika Rade, kako su ga zvali učenici, nije bio samo nastavnik violine. Bio je mnogo više od toga. Bio je promoter muzičke kulture, zahvaljujući kome smo slušali priče ne samo o velikim kompozitorima, već i o velikim violinistima, pijanistima i dirigentima. Širio je ljubav i druženje među svojim učenicima, pa smo imali tradiciju da se okupljamo po našim kućama i muziciramo. Kao takav, bio je neponovljiva ličnost našeg grada, i prava je šteta što mu se grad nije odužio na pravi način. Mi, njegovi učenici, jesmo, jer smo postali dobri ljudi, gotovo svi završili fakultete, a neki dostigli i akademske visine.

Ovaj tekst je samo mali omaž čoveku kome dugujem neka lepa obeležja svog života i za koga sam uvek ostao onaj mališa sa zelenim šeširom.

7. Oktobra 2026.9. Oktobra 2026.

Tri stuba računarstva

Kada me pitaju čime se bavim, odgovor je uvek isti: računarskom tehnikom. Ali ne propuštam da se bliže odredim i dodam da se bavim računarskim hardverom. U stvari, pre bih rekao da je moje opredeljenje bilo i ostalo sistemsko. Tokom više od četiri decenije najviše sam se bavio sistemskim aspektima računarstva, odnosno sistemskim komponentama računara.

Takvo shvatanje računarstva poneo sam od samog početka. Najviše zasluga za to ima dragi kolega Jovan Joca Đorđević, koji mi je u razgovorima početkom osamdesetih najbolje osvetlio tajne računarstva, a posebno njegove osnove: hardver i sve ono što se na njega naslanja. Joca se početkom 1981. godine vratio iz inostranstva, gde je 1979. stekao doktorat iz računarske tehnike na Univerzitetu u Mančesteru, a zatim proveo godine na postdoktorskim studijama na Univerzitetu Karnegi Melon u Pitsburgu.

Na čemu počiva računarstvo

Možda se neko neće složiti sa mojom podelom, ali računarstvo, po meni, počiva na tri stuba:

arhitekturi i organizaciji računara,
programskim jezicima,
operativnim sistemima.

Ne ulazeći u detalje, arhitektura računara određuje šta računar radi, a organizacija računara kako to radi. Programski jezici su interfejs između čoveka i računara, odnosno alat kojim se čovekov opis rešenja problema preslikava na arhitekturu računara. Operativni sistemi su, najzad, uopštavanje samog korišćenja računara kroz programiranje.

Sistemski pristup podrazumeva poznavanje računara kao celine, odnosno svih veza između ova tri stuba. Te veze s jedne strane obezbeđuju ukupnu funkcionalnost računara, a s druge su važne za efikasnost njegovog rada i za to koliko je pogodan za korišćenje. Čoveka pri tome treba posmatrati u najmanje tri uloge: kao projektanta, kao programera i kao neposrednog korisnika.

Od privilegije do svakodnevice

Sve do pojave mikroprocesora, a zatim i mikroračunara, računari nisu imali puno pravo građanstva. Zbog veličine, potrošnje električne energije i, najzad, cene, bili su rezervisani za strogo namenske poslove. U početku su to bila istraživanja, motivisana pre svega vojnim razvojem, pa su računare mogle da priušte samo velike državne institucije i bogate korporacije. Prelom se desio kada su računari dokazali da su pogodni za obradu podataka u velikim trgovačkim, bankarskim i proizvodnim sistemima. Mogućnost komercijalizacije stvorila je uslove za serijsku proizvodnju i dalji razvoj tehnologije računarskih komponenata. Ali računari su se i dalje koristili samo sa mesta u njihovoj neposrednoj blizini.

Napredak je došao tokom sedamdesetih godina, kada se razvoj odvijao na dva koloseka: razvoj i proizvodnja mini računara bili su u punom zamahu, a zahvaljujući mikroprocesorima pojavili su se i mikroračunari. Mikroračunari su omogućili i pojedincima da postanu korisnici računara. Posebno je važan datum 12. avgust 1981. godine, kada je IBM, tada najmoćnija računarska kompanija na svetu, u njujorškom hotelu „Valdorf Astorija“ predstavio svoj mikroračunar IBM PC. Dva slova, PC, skraćenica od Personal Computer, postaće sinonim za računare koji će u narednim decenijama postati deo naše svakodnevice.

Paralelno sa razvojem samih računara, širini njihove primene doprinelo je i njihovo međusobno povezivanje. U početku su se povezivali lokalno, u lokalne računarske mreže (LAN, Local Area Network). Sa razvojem komunikacija povezivanje se širilo, da bismo danas imali globalnu mrežu poznatu kao Internet, koja omogućava povezivanje bilo kog računara na Zemlji u jedinstven sistem.

Kraj XX veka obeležio je dramatičan razvoj poluprovodničke tehnologije, koji je iz temelja izmenio računarsku tehniku. Od tehnike koja je svetu nudila proizvod, računar, koji se koristio u skladu sa svojim mogućnostima, dobili smo tehniku koja sve više ispunjava zahteve najrazličitijih primena. Može se reći čak i da ti zahtevi idu ispred stvarnih potreba čoveka, pa mogućnosti računara ne samo da olakšavaju ljudski život, već prete i da ga promene iz temelja.

Šta je arhitektura računara

Arhitektura računara (Computer Architecture) je, kao što sam rekao, jedan od tri stuba računarstva. Pojednostavljeno, ona određuje šta računar radi. Pojam se često vezuje za skup instrukcija računara, pa se umesto arhitektura računara kaže arhitektura skupa instrukcija (ISA, Instruction Set Architecture).

Razvoj računarstva i pojava mnogo novih pojmova doveli su do potrebe da se pojmovi sažmu, pa su neki od postojećih dobili šire značenje. Tako je bilo i sa arhitekturom računara, koja danas često obuhvata i ono što se nekada zvalo organizacija računara. Organizacija računara (Computer Organization) opisuje kako računar radi, odnosno njegovu konkretnu fizičku realizaciju: od kojih se blokova sastoji i kako su oni međusobno povezani.

Za samo pola veka računar je od privilegovanog uređaja postao svojina celog čovečanstva. Želja da se računar približi najširem krugu korisnika uticala je na to da mnogi pojmovi promene značenje. Tako je bilo i sa arhitekturom računara: od fundamentalnog pojma postala je jednostavan opis računara. Ako iole upućenoj osobi postavite pitanje šta je arhitektura računara, dobićete jednostavan odgovor: procesor, memorija, ulazno-izlazni uređaji. Ili, malo drugačije: CPU, RAM, tastatura, miš, štampač…

Pošto su računari svuda, postavlja se pitanje ko treba tačno da zna šta je arhitektura računara. Da li to mora da zna svaki korisnik, pogotovo kad se zna da su korisnici računara i vlasnici savremenih mobilnih telefona, često nesvesni da, dok pričaju i kuckaju po telefonu, zapravo koriste računar? U suštini, pitanje arhitekture računara je pitanje računarskog obrazovanja. Razumevanje njene važnosti često se ne pretvara u odgovarajući obrazovni pristup. Sve se svodi na meru: koliko znanja iz arhitekture računara treba da dobiju naši studenti.

