Siniša Ranđić – Stranica 5 – RASIN PERSONAL PORTAL

1. Oktobra 2026.8. Oktobra 2026.

Turska (4): Šest minareta zbog jedne reči

Posle doručka krećemo pešice do kvarta Sultanahmet, gde se nalaze Plava džamija, Aja Sofija i Topkapi, cilj današnjeg programa. Idemo ulicom Ordu, žilom kucavicom istorijskog dela grada.

S leve strane ostaju zdanja Istanbulskog univerziteta, najstarije visokoškolske ustanove u Turskoj, koja je počela sa radom 1453. godine. S desne su trgovačke radnje, narodski kvart sa mnoštvom grosističkih dućana, gde se nalazi dobra odeća po nižim cenama nego u buticima oko Taksima. U oči nam pada robna kuća sa imenom „Morava”, znak da je ovaj kraj popularan kod snabdevača naših butika.

Najstariji spomenik grada

Na kraju ulice, na Bajazitovom trgu, glavni je ulaz u Veliki bazar. Malo dalje je Konstantinov stub, najstariji spomenik iz hrišćanskog perioda grada, potiče iz četvrtog veka i originalno je bio visok pedeset metara, sa bronzanom statuom cara Konstantina na vrhu. Danas je od njega ostalo šest delova crvenog porfira.

Sultanahmet je najstariji deo grada, na poluostrvu okruženom Zlatnim rogom, Bosforom i Mramornim morem i mesto sa najvećom koncentracijom istorijskih znamenitosti u Istanbulu.

Šest minareta zbog jedne reči

Prvo odredište je Sultanahmetova, poznatija kao Plava džamija, koju je od 1609. do 1616. podigao arhitekta Sedefkar Mehmet-aga. Sultan Ahmet je želeo da svojom veličinom parira Aji Sofiji, naspram koje je i podignuta. Ime „plava” potiče od plave keramike kojom su obloženi zidovi.

Sa šest minareta postala je ravna najsvetijoj džamiji u Meki, pa je sultan, da bi se iskupio, poslao svog arhitektu da uz Haram-džamiju podigne sedmi. A najlepša je priča o tome kako je uopšte dobila šest minareta: po predanju, zbog nesporazuma sultana i arhitekte. Sultan je tražio altın, zlatne minarete; arhitekta je razumeo altı, šest. I tako je jedna pogrešno shvaćena reč dala gradu jedan od njegovih simbola.

To je najbolja priča u objavi, i zato je u naslovu. Čitav simbol Istanbula nastao je iz jedne pogrešno čuvene reči.

Hipodrom

Između Plave džamije i Aje Sofije prostiru se ostaci nekadašnjeg Hipodroma, u svoje vreme najvećeg na svetu, sa sto hiljada mesta. Gradnju je započeo Septimije Sever, a dovršio Konstantin Veliki oko 325. godine. Danas je to pešačka aleja sa tri preostala spomenika.

Teodosijev obelisk od ružičastog granita star je više od tri hiljade godina, donet je iz Tebe u Egiptu. Serpentina je bronzani stub od tri upletene zmije, prvobitno postavljen pred Apolonovim svetilištem u Delfima, u spomen na grčku pobedu nad Persijancima. A pozlaćene figure četiri konja koje su krasile Hipodrom odneli su krstaši, danas stoje na crkvi Svetog Marka u Veneciji.

Veza sa domom

Krstaški pohod koji je opustošio Hipodrom vredi pomenuti i zbog jednog imena. Predvodio ga je mletački dužd Enriko Dandolo, isti onaj čija je unuka Ana bila treća žena kralja Stefana Prvovenčanog i majka kralja Stefana Uroša Prvog. Tako se i na ovom mestu, hiljadama kilometara od kuće, dodiruje naša istorija.

1. Oktobra 2026.8. Oktobra 2026.

Glava u pesku

Tradicionalno je na današnji dan počinjala školska godina na univerzitetima u Srbiji. Namerno kažem „univerzitetima”, jer je to danas reč koja se upotrebljava po potrebi, a u praksi je uglavnom zbirna imenica. Univerziteti u Srbiji su samo okvir u kome funkcionišu prilično samostalni fakulteti, kojima univerzitet kao patron mora poprilično da povlađuje, svestan da postoji samo zato što zakoni ne dozvoljavaju da fakulteti deluju izvan njega.

