Punih trideset godina naše društvo prolazi kroz takozvanu tranziciju, prelazak sa socijalističke na kapitalističku privredu. Već sama dužina tog procesa pokazuje da u njemu nismo bili naročito uspešni. Jedan od najvećih gubitnika tranzicije su znanje i iskustvo. Gašenjem i tihim propadanjem preduzeća iskusni stručnjaci su gurnuti na margine društva, a zajednica je izgubila značajan resurs. Zato se s pravom postavlja pitanje da li i kako stručnjaci koji su ostali izvan novih privrednih tokova mogu da pomognu društvu. Nismo dovoljno bogati da bismo dozvolili da kapital ugrađen u njihovo znanje i iskustvo ostane neiskorišćen.
Studenti u Srbiji i dalje izlaze sa fakulteta sa solidnim teorijskim znanjem, ali im nedostaje praktičnih znanja koja bi im omogućila da se brže uključe u konkretne poslove. Upravo to od fakulteta očekuju poslodavci. Pošto se to ne može promeniti preko noći, tu je prilika za iskusne stručnjake: da budućim inženjerima pomognu da steknu što više praktičnog znanja. To mogu da rade u naučno-tehnološkim parkovima, inovacionim i startap centrima, koji niču po srpskim gradovima, ili na fakultetima, kroz praktičnu nastavu, gde bi mlade upoznavali sa principima projektovanja, inženjeringa i razvoja novih sistema i proizvoda. Tako bi istovremeno produžili i svoj radni vek.
Polazeći od toga, 2019. godine grupa iskusnih inženjera iz Čačka formirala je neformalno udruženje pod imenom TIM. Okupljamo inženjere različitih struka (elektrotehnike, računarstva, elektronike, mikroelektronike i mašinstva), koje povezuju dugogodišnje profesionalno iskustvo i interesovanje za rešavanje konkretnih tehničkih i razvojnih problema. Osnovna ideja je da se čačanskim firmama i firmama iz okruženja ponudi saradnja: savetovanje, pomoć u unapređenju tehnologija koje koriste i podrška u održavanju i otklanjanju kvarova na opremi. Ta saradnja ne podrazumeva unapred komercijalni odnos. Za početak je pre svega volonterska, a ako dovede do konkretnih rezultata, biće u interesu firmi da se nastavi i na komercijalnoj osnovi.
Ovakve inicijative trebalo bi da budu signal i državi da razmisli o uslovima za angažovanje iskusnih stručnjaka, pa i onih na zalasku karijere, u prenošenju znanja mladima. Pogotovu sada, kada je odliv mladih stručnjaka iz Srbije sve veći i kada taj gubitak treba nadoknaditi.
Grupu smo osnovali Miodrag Kukić i ja. O njenom radu, projektima i stručnim temama pišemo zajedno na portalu TIM Čačak.
Možda ću biti malo dosadan ako ponovim maksimu: „Put do pakla popločan je najboljim namerama.“ Ali mislim da stanje doktorskih studija nije posledica nečije smišljene i loše namere. Pre će biti da je reč o posledicama loših procena i ishitrenih odluka donetih na osnovu njih.
SR Jugoslavija, pa time i Srbija, nisu bile potpisnice „Bolonjske deklaracije“. Posle oktobarskih događaja 2000. godine deklaracija je potpisana i odmah se krenulo u promene visokog obrazovanja i naučnoistraživačke delatnosti. Posao je formalizovan 2005. godine, donošenjem novog zakona. U međuvremenu, otprilike od 2003. do 2010. godine, na konferenciji „Trend“, posvećenoj trendovima razvoja nauke i obrazovanja, raspravljalo se o praktičnoj primeni Bolonjskog procesa u Srbiji.
Nažalost, na tim skupovima malo je pažnje posvećivano stvarnom stanju u tim oblastima i procenama kako će se one razvijati. Pre svega, nije se gledalo kolike su potrebe svih delova društva za visokoobrazovanim kadrovima, a posebno za doktorima nauka. Pretpostavljalo se da će doći do privrednog buma i da će privreda i država lagodno finansirati doktorske studije.
Novi zakon je uveo i strukovne studije, koje je trebalo da obezbede kadrove koji će se lakše i brže uključivati u radne procese kakve traži privreda. Ipak, prioritet su i dalje imale akademske studije. A jedan od uslova da visokoškolska ustanova ima akademske studije, odnosno da bude akreditovana, bio je da ima i doktorske akademske studije. Tu dolazimo do suštine problema. Sve je to bilo lako zamisliti i staviti na papir, ali teško sprovesti u praksi.
Od samog starta zakazala je akreditacija, jer se sve odvijalo po principu „kadija te tuži, kadija ti sudi“. Lako se moglo desiti da fakultet ocenjuju recenzenti sa fakulteta koji su upravo nastavnici prvog fakulteta ocenjivali. I tako u krug.
Nastavni planovi doktorskih studija bili su, u načelu, loši. Nisu obezbeđivali znanja kakva treba da ima budući doktor nauka. Doktorske studije nisu bile vezane za konkretna istraživanja na fakultetima. Najzad, studije se najčešće nisu odvijale u kontinuitetu: studenti nisu sve vreme bili na fakultetu. Ti problemi su, u stvari, putokaz kako treba razmišljati pri koncipiranju i izvođenju doktorskih studija.
Preduslovi
Preduslovi uspešnih doktorskih studija su:
da su vezane za konkretan istraživački projekat, koji je definisan ili već u toku pre nego što se u njega uključe studenti kao istraživači;
da znanje koje student stiče bude vezano za istraživanje u kome učestvuje, što znači da rukovodilac, u skladu sa programom istraživanja, određuje predmete kroz koje će se student teorijski pripremiti;
da student tokom studija ima radno mesto i uslove za svakodnevni istraživački rad, po mogućstvu i honorar za istraživačke poslove, ako za istraživanje postoji novac. Status studenta doktorskih studija trebalo bi da mu daje pravo da bude angažovan kao asistent na svom fakultetu, ali tako da taj angažman ne ugrožava njegov istraživački rad.
I ovde ostaje nekoliko nepoznanica. Pre svega, kako finansirati doktorske studije svakog pojedinca. Nepoznato je i njihovo stvarno trajanje. Po nastavnim planovima i programima, doktorske studije bi trebalo da se završe za tri godine. Onako kako se sada izvode, to je praktično nemoguća misija. Ali nije nemoguće: dobrom organizacijom doktorske studije mogu se završiti maksimalno efikasno.
Pošto student može da upiše doktorske studije odmah posle osnovnih i master studija, postavlja se pitanje koliku će ekspertizu imati kada ih završi. Zato se nameće jedno, na prvi pogled retoričko pitanje: da li znanja stečena na doktorskim studijama kod nas daju studentu pravo da ponese zvanje doktora nauka?
Kako se postaje doktor nauka
Stečena znanja proveravaju komisije, koje u dve instance potvrđuju da je student stekao uslove da javno brani disertaciju. Pošto je disertacija pre odbrane određeno vreme dostupna javnosti, i javnost je uključena u proveru kvaliteta budućeg doktora nauka. Komisijska ocena odvija se u dve faze.
Prva faza
Ustanova u kojoj se izvode doktorske studije formira komisiju za ocenu podobnosti teme i kandidata. Komisija na osnovu položenih ispita, ranijih rezultata i obrazloženja koje student podnosi uz prijavu teze predlaže odluku i o tome izveštava nastavno-naučno veće, koje odlučuje. Posle uvida javnosti u izveštaj komisije i odluku veća, konačnu odluku donosi stručno veće univerziteta za naučnu oblast kojoj disertacija pripada. Tada se određuje i mentor, koga je predložila komisija.
