Iz Meknesa odlazimo u Fes, versko i kulturno središte Maroka, a moglo bi se reći i celog islamskog sveta. To je najstariji od carskih gradova, osnovan krajem osmog veka. U njemu je 859. godine osnovan univerzitet Al-Karauin, najstariji univerzitet na svetu koji još uvek radi. Zbog svog verskog i obrazovnog značaja Fes se često naziva Mekom Afrike, Atinom Afrike, pa i Mekom Zapada.
Panorama medine u Fesu
Fes je drugi po veličini grad u Maroku, sa nešto preko milion stanovnika. U dvanaestom veku, u vreme dinastije Almohada, smatra se da je bio najveći grad na svetu. Na njegovom univerzitetu studirali su i mnogi hrišćani iz Evrope.
Plavi grad
Posle panoramskog razgledanja i odlaska na vidikovac, odakle puca pogled na stari grad, odlazimo u medinu. Fes el Bali, najstariji deo grada, po Plavoj kapiji na jednom od ulaza dobio je nadimak „plavi grad”.
Plava kapija na ulazu u Fes el Bali
Kad stupiš u medinu
Kad stupiš nogom u medinu, kao da uđeš u drugačije stanje. Čula registruju sve mirise i prijatne i, isto toliko, neprijatne. Oči se moraju priviknuti na moćnu, snažnu koloritnost tog čudesnog mesta. Kuće su bez prozora, ali stiče se utisak da su graditelji negovali kult vrata, ona su prosto lepa, izuzetno lepa.
Panorama Fesa
Fes el Bali je najveće urbano područje na svetu bez automobilskog saobraćaja, i najveća medina u islamskom svetu. Sa više od dve hiljade uskih uličica, sukova i prolaza, najstarija je i najduže neprekidno naseljena medina na svetu. Da bi se cela obišla, kažu, potrebno je nedelju dana pešačenja i uvek u pratnji vodiča, jer se neverovatno lako zaluta.
Izlozi stari vekovima
U ovom pravom malom gradu, unutar najčuvenijih zidina Maroka, imaš utisak da je vreme stalo. To se najbolje oseti kad se u uskim i strmim uličicama jedva mimoilaziš sa natovarenim magarcima, dok posmatraš bakalnice na otvorenom, „izloge” stare vekovima, na kojima se prodaje voće, povrće i meso, iako je vrelo i sparno, a o frižideru nema ni govora.
U zanatskim, grnčarskim i obućarskim radnjicama sve je prastaro, kao u vreme kad je nastajalo. Tu se kroza sve provlači ono što tera na razmišljanje: siromaštvo i bogatstvo jedno pored drugog, na dohvat ruke.
Posle doručka obilazimo Meknes. Grad je za svoju prestonicu proglasio sultan Mulaj Ismail, koji je vladao pune pedeset pet godina, na prelazu iz sedamnaestog u osamnaesti vek. Bio je savremenik i prijatelj francuskog kralja Luja Četrnaestog, sve dok ga Lujeva vanbračna kći nije odbila da se uda za njega. Po predanju je imao harem od pet stotina žena i preko sedam stotina sinova, koje je postavljao za carske službenike širom Maroka, čime je obezbedio dugu i sigurnu vladavinu.
U Meknesu je sve podređeno njemu, gotovo sve što se danas vidi potiče iz vremena njegove vladavine.
Pogled na medinu u Meknesu sa vidikovca
Skladište za dvadeset godina opsade
Podigao je monumentalne građevine, carsku palatu, skladište hrane i konjušnicu. Najbolje se očuvalo skladište, koje je moglo da obezbedi zalihe za stanovnike Meknesa tokom dvadeset godina opsade. U konjušnici, koja je mogla da primi dvanaest hiljada grla, Martin Skorseze je snimao film „Poslednje iskušenje Isusa Hrista”.
Zeleni grad
Prolazimo kroz monumentalna gradska vrata Bab el Mansur, poslednji graditeljski poduhvat Mulaj Ismaila i jednu od najlepših gradskih kapija u Maroku. Po zelenoj boji njenih pločica Meknes nazivaju i „zelenim gradom”.
Vrata Bab el Mansur
Meknes ima još dva nadimka, „grad sa stotinu minareta” i „marokanski Versaj”, ovaj drugi zbog raskoši svog graditelja. Široki trg ispred glavne kapije je natkrivena pijaca hrane.
Bazen Agdal
Obilazak završavamo kod mauzoleja Mulaj Ismaila, koji je kasnije obnovio kralj Muhamed Peti.