Taj bolni detalj našeg visokog školstva pominjem u kontekstu početka školske godine, jer je šarolikost datuma kada počinje nastava još jedan pokazatelj labave sprege unutar univerziteta, a često i izraz fakultetske samovolje. Ali tema ovog razmišljanja nije odnos univerziteta i fakulteta, a nije ni upliv politike u akademski život. Ono o čemu razmišljam već duže tiče se pitanja koliko akademska sredina živi sa glavom zavučenom u pesak i to u vreme gotovo dramatičnih tehnoloških promena, koje zadiru u samo biće obrazovanja.

Konkurent van zidova

Praktična primena veštačke inteligencije ne samo da preti, nego je u velikoj meri već promenila način sticanja i provere znanja u gotovo svim elementima. Mislim da to nijednom posleniku u akademskoj sredini ne treba posebno objašnjavati, a ako bi takva potreba postojala, to bi značilo da smo u još većem problemu.

Ponašamo se, međutim, kao da se to dešava nekom drugom. Ni kao pojedinci ni kao zajednica ne reagujemo, a o organizovanom pristupu da i ne govorimo. Činilo mi se da je još pojava interneta i pretraživača bila najava onoga što nas čeka. Ali reagovali smo po onom „svakog čuda tri dana dosta”. A čudo nas je promenilo, hteli mi to da priznamo ili ne. Postali smo asocijalni, jer se sve više i družimo i radimo na daljinu. Nije li najbolji pokazatelj toga besomučno korišćenje telefona svuda, do te mere da smo spremni da ugrozimo i svoj i tuđi život, posvećujući pažnju ekranu dok jurimo auto-putem ili se probijamo kroz gradsku gužvu.

Veštačka inteligencija, kao jedan od servisa interneta, donela je još više mogućnosti da se individualizujemo — jer sve više postaje „naše drugo ja”. Uz nju se osećamo jači i počinjemo da mislimo da nam niko nije ravan.

Ko bi trebalo da prvi oseti

Ali vratimo se obrazovanju. Ono, kao složen aparat, ume da bude tromo i da ne reaguje na promene — a trebalo bi da bude suprotno. Obrazovne institucije i ljudi u njima trebalo bi da prvi prepoznaju huk vremena i ponude odgovarajuća rešenja. Jer to im je i najvažniji zadatak: da stvore prozor kroz koji će nove generacije sticati znanja i svest o svetu u kome žive.

Dok su obrazovne institucije u sebi nosile dozu ekskluziviteta, mogle su i da se komotnije ponašaju. Danas, kada imaju ozbiljnog vaninstitucionalnog konkurenta, sve mora da se menja iz korena. Bojim se da smo već okasnili. Umesto da uzmemo vazduh, stavimo prst na čelo i zapitamo se, za početak, kako dalje, najčešće se krijemo iza zakona i pravilnika. Ne zagovaram kršenje zakona; zagovaram njihovu promenu i prilagođavanje realnosti. Jer bojim se da bi promena nekih pravila i pojedincima i institucijama izbila iz ruku mnoge argumente kojima se danas poštapaju.

Od knjiga kojih nije bilo do knjiga koje niko ne čita

Kada sam započeo studije, jedna od prvih aktivnosti bila je traganje za knjigama po zabitim delovima Beograda, gde su se nalazile „Tehnička knjiga” i „Građevinska knjiga”. Na takvim mestima bi se našao poneki zaostali, prašnjav udžbenik, a sama ta potraga bila je i prvi korak u upoznavanju Beograda. Pošto udžbenika za ozbiljno studiranje praktično nije bilo, moralo se ići na predavanja i hvatati beleške. Ozbiljni strani udžbenici, oni na engleskom, bili su skupi; srećom, odmah su ih prevodili u Sovjetskom Savezu, pa su takvi prevodi bili dostupni po povoljnim cenama.