Druga faza
Kada je istraživanje sprovedeno i disertacija napisana, mentor o tome obaveštava nastavno-naučno veće. Veće formira komisiju za pregled i ocenu disertacije. U praksi student pred tom komisijom i javno brani disertaciju, mada to nije obavezno, jer se za odbranu može formirati i druga komisija. Po pravilu, mentor ne bi trebalo da bude član nijedne od tih komisija. Po sadašnjem zakonu, da bi komisija uopšte razmatrala disertaciju, student mora tokom njene izrade da objavi bar jedan rad u časopisu sa takozvane SCI liste.
Doktorske studije završavaju se odbranom teze pred komisijom koju određuje nastavno-naučno veće fakulteta, a potvrđuje stručno veće univerziteta. Ranije je bilo uobičajeno da komisija ima pet članova, a danas su tri člana gotovo postala standard. I to na neki način potvrđuje da su doktorske studije u praksi postale formalnije. Sadašnji nastavnici se sablažnjavaju na tvrdnju da su današnje doktorske studije praktično na nivou nekadašnjih magistarskih. Nažalost, mnogi objektivni pokazatelji govore da je baš tako.
Lično viđenje
Već sam ukazao na mnoge probleme koji prate doktorske studije u Srbiji. Bilo bi nepošteno reći da se na svim fakultetima podjednako loše izvode. Ali mnogo je direktnih i indirektnih pokazatelja da ne daju rezultate kakvi se očekuju. Dve najtanje karike su nastavni plan i program i tok istraživanja i izrade disertacije. Skup predmeta koji čini nastavni plan ne daje dovoljan okvir za sticanje znanja iz mnogih užestručnih oblasti iz kojih studenti na kraju rade istraživanje i disertaciju.
Načelno, moguće je da student položi ispite, a da mu stečeno i provereno znanje uopšte ne bude potrebno u kasnijem istraživanju i radu na disertaciji. S druge strane, istraživanje koje treba da bude predmet disertacije vrlo često se odvija van fakulteta i njegovih laboratorija, bez stalnog kontakta sa mentorom. Ima i niz drugih elemenata koji su formalno-pravno zadovoljeni, ali u suštini nose slabosti koje neminovno utiču na kvalitet doktorskih studija. Imajući sve to u vidu, moje viđenje organizacije doktorskih studija moglo bi se izraziti ovako.
Nastavni plan i program
Nastavni plan i program ne može biti sveden na nekoliko predmeta, koji često proističu iz želje nastavnika da predaju na doktorskim studijama. Predmeti doktorskih studija u određenoj naučnoj disciplini moraju biti podeljeni u nekoliko grupa. Prvu grupu čine predmeti fundamentalni za struku, ali sa dubinom i obimom gradiva mnogo većim nego na osnovnim studijama, čak i kada se predmet isto zove.
Drugu grupu čine predmeti koji neposredno uvode u materiju istraživanja i disertacije. Ako je istraživanje multidisciplinarno, treba da postoje i predmeti koji daju odgovarajuća znanja iz drugih oblasti. Zato se pri akreditaciji studijskog programa ne bi fiksirali predmeti, već pravila po kojima se predmeti biraju i ko su potencijalni nastavnici. O tome više u nastavku, kod izbora predmeta i uloge mentora.
Konkurs
Po sadašnjim pravilima, konkurs za doktorske studije podrazumeva prijem određenog broja studenata, utvrđenog akreditacijom. Već sam rekao koje probleme to donosi. Student upisom na doktorske studije kao da ide „grlom u jagode“: ne zna čime će se baviti u istraživanju, mora sam da bira predmete i, naravno, ne zna mentora koji će ga voditi kroz najvažniji deo posla, izradu disertacije. Zato smatram da bi priprema konkursa i sam konkurs trebalo da izgledaju drugačije.
Tokom prethodne školske godine nastavnici koji imaju istraživanje u okviru koga se može uraditi disertacija prijavljuju komisiji za doktorske studije potrebu za određenim brojem istraživača u svojstvu studenata doktorskih studija. Pri tome, po utvrđenim pravilima, predlažu i kolege koje bi tim studentima bile mentori.
Komisija analizira predložena istraživanja i potencijalne mentore. Na osnovu pozitivno ocenjenih istraživanja utvrđuje se broj mesta za koja se raspisuje konkurs. Posle konkursa se oko izabranih mentora formiraju komisije, koje razgovaraju sa prijavljenim kandidatima i biraju među njima. Pri izboru treba voditi računa o uspehu kandidata, prethodnom iskustvu, sklonostima i želji da se usavršava u određenoj oblasti. Izabrani kandidati stiču pravo na upis. Važno je i pitanje ko snosi troškove doktorskih studija, ali o tome će biti posebno reči.
Izbor predmeta
Kada se kandidati upišu, mentor, koji zna predmet istraživanja, zajedno sa kandidatom određuje predmete koji će činiti njegov nastavni plan i program. Mentor sa predmetnim nastavnikom utvrđuje šta se od studenta očekuje da savlada u svakom predmetu. Plan i program za svakog kandidata potvrđuju komisija za doktorske studije i nastavno-naučno veće fakulteta.
O ulozi mentora, organizaciji istraživanja i vrednovanju njegovih rezultata biće reči u sledećem nastavku.
Na stanje naučnoistraživačke delatnosti u Srbiji negativno su uticale i institucionalne promene u obrazovanju istraživača, do kojih je došlo u poslednjih petnaestak godina. Uzrok je voluntaristički pristup reformi visokog obrazovanja posle društvenih promena 2000. godine, odnosno nekritičko organizovanje ovog nivoa obrazovanja po uzusima takozvane „Bolonjske deklaracije“. Tako je srušen jedan sistem obrazovanja i uveden novi, a da nisu izgrađeni mehanizmi za njegovu korekciju ako krene stranputicom.
Stranputice
Novi sistem je vrlo brzo pokazao sve svoje nedostatke. Oni se pre svega ogledaju u inflaciji „doktora nauka“, dakle ljudi na kojima bi trebalo da počiva budućnost naučnog rada u Srbiji. Rizikujem da ne budem u potpunosti u pravu i da zbog toga budem kritikovan, ali izneću sledeću tvrdnju: većina novih doktora nauka koji su to zvanje stekli posle 2005. godine nije prošla kroz realan istraživački proces. Rezultati predstavljeni u njihovim disertacijama nisu nastali u okviru naučno utemeljenog istraživačkog projekta. Uglavnom se radilo o ad hoc istraživanjima, čiji je smisao bio da budu oblanda za sticanje zvanja.
Izneću još jednu smelu pretpostavku. Analiza doktorskih disertacija odbranjenih posle 2005. godine pokazala bi da se gotovo svaka naslanja na zaseban projekat. A analiza istraživačkih projekata rađenih u to vreme u Srbiji pokazala bi da ih je bilo znatno manje.
Stanje naučnoistraživačke delatnosti odavno zaslužuje sveobuhvatnu i iscrpnu analizu, bez bojazni od zaključaka do kojih će se doći. Uzmimo, na primer, pad Univerziteta u Beogradu na „Šangajskoj listi“. Umesto da se stavi prst na čelo i počne konstruktivno razmišljanje, odmah kreće jalovo traženje krivca. Nosioci borbe za promene trebalo bi da budu pre svega sami istraživači. Ali izgleda da su oni, i pored svega, zadovoljni onim što dobijaju za svoj takozvani naučni rad. Ili pod promenama podrazumevaju nešto drugo: više para za honorare, i to da ne treba ljutiti onoga kod koga je kesa sa novcem.