Grobnica Mulaj Ismaila
Senka nesreće
Starom gradu preti propadanje, jer nema odgovarajuće kišne kanalizacije. Zbog toga se, posle nekoliko kišnih dana u februaru 2010. godine, jedan stari minaret srušio usred molitve, poginula je četrdeset jedna osoba. To je senka koja stoji nad lepotom ovog grada: raskošno nasleđe koje polako propada jer se ne održava.
Poznati čačanski novinar Milan Đoković, krećući se među Čačanima, beležio je njihove komentare i objavljivao ih u rubrici „Palidrvca” u „Čačanskom glasu”. Neki su bili toliko dobri da ih je i „Politika” preštampavala. U dvema od njih našle su se i reči moje majke.
Ona je godinama u banci vodila referat žiro-računa, pa je i sama bila svedok raznih priča i dogodovština koje su se odigravale na njenom šalteru.
Nisu pare kod bankara
Poznati čačanski neuropsihijatar Terzić je prilikom jedne posete banci, verovatno više uzgred, primetio da bankari imaju pare. Moja majka mu je odgovorila:
„Doktore, nisu pare kod bankara, već kod lekara.”
Zato nam je privreda takva
Jednom se na šalteru zateklo više uglednih čačanskih privrednika. Povela se priča o čačanskoj privredi i o znanju privrednika. Dugogodišnji direktor čačanske „Slobode” u jednom trenutku reče kako čačansku privredu vode dvojkaši. Komentar moje majke bio je:
„Zato nam i jeste takva.”
Kada sam mnogo godina kasnije, u nekom društvu, pomenuo ovu anegdotu, jedan od čačanskih direktora iz tog vremena se zamisli, pa reče:
„Znaš, samo sam ja od tadašnjih direktora bio vrlo dobar u gimnaziji.”
Ja sam novinar
Početkom veka tadašnji predsednik čačanske opštine često je kritikovao rad pojedinih javnih glasila. Jedan od njegovih argumenata odnosio se na školsku spremu novinara — navodio je da je većina završila Agronomski fakultet.
Jednog dana sam sa suprugom svratio u prodavnicu dečje odeće. Dok je ona razgledala robu, ja sam razgovarao sa prodavačicama — tri su bile naše bivše studentkinje, dakle diplomirani inženjeri elektrotehnike. Pozivajući se na te kritike upućene novinarima, napravih komentar, pokazujući na zgradu „Čačanskog glasa” koja se videla iz same prodavnice:
„Eto prave prilike za istraživačko novinarstvo. Dovoljno je da pređu trg i eto priče — kako tri inženjera rade u prodavnici dečje odeće.”
Tada se i moja supruga uključila, iznenađena tom činjenicom, jer je mislila da su devojke još studentkinje. U tom trenutku mi se obrati četvrta prodavačica:
Usput odmaramo u restoranima čiji izgled i ponuda donose nova iznenađenja i teraju da na trenutak zaboravimo da smo u Africi. Ipak, većinom zabrađene žene vraćaju nas u stvarnost. Muškarci nose đelabije, ali su u većini obučeni na evropski način, pogotovu mladi, koji se zbog farmerki i patika ne razlikuju od svojih evropskih vršnjaka. Kod devojaka se često vidi spoj: uske farmerke i visoke potpetice, ali sa maramom oko glave.
Marokanska nacionalna životinja
Pored puta uočavamo veliki broj magaraca, kao da su marokanska nacionalna životinja. Ali oni su ovde saobraćajno sredstvo. Magarce koji spokojno pasu ili se odmaraju pored puta tu su ostavili vlasnici, koji su poslom otišli u neki od gradova duž magistrale. Kad završe posao, prevozom se vrate do svoje životinje, koja će ih odneti natrag u planinsku zabit do koje nema asfalta, i do koje se ne može stići nijednim prevoznim sredstvom osim jašući magarca.
Volubilis
Tridesetak kilometara pre Meknesa nalaze se ostaci rimskog grada Volubilisa, najbolje očuvani ostaci jednog rimskog grada na tlu Afrike. Ovde je u antičko doba bila rimska provincija Tingitanska Mauritanija, a Volubilis se smatrao jednom od najudaljenijih ispostava Carstva. Carski putevi zaustavljali su se upravo ovde; i pored brojnih pokušaja, Rimljani nikada nisu uspeli da pokore berberska plemena sa Atlasa.
Ostaci Volubilisa
Zanimljivo je da je latinski ostao govorni jezik lokalnog stanovništva, Berbera, hrišćana, Jevreja i Grka, još vekovima pošto se rimski garnizon povukao. Grad je stradao u zemljotresu krajem četvrtog veka, a konačno opusteo posle velikog lisabonskog zemljotresa 1755. godine, čije su se posledice osetile i ovde. Da nije bilo njega, grad bi bio mnogo bolje očuvan, jer je posle njega odavde odvezeno mnogo mermera za gradnju u Meknesu.