Danas se od nastavnika traži da, ako želi da napreduje, mora da ima objavljen udžbenik iz oblasti koju predaje. Svakom ozbiljnom poznavaocu visokog školstva jasno je šta taj uzus u praksi znači. Da li je danas uopšte moguće ponuditi štivo koje korisniku donosi nešto kvalitativno novo, posebno u domenu fundamentalnih znanja? Hoće li se u tim tekstovima naći najnovija dostignuća, ili će autori o njima pisati sa zadrškom, vodeći sve vreme računa da se ne koriste tuđim tekstovima i da sve to stane na mali broj stranica?

Za pola veka doživeli smo pun krug: od vremena kada udžbenika nije bilo, do udžbenika koji se štampaju samo da bi se zadovoljila forma.

U Čačku, 1 oktobra 2026. godine

30. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Turska (3): Grad na dva kontinenta

Pre nego što ćemo se smestiti u hotel, predviđeno je panoramsko razgledanje grada, prvo evropskog dela, pa prelazak na azijsku stranu. Pridružuje nam se lokalna vodičkinja Sabina.

Ovaj deo Istanbula zove se Fatih, što na turskom znači „Osvajač”, po sultanu za čije je vladavine 1453. osvojen Carigrad. Tu je većina istorijskih zdanja koja su obeležila sedamnaest vekova postojanja grada: Plava džamija, Sulejmanija koju je podigao Sulejman Veličanstveni, i carska palata Topkapi na obali Bosfora.

Predgrađa nas dočekuju sa mnoštvom novih zgrada i logotipima svetskih firmi. Poseban utisak ostavlja glavna autobuska stanica sa bezbroj perona i savremenih autobusa; kažu da je autobuski saobraćaj u Turskoj toliko razvijen da putnici na dužim relacijama dobijaju i jelo, a svaki autobus ima internet.

Galata i Zlatni rog

Spuštamo se do Zlatnog roga i prelazimo Galata most, u deo grada koji se zove Bejoglu. Galata, ili Pera, jedna je od najstarijih carigradskih četvrti; u srednjem veku bila je đenovljanski kvart, opasan bedemima, sa čuvenom Galata kulom na vrhu. Iznad je trg Taksim sa parkom Gezi, mestom otpora aktuelnoj vlasti, koja je tu nameravala da sagradi tržni centar.

Sa desne strane je istanbulska luka, načičkana kruzerima koji ponekad zbunjuju, jer liče na moderne višespratnice.

Preko Bosfora u Aziju

Pošto nam je cilj da upoznamo i azijsku stranu, upućujemo se ka Bosforskom mostu, puštenom u promet 1973. na pedesetogodišnjicu republike. Bosfor je moreuz koji razdvaja evropski deo Turske od azijskog, spajajući Mramorno more sa Crnim; dug je oko trideset kilometara, a na najužem mestu širok samo sedamsto pedeset metara.

Na azijskoj strani odredište je vidikovac na brdu Čamlidža. Prolazimo kroz uske uličice sa bogataškim vilama, jer je izgradnjom mostova azijska strana postala ekskluzivni deo Istanbula. Sa vrha puca pogled na oba dela grada, iako je dan maglovit, pa se velelepne građevine na evropskoj strani jedva naziru.

Uz obalu Mramornog mora naziru se nova naselja koja pokazuju da se Istanbul sve više širi na azijskoj strani. Na vrhu Čamlidže su i drugi turisti, došli da bace pogled na megapolis raširen na dva kontinenta.

30. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Turska (2): Sinanovo remek-delo

Doručkujemo u restoranu na vrhu hotela, sa pogledom na grad, pa krećemo u obilazak Selimije. Ta džamija, građena od 1568. do 1574. godine, najvažnije je delo najvećeg osmanskog arhitekte Mimara Sinana.

Kupola koja lebdi

Sinan je džamiju završio kad je već zašao u osamdesete. Podignuta je na platou na ivici grada i sa četiri minareta dominira okolinom; minareti su visoki oko devedeset metara, a široki samo četiri. Samo su carske džamije smele da imaju više minareta, Selimija ih ima čak četiri.

Njena kupola je viša od kupole Aja Sofije, što je Sinan voleo da ističe. Iznutra izgleda kao da lebdi, nepoduprta. Dok su starije džamije imale podeljenu unutrašnjost, Sinan je stvorio jedinstven prostor u kome se mihrab, niša okrenuta ka Meki, vidi sa svakog mesta.