Doktorske studije
Do sada sam ukazao na neke činjenice koje delimično odražavaju stanje naučnoistraživačke delatnosti u Srbiji. Zaključci koje sam ponudio zasnivaju se više na mom iskustvu nego na sistematskoj analizi. Zato se u nastavku neću baviti samo kritikom, već ću pokušati da procenim kako ovu vitalnu delatnost učiniti uspešnijom.
Nije mi poznato da li je neko pokušao da utvrdi realno stanje naučnoistraživačke delatnosti u Srbiji. Za početak bi trebalo odrediti period koji bi takvo istraživanje obuhvatilo. Zakon iz 2005. godine uneo je u visoko obrazovanje bitne strukturne promene, takozvanu „Bolonju“. Racionalno bi bilo napraviti presek za petnaest godina, od 2005. do 2020. Mislim da je to dovoljan period da se procene efekti novog pristupa obrazovanju istraživača. Iako je moguće da ću nešto preskočiti, mislim da takvo istraživanje treba da obuhvati:
broj studenata koji su u tom periodu upisali doktorske studije;
broj studenata koji su studije okončali odbranom doktorske disertacije;
vezu između verifikovanih istraživačkih projekata i tema odbranjenih disertacija;
gde su novi doktori nauka našli zaposlenje posle studija.
Namerno sam izostavio dužinu trajanja studija, kao i raspodelu disertacija po naučnim oblastima i slično, jer se takvi podaci obično koriste za zamagljivanje suštine. A suština je u dva pitanja:
Koji je cilj organizovanja doktorskih studija?
Kako treba organizovati doktorske studije?
Visoko obrazovanje u Srbiji odvija se na tri nivoa. Takva struktura uvedena je po uzusima „Bolonjske deklaracije“, i to, kao što sam rekao, prilično ad hoc. Bio je to jedan od pokušaja da se što pre uskladimo sa pravilima Evropske unije i postanemo njeni članovi. Pre nego što pređem na doktorske studije, treba nešto reći i o ostalim nivoima.
Osnovne studije kod nas po pravilu traju četiri godine, a za njima slede master studije u trajanju od jedne godine. Ako se setimo da su studije tehnike ranije trajale pet godina, ova dva nivoa zajedno traju koliko i nekadašnje studije. Master studije bi trebalo da omoguće specijalizaciju u jednom segmentu struke, ali to kod nas uglavnom nije urađeno. Na tehničkim fakultetima to je u suštini nekadašnja peta godina, samo preimenovana u master studije.
Master studije ne pominjem slučajno. Sadašnja struktura gotovo isključuje stručnjake iz privrede koji bi posle stečenog iskustva iz prakse želeli da nastave školovanje. Uzmimo inženjera koji posle osnovnih studija počne da radi. Ako posle nekoliko godina odluči da nastavi školovanje, mora prvo da završi master studije, iako njegovo znanje, a pogotovo iskustvo iz prakse, višestruko prevazilazi ono što ima svršeni master student. O razlici između doktora nauka koji je do tog nivoa stigao neprekinutim studiranjem i onoga ko se na taj korak odlučio iz prakse ne treba posebno govoriti.
U nastavku će biti reči o tome kako se doktorske studije izvode i kakve to posledice ima po kvalitet istraživača, onih koji treba da održe ili podignu nivo naučnog rada u Srbiji.
Imamo li odgovore?
Odgovor na prvo pitanje ne može se odvojiti od visokog obrazovanja. Prema zakonu, nastavnici na ovom nivou mogu biti samo lica sa doktoratom iz odgovarajuće oblasti. To znači da se doktorske studije organizuju iz dva razloga:
da se obezbede budući nastavnici visokoškolskih ustanova, koji će se istovremeno baviti naučnim radom u svojim institucijama;
da se obezbede kadrovi za naučni rad u samostalnim istraživačkim institucijama: institutima, istraživačkim laboratorijama, centrima izvrsnosti, razvojnim centrima i drugim.
Iz dosadašnje prakse proističe nekoliko potpitanja, koja su ujedno podloga za traženje odgovora na drugo pitanje. Na samom početku treba ukazati na zavrzlamu u organizovanju doktorskih studija. Ako pođemo od premise da doktorske studije moraju biti naslonjene na realno i utemeljeno naučno istraživanje, postavlja se pitanje: kakve su mogućnosti obrazovnih institucija u Srbiji da imaju takve studije? S druge strane, zakon obavezuje visokoškolske ustanove da imaju doktorske studije, jer je to jedan od uslova za akreditaciju. Tu smo kod jednog od ključnih razloga zbog kojih su doktorske studije u Srbiji takve kakve jesu. Pogrešno postavljena načela autonomije univerziteta prepuštaju visokoškolskim ustanovama da se same staraju o kvalitetu, u ovom slučaju doktorskih studija. Akreditaciona provera mora biti strožija po svim osnovama, a posebno kada su u pitanju doktorske studije.
Iako se akreditacija sprovodi već skoro dve decenije, stiče se utisak da Nacionalno akreditaciono telo (NAT) veoma malo radi na unapređenju tog procesa. Pre svega, reč je o kompetentnosti članova akreditacionih komisija za pojedine studijske programe. Iole upućeni poznavaoci pojedinih struka ostaju zatečeni nekim nastavnim planovima i programima koji su prošli akreditaciju.
Dodatni problemi
Mnoge visokoškolske ustanove očigledno kubure sa ispunjavanjem akreditacionih uslova. Umesto da se problemi rešavaju, nadležni donose polovična rešenja, koja više liče na dimne zavese iza kojih se kriju stvarne slabosti. Konkursi za doktorske studije formalno se raspisuju svake godine. Pri tome se prave veliki propusti, da ne kažem prekršaji. Pre svega, upisuju se studenti koji po više osnova ne ispunjavaju postavljene kriterijume. Na mnogim fakultetima kao spasonosno rešenje koriste se diferencijalni ispiti, što je tek prvi korak u obesmišljavanju najvišeg nivoa obrazovanja.
Diferencijalni ispiti predviđeni su za slučaj kada nadležni organ fakulteta proceni da kandidat nema znanja iz oblasti koje su fundamentalne za struku iz koje upisuje doktorske studije, odnosno kada na prethodnim nivoima (osnovnim i master studijama) nije polagao ispite iz tih oblasti. Po pravilu, dodatni ispiti se propisuju i kandidatima koji na prethodnim nivoima studija nisu imali odgovarajući uspeh.
Postoje i paradoksalne situacije: na nekim fakultetima dodatni predmeti se propisuju studentima koji su sa odgovarajućim uspehom završili akreditovane studijske programe upravo iz struke za koju konkurišu. To je čak kršenje zakona, pa i dokumenta na koji se svi tako zdušno pozivaju, „Bolonjske deklaracije“. Da li to znači da su neki fakulteti postavljeni iznad zakona Srbije i da sebi daju za pravo da procenjuju kvalitet studija na drugim akreditovanim fakultetima i programima?
Bilo je i slučajeva da su pod maskom dodatnih ispita na pojedine programe upisivani kandidati sa potpuno neodgovarajućim završenim studijama. Dodatni predmeti im pri tome uopšte nisu obezbeđivali fundamentalna znanja iz oblasti doktorskih studija. Neki od tih studenata su na volšeban način okončali studije i stekli zvanje doktora nauka, a da nijedan fakultetski organ zadužen za unutrašnju proveru kvaliteta nije reagovao. O spoljašnjoj proveri ne treba ni govoriti.