Manje od polovine lokaliteta je istraženo. Najlepši nalazi, pre svega zbirke bronze, danas su u Arheološkom muzeju u Rabatu.
Grad na brežuljku
S leve strane puta ostaju zeleni krovovi Mulaj Idrisa, gradića šćućurenog na vrhu brežuljka. Iza belih kućica krije se jedno od svetilišta Maroka, mauzolej Mulaj Idrisa, osnivača dinastije Idrisida, koji je krajem osmog veka na ove prostore doneo islam. Šest hodočašća ovamo, tokom godišnje svetkovine posvećene tom svecu, smatra se jednakim jednom hadžiluku u Meku. Tu je i džamija sa okruglim minaretom, jedinim takvim u celom Maroku.
Panorama Mulaj Idrisa
Meknes
U smiraj dana, među brežuljcima, konačno vidimo krovove Meknesa, grada usred plantaža voća i povrća, naročito maslina. Smeštamo se u hotel „Malta”, u takozvanom novom gradu.
Posle pređenih više od četiristo kilometara na dva kontinenta, i vožnje trajektom preko Sredozemnog mora, silazak na večeru bio je jedini luksuz koji smo mogli da priuštimo.
Zbog trajekta iz hotela krećemo u pet sati. Vozimo se po mraku prema gradiću Tarifi, odakle nam polazi brod za Maroko. Na prilazima Tarifi put se spušta, a vozač vozi prilično oštro, pa se mi budni ne osećamo baš prijatno.
Grad na kraju Evrope
Tarifa je na najjužnijem delu Španije, svega četrnaest kilometara od Afrike, na ulazu u Gibraltarski moreuz. Ima lepu, ali izuzetno vetrovitu plažu, idealnu za surfere; kažu da je jedna od najvetrovitijih na svetu. Po lokalnoj legendi, od vetrova Tarife može da se poludi. Rt Punta de Tarifa najjužnija je tačka kopnene Evrope.
Tarifa sa pogledom na Afriku
Ime je dobila po berberskom vojskovođi Tarifu ibn Maliku, iz vremena kad je počelo muslimansko osvajanje Iberijskog poluostrva u osmom veku. Pod muslimanskom vlašću bila je gotovo šest vekova, do 1292. godine.
Pošto smo dobili pakete za doručak, čekajući trajekt koristimo priliku da doručkujemo. Dok se nismo domogli broda, prošli smo više kontrola i poprilično pešačili.
Herkulovi stubovi
Gibraltarski moreuz odvaja Atlantski okean od Sredozemnog mora. Na severnoj strani je Španija, na južnoj Maroko. U antičko doba ovo mesto se nazivalo Herkulovi stubovi, sa obe strane se izdižu visoki krečnjački grebeni, na severu stena Gibraltar, na jugu brdo Musa. Na najužem delu moreuz je širok samo četrnaest kilometara.
I samo ime Gibraltar potiče od „Tarikove stene” — Džebel Tarik, nazvane po Tariku ibn Zijadu, berberskom vođi prve arapske ekspedicije na Španiju. Iste one po kojoj je i Tarifa dobila ime.
Trajekt putuje skoro sat. Kad smo se iskrcali, dočekali su nas lokalni vodiči Išam i Ibrahim i vozač Ahmed, naši pratioci u narednim danima.
Afrika koja liči na Evropu
Tanger, ili Tanžer na arapskom, upoznajemo iz autobusa, vozeći se kroz prilično široke ulice. Sve na prvi pogled liči na Evropu. Da ne znamo da smo u Africi, i da ulicom ne prolaze uglavnom zabrađene žene, moglo bi se pomisliti da smo u Španiji ili južnoj Francuskoj.
Suprotno očekivanju, čisto je, duž ulica ima puno čistača koji brišu prašinu sa kolovoza i trotoara.
Panorama Tangera
Tanger je oduvek privlačio evropske umetnike, kao najbliža tačka Orijenta Evropi. Ovde je u devetnaestom veku slikao Ežen Delakroa, a početkom dvadesetog Anri Matis. Kasnije su u kosmopolitskom gradu boravili i pisci, Tenesi Vilijams, Vilijam Barouz, Truman Kapote. Jedno vreme je Tanger bio Međunarodna zona pod upravom više evropskih sila, a njegova bescarinska luka postala je centar krijumčarenja. Nezavisnom Maroku pridružio se 1956. godine.