Računarsko obrazovanje

Računarsko obrazovanje ne može se posmatrati izvan konteksta celokupnog obrazovanja. Pošto o obrazovanju uopšte pišem posebno, ovde ću se dotaći samo nekih specifičnosti. Obrazovanje u računarstvu prvo je bilo usmereno na to da stručnjaci projektuju računare, ili makar razvijaju programe koji omogućavaju njihovu neposrednu primenu. Pri tome je veoma važno da postoji industrija koja će tako školovane stručnjake prihvatiti.

Nažalost, računarske industrije u Srbiji praktično nema. Svedena je na firme koje razvijaju softver, i to često na način koji se ne može nazvati softverskom industrijom, pogotovo što je softver koji se kod nas razvija najvećim delom aplikativni. Za njegov razvoj, u principu, nije potrebno detaljno poznavanje arhitekture računara.

Treba se podsetiti da u vreme kada su se u Srbiji projektovali i proizvodili računari, posebnog računarskog obrazovanja suštinski nije ni bilo. Srbija, nažalost, nije izdržala tehnološku bitku, koja se najvećim delom vodila upravo na polju računarstva. S druge strane, računarsko obrazovanje se formalno razvijalo. Danas u Srbiji studijske programe sa rečju „računar“ u nazivu ima osam fakulteta, sedam državnih i jedan privatni.

Računarstvo je kao obrazovni fokus dobilo izraz i kroz studije takozvanih informacionih tehnologija. I u njihovim nastavnim planovima arhitektura računara ima svoje mesto, s naglaskom na upoznavanju studenata sa principima rada računara, što najčešće znači više prostora za organizaciju računara. Ali nepostojanje ozbiljne računarske industrije, posebno u oblasti hardvera, otvara pitanje koliko široko i duboko znanje iz arhitekture i organizacije računara treba pružiti studentima računarstva.

7. Oktobra 2026.8. Oktobra 2026.

Obrazovanje (2): Univerzitet iznutra

Akreditacija

Akreditacija obrazovne delatnosti trebalo je da bude korak ka podizanju kvaliteta obrazovanja. Nažalost, akreditacije sprovedene u proteklih skoro dve decenije uglavnom su poslužile za verifikovanje zatečenog stanja. Najdalje se išlo do takozvanih akata upozorenja. Programi koji nisu akreditovani po pravilu nisu ni trebalo da budu razmatrani, a uglavnom je reč bila o programima privatnih ustanova. U državne ustanove se nije diralo. A s obzirom na njihov broj i značaj, upravo one presudno utiču na stanje u obrazovanju.

Realno govoreći, malo bi obrazovnih ustanova pri pažljivoj analizi i proveri bilo akreditovano. Dovoljno je zapitati se šta bi bilo sa tolikim brojem potencijalnih studenata, i gde bi otišla armija nastavnika zaposlenih na fakultetima i visokim školama. Eto dovoljnog razloga da ceo koncept akreditacije padne u vodu i postane paravan iza koga se ta armija krije. Jer pokazalo bi se da je mnogo njih nestručno, a time i nekompetentno za posao koji obavlja.

Naučnoistraživački rad i visoko obrazovanje idu ruku pod ruku, pa bi se stroža akreditacija odrazila i na status fakulteta kao istraživačkih ustanova. Ali dosadašnji krugovi akreditacije nisu vidljivo popravili stanje. Nastavni planovi se u najvećoj meri prave prema ljudima, a ne prema zahtevima struke. Šarolikost studijskih programa na istom fakultetu dovedena je do apsurda. I dalje imamo nekompetentne nastavnike, mnoge sa doktoratima iz oblasti koje nemaju mnogo dodira sa predmetima koje predaju. Nastavu, pri tome, izvodi nedovoljan broj nastavnika. To su samo neki od problema koji stalno prolaze ispod radara recenzenata. Takvo stanje može se oceniti kao jedan od najvećih društvenih problema, jer loše obrazovanje ne može dati dobre stručnjake.

Samoupravljanje

Organizaciona struktura visokog obrazovanja kod nas se nikada nije menjala. Univerziteti su uvek bili udruženja prilično samostalnih fakulteta. Da nije zakonskih okvira, mnogi fakulteti bi verovatno odlučili da deluju izvan univerziteta. Posledice su višestruke. Ako se malo začeprka, videće se da postoje univerziteti sa po nekoliko istih fakulteta, o istim studijskim programima da i ne govorimo, pogotovo u oblasti menadžmenta i informacionih tehnologija. A Srbija, ma koliko se trudili da dokažemo suprotno, nema dovoljno kvalitetnih nastavnika.

Rezultat je nizak nivo znanja svršenih studenata. Ako se ostane samo na državnim univerzitetima, cela ta rabota je i krajnje neracionalna. Kakav je interes vlasti da toleriše takvo stanje, i pored svih instrumenata kojima raspolaže, posebno je pitanje. A ako se setimo da dobar deo studenata studira kao samofinansirajući, vidi se sav galimatijas našeg visokog školstva.

Čak i kada neko pokuša da ukaže na te slabosti, svi uglas graknu: ugrožava se autonomija univerziteta! Pri tome se državi, šta god se pod tim podrazumevalo, oduzima pravo da kontroliše kako se troši novac iz budžeta. Svi dobro znaju šta je autonomija univerziteta, zato se i prave ludi. Mnogo je lepše da na univerzitetima caruje samoupravljanje, i to onakvo kakvog nije bilo ni u vreme kada je ono bilo vladajuća dogma.

Izgleda da je samoupravljanje preživelo jedino na univerzitetima. Valjda se zato univerzitetski nastavnici najmanje i čuju: što bi sekli granu na kojoj sede. Jedna koleginica je, upitana kako joj je na fakultetu, odgovorila: „Joj, dobro, velika plata, ništa se ne radi.“ Bila je to, naravno, nesmotrena izjava, data u trenutku iskrenosti, kakva se danas teško sreće. A tu su i oni koji ih brzo podsete da im država daje za plate.

Ko nije za sebe…

Jedna od prvih mantri koja je zaživela sa početkom tranzicije bila je: „Ko nije za sebe, nije ni za drugoga.“ Složiću se da ni ranije apsolutizovanje društvenih interesa nije bilo dobro, ali samo onda kada je za posledicu imalo poništavanje individualnosti. Nažalost, iz jedne krajnosti prešli smo u drugu, možda i pogubniju. Novi princip poništio je ono što se obično zove snaga kolektiva. Kolektiv je postao samo forma, bez suštine koja znači: zajedno smo jači.