Ovde treba dotaći još jedan veliki problem domaćeg visokog školstva: fakultete sa prilično heterogenom obrazovnom strukturom, na kojima se izvode međusobno veoma udaljeni studijski programi. Može se razumeti želja zaposlenih da tom raznovrsnošću privuku što više studenata. Ali je neshvatljivo ponašanje NAT-a, koje je takvim fakultetima dalo akreditaciju, iako je očigledno da na njima nema dovoljno kompetentnih nastavnika za sve struke koje se izučavaju.
Ta praksa pokazuje i da unutar pojedinih univerziteta postoje mali univerziteti. Zato u okviru istog univerziteta postoje fakulteti sa ne samo srodnim, već i identičnim studijskim programima. Pored svih drugih nelogičnosti, najbanalnije je to što se fakulteti istog univerziteta međusobno takmiče. Umesto da univerzitet bude kompaktna celina sa jakim obrazovnim, a posebno istraživačkim centrima, sve je u najmanju ruku razvodnjeno.
U takvim okolnostima doktorske studije se izvode po prilično heterogenim nastavnim planovima i bez pravog bavljenja istraživanjem. Zato ne treba da čude ostvareni rezultati. Već ova kratka analiza pokazuje da su doktorske studije konceptualno postavljene na pogrešan način. Odgovor na drugo pitanje zato treba tražiti u promeni samog koncepta. Ako se to ne učini što pre, samo će se produžiti agonija u koju polako tone visoko obrazovanje i naučnoistraživačka delatnost u Srbiji.
Promena koncepta doktorskih studija, a donekle i naučnog rada, ne znači povratak na staro. Pre svega, mora se izaći iz plašta forme i baviti se suštinom naučnog rada i vrednovanjem njegovih rezultata, a ne poput mantre ponavljati: „Tako je po Bolonji!“ Suštinski, sticanjem zvanja doktora nauka kandidat treba da bude osposobljen za samostalan istraživački rad i rukovođenje istraživačkim projektima. Danas se stiče utisak da mu ovo zvanje omogućava tek da postane pripravnik za samostalne istraživačke poslove.
Veliki problem istraživanja i visokog obrazovanja u Srbiji je izraženi normativizam. Da bi se vrednovanje rezultata pojedinaca objektiviziralo, definisana su pravila i kriterijumi koje treba ispuniti. Zato su pojedinci po pravilu okrenuti ispunjavanju kriterijuma. Uz to je stvoreno stanje u kome ispunjen kriterijum automatski znači napredovanje. To značajno utiče na doktorske studije, jer ih nastavnici doživljavaju samo kao sredstvo za ispunjavanje kriterijuma.
Veza naučnog rada i doktorskih studija danas je dodatno individualizovana. Kandidati se često vide kao neko ko treba da pomogne mentoru, članovima komisije, pa i nastavnicima kod kojih polaže ispite, da ne kažem da im obezbedi parametre, čitaj radove, za napredovanje u nastavničkoj hijerarhiji ili druge pogodnosti.
Najveći broj kandidata, uz to, doktorske studije završava izvan konteksta ozbiljnog istraživanja. Obično su to ad hoc ideje, koje nisu uobličene u jasno definisano istraživanje, kroz utemeljen naučni projekat koji je odobrilo neko telo, makar na nivou samog fakulteta.
Nastavak: Istraživanje u Srbiji (3): Kako doktorske studije učiniti dobrim
Pisati o istraživačkoj delatnosti u Srbiji nije nimalo lako. Pogotovo ako se gleda poslednjih trideset godina, za koje je malo reći da su bile turbulentne.
Može se smatrati da je u doba socijalizma istraživanje tretirano kao društvena nadgradnja, u punom smislu te reči. To znači da se svesno nalazilo na takozvanoj troškovnoj strani društva. S pravom se očekivalo da će nauka i istraživanje omogućiti Jugoslaviji da se svrsta u red razvijenih zemalja. Kako se o tome tada razmišljalo, najbolje pokazuje primer računarstva.
Krajem četrdesetih godina u Jugoslaviji su počeli da se osnivaju naučni instituti, koji su postali nosioci naučnoistraživačkog rada. Iako zemlja nije bila na tehnološkom nivou Zapada, bilo je značajnih proboja u primeni novih tehnologija. Tome je donekle doprinosio i liberalniji odnos Zapada prema Jugoslaviji. Zahvaljujući pristupu novim tehnologijama mogli smo da razvijamo napredne sisteme, recimo u računarstvu, ali i da gradimo sopstvena industrijska i energetska postrojenja.
SFR Jugoslavija je vrhunac razvoja dostigla krajem sedamdesetih godina. U privrednoj i društvenoj krizi koja je usledila, kada se kreše svaki trošak, istraživanje je došlo na tapet. To se najbolje osetilo početkom osamdesetih. Zemlja je, u vreme ubrzanog tehnološkog razvoja sveta, počela da gubi korak.
Ipak, mora se priznati da je u socijalističko vreme bilo uslova za istraživanja u različitim oblastima. Postojala je privreda čija su preduzeća relativno dobro pratila svetska tehnološka dostignuća, pre svega u njihovoj primeni. Kako je vreme odmicalo, razvojna delatnost je bila na silaznoj putanji, ali je još uvek postojala orijentacija na nove proizvode i unapređivanje postojećih. Velika preduzeća imala su svoje istraživačke centre, a postojala je i saradnja sa samostalnim institutima i fakultetima. Tu je bila i namenska industrija, kojoj su istraživanja bila neophodna. Zbog izvozne orijentacije i ona je morala da prati tehnološke trendove ako je želela da bude konkurentna na svetskom tržištu.
Jugoslavija je bila relativno velika zemlja. Po površini je bila osma u Evropi, a slično je stajala i po broju stanovnika, sa preko 22 miliona. Istraživačka delatnost bila je koncentrisana u najvećim gradovima, gde su se nalazili univerziteti i instituti. Iz današnje perspektive, bez detaljne analize, ne može se reći da li su tadašnji istraživački kapaciteti bili dovoljni ili su možda bili predimenzionisani.
Institut za nuklearne nauke „Vinča
Okviri istraživanja
Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina radio sam u istraživačkom sektoru, u Institutu „Mihajlo Pupin“. Kako je vreme odmicalo, udeo istraživačkih poslova se smanjivao i ustupao mesto čisto komercijalnim poslovima. Istraživanja koja smo tada radili najbolje bi se mogla nazvati primenjenim istraživanjima.
Vrlo često nismo ni znali, ili smo jednostavno propuštali, da ostvarene rezultate na odgovarajući način predstavimo stručnoj javnosti. U okviru projekta PMO (Procesor multiprocesne obrade) praktično je razvijen i realizovan RISC procesor, i to u isto vreme kada je na Berkliju realizovan mikroprocesor RISC I, koji se smatra prvom praktičnom realizacijom RISC koncepta. Naš procesor bio je daleko složeniji od RISC I. Razlika je bila u tome što je realizovan u diskretnoj tehnologiji, integrisanim kolima malog i srednjeg stepena integracije, i što smo ga predstavili na domaćoj konferenciji ETAN, ne navodeći da je reč o procesoru zasnovanom na novom konceptu arhitekture.