Vidikovac na dva mora
Posle panoramskog obilaska odlazimo na vidikovac sa kog se vidi mesto gde se razdvajaju Atlantik i Mediteran. Na četrnaest kilometara od grada su Herkulove pećine, jedna od najvećih atrakcija, po predanju, tu je antički junak spavao pre nego što je obavio svojih dvanaest zadataka.
Odatle nas je čekao put od oko tristo kilometara do carskog grada Meknesa.
Dan u kojem započinjemo još jedno egzotično putovanje, a takva su valjda sva putovanja u Afriku, počeo je okupljanjem na starom mestu, ispred Fakulteta tehničkih nauka u Čačku. Uglavnom su to poznata lica, mada ima i novih putnika; ali i oni su poznati sa čačanske kaldrme.
Odredište je Maroko, za koji sam prvi put čuo u septembru 1961. godine, kada je u Beogradu održana prva konferencija nesvrstanih. Maroko je na njoj predstavljao kralj Hasan Drugi, koji je nekoliko meseci ranije nasledio oca, kralja Muhameda Petog, čoveka koji je Maroku doneo nezavisnost od Francuske 1956. godine.
Tokom putovanja posetićemo Meknes, Fes, Marakeš i Rabat, gradove koji su kroz istoriju bili prestonice Maroka. Zato se naše putovanje i zove „Maroko — carski gradovi”.
Dva Vlade Jovanovića
Put do Beograda prošao je neuobičajeno brzo, iako vozač Bojan, dobro poznat sa ranijih putovanja, vozi pažljivo i bez jurcanja. Ritam kvari samo čekanje na Rudniku, na advokaticu Vesnu iz Topole. Ostatak grupe se ukrcava u Beogradu, zajedno sa neizbežnim vodičem Vladom, koji je obeležio mnoga naša putovanja.
On će nam zamalo napraviti problem na granici, ispostaviće se da postoji još jedan Vlade Jovanović, sa istim datumom rođenja, ali i sa Interpolovom poternicom.
Franc List umesto Ferihedja
Na odmorištu u Mađarskoj obeležavamo rođendan jednog saputnika, mog kolegu sa fakulteta, generaciju starijeg, koji sada živi u Danskoj.
Aerodrom u Budimpešti više nije onaj stari, sa kog sam 1986. leteo za Moskvu. Umesto nekadašnjeg imena Ferihedj, od 2011. godine zove se „Franc List” i ni po čemu ne zaostaje za najmodernijim aerodromima Evrope. Napešačili smo se, doduše, dok nismo stigli do aviona.
Aerodrom “Franc List”
Letimo niskobudžetnim „Vizerom”. Iako je najavljeno tri i po sata leta, u Malagu slećemo već oko pola osam.
Dve krigle po litar
Put do Toremolinosa je kratak, pa se brzo smeštamo u hotel „Servantes”. Posle predaha šetamo okolinom, večeramo i veče završavamo pivom. Naručujem jedno veliko, grande cerveza, a konobar donosi dve ogromne krigle od po litar, sa kojima ni ja nisam mogao da se izborim.
Hotel je odličan, u samom centru Toremolinosa, u pešačkoj zoni sa mnoštvom kafanica i restorana. Iako je subotnje veče, nema prevelike gužve. Ležemo rano, čeka nas rano ustajanje, da na vreme stignemo na trajekt za Maroko.
Život nas je spojio, kako se to obično kaže, spletom okolnosti. Studije su me vodile u Beograd, pa je trebalo naći stan za studentske dane. Čika Rade, moj nastavnik violine, napomenu da njegov kolega Milivoje Ivanović možda ima sobu za izdavanje. Pozvao ga je i dogovorio da moji roditelji jednog vikenda odu do Beograda, pogledaju sobu i eventualno se dogovore. Kad su se vratili, obavestiše me da su mi našli stan. Istina, soba je bila mala, ali ljudi fini i kulturni, i nisu zagovarali preteranu strogoću. A što je bilo veoma važno, stan je bio svega par minuta od Elektrotehničkog fakulteta.
Upoznao sam ga onog dana kad sam sa ocem došao da se prijavim na studije. Već tada sam ga doživeo kao prijatnog i razgovorljivog čoveka. Proveću sa njim punih šest godina pod istim krovom — sve do njegove iznenadne smrti u avgustu 1978. godine.
Porodica Ivanović, Jelena i Milivoje, živela je u stanu broj 7 na drugom spratu zgrade u ulici Braće Nedića 13. Za razliku od čika Milivoja, koji je bio otvoren, tetka Jela je malo govorila o sebi. Iako sam po prirodi radoznao, trudio sam se da ne zapitkujem.