Graditelj četiri sultana

Mimar Sinan bio je glavni arhitekta u službi četiri sultana. Pored dva remek-dela, Selimije u Jedrenu i Sulejmanije u Istanbulu, podigao je na desetine džamija, medresa, karavan-saraja, mostova i akvadukata.

Za nas je najzanimljivije njegovo nasleđe na ovim prostorima. Najpoznatije Sinanovo delo kod nas je most Mehmed-paše Sokolovića u Višegradu, a njegov učenik Mimar Hajrudin sagradio je Stari most u Mostaru.

Odlazak ka Carigradu

Jutro je sunčano, sa malo izmaglice. Dok neki od saputnika razgledaju unutrašnjost, mi ostali šetamo dvorištem koje već bojе jesenje boje. Spuštam se do spomenika Mimaru Sinanu, napravim par fotografija, pa se na trgu ispred džamije okupljamo za polazak ka glavnom odredištu, Carigradu.

Do Istanbula ima nešto preko dvesta kilometara, spojenih dobrim auto-putem. Nadomak grada pravimo pauzu za kafu, dobro dođe, jer je ona hotelska više ličila na ciguru.

30. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Turska (1): Bolesnik koji je ozdravio

Granični prelaz na turskoj strani svojom veličinom kao da najavljuje da stižemo u predvorje najvećeg kontinenta. A onih dvestotinak kilometara koliko se Turska pruža u Evropu ostaju kao spomen na sve one osmanske pokušaje da se dokopaju Beča i srca starog kontinenta.

Iako još uvek, po običaju, Turke optužujemo za neku našu civilizacijsku stanku, već prvi dodir sa turskom stvarnošću uverava nas da je, dok smo mi lamentirali nad zlehudom prošlošću, Turska otišla napred. Od „bolesnika na Bosforu”, kako ju je nazvao ruski car Nikolaj Drugi, postala je jedna od najbrže rastućih ekonomija na svetu.

Krenuli smo u pet sati. Put do Sofije uglavnom poznajem, pa su mi misli bile okrenute susretu sa Istanbulom. Ali pre njega čekali su nas Plovdiv i Jedrene.

Grad stariji od Rima

Plovdiv, drugi po veličini bugarski grad, sa istorijom dugom osam hiljada godina spada u najstarije gradove Evrope, stariji je od Rima, Atine i Carigrada. Leži u Trakijskoj niziji, na obalama Marice i u podnožju Rodopa. Kao i mnogi gradovi, formiran je na sedam brežuljaka, od kojih je jedan uništen, pa se danas prostire na šest. Kad ga je osvojio Filip Makedonski, dobio je ime Filipopolis; u Rimskom carstvu se zvao Trimontium, „grad na tri brega”.

Posle kratkog obilaska šetamo pešačkom zonom. Na spoju dve glavne ulice nalazi se Rimski stadion iz doba kad se grad zvao Filipopolis, a odmah pored višekupolna džamija Džumaja iz vremena sultana Murata Prvog. Glavna ulica podseća na beogradsku Knez Mihailovu, sa buticima svih svetskih marki, i neizbežnim lancima brze hrane, koje sam u dnevniku zapisao kao „obeležja globalizacijskog varvarstva”. Znak da su tekovine potrošačkog društva stigle i na nekadašnji istok Evrope.

Grad na tromeđi

Do Jedrena se ide dolinom Marice, najduže reke u unutrašnjosti Balkana. Put od Plovdiva je loš, sve do bugarskog Svilengrada; noć nas zatiče pred granicom, pa uz slabu signalizaciju čak i malo lutamo. Granični prelaz sa turske strane je ogroman, nigde nisam prešao granicu sa toliko traka. A odmah iza nje dočekuje nas auto-put sa savršenim kolovozom. Kažu da je Turska za poslednje četiri godine izgradila preko dve i po hiljade kilometara auto-puteva.

Jedrene su od bugarske granice udaljene dvadesetak kilometara, a od grčke samo sedam, pa su praktično grad na tromeđi tri države. Kod nas su poznate po turskom imenu Edirne. Rimski car Hadrijan osnovao ih je na mestu tračkog naselja i dao im ime Hadrijanopolis, od čega su izvedene i slovenske varijante, Drinopolje, Odrin.