U isto vreme došlo je do pojave koja se može nazvati decentralizacijom visokog obrazovanja. Širom zemlje osnivani su fakulteti u manjim gradovima. Pošto nisu mogli da funkcionišu samostalno, pridruživali su se nekom od postojećih univerziteta. Kada bi se u nekoj oblasti nakupilo dovoljno fakulteta, formirao bi se novi univerzitet. Tako su u Srbiji između 1960. i 1976. godine, pored Beogradskog, osnovani univerziteti u Novom Sadu, Nišu, Prištini i Kragujevcu, a 2006. godine i u Novom Pazaru. Pominjem samo visokoškolske ustanove čiji je osnivač država.
Naučnoistraživačka delatnost je jedno od dva glavna obeležja univerziteta. Da bi imala status fakulteta ili univerziteta, ustanova je morala da svojim nastavnicima i saradnicima obezbedi bavljenje naukom i istraživanjem. To je ključni momenat koji je odredio sudbinu istraživanja u Srbiji u poslednje dve decenije XX i prve dve decenije XXI veka.
Tokom osamdesetih godina Srbija se, kao i cela Jugoslavija, suočila sa ekonomskom i društvenom krizom. Dug prema stranim kreditorima značajno je porastao, pa su se mogućnosti države da finansira ustanove iz budžeta smanjivale. Tu spadaju i visoko obrazovanje i istraživanje. Istovremeno je broj onih koji su iz ove sfere zavisili od budžeta rastao.
Nažalost, sve se nekako vrti oko para. Zaposleni u visokom obrazovanju i istraživačkom sektoru stalno su nezadovoljni onim što država izdvaja za njihove potrebe. Sve to liči na onu narodnu: „Koliko para, toliko muzike.“ Neprekidno se ponavlja da ta izdvajanja nisu dovoljna i da zato imamo loše istraživačke rezultate. Država je pre otprilike deceniju i po pokušala da uvede kriterijume za vrednovanje rezultata istraživanja. Ti kriterijumi su se, po svemu sudeći, pokazali krajnje kontraproduktivnim. Moglo bi se reći da su čak dodatno uticali na pad kvaliteta istraživanja.
Raspad „velike“ države i tranzicija, koja traje i danas, presudno su poremetili domaću istraživačku scenu. U proteklih trideset godina istraživanje u Srbiji je stalno na silaznoj putanji. Nažalost, to niko neće da prizna. Svi poslenici u ovoj oblasti sve vreme ubeđuju i sebe i druge da smo nekakva naučnoistraživačka sila. Da bi se o tome govorilo ozbiljno, treba poći od objektivnih činjenica.
Objektivni pokazatelji
Prema statističkim podacima iz 2016. godine, bez Kosova i Metohije, Srbija je imala 7.186.862 stanovnika, a 2020. godine 6.899.126. Broj stanovnika očigledno opada iz godine u godinu. Tome doprinose negativan prirodni priraštaj i stalno iseljavanje radno sposobnih građana.
Prema podacima sa sajta Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Srbija ima oko 300 visokoškolskih i istraživačkih institucija. U taj broj ulaze fakulteti i visoke škole, bez obzira na to da li su državni ili privatni, kao i instituti, centri izvrsnosti i instituti pod okriljem Srpske akademije nauka i umetnosti. Prema najnovijim podacima sa portala naučnoistraživačke delatnosti, za naučnoistraživački rad akreditovana su 123 fakulteta i 65 instituta.
Republički zavod za statistiku je sredinom 2021. godine objavio da je broj istraživačkih aktivnosti (projekata i studija) u 2020. godini porastao za 24,8% u odnosu na 2019. Od toga 54% otpada na fundamentalna istraživanja, 30% na primenjena i 16% na razvojna. Izdaci za istraživanje i razvoj iznosili su 0,91% bruto domaćeg proizvoda. Broj istraživača zaposlenih u istraživačko-razvojnoj delatnosti porastao je za 1,6%.
U međuvremenu je pokrenut portal eNauka, sa ciljem da se napravi registar istraživača i naučnoistraživačkih organizacija u Srbiji. Sadržaj portala je slobodno dostupan, pa svako zainteresovan može da stekne uvid u stanje naše nauke.
Finansiranje
Finansiranje naučnih i istraživačko-razvojnih aktivnosti trebalo bi da se odvija pod okriljem Fonda za nauku Republike Srbije, osnovanog 2019. godine. Prema podacima Fonda, u Srbiji ima više od 12.000 istraživača. Od toga je 809 uključeno u projekte koje je Fond prihvatio: 447 žena i 362 muškarca. Fond je do sada raspisao pozive u pet programa:
Specijalni program istraživanja Covid-19;
Program IDEJE;
Program saradnje srpske nauke sa dijasporom;
Program za razvoj projekata u oblasti veštačke inteligencije;
PROMIS, program za izvrsne projekte mladih istraživača.
Do tada se nauka najneposrednije finansirala preko konkursa ministarstva nadležnog za nauku. Tako je bilo i u Jugoslaviji, samo što su za to tada bila zadužena republička ministarstva. Projekti su se finansirali u četvorogodišnjim ciklusima. U vreme decentralizacije, kada su se mnoge društvene delatnosti finansirale preko samoupravnih interesnih zajednica (SIZ), formirane su i interesne zajednice nauke na nivou regiona. Za region Kraljeva, na primer, postojala je Zajednica za nauku sa sedištem u Čačku. Te zajednice su ukinute početkom 1990. godine i finansiranje nauke ponovo je u potpunosti prešlo u nadležnost ministarstva.
Naučnoistraživački rad bio je podeljen na naučna polja: prirodne nauke, društveno-humanističke, tehničko-tehnološke, medicinske i druge. Kod tehničko-tehnoloških nauka finansiranje se odvijalo na dva nivoa. Da bi projekat bio finansiran, istraživački tim je morao da obezbedi participanta, odnosno privredno preduzeće koje će sufinansirati projekat, obično sa 10 do 20%. Projekti bez participanta nisu mogli da dobiju novac od ministarstva, bez obzira na kvalitet predloga, postavljene hipoteze i istraživače koji je trebalo da ih realizuju.
Tokom devedesetih, u opštoj krizi i padu privredne aktivnosti izazvanom tranzicijom i sankcijama, bilo je veoma teško naći participanta. Neki istraživački timovi su se snalazili fiktivnim participantima. Uslov konkursa bio je ispunjen formalno: preduzeće bi uplatilo propisanu sumu, a istraživačka organizacija bi mu je potom vratila kroz fiktivne ugovore o poslovima.
Participanti su poslednji put traženi na konkursu iz 2006. godine. Treba se podsetiti da je ministarstvo poslednji put odobrilo novac za naučnoistraživačke projekte 2010. godine, za ciklus koji je počeo 1. januara 2011. Po tom konkursu istraživači se finansiraju i danas, iako su projekti u međuvremenu zvanično ukinuti. Ministarstvo, dakle, već više od decenije nije raspisalo konkurs za naučnoistraživačke projekte.
Finansiranje istraživača po projektnom ciklusu iz 2010. ministarstvo je zamenilo takozvanim institucionalnim finansiranjem. Novac koji je ranije išao istraživačima sada se uplaćuje institucijama, a one dalje finansiraju istraživače. Obaveze istraživača najčešće su svedene na objavljivanje određenog broja radova u časopisima sa impakt faktorom. Nažalost, to je samo nastavak loše prakse u vrednovanju rezultata naučnog rada kod nas.