O tome bi se moglo naširoko filozofirati, ali pogledajmo kako se to odrazilo na jednu od najvažnijih delatnosti u zajednici, obrazovanje. Jedan univerzitetski profesor rekao je jednom da se najviše najeo pečenja početkom osamdesetih. Bilo je to vreme kada je donet zakon po kome niko ne može postati univerzitetski profesor bez zvanja doktora nauka.

Sa tim načelom moramo se saglasiti bez mnogo razmišljanja. Bilo je to vreme kada se smatralo da smo dostigli takav nivo naučnog razvoja da je doktorat dohvatljiva kategorija. Ali kad nešto ne bismo „iskundačili“, to ne bismo bili mi. Trebalo je samo naći okidač koji će omogućiti da zvanje postane važnije od znanja.

Kod nas je to bilo potpisivanje „Bolonjske deklaracije“. Naša primena te deklaracije pokazala se kao glogov kolac srpskog visokog obrazovanja, jer je sve što se kasnije dešavalo pravdano rečima: „Tako je po Bolonji.“ Usudiću se da kažem da su primenom „Bolonje“ najviše degradirane doktorske studije. Bojim se da je njihov kvalitet ispod nivoa nekadašnjih magistarskih studija. O tome sam pisao u nastavcima „Istraživanje u Srbiji (2): Stranputice obrazovanja istraživača“ i „(3): Kako doktorske studije učiniti dobrim“. Sve će se to najviše odraziti na kvalitet samog visokog obrazovanja.

Napredovanje

Još jedna slaba tačka savremenog visokog obrazovanja su kadrovi. Više puta sam pominjao problem kompetentnosti nastavnika. Kod tradicionalnih disciplina on nije toliko izražen, mada i tamo ima lutanja, pogotovo danas, kada se o primeni veštačke inteligencije govori u svemu i svačemu, i po pravilu bez kriterijuma. Najveći problemi su verovatno u informacionim tehnologijama. Danas se primena računara podrazumeva u praktično svakoj delatnosti. Ali to ne znači da je svaki korisnik računara kompetentan za sve poslove u računarstvu, posebno istraživačke i razvojne. Pažljiva analiza pokazala bi da mnogi nastavnici računarstva nemaju odgovarajuća istraživačka znanja. Mnogo je onih koji predaju fundamentalne oblasti računarstva, a imaju doktorate iz puke primene računara. Ni kasnije ne pokazuju sklonost da se približe struci koju predaju, nego ostaju u domenu koji im je bliži.

To bi moglo da se ublaži kroz napredovanje u nastavnim i istraživačkim zvanjima. Ali napredovanje je donelo još jedan problem, vezan za vrednovanje istraživačkih rezultata. Pošto su kriterijumi definisani kvantitativno, pojedinci vreme u jednom zvanju praktično troše na njihovo ispunjavanje. Interes pojedinca stavljen je ispred interesa institucije. Negativan efekat je još veći kada ne postoji očekivana veza između istraživanja nastavnika i predmeta koje predaje. Pri akreditaciji, uz to, nastavnici guraju predmete koji se naslanjaju na njihovo istraživanje, iako ta znanja često nisu bitna za obrazovanje u datoj struci.

Kvantitativni kriterijumi stvaraju uslove da nastavnici sami sebe predlažu za više zvanje. Kad popune tabelu prema postavljenim kriterijumima, smatraju da je to dovoljan uslov za napredovanje. Na mnogim fakultetima ta praksa je potpuno zaživela, čime je samo potvrđen primat interesa pojedinca nad interesom institucije.

Vrednovanje

Kada se govori o konkurenciji, mišljenja i osećanja su pomešana. Jedni smatraju da je konkurencija pokretač boljih rezultata, drugi da može imati i negativne efekte, pogotovo kada je reč o konkurenciji među ljudima. Ovaj aspekt je posebno važan danas, kada se kvantifikovanje rezultata pokušava nametnuti kao jedina mera kvaliteta, pre svega u nauci i visokom obrazovanju.

U savremenoj praksi vrednovanja gotovo se niko ne poziva na „zakon prelaska kvantiteta u kvalitet“, jer to prvenstveno podseća na Marksa, a on je danas prokaženi mislilac. Samo se zaboravlja da je taj zakon definisao idealistički filozof Hegel, kao jedan od tri zakona dijalektike u svojoj filozofiji apsolutnog idealizma. Izgleda da filozofska znanja nisu baš svojstvena našim poslenicima u akademskoj i istraživačkoj sredini.

Kvantifikovanje rezultata je trebalo da olakša uvid u kvalitet istraživanja, a pretvorilo se u svoju suprotnost: istraživači su postali „lovci na bodove“. O tome sam pisao u nastavku „Istraživanje u Srbiji (1): Okviri“.

7. Oktobra 2026.9. Oktobra 2026.

Obrazovanje (1): Kakvo nam obrazovanje treba

Na početku XXI veka obrazovanje je postalo jedna od najslabijih oblasti našeg društva. Krajem prethodnog veka ono se, kao i celo društvo, našlo u procesu tranzicije. Kao deo takozvane društvene nadgradnje neminovno je gurnuto u zapećak. Zemlja je bila ophrvana privrednim i ekonomskim problemima, a tu su bili i politički problemi sa kojima smo se suočavali tokom cele poslednje decenije XX veka. Sve je to obrazovanje faktički gurnulo na marginu.

Promene s početka novog veka, suprotno očekivanjima, nisu donele rešenje, čak ni kada smo se uključili u evropske obrazovne tokove. Bez imalo sarkazma, u jedan od postignutih „uspeha“ može se ubrojati i to što je domaća reč „obrazovanje“ sve češće zamenjena rečju „education“.

Takav voluntaristički pristup pokazao se kao promašaj. Nije izostala ni naša neutoljiva želja da promenama damo sopstveni pečat, što se ovde desilo sa srpskim tumačenjem „Bolonjskog procesa“. Nije teško zaključiti šta nas je čekalo na početku milenijuma i šta se zaista desilo sa visokim obrazovanjem u Srbiji tokom protekle dve decenije.

Ne treba zaboraviti ni dva procesa koja su se u visokom školstvu odvijala mimo napora za približavanjem Evropi. Prvi je potpuno odsustvo veze između studijskih programa i potreba srpske privrede. Drugi je nekritičko uvođenje samofinansiranja studija. Ta dva procesa stvorila su uslove za osnivanje mnogobrojnih privatnih fakulteta za školovanje studenata u takozvanim profitabilnim oblastima. Ali ni državni univerziteti nisu odoleli tim blagodetima. Samo su se uglavnom krili iza izreke „Držite lopova!“, upirući prstom u privatne visokoškolske ustanove kao krivce za pad kvaliteta visokog obrazovanja.

