Sve objave

Ne sećam se da je bilo neke obavesti na televiziji. Na dan praznika, prvog maja, u Kijevu je održan prolog čuvene biciklističke trke Varšava–Berlin–Prag. Kijev, obasjan suncem, bio je sav u prazničnoj atmosferi. Ogromna masa naroda prisustvovala je tom događaju. Najviše dece.

Istina u „Pravdi”

Posle prvog maja članci u „Pravdi” počeše da bivaju sve duži. Stigoše i alarmantni pozivi iz Beograda. Havarija u Černobilju postade vest i u samom Sovjetskom Savezu.

U Moskvi ostadoh do polovine maja i tek tada postadoh svestan razmera katastrofe koja je pretila Evropi. Zanimljivo je da posle one kišne subotnje večeri svi ostali dani protekoše bez kiše. Bilo je to pomalo neobično za proleće u Moskvi.

Patrijaršijski prudi

Pošto su procesori koliko-toliko sređeni, primopredaja bi zakazana za jun. Dužnost da to obavim pripala je meni. Pošto su bile iscrpljene pare predviđene za troškove, hotel je platio „Pupin”, a rezervisao „Progres”. Bio je to oproštaj sa Centralnim domom turista.

Smestiše me u hotel bez imena u Spiridonjevskom pereulku, skoro u samom centru Moskve, u reonu Presnja, u doba Sovjetskog Saveza zvanom Crvena Presnja, jer su u njemu bili organizovani najžešći proleterski protesti. U neposrednoj blizini je jezerce Patrijaršijski prudi, koje je Bulgakov ovekovečio u „Majstoru i Margariti”.

Nažalost, ovaj boravak se završi neuspešno. Komisija za primopredaju zaključi da procesori ne zadovoljavaju kriterijume da bi bili proglašeni završenim.

Dobrovoljno u Sibir

Vesko i ja se ponovo uputismo u Moskvu početkom septembra i uspesmo da završimo posao. Vreme smo provodili u Institutu, tako da sam Moskvu viđao samo na putu od hotela, onog istog u Spiridonovskom pereulku, do stanice metroa. Uveče smo se vraćali vrlo kasno, pa često nismo nalazili prodavnicu gde bismo kupili večeru. A za restorane smo bili suviše umorni.

Konačno dođe vreme da se projekat okonča. Opet se uputih sam na primopredaju. Tog oktobra 1986. u Moskvi se održavala velika jugoslovenska privredna manifestacija, pa su moskovski hoteli bili okupirani Jugoslovenima. Jedva mi nađoše smeštaj u hotelu izvan Velikog kruga, praktično van Moskve.

Na primopredaji se nađe i zamenik ministra trgovačke mornarice, koja je bila finansijer projekta. Kad je pritisnuo dugme za start sistema, ništa se ne desi. Tužno pogledah u predstavnika „Progresa” i rekoh: „Odmah da se prijavimo dobrovoljno za Sibir.”

Međutim, ispostavi se da ovog puta krivac nije bio PMO, nego računar na koji se priključivao.

Tako se završi deo mog života tokom koga sam više od dve godine proveo u Moskvi. Neko će pomisliti da je to sasvim dovoljno da se upozna taj veliki grad. Međutim, čak i da sam imao više vremena, Moskva je grad koji je teško upoznati, makar u njemu proveo ceo život.

Pasoš za dva dana

Pomalo neočekivano dođoh u priliku da se ponovo nađem u Sovjetskom Savezu. Povod je bilo skijanje na Kavkazu; kada mi je drugar nagovestio tu mogućnost, bez razmišljanja sam prihvatio.

A onda sam se setio da nemam pasoš. Par meseci ranije na parkingu u centru Beograda obijen mi je automobil i iz njega ukradena tašna, u kojoj je bio i pasoš. Odmah sam ga proglasio nevažećim, ali nisam krenuo u postupak dobijanja novog.

To sam uradio tek pošto smo uplatili aranžman. Očekivao sam da će trajati, pa sam pokušao da vidim može li neko od prijatelja da pomogne. Ali nije bilo vajde, pa sam normalno podneo zahtev. Službenica u Stanici milicije u Ljermontovoj ulici rekla mi je da dođem na razgovor 2. februara 1990. godine, jer je pasoš ukraden, pa je trebalo objasniti okolnosti.