Kvantifikovanje rezultata istraživačkog rada trebalo je da olakša uvid u kvalitet istraživanja, kako pojedinaca tako i institucija. Nažalost, taj proces se pretvorio u suprotnost onoga zbog čega je uveden i postao je sam sebi cilj. Istraživači su postali „lovci na bodove“. Normalno istraživanje treba da se odvija prema postavljenim hipotezama, kroz proces u kome će one biti potvrđene ili opovrgnute, a objavljeni rezultati treba da iza sebe imaju istraživanje u kome su nastali. Danas su bodovi važniji od toga da li iza njih stoji stvarno istraživanje. A bodovima nisu zadovoljni samo pojedinci. Na dobitku je i institucija, jer više bodova znači i bolje mesto na svetskim listama univerziteta. Setimo se samo gubitka bodova i pada na Šangajskoj listi zato što je jedan uspešan profesor promenio „klub“.
Za poslednji projektni ciklus pokušalo se da se vrednovanje rezultata objektivizira. Praksa je pokazala sve nedostatke svođenja vrednovanja na nabrajanje objavljenih radova. Na neki način, to je bio „glogov kolac“ zabijen u naučnoistraživačku delatnost Srbije.
Nastavak: Istraživanje u Srbiji (2): Stranputice obrazovanja istraživača
Čini mi se da sam se celog života nosio sa kilogramima. Bilo je trenutaka kada sam bio zadovoljan svojom linijom, ali uglavnom mi je to donosilo nevolje. To što se odražavalo na moj status kod žena i nije bio najveći problem; možda je važnije bilo to što sam teško nalazio odeću, pogotovu onu koja je bila moderna. A na kraju se povećana težina odrazila i na zdravlje, ponajviše kroz probleme sa kičmom.
Jedno vreme sam stekao čudan refleks: čim bih prešao određenu granicu, kičma bi se ukočila. Zato sam se trudio da je ne pređem. Ali malo-pomalo počeo sam da je prelazim bez posledica, pa je kilaža rasla iz dana u dan, sve dok sredinom prošle decenije nisam dostigao najveću težinu u životu.
Videći da je vrag odneo šalu, narednih godina sam pokušavao da smršam, ali je sve išlo sporo i teško. Ozbiljniji pomak ostvario sam 2021, tokom epidemije kovida, kada sam smršao desetak kilograma. Bio sam zadovoljan, ali to nije mnogo promenilo opšte stanje, kičma me je i dalje bolela, jedva sam pešačio, pa sam morao mnogo da koristim automobil. Kad sam prošle jeseni počeo da se oslanjam i na štap, shvatio sam da moram ozbiljno da se pozabavim time.
Prst na čelo
U novu godinu sam ušao lakši nego ranije, ali je težina i dalje kolebala. Putovanje na Maltu i ponovno kočenje po povratku naterali su me da stavim prst na čelo. Pošto sam se oporavio, krenuo sam na rehabilitaciju, i počeo ozbiljno da razmišljam kako da se ratosiljam kilograma.
Presudnu ulogu, kako voli da ponovi moja supruga, odigrala je mobilna aplikacija koju je našla moja ćerka. Na osnovu težine, godina i telesnih parametara, aplikacija je izračunala koliko bi trebalo dnevno da unosim hrane da bih postepeno smanjivao težinu. Preostalo je da se to prati i da se nadam da će uroditi plodom.
Vaga koja je išla na more
Najvažniju ulogu u ovoj borbi ima moja supruga, koja već više od pola godine pedantno beleži šta i koliko jedem. Za to mora da meri hranu, pa smo malu kuhinjsku vagu nosili čak i na more, da se ne prekine kontinuitet. Meni je ostalo da u aplikaciju unosim podatke i, priznajem, to mi je i dan-danas zanimljivo.
Zato je opaska moje supruge sasvim tačna: aplikacija me je pojela. Jer posle više od šest meseci ovakvog režima lakši sam za dobar deo onoga što sam nekada nosio. Posledice su vidljive golim okom, a sada mogu da obučem i hrpu odeće koja je godinama skupljala prašinu u ormanu.
Niko ne veruje
Zadovoljan rezultatom, pokušavam da ga preporučim prijateljima, ali, koliko znam, niko nije odlučio da se oproba. Svi nekako više vole klasične dijete ili preparate koji su na glasu. Ili mi prosto ne veruju da jedem sve, samo u manjim količinama. Čak sam tokom leta jeo i voće sa dosta šećera, a težina je ostajala stabilna ili se smanjivala.
Jer treba reći i to: smanjivanje težine nije samo stvar hrane, nego promene načina života. U proteklom periodu sam povećao pešačenje, a vožnju sobnog bicikla uveo kao svakodnevni ritual.
Sa godinama se bude sećanja i svakim danom ih je sve više. A onda se nađem u poziciji Buridanovog magarca: kom carstvu da se privolim? Jer sve to ima neku svoju patinu, lepotu i značenje, i nadam se da će i drugima biti zanimljivo. Obično se prepuštam slučaju: uvek se nađe neka iskra koja osvetli jedan životni trenutak, pa reči same krenu. Ponekad ih je teško zaustaviti.
Koš na tri metra i pet
Posle četrdeset pet godina Srbija je na mestu gde je Jugoslavija u košarci napravila jedan od svojih najvećih uspeha. Iako ćemo dve godine kasnije osvojiti i olimpijsko zlato, Manila je bila kruna jedne generacije. Možda se i mlađi sećaju prve petorke tog tima: Zoran Slavnić, Dragan Kićanović, Dražen Dalipagić, Željko Jerkov i Krešimir Ćosić.
Iako se i danas koš nalazi na tri metra i pet centimetara visine, današnja košarka je posve druga igra. I nije dobro porediti ta dva vremena, tada nije bilo „trojki”, a napad je trajao trideset sekundi. Uostalom, o ukusima se ne raspravlja.
Reprezentacija Jugoslavije u košarci 1978. godine
Valja se podsetiti
Uspesi jugoslovenske košarke počeli su 1963. godine, srebrom u Rio de Žaneiru. A za moje interesovanje za košarku moglo bi se vezati nezvanično svetsko prvenstvo u Čileu 1966, kada je Jugoslavija osvojila prvo mesto. Već sledeće, 1967. godine, sa drugarima ću u dvorištu napraviti koš i on će narednih osamnaest godina biti mesto gde se okupljaju dečaci iz kraja, pokušavajući da imitiraju majstorije domaćih i stranih košarkaša.
I onda je konačno došla ta Ljubljana, gde ćemo u hali „Tivoli” osvojiti svetsku titulu. Godinu dana ranije Jugoslavija je oplakivala svog najboljeg košarkaša, Radivoja Koraća Žućka; bez njega je san o tituli izgledao neostvariv. U Minhen na Olimpijske igre 1972. otišli smo kao svetski prvaci, a vratili se kao peti sa gorkim ukusom posle poraza od Portorika, za koji će se ispostaviti da su im ključni igrači bili dopingovani.
Najvažnija sporedna stvar
Fudbal aktivno pratim već šezdeset godina. Te 1962. još su bili aktivni Puškaš i Di Stefano, koga su dugo smatrali najboljim igračem sveta. Usledila je decenija koju su obeležili Pele, Euzebio i Bobi Čarlton, pa Krojf i generacija holandskog totalnog fudbala. Fudbal je napredovao polako je nestajalo autsajdera, a broj igrača koji su ostavljali trag postajao je sve veći, pa bi bilo nepošteno nabrajati ih, jer bih sigurno nekog zaboravio.