Obrazovanje kao izazov

Od 2007. godine u Srbiji se sprovodi akreditacija visokoškolskih ustanova, po dva osnova: obrazovnom i naučnoistraživačkom. U toku je treći krug. Bilo bi zanimljivo znati koliko je studijskih programa, a pogotovo fakulteta, u tom periodu izgubilo dozvolu za rad. Ili je akreditacija nešto poput onog narodnog „da se Vlasi ne sete“: da se kao nešto radi, a da sve ostane po starom.

Ali dosta je kritičkih tonova, jer onaj ko ne želi ništa da menja to sigurno neće uraditi zbog nečije kritike. Ne pišem da bih kritikovao, već da bih izneo sopstvene stavove i viđenje obrazovanja, pre svega u oblasti računarske tehnike, odnosno onoga što se danas popularno zove informacione tehnologije.

Intenzivan i brz razvoj tehnologije ne dozvoljava spor, evolutivan razvoj obrazovanja. Primena novih tehnologija, pre svega veštačke inteligencije, traži brzo delovanje. Na potrebu za hitnim promenama u obrazovanju ukazala je i pandemija kovida 19. Savremeni čovek je okružen sofisticiranim alatima, uređajima i sistemima, i da bi mogao da ih koristi, mora za to da bude osposobljen kroz obrazovanje. Proizvodnja se danas zasniva na visokoautomatizovanim mašinama, a i njihovi rukovaoci moraju biti odgovarajuće obrazovani. Imajući sve to na umu, jesmo li se zapitali kakvo nam obrazovanje zaista treba? Odgovori moraju doći što pre, jer sadašnje obrazovanje uskoro više nikome neće trebati.

Kraće i praktičnije

Brz tehnološki razvoj na razmeđu milenijuma nagovestio je da obrazovanje mora da se menja. Pokazalo se da je dužina studija postala ograničavajući faktor: dok student završi studije, tehnologija i njene posledice po tehniku i celo društvo već su promenile svet, pa je znanje stečeno tokom školovanja, u praktičnom smislu, pomalo zastarelo. Početkom veka na sajtu jednog fakulteta u Torinu našao sam kratko obrazloženje zašto skraćuju studije sa četiri na tri godine. Glasilo je otprilike ovako: „Dinamičnost italijanske privrede zahteva stručnjake koji će se brže uključivati u savremene proizvodne procese, zato treba skratiti studije…“ Nije teško zaključiti da je taj stav i te kako ispravan.

Kod nas, nažalost, i dalje preovlađuju konzervativni stavovi, iza kojih pre svega stoje odbrambeni nazori univerzitetskih nastavnika. Mogu se sažeti u jednu rečenicu: „Za tri godine ne može da se stekne odgovarajuće znanje.“ Ako se tome doda insistiranje na što većem broju predmeta, dolazimo do toga da današnji studenti teško mogu da tokom studija efikasno dođu do potrebnih znanja. Nastavnici se, uz to, plaše da će im pozicije biti ugrožene ako studije na kojima predaju budu kraće. A s druge strane, i sami govore o nepotrebnim znanjima koja su morali da savladaju tokom svojih studija.

Umesto insistiranja na dužim studijama i većem broju predmeta, treba se okrenuti kompaktnijim i kraćim studijama, ali sa intenzivnijom praktičnom obukom na fakultetima, uz stalno učešće samih nastavnika. Dodatna specijalistička znanja, posebno ako se student opredeli za istraživački rad, mogu se steći na master studijama.

U međuvremenu nam se desila veštačka inteligencija, čije korišćenje u obrazovanju preti kataklizmičnim potresom. Čini se da toga nisu svesni ni ljudi na univerzitetima ni prosvetne vlasti. Štaviše, deluje kao da ljudi iz akademske sredine pokušavaju da vakuum u koji obrazovanje sve više ulazi iskoriste za sopstvenu korist, pre nego što se dođe do tačke u kojoj će morati da se donose sudbonosne odluke. Očigledno je da celo obrazovanje čeka ne samo prilagođavanje novoj situaciji, već i izgradnja potpuno novog pristupa obrazovnom procesu. O tome sam više pisao u tekstu „Glava u pesku“.

I drugi razmišljaju

U Čačku postoji neformalna grupa TIM, koja okuplja iskusne inženjere različitih struka, uglavnom one koji su u penziji ili na njenom pragu. Formirana je sa idejom da njeni članovi još uvek imaju znanja potrebna društvenoj zajednici. Na portalu grupe TIM mogu se pratiti njene aktivnosti, ali i razmišljanja članova o različitim aspektima njihovih struka, između ostalog i o savremenom obrazovanju.

Opšte o obrazovanju

Ceo radni vek proveo sam u istraživanju, a dve trećine tog vremena i u obrazovanju. Zato mislim da sam relativno kompetentan da govorim o različitim aspektima obrazovanja, pogotovo što se ono danas proteže kroz ceo život, a ne samo na tradicionalno osnovno, srednje i visoko. Civilizacija se tokom poslednjeg veka drastično promenila, a razvoj tehnologije okrenuo je svet naglavačke. Sve je to otvorilo pitanje koliko je obrazovanje primereno savremenom svetu.

Pošto i dalje vlada liberalni kapitalizam, preovlađuje stav da i obrazovanju treba dati njegova obeležja. Ali ne u smislu učenja mladih da slobodno misle, nego u smislu šta i kako treba učiti. Tako je jedna društvena delatnost prepuštena na milost i nemilost diletantima. A oni su, kako je govorio Radivoj Kašanin, najopasniji.

Liberalni kapitalizam je obrazovanju nametnuo i takmičenja u kojima se rangiraju obrazovne ustanove. To na kraju postaje sušta suprotnost onome što se želi postići. Škole se okreću skupljanju poena za rang-liste, a trpi im osnovna delatnost. Jer ničim nije zagarantovano da bolje mesto na takvoj listi đacima i studentima donosi i bolje obrazovanje.

Društvo i obrazovanje

Ekonomski liberalizam je uticao i na to da se obrazovanje okrene profitu, što je suprotno njegovim osnovnim postulatima. To je posebno izraženo u takozvanim tranzicionim ekonomijama, koje su prelazile ili još prelaze sa socijalističke na kapitalističku privredu. Uverenje da će tržište rešiti sve ekonomske, pa i društvene probleme, dovelo je do prilične neorganizovanosti, čije rešavanje traži bolne rezove. Za njih krhke demokratije, opterećene populizmom vlasti, izgleda još nisu spremne. To se pre svega odnosi na visoko obrazovanje, ali svesni smo da se novi trendovi neminovno preslikavaju i na srednje, pa i na osnovno obrazovanje.

Uz inflaciju visokoškolskih ustanova ide i inflacija takozvanih modernih zanimanja. Za njihovo školovanje odlučuju se čak i fakulteti sa tradicijom i visokim mestom u hijerarhiji, i to državni fakulteti. Nažalost, godinama izostaje delovanje resornog ministarstva, koje bi trebalo da prati za koje struke se đaci opredeljuju i koliko ih se zaista zaposli upravo u tim „modernim“ strukama.