Položaj u ravnici, na ušću dve reke i nadomak granice dva kontinenta, učinio je Jedrene toliko važnim da se pod njegovim zidinama kroz istoriju, sve do dvadesetog veka, odigralo šesnaest značajnih bitaka. Kod nas se ime tog grada najčešće vezuje za Prvi balkanski rat 1913, kada su ga, posle duge opsade, uz pomoć Druge srpske armije zauzeli Bugari.

29. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Maroko (10): Kiša nad Andaluzijom

Posle šest dana u Maroku, četiri dana na španskoj obali bila su predviđena za odmor. Baza je bio Toremolinos, letovalište na Kosta del Solu odakle je i počela cela avantura.

Selo koje su promenili turisti

Toremolinos je nekada bio siromašno ribarsko seoce, prvo mesto na Kosta del Solu koje se razvilo kad je krajem pedesetih počeo uspon turizma u Španiji. Kada je 1959. otvoren hotel „Pez Espada”, bio je to prvi luksuzni hotel na celoj rivijeri; za nekoliko godina novi hoteli i klubovi potpuno su promenili lice mesta.

Jedan detalj mi je privukao pažnju: 2012. godine Mekdonalds je zatvorio svoj restoran u srcu Toremolinosa, a za njim su otišli i drugi lanci brze hrane. Ostali su restorani na plaži sa svežom ribom i plodovima mora. Ispada da je, bar ovde, domaća kuhinja nadjačala svetske lance, što se retko dešava.

Malaga u kiši

Na Uskrs pravimo izlet u Malagu, drugi grad Andaluzije, koji su feničanski moreplovci osnovali u osmom veku pre nove ere. Obilazimo katedralu, sagrađenu na mestu nekadašnje džamije i sama nedovršena, jer joj nedostaje južni toranj. Kao i Toranj Hasan u Rabatu, i ona stoji vekovima nezavršena; kao da me je nedovršenost pratila celim putem.

Malaga je i rodni grad Pabla Pikasa; posetili smo muzej posvećen njemu, sa radovima koje je poklonila njegova porodica.

Ali Malagu će nam obeležiti kiša. Zbog nje nismo videli čuvenu uskršnju procesiju, pa smo, već pokisli, sedeli u restoranu i čekali predah u pljusku. Iskoristili smo ga da odemo do luke i ručamo sardine sa roštilja.

Ni naredni dan nije bio bolji, Malagu smo, umesto razgledanja, proveli u velikoj robnoj kući, čekajući da kiša stane. Nije stala.

Duga nad Toremolinosom

Jedno jutro nas je, na putu ka Malagi, ispratila duga prema obroncima Sijera Mihasa. Bio je to redak lep prizor tih dana.

Poslednje veče u Španiji završili smo u hotelu, uz pesmu i klavirsku pratnju Mire iz Kragujevca, pa se boravak „umetnički” zaokružio.

Sunce koje je zakasnilo

Jutro poslednjeg dana osvanulo je sunčano, baš kad je trebalo krenuti. Silazimo još jednom do obale; šteta što vreme prethodnih dana nije bilo ovakvo, možda bismo se i okupali. Ali tako to biva: Sunce je stiglo tačno na dan rastanka.

Uveče smo poleteli za Budimpeštu, a odatle autobusom za Čačak, istim putem kojim je, deset dana ranije, počela ova avantura na dva kontinenta.

29. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Maroko (9): Toranj koji nikad nije dovršen

Iz Kazablanke se za manje od sat vremena prebacujemo u Rabat, glavni grad Maroka i drugi po veličini. Leži na ušću reke Bu Regreg u Atlantski okean; preko reke je grad Sale, koji se administrativno vodi kao poseban, ali je zapravo spavaonica Rabata.

Osnovan je u dvanaestom veku kao ribat, utvrđena vojna postaja za vojsku koja je trebalo da krene u rat protiv Španije. Treći almohadski vladar preselio je ovamo prestonicu i nazvao je Ribat al-Fatah, „Pobednička tvrđava”, od čega potiče današnje ime.