Početak novog milenijuma obeležili su Mesi i Ronaldo, koji i dalje traju. Mesi je prošle godine sa Argentinom osvojio svetsku krunu, pa mnogi smatraju da je time i sebe okrunio kao najboljeg svih vremena. Drugi to osporavaju, zaboravljajući da se o ukusima ne raspravlja, i da je teško porediti današnje igrače sa onima od pre pola veka. A ne sme se zaboraviti ni okruženje; fudbal je ipak kolektivni sport.
Jedan potez
U vrednovanju učinka sve se više pozivamo na statistiku, pretrčani kilometri, postignuti golovi, razni parametri. A zaboravlja se da je dovoljan jedan potez da te igrač očara. Vredi se setiti Čehoslovaka Antonjina Panenke i njegovog gola iz penala protiv Zapadne Nemačke 1976. godine. Da nije bilo tog jedinstvenog načina izvođenja, teško da bi ga se danas iko sećao.
Reprezentacija Argentine — svetski prvak 2022. godine
Kako bi to izgledalo
Ako se neko jednoga dana drzne da napiše istoriju svetskog fudbala, biće to ogromna knjiga. Jer da nije ratova, fudbal bi verovatno bio najvažnija stvar na svetu iako će mnogi reći: ipak samo sporedna.
Pre poslednjih obilazaka krstarimo Bosforom. Vožnja brodom između dva mosta traje oko sat, a pored obala se smenjuju kuće bogatih Turaka, ekskluzivni restorani i izletišta. Zanimljivo je da Istanbul, grad na obalama tri mora, sa skoro dvadeset miliona stanovnika, nema plaža; nema ih ni na Bosforu, jer je on jedan od najprometnijih morskih puteva na svetu.
Devojačka kula, sa pogledom na Topkapi, Aju Sofiju i Plavu džamiju
Na mestu gde se spajaju Bosfor i Mramorno more stoji svetionik poznat kao Devojačka kula. Duž obala se nižu stare tvrđave i letnje palate; sa jedne strane puca pogled na istorijsko jezgro sa Topkapijem i Ajom Sofijom, sa druge na soliter moderni Istanbul.
Pokušavajući da saznamo što više o svemu pored čega prolazimo, propuštamo da uživamo u opštem prizoru. Ali to je sudbina svih putnika namernika, i možda baš ono što nas tera da se mestima vratimo i nadoknadimo propušteno.
Patrijaršija iza zidina
Na obali Zlatnog roga, u kvartu Fener, nekada grčkom delu grada, nalazi se Vaseljenska patrijaršija, u crkvi Svetog Đorđa. To je prva među pravoslavnim crkvama; carigradski patrijarh je „prvi među jednakima”.
Zgrada Vaseljenske patrijaršije
Crkva je skromna, bez kupole. Razlog je turski zakon koji je posle pada Carigrada zabranjivao da hrišćanske građevine nadvisuju muslimanske, pa današnji izgled podseća na ranohrišćanske bazilike. Unutra je veliki zlatni ikonostas, a najvrednija relikvija je crni stub za koji se veruje da je uz njega Hrist bio vezan pre raspeća; to je trećina izvornog stuba, a druga dva dela čuvaju se u Rimu i Jerusalimu.
Stub za koji bio vezan Hrist
U crkvu smo stigli kad se završavala subotnja liturgija. Na samim vratima prepoznadoh dva lika, vladiku Irineja i mitropolita Amfilohija, koji se žurno uputiše ka konaku.
Među dva carstva
Razgledajući tu skromnu crkvu, neminovno se nameće poređenje sa monumentalnom Ajom Sofijom, koja je nekada bila istočni svetionik hrišćanstva. Valjda nigde na svetu, kao na ovom razmeđu dva kontinenta, nije došlo do tako potpune smene dva moćna carstva. Dok oko nas tutnji dvadesetmilionski grad, ovde, skriveno među zidinama nekadašnjeg Fenera, na vizantijsku prošlost podseća još jedino grčka gospoda koja veselo čavrlja ispred crkve.
To je najbolji pasus u celoj seriji, i srž onoga što Istanbul jeste, grad u kome se jedno carstvo povuklo pred drugim, a od nekadašnje slave ostala tek grupa ljudi koji ćaskaju pred crkvom bez kupole.
Veliki bazar
Pred sam kraj radnog vremena odlazimo u Kapali čaršiju, Veliki bazar. Natkrivena je tržnica od skoro pedeset hiljada kvadratnih metara, sa četiri hiljade radnji, koja se širi i na okolne ulice, najveći pokriveni tržni centar na svetu. Osnovao ga je Mehmed Osvajač 1461. godine, da bi trgovcima obezbedio sigurno mesto. To je pravi mali grad sa svojim ulicama, prolazima, kapijama i raskrsnicama.
U Velikom bazaru
Derbi i oproštaj
Za oproštaj sa Istanbulom svratili smo i u moderni tržni centar u poslovnom delu grada. Ručali smo u društvu navijača Fenerbahčea, koji su uredno ispijali ogromne količine piva, jer se tog dana igrao veliki istanbulski derbi sa Galatasarajem. Plavo-žuti dresovi na sve strane, i pivo na svakom stolu.
Povratak
Nedeljno jutro osvanulo je za polazak kući. Istim putem kojim smo i stigli, preko Jedrena, pa kroz Bugarsku, vraćali smo se u Čačak, noseći sa sobom sliku grada koji stoji na dva kontinenta i između dva carstva.
Posle doručka upućujemo se u kvart Bešiktaš, gde se na obali Bosfora nalazi Dolmabahče, Nova palata. Podigao ju je sultan Abdulmedžid Prvi sredinom devetnaestog veka, po nacrtima jermenskog arhitekte Karabeta Balijana, i u nju se preselio 1856. godine.
Pogled na palatu Dolmabahče sa Bosfora
Palata okrenuta Evropi
Za razliku od Topkapija, koji je bio orijentalni grad u malom, Dolmabahče je građena po uzoru na evropske dvorove, sa elementima baroka, rokokoa i neoklasicizma. To je i bio njen smisao: da pokaže da Osmansko carstvo ide u korak sa Evropom. Najveća je palata u Turskoj, sa gotovo tri stotine soba, a cena izgradnje premašila je pet miliona zlatnih funti.
U funkcionalnom smislu ipak je zadržala tradicionalnu podelu, na selamluk, muški, javni deo, i harem, privatni deo za sultana i porodicu, razdvojene ogromnim ceremonijalnim salonom visokim trideset šest metara.
Luster od četiri i po tone
Najpoznatija atrakcija su kristalne stepenice u obliku dvostruke potkovice, sa balusterima od bakara kristala. A u ceremonijalnom salonu visi najveći luster na svetu od češkog stakla, poklon britanske kraljice Viktorije, sa sedamsto pedeset sijalica, težak četiri i po tone.
Kristalne stepenice
Zanimljivo je da je palata od početka građena po najvišim tehničkim standardima, imala je gasno osvetljenje i engleske toalete sa vodom, čime se slične palate u kontinentalnoj Evropi tada nisu mogle pohvaliti; kasnije su uvedeni struja, centralno grejanje i liftovi.
Sat koji je stao
Posle ukidanja monarhije Dolmabahče je postala rezidencija predsednika. U sobi u haremskom delu, 10. novembra 1938. godine, u devet sati i pet minuta ujutru, završio se život osnivača moderne Turske, Mustafe Kemala Ataturka.
Ceremonijalni salon u Dolmabahče
Posle njegove smrti svi časovnici u palati zaustavljeni su na to vreme. Danas, doduše, satovi pokazuju tačno vreme, ali u toj jednoj sobi sat i dalje stoji na devet i pet.