Dirigent koji je postao učitelj
Kad sam ga upoznao, čika Milivoje je imao pedeset devet godina i radio kao profesor violine u osnovnoj muzičkoj školi „Kosta Manojlović” u Zemunu. Godinu-dve ranije, na povratku iz Italije, doživeli su tešku saobraćajnu nesreću, on je zadobio tešku povredu noge, a tetka Jela prelom kičme.
Pre nesreće čika Milivoje je bio poznat dirigent. Između ostalog, dirigovao je Simfonijskim orkestrom Radio-televizije Beograd i često gostovao u inostranstvu, naročito u Italiji. Nesreća je prekinula tu karijeru, pa se posvetio pedagoškom radu. Bio je poznat i kao izdavač notnih materijala — izdanja „Pro musika” bila su tokom sedamdesetih gotovo jedini izvor nota u Jugoslaviji. Imaću priliku da učestvujem u oblikovanju grafičkog izgleda pojedinih izdanja, a vrlo često sam bio i ekspediter, pakovao note, pisao adrese na omotima, nosio pakete na poštu. Mala devojačka soba u kojoj sam živeo bila je istovremeno i magacin; na policama su se čuvala notna izdanja.
Kafa u sitne sate
Dok je bio živ čika Milivoje, tetka Jela je često bila odsutna, pa smo nas dvojica takoreći drugovali. Zbog problema sa želucem pio je isključivo instant-kafu, pa sam se i ja pored njega navikao. Naučio me je kako se mućenjem sa malo tople vode dobija kafa sa puno pene. Pošto je ostajao budan do kasno, a i ja sam često bdeo, znali smo da popijemo kafu i u sitne sate. Ponekad, kad je hteo da predahne od rada, pozvao bi me na kafu u obližnji hotel „Metropol”.
Pored muzike, voleo je automobile i to marke „Pežo”. Nesreću su doživeli sa „pežoom” 504, a u vreme kad sam ga upoznao vozio je žuti „pežo” 304S, sa menjačem na podu umesto na volanu.
Vila Melodija
I posle završetka studija, iako sam pokušavao da nađem nov stan, sada kao zaposlen čovek, nastavio sam da živim kod porodice Ivanović. Od novca dobijenog od osiguranja zbog povreda iz nesreće, čika Milivoje je sagradio kuću u rodnom selu Grabovici kod Gornjeg Milanovca i nazvao je „Vila Melodija”. Kuću će od tetka Jele kasnije kupiti njegovi rođaci, koji se danas bave seoskim turizmom, pa zdanje sa violinskim ključem na fasadi otvara vrata gostima željnim mira i odmora. U kući postoji i poseban kutak posvećen liku i delu Milivoja Ivanovića.
Poslednja vožnja
Nekoliko dana pred smrt, avgusta 1978, krenuo je u Grčku. Želeo je da iznenadi suprugu, koja je letovala u Atini; usput je nameravao da svrati u Grabovicu i poseti majku. Pošto sam i ja tog vikenda išao kući u Čačak, ponudio se da me odveze do Gornjeg Milanovca. Voleo je brzu vožnju, pa smo brzo stigli, a ja sam odatle nastavio istim autobusom kojim bih ionako putovao.
Jedno avgustovsko predvečerje sledeće sedmice nateralo me je da konačno postanem odrastao čovek. Kad sam se javio na telefonski poziv, nisam ni slutio da će mi glas sa druge strane saopštiti vest o čika Milivojevoj smrti. Na putu ka Atini svratio je kod prijatelja u Solunu; na izlazu iz hotela doživeo je infarkt. Bio je to prerani kraj jednog divnog čoveka, od koga se imalo šta naučiti i sa kojim su se mogli voditi i ozbiljni i šaljivi razgovori. U narednim danima čekali su me poslovi za koje nisam ni pretpostavljao da ću ih tako rano morati obaviti — trebalo je obavestiti tetka Jelu, komunicirati sa našim konzulatom u Solunu, učestvovati u pripremi i organizaciji sahrane.
Ostatak beogradskih godina
Čika Milivoje počiva u porodičnoj grobnici na Novom groblju, tačno preko puta kapele. Ne propuštam priliku da obiđem njegov grob i grob tetka Jele, koja ga je nadživela dvadeset osam godina.
U stanu porodice Ivanović živeću još punih pet godina, ukupno više od polovine svojih beogradskih dana. Bile su to godine kada sam tražio svoje mesto pod suncem, pre svega u struci. Stan mi je uglavnom služio da se odmorim i prespavam; valjda sam zato i ostao toliko dugo u toj devojačkoj sobici. A i sve mi je bilo na dohvat ruke, fakultet na kome sam nastavio postdiplomske studije, pa i Institut, do koga sam mogao peške ako zatreba.