Gnezdo gusara

Rabat ima i burnu prošlost. Posle 1609. godine Rabat i Sale postali su utočište andaluzijskim Mavrima proteranim iz Španije. Oni su osnovali gusarsku državicu Bu Regreg, koja je opasno ugrožavala plovidbu Mediteranom. Trebalo je više od dva veka i zajednička akcija evropskih pomorskih sila da se gusarstvo suzbije. Od 1912. godine Rabat je prestonica francuske kolonije Maroko, umesto dotadašnjeg Fesa.

Groblje na rimskim ruševinama

Obilazak počinjemo nekropolom Šela, na jugoistoku grada. To je mesto gde su sahranjene generacije sultana dinastije Marinida, a izgrađeno je na ruševinama antičkog grada koji su Rimljani osnovali oko 40. godine nove ere, a i on sam na još starijem feničanskom naselju. Slojevi na slojevima: Feničani, Rimljani, Berberi, pa marokanski sultani, svi na istom mestu.

Toranj koji nikad nije dovršen

Najznačajniji spomenik je Toranj Hasan, minaret džamije koja je krajem dvanaestog veka trebalo da bude najveća na svetu. Ali graditelj, isti onaj Jakub al-Mansur koji je podigao Kutubiju u Marakešu i Hiraldu u Sevilji, umro je pre nego što je dovršio delo. Minaret je dostigao četrdeset četiri metra, otprilike pola predviđene visine i tako ostao zauvek. Od same džamije ostalo je dvesta stubova i počeci nekoliko zidova.

Pored nedovršenog tornja nalazi se mauzolej Muhameda Petog, kralja koji je Maroku doneo nezavisnost, pa staro i novo stoje jedno pored drugog.

Grad bez bila

Smeštamo se u hotel „Rive”, naše poslednje konačište u Maroku. Posle večere pokušavamo kratku šetnju, ali brzo odustajemo i vraćamo se na počinak.

Rabat je bio naše poslednje boravište u Africi. Upoznali smo neke od njegovih najvažnijih znamenitosti, ali nekako nam je, sem možda u Marakešu i medini u Fesu, svuda nedostajao onaj pravi susret sa duhom grada, sa njegovim bilom.

29. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Maroko (8): Rikov bar kojeg u filmu nije bilo

Iz Marakeša se modernim auto-putem brzo prebacujemo do Kazablanke, dvesta pedeset kilometara ka Atlantiku. Kazablanka je najveći grad Maroka, sa skoro pet miliona stanovnika, i njegova ekonomska prestonica. Osnovali su je Portugalci 1575. godine, na mestu razorenog berberskog sela, i dali joj ime Casa Branca, „bela kuća”.

Novi grad je u francuskom periodu projektovao arhitekta Anri Prost, i to kao model modernog grada; građevine su uglavnom u špansko-mavarskom stilu i stilu art dekoa.

Najviši minaret na svetu

Glavna znamenitost je džamija Hasana Drugog, podignuta na samoj obali Atlantika. Može da primi dvadeset pet hiljada vernika unutra i još osamdeset hiljada na platou ispred. Njen minaret, visok dvesta deset metara, najviši je na svetu; sama džamija je najveća u severnoj Africi i treća po veličini na svetu. Građena je od 1980. do 1993. godine i, prema procenama, koštala je oko osamsto miliona dolara.

Trg na kome kuca gradsko bilo

Slobodno vreme provodimo oko Trga Ujedinjenih nacija, ka kome vode sve glavne gradske arterije. Sa bankama, prodavnicama, hotelima i restoranima, tu kuca bilo Kazablanke. Koristim priliku da Nešu pošaljem razglednicu, nažalost, sa panoramom grada, jer smo pored replike Rikovog bara samo prošli.

Bar kojeg u filmu nije bilo

Uz Kazablanku svako prvo pomisli na film sa Hemfrijem Bogartom i Ingrid Bergman. Ali Rikov bar, „Rick's Café”, otvoren je tek 2004. godine, kao uspomena na taj film. Napravljen je u stilu starog dvorišta pored zidina medine, sa lukovima, mesinganim svetiljkama i autentičnim klavirom iz tridesetih; svaki pijanista, kažu, mora da zna da odsvira glavnu melodiju iz filma.