Nažalost, drugog februara je trebalo da budem već na Kavkazu. Kada sam rekao da mi pasoš treba do trideset prvog januara, uputila me je kod načelnika pasoškog odeljenja. Dočekao me je mlađi čovek i veoma ljubazno saslušao. Upitao me je kad putujem; rekoh, u sredu, trideset prvog. Kratko je odgovorio: „Vaš pasoš će biti gotov u ponedeljak dvadeset devetog, dođite da ga podignete.”

Kad sam ga preuzeo, video sam da je kao datum izdavanja unet dvadeset šesti januar.

Otvaranje Mekdonaldsa

Na put krenusmo 31. januara popodne. Bio je to moj prvi let avionom od poslednjeg boravka u Moskvi u oktobru 1986. Smestismo se u hotel „Beograd 1″.

Od ulice Arbat sam više očekivao, jer su je već počeli nazivati boemskom četvrti. Ovako nas dočekaše blato, izvaljeni delovi pločnika, razbijene svetiljke. Govorim to, jer bih voleo da je bilo lepše, ipak volim Moskvu. Kalinjinski prospekt, Aleksandrovski sad, zidine Kremlja i naravno Crveni trg, sa onom svetlošću utisnutom u večernju izmaglicu. Gledamo neizbežnu smenu straže pred Lenjinovim mauzolejom i pitamo se da li crvena zastava vijori uz pomoć ventilatora ili…

Idući ulicom Gorkog, kojoj će kasnije biti vraćen naziv Tverska, srećemo ljude sa zastavicama Mekdonaldsa. Pa naravno, danas je svečano otvaranje prvog takvog restorana u Sovjetskom Savezu, na Puškinovom trgu.

Pošto nisam znao za restoran u kome bismo mogli da popijemo pivo, odveo sam ih na VDNH. Pokazalo se da tamo prodaju točeno pivo, i to sa mogućnošću ispijanja napolju, iako je bila zima i veliki sneg. Uskoro ćemo otkriti da se u hotelu može kupiti veoma kvalitetno „Moskovsko” pivo u bocama od trećine litra, po pedeset dve kopejke.

PMO stiže sa perestrojkom

Konačno 11. marta 1985. sanduci sa računarima stigoše u Institut. Brzo raspakovasmo stvari, postavismo računare na postolja i pripremismo se za rad.

Oko jedan sat Nataša Dagurjeva dođe po nas da nas vodi na ručak. Usput reče da je preminuo predsednik Sovjetskog Saveza Konstantin Černjenko. Nas trojica se pogledasmo i prasnusmo u smeh. Moradoh da se izvinim Nataši; objasnih joj da smo u tom trenutku videli našeg šefa Veska kako čupka obrvu na aerodromu, jer je bilo za očekivati da putnicima saopšte kako tog dana nema leta za Moskvu.

Međutim, oko četiri sata Nataša nam reče da su kolege stigle i smestile se u hotel.

Tog istog 11. marta novi vođa Sovjetskog Saveza postao je Mihail Gorbačov. Počelo je vreme perestrojke.

Udarnički

Opisivanje boravka u Moskvi tokom marta i aprila 1985. pretvorilo bi se u opisivanje realizacije projekta PMO. Jer radilo se udarnički. Od deset sati, kada je počinjalo radno vreme u Institutu, najčešće do devetnaest. Po povratku u hotel odlazili smo na večeru u bife na drugom spratu. Posle večere nastavljali smo sa radom, jer je trebalo ispraviti dokumentaciju ili naći rešenje za uočeni problem. Posle toga bismo često otišli u bife na trideset trećem spratu na piće.

Obično smo radili i subotom, tako da je za razonodu ostajala samo nedelja, a tada smo uglavnom išli u kupovinu.

Restoran u Mosfilmovskoj

Pored ambasade Jugoslavije u Mosfilmovskoj ulici postojao je i Komercijalno-tehnički biro, koji je okupljao firme sa predstavništvima u Moskvi. U njegovom okviru beogradski PKB je otvorio restoran u kome su se hranili zaposleni u ambasadi i predstavništvima. Sredom i subotom restoran je otvarao vrata i drugima; najčešći gosti bili su Jugosloveni koji žive u Moskvi, ili naši državljani koje je posao doveo ovamo. Bila je to prilika da se pojede nešto domaće i popije neko od naših pića.

