Lavina

Prethodno razmišlajnje zapisah pre nego je krenula lavina. Ideja kolega sa Fakulteta inženjerskih nauka o formiranju fakulteta za elektrotehniku i računarstvo nije bila široko poznata javnosti. Možda nisam bio dovoljno jasan, apsolutno sam protiv prakse koja se dobrano odomaćila na našim fakultetima po kojoj praktično na mnogim fakultetima imamo konglomerate struka, koje se često nalaze na dijematralno suprotnim stranama. Ostajući kod stručnih aspekata, pozivanje na multidisciplinarnost jeste argument, ali ne argument za pretvaranje fakulteta u nekakve male univerzitete. Jer ta multidisciplinarnost je osnova samog naziva univerzitet. Ovako polako se stvara težnja da univerziteti postanu asocijacija tih novih malih univerziteta. U tom pogledu Univerzitet u Kragujevcu je tipičan primer.

Fakulteti ovog univerziteta su locirani u šest gradova centralne Srbije (Kragujevac, Čačak, Kraljevo, Užice, Jagodina i Vrnjačka Banja). Ovakav prostorni razmeštaj u velikoj meri je uticao da na Univerzitetu postoje dva Pedagoška fakulteta. Ranije su postojala dva Mašinska fakulteta, a na dva fakulteta postoje studijski programi iz računarstva. O broju studijskih programa iz oblasti informacionih tehnologija i menadžmenta ne treba trošiti reči. Ovakva struktura Univerziteta u Kragujevcu odstupa od klasičnog koncepta univerziteta. To se uglavnom pravdalo specifičnošću prostornog razmeštaja fakulteta, ali i nekim pomalo za savremenu civilizaciju nebuloznim argumentima.

Među tim argumentima uglavnom su dominirala dva. Omogućavanje mladima da zbog troškova imaju mogućnost da studiraju u svom gradu. Ovaj stav bi mogao da implicira da i drugi gradovi slične veličine treba da dobiju fakultete. Takva mogućnost je već zaživela, pa je npr. Kruševac dobio Poljoprivredni fakultet, koji je deo Univerziteta u Nišu. Sa istom motivacijom je formiran čak i Državni univerzitet u Novom Pazaru. Pošto jedan fakultet ne može da zadovolji želje svakog pojedinca rešenje je nađeno tako što su fakulteti širili svoju matičnost na druge struke. Posebno one koje su bile popularne među mladima.

Drugi argument je bio da su gradovi u kojima se osnivaju novi fakulteti ili širi delatnost postojećih, odnosno privreda u njima dostigli visok tešnološko – tehnički razvoj da mogu da prate razvoj visokog školstva. I tu se dolazi do glavnog pitanja i problema. Da li za sve to što se želi uraditi postoje ispunjeni uslovi, pre svega materijalni i kadrovski. Nažalost po principu, papir trpi sve, predlagači i njihovi mentori su u tzv. Elaboratima o osnivanju bilo fakulteta bilo novog studisjkog programa umeli da to nakite na način „prihvatljiv“ za one koji su donosili odluke. A to su pre svega meritosni državni organi, počev od Nacionalnih saveta za obrazovanje i nauku do Ministarstva za prosvetu i nauku.

Onog trenutka kad bi se dobila saglasnost prosvetnih vlasti i prošao prvi krug akreditacije stvari su po pravilu dobijale tok o kome su samo trezveni i objektivni razmišljali i ukazivali. Sve ono što je bilo zapisano u Elaboratu i pratećim dokumentima postojalo je samo mrtvo slovo na papiru i svedočanstvo o jednom vremenu u moje je sve bilo moguće. Život i rad novih fakulteta i studijskih programa se svodio uglavnom na zadovoljavanje forme koju su definisali zakoni o visokom obrazovanju i naučno – istraživačkom radu. Praktično niko nije razmišljao, a i dalje ne razmišlja o posledicama koje su proistekle iz činjenice da su formirani novi fakulteti i još češće novi studijski programi na već postojećim fakultetima.