Poseban problem visokog obrazovanja su nivoi stručnosti koji se stiču. Naš tradicionalni sistem, osnovne studije, magistratura i doktorat, ustupio je mesto svetskom: osnovne, master i doktorske studije. Akademska sredina kao da ne želi da vidi da je ta promena degradirala više nivoe studija. Master studije nisu donele kvalitativnu promenu. Na fakultetima na kojima su studije trajale pet godina, master je de facto stara peta godina, pa nije došlo do usmeravanja studenata ka užoj struci u kojoj bi mogli da postanu „majstori“. Doktorske studije su praktično zamenile nekadašnje magistarske, i to je degradiralo način sticanja doktorata. Inflacija doktora nauka posle 2005. godine negativno se odrazila na kvalitet istraživanja i nauke, o čemu sam pisao u seriji „Istraživanje u Srbiji“.

Nastavak: Obrazovanje (2): Univerzitet iznutra

7. Oktobra 2026.8. Oktobra 2026.

Iskustvo koje ne treba da ostane neiskorišćeno

Punih trideset godina naše društvo prolazi kroz takozvanu tranziciju, prelazak sa socijalističke na kapitalističku privredu. Već sama dužina tog procesa pokazuje da u njemu nismo bili naročito uspešni. Jedan od najvećih gubitnika tranzicije su znanje i iskustvo. Gašenjem i tihim propadanjem preduzeća iskusni stručnjaci su gurnuti na margine društva, a zajednica je izgubila značajan resurs. Zato se s pravom postavlja pitanje da li i kako stručnjaci koji su ostali izvan novih privrednih tokova mogu da pomognu društvu. Nismo dovoljno bogati da bismo dozvolili da kapital ugrađen u njihovo znanje i iskustvo ostane neiskorišćen.

Studenti u Srbiji i dalje izlaze sa fakulteta sa solidnim teorijskim znanjem, ali im nedostaje praktičnih znanja koja bi im omogućila da se brže uključe u konkretne poslove. Upravo to od fakulteta očekuju poslodavci. Pošto se to ne može promeniti preko noći, tu je prilika za iskusne stručnjake: da budućim inženjerima pomognu da steknu što više praktičnog znanja. To mogu da rade u naučno-tehnološkim parkovima, inovacionim i startap centrima, koji niču po srpskim gradovima, ili na fakultetima, kroz praktičnu nastavu, gde bi mlade upoznavali sa principima projektovanja, inženjeringa i razvoja novih sistema i proizvoda. Tako bi istovremeno produžili i svoj radni vek.

Polazeći od toga, 2019. godine grupa iskusnih inženjera iz Čačka formirala je neformalno udruženje pod imenom TIM. Okupljamo inženjere različitih struka (elektrotehnike, računarstva, elektronike, mikroelektronike i mašinstva), koje povezuju dugogodišnje profesionalno iskustvo i interesovanje za rešavanje konkretnih tehničkih i razvojnih problema. Osnovna ideja je da se čačanskim firmama i firmama iz okruženja ponudi saradnja: savetovanje, pomoć u unapređenju tehnologija koje koriste i podrška u održavanju i otklanjanju kvarova na opremi. Ta saradnja ne podrazumeva unapred komercijalni odnos. Za početak je pre svega volonterska, a ako dovede do konkretnih rezultata, biće u interesu firmi da se nastavi i na komercijalnoj osnovi.

Ovakve inicijative trebalo bi da budu signal i državi da razmisli o uslovima za angažovanje iskusnih stručnjaka, pa i onih na zalasku karijere, u prenošenju znanja mladima. Pogotovu sada, kada je odliv mladih stručnjaka iz Srbije sve veći i kada taj gubitak treba nadoknaditi.

Grupu smo osnovali Miodrag Kukić i ja. O njenom radu, projektima i stručnim temama pišemo zajedno na portalu TIM Čačak.

7. Oktobra 2026.8. Oktobra 2026.

Istraživanje u Srbiji (3): Kako doktorske studije učiniti dobrim

Put do pakla

Možda ću biti malo dosadan ako ponovim maksimu: „Put do pakla popločan je najboljim namerama.“ Ali mislim da stanje doktorskih studija nije posledica nečije smišljene i loše namere. Pre će biti da je reč o posledicama loših procena i ishitrenih odluka donetih na osnovu njih.

SR Jugoslavija, pa time i Srbija, nisu bile potpisnice „Bolonjske deklaracije“. Posle oktobarskih događaja 2000. godine deklaracija je potpisana i odmah se krenulo u promene visokog obrazovanja i naučnoistraživačke delatnosti. Posao je formalizovan 2005. godine, donošenjem novog zakona. U međuvremenu, otprilike od 2003. do 2010. godine, na konferenciji „Trend“, posvećenoj trendovima razvoja nauke i obrazovanja, raspravljalo se o praktičnoj primeni Bolonjskog procesa u Srbiji.

Nažalost, na tim skupovima malo je pažnje posvećivano stvarnom stanju u tim oblastima i procenama kako će se one razvijati. Pre svega, nije se gledalo kolike su potrebe svih delova društva za visokoobrazovanim kadrovima, a posebno za doktorima nauka. Pretpostavljalo se da će doći do privrednog buma i da će privreda i država lagodno finansirati doktorske studije.

Novi zakon je uveo i strukovne studije, koje je trebalo da obezbede kadrove koji će se lakše i brže uključivati u radne procese kakve traži privreda. Ipak, prioritet su i dalje imale akademske studije. A jedan od uslova da visokoškolska ustanova ima akademske studije, odnosno da bude akreditovana, bio je da ima i doktorske akademske studije. Tu dolazimo do suštine problema. Sve je to bilo lako zamisliti i staviti na papir, ali teško sprovesti u praksi.

Od samog starta zakazala je akreditacija, jer se sve odvijalo po principu „kadija te tuži, kadija ti sudi“. Lako se moglo desiti da fakultet ocenjuju recenzenti sa fakulteta koji su upravo nastavnici prvog fakulteta ocenjivali. I tako u krug.

Nastavni planovi doktorskih studija bili su, u načelu, loši. Nisu obezbeđivali znanja kakva treba da ima budući doktor nauka. Doktorske studije nisu bile vezane za konkretna istraživanja na fakultetima. Najzad, studije se najčešće nisu odvijale u kontinuitetu: studenti nisu sve vreme bili na fakultetu. Ti problemi su, u stvari, putokaz kako treba razmišljati pri koncipiranju i izvođenju doktorskih studija.