Nažalost, sa tetka Jelom nisam uspeo da uspostavim odnos kakav sam imao sa čika Milivojem. Uvek sam je doživljavao kao „predratnu gospođicu” iz ugledne beogradske porodice, koja je stvarnost neminovno posmatrala kroz to vreme, često zaboravljajući da je, zahvaljujući čika Milivoju i njegovom mestu u muzičkom svetu, i sama imala status koji ničim nije zaostajao za predratnim, pa i priliku da putuje po svetu u vreme kada to nije bilo jednostavno. A ja sam ipak bio dečko iz provincije, kome je ponekad nedostajalo gospodskih manira.
Moj život u Braće Nedića 13 završio se otkazom stana, čime je, na neki način, razrešen Gordijev čvor mog beogradskog života. Nikako nisam mogao da se odlučim između potrebe da nađem odgovarajući stan i ušuškanosti u naviku da živim na poznatom mestu. Ta navika je dostigla takav nivo da sam stekao pravi uslovni refleks: pošto sam, odlazeći na Fakultet i kasnije u Institut, uvek skretao niz ulicu, to mi se po pravilu dešavalo i kad sam nameravao da odem na stranu Slavije. Da sam pogrešio, shvatio bih tek kad bih stigao do Bulevara.
Posle Petre put nas je vodio u Šarm el Šeik, na obalu Crvenog mora, poslednju stanicu pre povratka kući, i jedinu na celom putovanju predviđenu za odmor.
Borba za omlet
Prvi dan započinjemo doručkom. Iako je april, sezona je u punom jeku i hotel je pun. Nisam se iznenadio što i ovde ima najviše Rusa. Nažalost, ne iznenađuje me ni njihova bahatost, do posuda sa hranom gotovo je nemoguće doći, a kod pulta gde se prave omleti jedan uzima za petoro-šestoro, ili se prosto uskače preko reda.
Hotelski kompleks Sol Vergina
Posle doručka idemo na plažu. Hotel nije uz more, pa se do plaže ide autobusom, malim, a gostiju mnogo, tako da je ući u njega pravo umeće. Nova borba čeka nas oko ležaljki i suncobrana. Voda je topla, čista i puna riba čije šare daju posebnu draž kupanju, ali se do nje dolazi preko dugačkog plastičnog pontona koji se ljulja na talasima, pa se teško odlučujemo za ulazak.
Zaliv Namma Bay
Svetski centar u nastajanju
Uveče odlazimo do zaliva Namma Bay, centra Šarm el Šeika, tri kilometra šetališta sa hotelima, kafićima i prodavnicama. Na sve strane vidimo nazive čuvenih svetskih brendova, kao da smo u nekoj evropskoj metropoli.
Ali čim sednemo u kafić, vidi se da je do pravog svetskog centra još daleko: dočekuju nas stolovi vlažni od prosutog pića i mokre fotelje, a cene ni po čemu ne zaostaju za Azurnom obalom. Do hotela se, kao i tamo, vraćamo uz cenkanje sa taksistom oko vožnje od pet minuta. Ovde noću svi voze bez upaljenih svetala, ali čovek brzo ogugla, na kraju krajeva, na meridijanima smo gde vlada druga kultura.
Imunitet stečen usput
Naredna dva dana provodimo u istom ritmu — doručak, kupanje, večera, izlazak. Zbog gužve u Namma Bay-u veče radije provodimo u obližnjem tržnom centru Merkato, gde je atmosfera opuštenija. Na plaži smo otkrili izvrstan sladoled, pa ta dva dana nismo bili baš besposleni. I ovde su se Egipćani po pitanju higijene pokazali u pravom svetlu — ali smo tokom prethodnih deset dana svi stekli imunitet na takve izazove.
Vulkan koji nas je zamalo zadržao
A onda je erupcija vulkana na Islandu prizemljila avione širom Evrope. Kako se bližio dan povratka, sve više nas je hvatao strah hoćemo li uopšte moći da poletimo. U tim trenucima ljudima se rađaju svakojake ideje o tome kako bi drugačije mogli kući. U takvom raspoloženju ušli smo u poslednji dan putovanja.
Prepodne smo proveli na bazenu, a oko osam uveče ukrcali se u autobus koji nas je odvezao na aerodrom, prekrasno zdanje u obliku beduinskog šatora. Neizvesnost je potrajala do trenutka kad je počelo prijavljivanje karata; tada su svi živnuli, pa nastade tiskanje ko će pre do šaltera, u strahu da ne ostane bez mesta.
Konačno smo se našli u avionu i mogli da se uputimo ka domovini.