Ono što malo ko zna jeste da film „Kazablanka” nikada nije ni sniman u Kazablanci, cео je nastao u holivudskom studiju. Tako je i ovaj bar zapravo uspomena na mesto koje u stvarnosti nije ni postojalo. Napuštamo grad pomalo razočarani što u njemu nismo proveli više vremena.

28. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Maroko (7): Trg koji eksplodira u sumrak

Obilazak Marakeša počinjemo srednjovekovnim vrtom Menara, sagrađenim u dvanaestom veku. Paviljon sa malom zelenom piramidom i veštačkim jezerom nalazi se usred plantaže voća i maslina. Jezero je snabdevano vodom starim hidrauličnim sistemom koji je dovodi iz planina tridesetak kilometara daleko, a služilo je za navodnjavanje plantaže kroz mrežu podzemnih kanala.

Stepenice za mujezina na konju

Odatle odlazimo do džamije Kutubije, najveće u Marakešu. Njen minaret, visok šezdeset devet metara, dovršen je krajem dvanaestog veka i poslužio je kao uzor za Hiraldu u Sevilji i Hasanov toranj u Rabatu. Ime džamije potiče od trgovaca knjigama čije su se tezge nekada nalazile na trgu pred njom.

Unutar minareta nisu stepenice nego blaga rampa, da bi se mujezin mogao popeti čak i na konju.

Palata i grobnice

U medini, okruženoj sa šesnaest kilometara bedema, obilazimo palatu El Bahiju, koju je krajem devetnaestog veka za sebe sagradio vezir Si Musa. Ima prelepu baštu i unutrašnja dvorišta sa stablima banana, fontanama i mozaicima; plafone krase oslikane kedrove daske, a prozore vitraži. Tokom kolonijalnog doba u njoj je stanovao francuski guverner.

Posećujemo i grobnice dinastije Sadi, sagrađene na prelazu iz šesnaestog u sedamnaesti vek. Posle smene dinastija kompleks je bio zatrpan i ponovo otkriven tek 1917. godine. Sale su ukrašene rezbarijom, a nadgrobne ploče izrađene od mermera iz Karare.

Prodavci vode

Popodne provodimo obilazeći sukove oko trga Džema el Fna. Trgom dominiraju tezge sa pomorandžama, na kojima se za sitne pare dobija sok isceđen pred tobom. Odmah upadaju u oči prodavci vode u živopisnoj odeći, sa tradicionalnim mešinama i mesinganim šoljama.

Trg je sa jedne strane oivičen sukovima, a sa druge hotelima i kafeima čije terase gledaju na vrevu. Ne tako davno, u aprilu 2011, bomba postavljena u jednom od tih kafea ubila je sedamnaest ljudi. Taj podatak stoji tiho pored sve te vreve, kao podsetnik da je i najživlje mesto ranjivo.

Trg koji eksplodira

Posle predaha vraćamo se na Džema el Fna u sumrak. Trg koji je i preko dana bio pun ljudi kao da je eksplodirao. Na sve strane okupljene su grupe oko akrobata, žena koje proriču sudbinu, majstora tetovaže, krotitelja zmija. Šire se dimovi sa roštilja, a ljudi u đelabijama pozivaju da se proba njihov specijalitet.

Posle muvanja kroz taj ljudski mravinjak, odlučujemo da dešavanja posmatramo sa terase restorana, uz kafu na magrebski način. Kupujemo urme i, uz još jedan prolazak kroz uzavreli trg, polako se opraštamo od Marakeša.

Bio je to oproštaj sa gradom u kome se dodiruju Orijent i Evropa, gde je lako zaboraviti da si na afričkom tlu, a opet dovoljno je doći na Džema el Fna pa da se osetiš vraćen u vreme velikih marokanskih vladara.

28. Septembra 2026.8. Oktobra 2026.

Maroko (6): Afrički Zlatibor

Od Fesa do Marakeša ima bezmalo petsto kilometara, pa nas je čekalo putovanje od skoro dvanaest sati. Srećom, put nije bio naporan, iako smo prešli lanac Srednjeg Atlasa. Planinski venci pružaju se pravcem sever-jug, pa se između njih nalaze plodne doline pune vlage koju donose vetrovi sa Atlantika. Prepreka je jedino Visoki Atlas, on zaustavlja te vlažne talase, pa sa druge strane, prema istoku, počinje pustinja.