Preduslovi

Preduslovi uspešnih doktorskih studija su:

da su vezane za konkretan istraživački projekat, koji je definisan ili već u toku pre nego što se u njega uključe studenti kao istraživači;
da znanje koje student stiče bude vezano za istraživanje u kome učestvuje, što znači da rukovodilac, u skladu sa programom istraživanja, određuje predmete kroz koje će se student teorijski pripremiti;
da student tokom studija ima radno mesto i uslove za svakodnevni istraživački rad, po mogućstvu i honorar za istraživačke poslove, ako za istraživanje postoji novac. Status studenta doktorskih studija trebalo bi da mu daje pravo da bude angažovan kao asistent na svom fakultetu, ali tako da taj angažman ne ugrožava njegov istraživački rad.

I ovde ostaje nekoliko nepoznanica. Pre svega, kako finansirati doktorske studije svakog pojedinca. Nepoznato je i njihovo stvarno trajanje. Po nastavnim planovima i programima, doktorske studije bi trebalo da se završe za tri godine. Onako kako se sada izvode, to je praktično nemoguća misija. Ali nije nemoguće: dobrom organizacijom doktorske studije mogu se završiti maksimalno efikasno.

Pošto student može da upiše doktorske studije odmah posle osnovnih i master studija, postavlja se pitanje koliku će ekspertizu imati kada ih završi. Zato se nameće jedno, na prvi pogled retoričko pitanje: da li znanja stečena na doktorskim studijama kod nas daju studentu pravo da ponese zvanje doktora nauka?

Kako se postaje doktor nauka

Stečena znanja proveravaju komisije, koje u dve instance potvrđuju da je student stekao uslove da javno brani disertaciju. Pošto je disertacija pre odbrane određeno vreme dostupna javnosti, i javnost je uključena u proveru kvaliteta budućeg doktora nauka. Komisijska ocena odvija se u dve faze.

Prva faza

Ustanova u kojoj se izvode doktorske studije formira komisiju za ocenu podobnosti teme i kandidata. Komisija na osnovu položenih ispita, ranijih rezultata i obrazloženja koje student podnosi uz prijavu teze predlaže odluku i o tome izveštava nastavno-naučno veće, koje odlučuje. Posle uvida javnosti u izveštaj komisije i odluku veća, konačnu odluku donosi stručno veće univerziteta za naučnu oblast kojoj disertacija pripada. Tada se određuje i mentor, koga je predložila komisija.

Druga faza

Kada je istraživanje sprovedeno i disertacija napisana, mentor o tome obaveštava nastavno-naučno veće. Veće formira komisiju za pregled i ocenu disertacije. U praksi student pred tom komisijom i javno brani disertaciju, mada to nije obavezno, jer se za odbranu može formirati i druga komisija. Po pravilu, mentor ne bi trebalo da bude član nijedne od tih komisija. Po sadašnjem zakonu, da bi komisija uopšte razmatrala disertaciju, student mora tokom njene izrade da objavi bar jedan rad u časopisu sa takozvane SCI liste.

Doktorske studije završavaju se odbranom teze pred komisijom koju određuje nastavno-naučno veće fakulteta, a potvrđuje stručno veće univerziteta. Ranije je bilo uobičajeno da komisija ima pet članova, a danas su tri člana gotovo postala standard. I to na neki način potvrđuje da su doktorske studije u praksi postale formalnije. Sadašnji nastavnici se sablažnjavaju na tvrdnju da su današnje doktorske studije praktično na nivou nekadašnjih magistarskih. Nažalost, mnogi objektivni pokazatelji govore da je baš tako.

Lično viđenje

Već sam ukazao na mnoge probleme koji prate doktorske studije u Srbiji. Bilo bi nepošteno reći da se na svim fakultetima podjednako loše izvode. Ali mnogo je direktnih i indirektnih pokazatelja da ne daju rezultate kakvi se očekuju. Dve najtanje karike su nastavni plan i program i tok istraživanja i izrade disertacije. Skup predmeta koji čini nastavni plan ne daje dovoljan okvir za sticanje znanja iz mnogih užestručnih oblasti iz kojih studenti na kraju rade istraživanje i disertaciju.

Načelno, moguće je da student položi ispite, a da mu stečeno i provereno znanje uopšte ne bude potrebno u kasnijem istraživanju i radu na disertaciji. S druge strane, istraživanje koje treba da bude predmet disertacije vrlo često se odvija van fakulteta i njegovih laboratorija, bez stalnog kontakta sa mentorom. Ima i niz drugih elemenata koji su formalno-pravno zadovoljeni, ali u suštini nose slabosti koje neminovno utiču na kvalitet doktorskih studija. Imajući sve to u vidu, moje viđenje organizacije doktorskih studija moglo bi se izraziti ovako.

Nastavni plan i program

Nastavni plan i program ne može biti sveden na nekoliko predmeta, koji često proističu iz želje nastavnika da predaju na doktorskim studijama. Predmeti doktorskih studija u određenoj naučnoj disciplini moraju biti podeljeni u nekoliko grupa. Prvu grupu čine predmeti fundamentalni za struku, ali sa dubinom i obimom gradiva mnogo većim nego na osnovnim studijama, čak i kada se predmet isto zove.

Drugu grupu čine predmeti koji neposredno uvode u materiju istraživanja i disertacije. Ako je istraživanje multidisciplinarno, treba da postoje i predmeti koji daju odgovarajuća znanja iz drugih oblasti. Zato se pri akreditaciji studijskog programa ne bi fiksirali predmeti, već pravila po kojima se predmeti biraju i ko su potencijalni nastavnici. O tome više u nastavku, kod izbora predmeta i uloge mentora.

Konkurs

Po sadašnjim pravilima, konkurs za doktorske studije podrazumeva prijem određenog broja studenata, utvrđenog akreditacijom. Već sam rekao koje probleme to donosi. Student upisom na doktorske studije kao da ide „grlom u jagode“: ne zna čime će se baviti u istraživanju, mora sam da bira predmete i, naravno, ne zna mentora koji će ga voditi kroz najvažniji deo posla, izradu disertacije. Zato smatram da bi priprema konkursa i sam konkurs trebalo da izgledaju drugačije.

Tokom prethodne školske godine nastavnici koji imaju istraživanje u okviru koga se može uraditi disertacija prijavljuju komisiji za doktorske studije potrebu za određenim brojem istraživača u svojstvu studenata doktorskih studija. Pri tome, po utvrđenim pravilima, predlažu i kolege koje bi tim studentima bile mentori.

Komisija analizira predložena istraživanja i potencijalne mentore. Na osnovu pozitivno ocenjenih istraživanja utvrđuje se broj mesta za koja se raspisuje konkurs. Posle konkursa se oko izabranih mentora formiraju komisije, koje razgovaraju sa prijavljenim kandidatima i biraju među njima. Pri izboru treba voditi računa o uspehu kandidata, prethodnom iskustvu, sklonostima i želji da se usavršava u određenoj oblasti. Izabrani kandidati stiču pravo na upis. Važno je i pitanje ko snosi troškove doktorskih studija, ali o tome će biti posebno reči.