Jedne subote i mi odlučismo da tamo večeramo. Nažalost, izbor pića više nije bio kao nekada.

Nije uvek dobro znati ruski

U Boljšoj teatru retke su bile prilike da nastupaju najveće baletske zvezde. Ali nama se pružila prilika da pogledamo „Žizelu” sa Natalijom Bessmertnovom u glavnoj ulozi. Jedini koje je to zanimalo bili smo Dejan Srđević i ja.

Otišli smo iako karata više nije bilo u prodaji, uzdajući se u kupovinu na crno. Bili smo spremni da platimo i deset puta veću cenu. Pokušao sam da nađem kartu pitajući prolaznike ima li ko suvišnu. Niko nam nije ponudio i vratili smo se neobavljena posla.

Sutradan nas je Nataša u Institutu dočekala pitanjem kako je bilo. Odgovorismo da nismo našli karte. Ona upita ko je tražio. Rekoh, ja. Nasmeja se i reče: „Trebalo je da traži Dejan. Čim si ti progovorio, mislili su da si Rus. Bojali su se da nisi provokator.”

Pokazalo se da nije uvek dobro znati ruski.

Kad nestane votke

Do konačnog završetka projekta u Moskvi sam boravio sedam puta. Posle dva meseca provedena tamo tokom marta i aprila, vratismo se početkom juna. Boravak smo morali da skratimo zbog Igara dobre volje, svojevrsnog sportskog pomirenja sveta posle uzajamno bojkotovanih olimpijada u Moskvi i Los Anđelesu.

U Moskvi su se polako počeli osećati rezultati perestrojke. Pre svega, iz radnji je počeo da nestaje alkohol. Umesto velikog broja marki votke pojavila su se neka egzotična pića, ali je sve ličilo na čišćenje magacina.

Tokom junskog boravka privedosmo kraju realizaciju oba primerka procesora, ali ostade par problema. Zato se u Moskvu ponovo uputismo u septembru. Tada je već bilo gotovo nemoguće naći flašu votke u slobodnoj prodaji; za jednu flašu sibirske išao sam na drugi kraj Moskve.

Ni ovog puta nismo uspeli da otklonimo sve nedostatke. Problem je bio u opciji koja nije bila obuhvaćena osnovnim zadatkom, ali je ušla u ugovor. Ophrvani radnim problemima, nismo imali preteranu želju za susrete sa Moskvom.

A onda i Černobilj

Prošlo je pola godine pre nego što je odlučeno da se još jednom pokuša sa završetkom projekta. Zato u Moskvu ponovo odosmo u aprilu 1986. godine.

Vreme smo uglavnom provodili u Institutu. Tokom tog boravka prisustvovali smo susretu reditelja Nikite Mihalkova sa saradnicima Instituta. Jednog vikenda odosmo u posetu starom prijatelju Jevgeniju Čeglakovu, poznatijem kao Ženja, koji je živeo na kraju Moskve, u blizini velikog Bicevskog parka.

Krajem aprila u Moskvu stiže jedan od direktora Instituta, Georgi Konstantinov. Ostade sedam dana i za Beograd krenu u subotu, 26. aprila 1986. godine. Sa njim je putovao i Rade Tatalović; pratio ih je Ruben. Pošto je u kolima bilo mesta, ponudih se da im pravim društvo. Let je bio rano, pa smo na aerodrom pošli nešto posle četiri ujutru. Vozač nije hteo da nas čeka, pa se Ruben i ja sa Šeremetjeva vratismo autobusom do prve stanice metroa, a onda svako svojim putem.

Uveče odosmo do grada. Kad smo se vraćali, kiša je lila kao iz kabla, dovoljno da pokisnemo na tih par stotina metara od metroa do hotela.

U ponedeljak ili utorak se na poslednjoj strani „Pravde” pojavi, jedva primetna, vest: na Černobiljskoj atomskoj elektrani došlo je do male havarije.