Sledio je standardni scenario, sletanje u Beograd, pasoška kontrola, prtljag, carina, pa autobus za Čačak. Kad smo stigli kući, već je uveliko bio utorak. Preostalo je da saberemo utiske i sećamo se onoga što smo videli na ovom uzbudljivom putovanju.
Sa Jerusalimom se opraštamo sa setom. Pokušavam da uhvatim još ponešto od ovog razmeđa tri religije, još jednom da bacim pogled na Hramovni breg, na kome već blešti Kupola na steni. Konačno grad ostaje iza nas, a mi hitamo ka Jerihonu i graničnom prelazu prema Jordanu.
Granica koja se ne prelazi
Sa osamsto metara nadmorske visine spuštamo se u najveću svetsku depresiju, četiristo metara ispod nivoa mora. Ali na granici nas čeka iznenađenje: na tom prelazu ne možemo da pređemo, nego moramo na sedamdesetak kilometara severniji, kod grada Bet Šana. To znači dvostruku kilometražu i novo čekanje. Pošto je podne već prošlo, jasno je da od posete Petri tog dana neće biti ništa.
Posle mnogo peripetija i presedanja konačno prelazimo u Jordan, gde nas dočekuje lokalni vodič. Posle udobnih izraelskih autobusa, jordanski nas pomalo vraća u stvarnost, putevi su lošiji, a prašnjave bankine podsećaju na Srbiju.
Rešenje u razgovoru
Pošto sedimo odmah iza vodiča Dimitrija, slušamo kako pregovara sa agentima u Jordanu i Egiptu. Razabiram da nam se sprema drugačija varijanta: da prespavamo u Jordanu, pa sutra rano posetimo Petru i onda produžimo pravo za Šarm el Šeik. Konačan izbor pada na hotel na jordanskoj obali Mrtvog mora.
Pošto sa sobom imamo samo ručni prtljag, koji nije za spavanje, u radnjicama pored restorana snabdevamo se najnužnijim. Najviše se traži kupaći pribor. Ja za pet evra nalazim neki ogroman šorts.
Sad i nikad više
Novo iznenađenje čeka nas u holu hotela Kempinski, gde nas osoblje dočekuje sa sokovima i toplim ubrusima. Ali tu iznenađenjima nije kraj.
Hotel Kempinski Ištar
Soba je zapravo apartman, deo za spavanje i deo za sedenje, svaki sa svojim televizorom. Kupatilo ima četiri odvojene prostorije, a između njega i sobe budoar sa stolom za šminkanje. Iz sobe se izlazilo pravo na travnjak, preko terase sa pletenom garniturom.
Hotelska soba
Pošto prtljaga nemamo, brzo se smeštamo i odlazimo na kupanje. Desno od sobe je bazen, a tu je i Mrtvo more. Obukoh onaj ogromni šorts i uđoh u bazen, pa se spustih i do plaže. Dok Sunce polako sklapa zrake, sa ivice okruglog bazena puca pogled na Mrtvo more i svetla na izraelskoj strani. Usred bazena gori gasna buktinja i celom ambijentu daje poseban izgled.
Bazen sa pogledom na izraelsku stranu Mrtvog mora
Za večeru se nemamo u šta obući osim u ono što se zateklo na nama. Večeramo u restoranu sa pogledom na Mrtvo more i daleka svetla Izraela. Posle večere šetamo pored bazena okupanog raznobojnom svetlošću, zamišljajući kako bi bilo lepo ostati ovde duže od jednog popodneva. „Sad i nikad više”, odzvanja kao eho, jer je ovo ambijent kakav sebi teško možemo priuštiti, a zapao nas je slučajno, zahvaljujući granici koju nismo mogli da pređemo.
Kameni grad
Jutro nas vraća na prašnjavu jordansku džadu koja vodi ka prestonici Nabatejaca, Petri. Još pre tridesetak godina Boško mi je rekao da doći na Bliski istok, a ne videti Petru ne može biti pravi doživljaj. Za većinu nas taj skriveni kamenjar poznat je iz filma o Indijani Džonsu; sada ćemo ga videti sopstvenim očima.
Petra
Do samog ulaska u kameni prolaz koji vodi u srce Petre ima kilometar i po. Usput srećemo kamilare i konjovodce. Vodič nas obaveštava da je u cenu ulaznice uračunat i povratak na konju, ali ispostaviće se da između teorije i prakse postoji raskorak, jer konjovodci ipak traže dodatni novac. To, međutim, ne može da pokvari užitak.
Klanac je dug kilometar i po, mestimično dubok i dvesta metara, a u najužem delu širok samo dva. Grad je bio raskršće karavanskih puteva koji su spajali Egipat sa Sirijom i južnu Arabiju sa Sredozemljem. Na kraju klanca, kad se stene razmaknu, ukazuje se ono zbog čega se ovamo dolazi, u kamenu isklesano zdanje poznato kao Riznica.