Izbor predmeta

Kada se kandidati upišu, mentor, koji zna predmet istraživanja, zajedno sa kandidatom određuje predmete koji će činiti njegov nastavni plan i program. Mentor sa predmetnim nastavnikom utvrđuje šta se od studenta očekuje da savlada u svakom predmetu. Plan i program za svakog kandidata potvrđuju komisija za doktorske studije i nastavno-naučno veće fakulteta.

O ulozi mentora, organizaciji istraživanja i vrednovanju njegovih rezultata biće reči u sledećem nastavku.

7. Oktobra 2026.8. Oktobra 2026.

Istraživanje u Srbiji (2): Stranputice obrazovanja istraživača

Stvaranje istraživačkih kadrova

Na stanje naučnoistraživačke delatnosti u Srbiji negativno su uticale i institucionalne promene u obrazovanju istraživača, do kojih je došlo u poslednjih petnaestak godina. Uzrok je voluntaristički pristup reformi visokog obrazovanja posle društvenih promena 2000. godine, odnosno nekritičko organizovanje ovog nivoa obrazovanja po uzusima takozvane „Bolonjske deklaracije“. Tako je srušen jedan sistem obrazovanja i uveden novi, a da nisu izgrađeni mehanizmi za njegovu korekciju ako krene stranputicom.

Stranputice

Novi sistem je vrlo brzo pokazao sve svoje nedostatke. Oni se pre svega ogledaju u inflaciji „doktora nauka“, dakle ljudi na kojima bi trebalo da počiva budućnost naučnog rada u Srbiji. Rizikujem da ne budem u potpunosti u pravu i da zbog toga budem kritikovan, ali izneću sledeću tvrdnju: većina novih doktora nauka koji su to zvanje stekli posle 2005. godine nije prošla kroz realan istraživački proces. Rezultati predstavljeni u njihovim disertacijama nisu nastali u okviru naučno utemeljenog istraživačkog projekta. Uglavnom se radilo o ad hoc istraživanjima, čiji je smisao bio da budu oblanda za sticanje zvanja.

Izneću još jednu smelu pretpostavku. Analiza doktorskih disertacija odbranjenih posle 2005. godine pokazala bi da se gotovo svaka naslanja na zaseban projekat. A analiza istraživačkih projekata rađenih u to vreme u Srbiji pokazala bi da ih je bilo znatno manje.

Stanje naučnoistraživačke delatnosti odavno zaslužuje sveobuhvatnu i iscrpnu analizu, bez bojazni od zaključaka do kojih će se doći. Uzmimo, na primer, pad Univerziteta u Beogradu na „Šangajskoj listi“. Umesto da se stavi prst na čelo i počne konstruktivno razmišljanje, odmah kreće jalovo traženje krivca. Nosioci borbe za promene trebalo bi da budu pre svega sami istraživači. Ali izgleda da su oni, i pored svega, zadovoljni onim što dobijaju za svoj takozvani naučni rad. Ili pod promenama podrazumevaju nešto drugo: više para za honorare, i to da ne treba ljutiti onoga kod koga je kesa sa novcem.

Doktorske studije

Do sada sam ukazao na neke činjenice koje delimično odražavaju stanje naučnoistraživačke delatnosti u Srbiji. Zaključci koje sam ponudio zasnivaju se više na mom iskustvu nego na sistematskoj analizi. Zato se u nastavku neću baviti samo kritikom, već ću pokušati da procenim kako ovu vitalnu delatnost učiniti uspešnijom.

Nije mi poznato da li je neko pokušao da utvrdi realno stanje naučnoistraživačke delatnosti u Srbiji. Za početak bi trebalo odrediti period koji bi takvo istraživanje obuhvatilo. Zakon iz 2005. godine uneo je u visoko obrazovanje bitne strukturne promene, takozvanu „Bolonju“. Racionalno bi bilo napraviti presek za petnaest godina, od 2005. do 2020. Mislim da je to dovoljan period da se procene efekti novog pristupa obrazovanju istraživača. Iako je moguće da ću nešto preskočiti, mislim da takvo istraživanje treba da obuhvati:

broj studenata koji su u tom periodu upisali doktorske studije;
broj studenata koji su studije okončali odbranom doktorske disertacije;
vezu između verifikovanih istraživačkih projekata i tema odbranjenih disertacija;
gde su novi doktori nauka našli zaposlenje posle studija.

Namerno sam izostavio dužinu trajanja studija, kao i raspodelu disertacija po naučnim oblastima i slično, jer se takvi podaci obično koriste za zamagljivanje suštine. A suština je u dva pitanja:

Koji je cilj organizovanja doktorskih studija?
Kako treba organizovati doktorske studije?

Visoko obrazovanje u Srbiji odvija se na tri nivoa. Takva struktura uvedena je po uzusima „Bolonjske deklaracije“, i to, kao što sam rekao, prilično ad hoc. Bio je to jedan od pokušaja da se što pre uskladimo sa pravilima Evropske unije i postanemo njeni članovi. Pre nego što pređem na doktorske studije, treba nešto reći i o ostalim nivoima.

Osnovne studije kod nas po pravilu traju četiri godine, a za njima slede master studije u trajanju od jedne godine. Ako se setimo da su studije tehnike ranije trajale pet godina, ova dva nivoa zajedno traju koliko i nekadašnje studije. Master studije bi trebalo da omoguće specijalizaciju u jednom segmentu struke, ali to kod nas uglavnom nije urađeno. Na tehničkim fakultetima to je u suštini nekadašnja peta godina, samo preimenovana u master studije.

Master studije ne pominjem slučajno. Sadašnja struktura gotovo isključuje stručnjake iz privrede koji bi posle stečenog iskustva iz prakse želeli da nastave školovanje. Uzmimo inženjera koji posle osnovnih studija počne da radi. Ako posle nekoliko godina odluči da nastavi školovanje, mora prvo da završi master studije, iako njegovo znanje, a pogotovo iskustvo iz prakse, višestruko prevazilazi ono što ima svršeni master student. O razlici između doktora nauka koji je do tog nivoa stigao neprekinutim studiranjem i onoga ko se na taj korak odlučio iz prakse ne treba posebno govoriti.

U nastavku će biti reči o tome kako se doktorske studije izvode i kakve to posledice ima po kvalitet istraživača, onih koji treba da održe ili podignu nivo naučnog rada u Srbiji.

Imamo li odgovore?

Odgovor na prvo pitanje ne može se odvojiti od visokog obrazovanja. Prema zakonu, nastavnici na ovom nivou mogu biti samo lica sa doktoratom iz odgovarajuće oblasti. To znači da se doktorske studije organizuju iz dva razloga:

da se obezbede budući nastavnici visokoškolskih ustanova, koji će se istovremeno baviti naučnim radom u svojim institucijama;
da se obezbede kadrovi za naučni rad u samostalnim istraživačkim institucijama: institutima, istraživačkim laboratorijama, centrima izvrsnosti, razvojnim centrima i drugim.