To je najsnažnija slika u objavi, i zato je u naslovu. Čitav život čoveka koji je napravio modernu Tursku stao je u jedan minut na jednom časovniku, i taj časovnik se ne navija.
Kraj posete dočekujemo u parku, sa pogledom na suncem obasjan Bosfor. Odatle nas čeka pristanište u Kabatašu i obilazak samog moreuza.
Dan je nudio izbor: kupovinu i obilazak onoga što nismo stigli, ili izlet na Prinčevska ostrva u Mramornom moru. Pošto se očekivalo lepo vreme, odlučili smo se za ceo dan u prirodi.
Ostrva izgnanika
Prinčevska ostrva su skupina od devet ostrva nedaleko od Istanbula, povezanih sa gradom stalnom brodskom linijom. U vizantijsko i osmansko doba služila su za slanje u izgnanstvo pretendenata na presto, po tome su i dobila ime. Kroz istoriju su nosila i druga imena: Monaška ostrva, zbog mnoštva manastira, i Crvena ostrva, po crvenkastoj nijansi stena.
Na ostrvima je zabranjen motorni saobraćaj, pa su glavna prevozna sredstva konjske zaprege i bicikli. Zanimljivo je da je prve četiri godine izgnanstva baš ovde proveo Lav Trocki.
Pogled na Prinčevska ostrva iz vazduha
Predstava na brodu
Put ka ostrvima kreće brodićem iz Kabataša. Prati nas izmaglica, jata galebova i hladnoća na palubi. U salonu nas pozivaju na „predstavu”, koja se ubrzo pokaže kao promocija svakojakih potrepština, koju vodi spretan čikica. Posle nešto više od sat vremena stižemo na Veliko ostrvo i odmah krećemo u obilazak fijakerom.
Fijakeri — glavni prevoz na Prinčevskim ostrvima
Sok od nara i nelagoda oko vina
Po povratku šetamo gradićem i zalazimo u radnje tražeći suvenire. Svuda su tezge sa voćem, pa ne propuštamo sveže ceđen sok od nara, ovdašnji specijalitet, koji se cedi mehaničkim cediljkama kakve mnogi naši saputnici već kupuju na svakom koraku. Ručamo u restoranu na obali: riba, brancin ili orada, uz čašu dobrog vina.
Ovde se, priznajem, uvek osećam pomalo nelagodno kad treba da naručim vino ili pivo. Ipak je ovo muslimanska zemlja.
Taj detalj je mali, ali iskren i govori o putniku koji vodi računa o tome gde se nalazi, a ne samo o tome šta mu se jede.
Pijaca na ostrvu
Tursko veče
U hotel se vraćamo tek da se osvežimo, jer u pola osam krećemo na „tursko veče”. Nisam mnogo očekivao, prethodna takva iskustva nisu bila najbolja, sem onog u Marakešu.
Sala liči na pozorište u kome su sedišta zamenjena stolovima, jer uz predstavu ide i večera. Dočekuje nas pozdrav sa pozornice. Program čine turske pesme i igre, ali ono što većina čeka jeste orijentalni ples, ono što bismo mi prosto nazvali trbušnim. Služe se jela koja treba da podsete da smo u Turskoj, a par čaša vina su tu da se gosti opuste.
Kraj protiče u iščekivanju plesačice, „zvezde” večeri, koja navodno kasni zbog gužve u saobraćaju. U međuvremenu nas zabavljaju kako znaju, jedan gospodin čak pokušava da peva „srpske” pesme. Na kraju, prijatno i zabavno veče, više zbog atmosfere koju smo sami napravili, nego zbog programa, koji je namenjen turistima što Istanbul vide po onom principu „sad i nikad više”.
Pre Aje Sofije zavirujemo u Cisternu Basiliku, „Utonulu palatu”, podzemni rezervoar iz doba Justinijana, u kome se čuvala voda za carsku palatu, dovođena akvaduktom čak iz Beogradske šume. Svod se oslanja na tri stotine trideset šest mermernih stubova, poređanih u dvanaest redova, tako da podzemlje liči na svečanu dvoranu. Voda, prigušeno svetlo i odblesci stvaraju utisak nestvarnog mesta.
Crkva koja je bila sve
Posle kraćeg predaha upućujemo se ka najpoznatijoj crkvi na svetu, Svetoj Sofiji.
Prvu crkvu na tom mestu podigao je Konstancije Drugi u četvrtom veku; bila je najveća u gradu, pa su je zvali prosto Velika crkva. Izgorela je u požaru 532. godine, a Justinijan je odmah naredio gradnju nove, od kamena i mermera, da odoli i požaru i zemljotresu. Arhitekte su bile Antemije iz Trala i Isidor iz Mileta, a crkva je dovršena već 537. godine, za svega pet godina, uz deset hiljada radnika dnevno.
Aja Sofija
Kad je napravljena, bila je najveća hrišćanska bogomolja na svetu, i to je ostala gotovo hiljadu godina. Njena istorija je, u stvari, istorija samog grada: devetsto šesnaest godina služila je kao crkva, četiristo osamdeset jednu godinu kao džamija, a od 1935. godine, ukazom Ataturka, postala je muzej.
Ta jedna rečenica kaže sve o Istanbulu, isto zdanje bilo je i hrišćanski hram, i islamska bogomolja, i spomenik svima. Grčko ime Agia Sofia, „Sveta mudrost”, Osmanlije su prilagodile svom jeziku u Aja Sofija.
Stub koji plače
Osam velikih stubova doneto je iz Artemidinog hrama u Efesu, ružičasti iz Libana, podne ploče sa ostrva u Mramornom moru. U severnom brodu je „stub koji plače”, od poroznog mermera koji upija podzemnu vlagu — kad se prst stavi u otvor, oseti se vlaga. Po hrišćanskoj legendi to je otisak prsta svetog Grigorija; po muslimanskoj, mesto gde je sveti čovek pokušao da celu građevinu okrene prema Meki. Opet, kao i svuda u ovom gradu, dve vere i jedno mesto.
Dužd na galeriji
Na galeriji je mesto gde je, po predanju, bio grob mletačkog dužda Enrika Dandola, koji je umro u Carigradu. On je bio jedan od pokretača krstaškog pohoda na grad, navodno zato što je, kao mletački izaslanik u Vizantiji, nekada bio oslepljen. To je onaj isti Dandolo čija je unuka Ana bila žena Stefana Prvovenčanog; njegovo ime se, eto, i ovde ukršta sa našom lozom.
Topkapi
Sa druge strane je palata Topkapi, rezidencija osmanskih sultana skoro četiri veka. Sagradio ju je Mehmed Drugi Osvajač sredinom petnaestog veka, na mestu gradskih vrata koja su turski topovi srušili pri osvajanju grada, otud ime, „palata topovske kapije”.
Palata Topkapi
Na vrhuncu moći bila je grad u malom, na sedamdeset hektara živelo je oko četiri hiljade ljudi. Odavde su se vodili svi državni poslovi; tu je bio i sultanov harem. Danas je muzej, sa dragocenom zbirkom u kojoj su, po verovanju, ogrtač i mač proroka Muhameda, Mojsijev štap i Davidov mač.
Za nas je zanimljiv jedan predmet koji se tu čuva, Hrvojev misal, raskošno ilustrovan rukopis na glagoljici, izrađen za bosanskog vojvodu Hrvoja Vukčića Hrvatinića početkom petnaestog veka. Kako je dospeo u sultanovu riznicu, posebna je priča, ali eto, i jedan od najlepših spomenika naše srednjovekovne pismenosti završio je u Topkapiju.