Pretposlednji dan u Izraelu posvećen je Galileji, mestima vezanim za poslednje tri godine Isusovog života, i Nazaretu sa crkvom Blagovesti. Krećemo putem ka Mrtvom moru i Jerihonu, jednom od najstarijih gradova na svetu. Na mestu koje označava nivo Sredozemnog mora zaustavljamo se radi fotografisanja; neki to koriste da se slikaju na kamilama.
Na nivou Sredozemnog mora
Jerihon pripada palestinskoj samoupravi. Leži na dvesta pedeset osam metara ispod nivoa mora, što ga čini najnižim gradom na svetu. Kod njega je most preko Jordana koji povezuje Izrael i Jordan, preko njega bi sutradan trebalo da pređemo na putu za Petru.
More sa mnogo imena
Upućujemo se na sever, prema Galilejskom jezeru. Na njegovim obalama, u Kapernaumu, Isus je, po predanju, proveo poslednje tri godine života, u kući ribara Simona, propovedajući novu veru. Ovde je okupio prve apostole, držao Besedu na gori i, po jevanđeljima, nahranio pet hiljada ljudi sa dve ribe i pet hlebova. Sa obala ovog jezera počelo je širenje hrišćanstva.
Jezero ima mnogo imena, Galilejsko more, Tiverijadsko, Genezaretsko; danas se zvanično zove Kineret. Najveće je slatkovodno jezero u Izraelu. U njega se sa severa uliva Jordan, a na jugu iz njega ističe, da bi se konačno ulio u Mrtvo more.
Pogled na Galilejsko jezero i Golansku visoravan
Gora blaženstva
Prvo obilazimo mesto gde Jordan ističe iz jezera, gde hodočasnici obavljaju simbolično „pogruženje” u vodu. To nije istorijsko mesto Isusovog krštenja, ono se nalazi na jordanskoj obali, u blizini Jerihona.
Odatle odlazimo na Goru blaženstva, poznatu po Besedi na gori. Tu je 1938. godine, po nacrtima arhitekte Antonija Barlucija, istog koji je projektovao Dominus Flevit, podignuta franjevačka kapela.
Franjevačka crkva na Gori blaženstva
Umnožavanje hleba i ribe
Spuštamo se do mesta poznatog kao „Sedam izvora”. Ovde je crkva Umnožavanja hleba i ribe, podignuta na mestu gde je, po predanju, Isus nahranio mnoštvo; na njenom podu je čuveni vizantijski mozaik ribe i hleba. U blizini je i franjevačka crkva Petrovog prvenstva, na steni uz samu obalu.
Mozaik ribe i hleba na podu crkve
Sledeći je Kapernaum, malo ribarsko selo gde je Isus živeo u kući ribara Simona Petra. Tokom iskopavanja nađeni su ostaci naselja i velike sinagoge; jedna od kuća simbolično se naziva „Petrova kuća”. Na ulazu je velika skulptura Svetog Petra sa ključem.
Statua Svetog Petra u Kapernaumu
Jelo sa ukusom istorije
Prelazimo na drugu stranu jezera, podno Golanske visoravni, danas poznate po vinogradima iz kojih potiču kvalitetna vina. Jedno probamo uz ručak, zbog kojeg smo i došli na ovu stranu. Specijalitet je riba spremljena „po receptu svetog Petra”. Iskreno, nisam bio posebno oduševljen, ali bar možemo reći da smo probali jelo sa ukusom istorije.
Ručak na obali Galilejskog jezera
Madona iz Bruklina
Put nas dalje vodi ka Nazaretu, gde su živeli Isusovi roditelji i gde je Marija primila blagovest. Usput prolazimo kroz Kanu Galilejsku, gde je, po jevanđelju, Isus pretvorio vodu u vino.
Crkva Blagovesti je moderna građevina na dva sprata, a njena posebnost su freske, pokloni pojedinih zemalja sveta, sa biblijskim motivima tumačenim na način svake kulture. Među najzanimljivijima je američka, na kojoj je Madona predstavljena kao žena iz Bruklina, i brazilska, na kojoj je Madona crna.
Reket na svetom mestu
Posetu završavamo u jednoj od prodavnica suvenira. Neko od naših se vratio zbog toaleta i zatekao našeg vodiča kako vlasniku radnje naplaćuje proviziju, „reket”, što nas je doveo kod njega.
Do Jerusalima se vraćamo najboljim izraelskim auto-putem. Pokušavam da uhvatim još koji detalj grada, jer ga sutra napuštamo, pred nama je Jordan i Petra.