Iz dosadašnje prakse proističe nekoliko potpitanja, koja su ujedno podloga za traženje odgovora na drugo pitanje. Na samom početku treba ukazati na zavrzlamu u organizovanju doktorskih studija. Ako pođemo od premise da doktorske studije moraju biti naslonjene na realno i utemeljeno naučno istraživanje, postavlja se pitanje: kakve su mogućnosti obrazovnih institucija u Srbiji da imaju takve studije? S druge strane, zakon obavezuje visokoškolske ustanove da imaju doktorske studije, jer je to jedan od uslova za akreditaciju. Tu smo kod jednog od ključnih razloga zbog kojih su doktorske studije u Srbiji takve kakve jesu. Pogrešno postavljena načela autonomije univerziteta prepuštaju visokoškolskim ustanovama da se same staraju o kvalitetu, u ovom slučaju doktorskih studija. Akreditaciona provera mora biti strožija po svim osnovama, a posebno kada su u pitanju doktorske studije.

Iako se akreditacija sprovodi već skoro dve decenije, stiče se utisak da Nacionalno akreditaciono telo (NAT) veoma malo radi na unapređenju tog procesa. Pre svega, reč je o kompetentnosti članova akreditacionih komisija za pojedine studijske programe. Iole upućeni poznavaoci pojedinih struka ostaju zatečeni nekim nastavnim planovima i programima koji su prošli akreditaciju.

Dodatni problemi

Mnoge visokoškolske ustanove očigledno kubure sa ispunjavanjem akreditacionih uslova. Umesto da se problemi rešavaju, nadležni donose polovična rešenja, koja više liče na dimne zavese iza kojih se kriju stvarne slabosti. Konkursi za doktorske studije formalno se raspisuju svake godine. Pri tome se prave veliki propusti, da ne kažem prekršaji. Pre svega, upisuju se studenti koji po više osnova ne ispunjavaju postavljene kriterijume. Na mnogim fakultetima kao spasonosno rešenje koriste se diferencijalni ispiti, što je tek prvi korak u obesmišljavanju najvišeg nivoa obrazovanja.

Diferencijalni ispiti predviđeni su za slučaj kada nadležni organ fakulteta proceni da kandidat nema znanja iz oblasti koje su fundamentalne za struku iz koje upisuje doktorske studije, odnosno kada na prethodnim nivoima (osnovnim i master studijama) nije polagao ispite iz tih oblasti. Po pravilu, dodatni ispiti se propisuju i kandidatima koji na prethodnim nivoima studija nisu imali odgovarajući uspeh.

Postoje i paradoksalne situacije: na nekim fakultetima dodatni predmeti se propisuju studentima koji su sa odgovarajućim uspehom završili akreditovane studijske programe upravo iz struke za koju konkurišu. To je čak kršenje zakona, pa i dokumenta na koji se svi tako zdušno pozivaju, „Bolonjske deklaracije“. Da li to znači da su neki fakulteti postavljeni iznad zakona Srbije i da sebi daju za pravo da procenjuju kvalitet studija na drugim akreditovanim fakultetima i programima?

Bilo je i slučajeva da su pod maskom dodatnih ispita na pojedine programe upisivani kandidati sa potpuno neodgovarajućim završenim studijama. Dodatni predmeti im pri tome uopšte nisu obezbeđivali fundamentalna znanja iz oblasti doktorskih studija. Neki od tih studenata su na volšeban način okončali studije i stekli zvanje doktora nauka, a da nijedan fakultetski organ zadužen za unutrašnju proveru kvaliteta nije reagovao. O spoljašnjoj proveri ne treba ni govoriti.

Ovde treba dotaći još jedan veliki problem domaćeg visokog školstva: fakultete sa prilično heterogenom obrazovnom strukturom, na kojima se izvode međusobno veoma udaljeni studijski programi. Može se razumeti želja zaposlenih da tom raznovrsnošću privuku što više studenata. Ali je neshvatljivo ponašanje NAT-a, koje je takvim fakultetima dalo akreditaciju, iako je očigledno da na njima nema dovoljno kompetentnih nastavnika za sve struke koje se izučavaju.

Ta praksa pokazuje i da unutar pojedinih univerziteta postoje mali univerziteti. Zato u okviru istog univerziteta postoje fakulteti sa ne samo srodnim, već i identičnim studijskim programima. Pored svih drugih nelogičnosti, najbanalnije je to što se fakulteti istog univerziteta međusobno takmiče. Umesto da univerzitet bude kompaktna celina sa jakim obrazovnim, a posebno istraživačkim centrima, sve je u najmanju ruku razvodnjeno.

U takvim okolnostima doktorske studije se izvode po prilično heterogenim nastavnim planovima i bez pravog bavljenja istraživanjem. Zato ne treba da čude ostvareni rezultati. Već ova kratka analiza pokazuje da su doktorske studije konceptualno postavljene na pogrešan način. Odgovor na drugo pitanje zato treba tražiti u promeni samog koncepta. Ako se to ne učini što pre, samo će se produžiti agonija u koju polako tone visoko obrazovanje i naučnoistraživačka delatnost u Srbiji.

Promena koncepta doktorskih studija, a donekle i naučnog rada, ne znači povratak na staro. Pre svega, mora se izaći iz plašta forme i baviti se suštinom naučnog rada i vrednovanjem njegovih rezultata, a ne poput mantre ponavljati: „Tako je po Bolonji!“ Suštinski, sticanjem zvanja doktora nauka kandidat treba da bude osposobljen za samostalan istraživački rad i rukovođenje istraživačkim projektima. Danas se stiče utisak da mu ovo zvanje omogućava tek da postane pripravnik za samostalne istraživačke poslove.

Veliki problem istraživanja i visokog obrazovanja u Srbiji je izraženi normativizam. Da bi se vrednovanje rezultata pojedinaca objektiviziralo, definisana su pravila i kriterijumi koje treba ispuniti. Zato su pojedinci po pravilu okrenuti ispunjavanju kriterijuma. Uz to je stvoreno stanje u kome ispunjen kriterijum automatski znači napredovanje. To značajno utiče na doktorske studije, jer ih nastavnici doživljavaju samo kao sredstvo za ispunjavanje kriterijuma.

Veza naučnog rada i doktorskih studija danas je dodatno individualizovana. Kandidati se često vide kao neko ko treba da pomogne mentoru, članovima komisije, pa i nastavnicima kod kojih polaže ispite, da ne kažem da im obezbedi parametre, čitaj radove, za napredovanje u nastavničkoj hijerarhiji ili druge pogodnosti.

Najveći broj kandidata, uz to, doktorske studije završava izvan konteksta ozbiljnog istraživanja. Obično su to ad hoc ideje, koje nisu uobličene u jasno definisano istraživanje, kroz utemeljen naučni projekat koji je odobrilo neko telo, makar na nivou samog fakulteta.

Nastavak: Istraživanje u Srbiji (3): Kako doktorske studije učiniti dobrim