Afrički Zlatibor

Prvu pauzu pravimo u zimskom centru Ifranu, na oko hiljadu šesto metara. Dočekuje nas čisto planinsko mesto obasjano suncem. Malo je prohladno, ali kafu ipak pijemo u bašti restorana. Pomalo liči na Zlatibor. Na berberskom jeziku Ifran znači „jama”; ovde je 11. februara 1935. izmerena najniža temperatura ikada zabeležena u Africi, minus dvadeset četiri stepena.

Ifran je osnovan kao planinska stanica, mesto gde su kolonijalne porodice provodile vrele letnje mesece, po uzoru na „grad-park”, sa letnjim kućama u alpskom stilu, ograđenim vrtovima i drvoredima. Boravak u mestu gde je takoreći do juče bilo snega deluje nestvarno kad se setimo da smo u Africi. Uostalom, ceo ovaj put kroz Srednji Atlas deluje iznenađujuće, mešaju se zasadi agava i kaktusa sa kedrovim šumama.

Puške i mek islam

Usput nailazimo na vašar na kome živopisno obučeni jahači pokazuju veštinu jahanja uz pucnjavu iz dugačkih starinskih pušaka. Manifestacija je lokalnog karaktera, ali po svemu što smo nakratko videli reč je o događaju koji vredi videti, jedna od stvari koje bi Maroko mogao da pokaže svetu.

Treba se podsetiti da je u Maroku na delu „mek” islam, u restoranima može da se popije i alkohol, pre svega pivo i vino, i to domaće proizvodnje. Od svih zemalja severne Afrike, Maroko ima najbolje prirodne uslove za proizvodnju kvalitetnog vina; danas je drugi proizvođač u arapskom svetu, posle Alžira.

Ručak u „Parizu”

Sledeće pauze pravimo u restoranima pored puta, pomalo iznenađeni što se u ovoj dubokoj marokanskoj provinciji nalaze pristojna mesta. Sa jedne terase vidi se kako na malom prostoru rastu jabuke, kajsije, masline, smokve i kaktusi, za nas sa Balkana neobičan spoj.

Ručamo u Beni Melalu, u restoranu zvučnog imena „Pariz”. Spolja ne ostavlja utisak, ali unutra je sasvim u redu; hrana je raznovrsna i odlična. Jedino se ne usuđujem da probam sveže povrće, još se prisećam stomačnih problema iz Egipta i Izraela od pre četiri godine.

Crveni grad

U Marakeš ulazimo u smiraj dana. Putevi su oivičeni palmama, koje su ovde skoro sveto drvo, za njihovo sečenje zaprećene su visoke kazne. Na pojedinim mestima primećujemo veštačke palme, koje maskiraju antene mobilne telefonije.

Marakeš se ubraja u četiri carska grada Maroka. Zovu ga „biser juga” i „crveni grad”, jer su fasade svih zgrada boje pečene gline. Ime potiče iz berberskog jezika i znači „Božja zemlja”. Smeštamo se u hotel „Divan”, koji se nalazi u Jugoslovenskoj ulici.

Chez Ali

Poseta takozvanom nacionalnom programu kod mene uvek izaziva podozrenje, jer se po pravilu radi o ugođaju za znatiželjne turiste. Ali „Chez Ali” bio je pravo otkrovenje. U ambijentu arapskih palata, pod šatorima, služe se harira-supa, jagnjetina, kuskus, slatkiši, voće i tradicionalni čaj od nane. Uz to gosti uživaju u nacionalnoj muzici iz raznih delova Maroka, a na kraju se na areni sa tribinama okupljaju da gledaju borbe i akrobacije konjanika. Spektakl se završava vatrometom.

Tako se završio još jedan dan u Maroku. Uglavnom smo ga proveli u autobusu, ali česti odmori u zanimljivim ambijentima i prolazak kroz egzotične krajeve Srednjeg Atlasa učinili su da put protekne bez većeg napora, iako smo prešli preko četiristo kilometara.