Mnogi su i dalje ukazivali na sve posledice, koje su bile više nego očigledne, ali se oni koji su o tome trebali da razmišljaju i delaju ostajali nemi. Svi su u nastaloj situaciji nalazili neki svoj interes i sve je išlo dalje. Kaže naš narod da krčag ide na vodu dok se ne razbije. A to može da se desi krajnje neočekivano. Kao što se razbio „krčag“ Fakulteta inženjerskih nauka u Kragujevcu. Mora se priznati da se razbio tamo gde je bio najtanji. U struci koja i nije trebalo da bude deo tog fakulteta. Osim ako neki na njemu nisu mislili da su oni de facto Univerzitet u Kragujevcu. Ili se desilo opet po narodnoj – Malo mačku goveđa glava.

Mašinski fakultet u Kragujevcu je jedan od utemeljitelja Univerziteta. To niko ne može da porekne. Kada je „Crvena zastava“ počela sa licencnom proizvodnjom „Fića“ 1955. godine jasno je da se pokazala potreba za kadrovima, pre svega mašinskim inženjerima. I osnivanje odeljenja Mašinskog fakulteta iz Beograda 1960. godine bio je logičan korak. Možda bi sve bilo normalno da „Zastava“ kao samostaln automobilska firma nije prestala da postoji i postala deo kompanije FIAT. Šta je to značilo za Mašinski fakultet oni sami najbolje znaju i ne bih da se mešam. Ali način rešavanja tog problema je bio pogrešan. Bojim se da je promena naziva fakulteta bila u funkciji potreba pojedinaca, a ne institucije. Slično je bilo i sa Tehničkim fakultetom u Čačku.

Lavina - kad joj vreme nije

A onda otvaranje studijskog programa Računarsko i softversko inženjerstvo bio je ona kap koja se prelila deset godina kasnije. I ono što je funkcionisalo deceniju sada je odjednom postalo veliki problem. Lepo kaže naš narod – „Što ne platiš na mostu, izgubiš na ćupriji“. Inicijijativa, koju su izneli članovi katedre za Elektrotehniku i računarstvo izazvala je gotovo lavinu komentara. Sigurno je da su članovi ove katedre našli u neprirodnoj sredini i to iz dva razloga. Kolege mašinci su pomislili da je dovoljno proći pored računara i postati stručnjak za računarstvo. S druge strane kolege električari prema raspoloživim podacima i sami nisu baš školovani za računarstvo. I kad se sve to složi eto belaja.

Dok se čitaju argumenti i za i protiv osnivanja novog fakulteta ne može da se ostane bez pitanja. Prvi bi hteli da osnivaju novi fakultet sa pet nastavnika, koliko ih trenutno ima na katedri. Znači nastavio bi se onaj – „Račun bez krčmara“tj. postojanja uslova za realno bitisanje neke institucije postoji uglavnom u Elaboratu, ali ne i u praksi. S druge strane drugi nastavnici fakulteta tvrde da se time narušava nekakva tehnološka celina. A niko neće da prizna da je korišćenje računara i računarskog softvera dug civilizacijskom razvoju. I da se danas teško može baviti bilo kojom strukom bez poznavanja računarskih alata. To važi i za same inženjere računarstva.

Dakle niko neće postati stručnjak za računarstvo zato što koristi računar. U tom pogledu Fakultet inženjerskih nauka nije nikakav izuzetak. Ima i drugih fakulteta gde se kao stručnjaci za računarsku tehniku deklarišu nastavnici koji takođe u svojim istraživanjima koriste računara kao alat. I po tom osnovu su birani za naučnu oblast računarstva (računarska tehnika). Kako je to moguće. Pa jednostavno nije na vreme predupređeno, a posle kad se htelo nešto učiniti bilo je kasno. Možda će ova dešavanja na Fakultetu inženjerskih nauka otvoriti prostor za diskusiju, koja će rezultirati ako ne ispravljanjem postojećih grešaka onda makar sprečiti da se ne ponavljaju u budućnosti.

18 January, 202618 January, 2026

Sve je moguće

Informacione tehnologije su obeležile početak novog milenijuma. Moglo bi se reći da su svet okrenule naglavačke. Sve je kulminiralo pojavom tzv. veštačke inteligencije. Ali ona je posebna tema. Oni koji malo duže pamte ili su profesionalno vezani za prosvetu setiće se da je na kraju osamdesetih godina prošlog veka došlo do gotovo stidljivog uvođenja informatike u nastavu u osnovnim i srednjim školama u Srbiji. Da li je to važilo za celu, još uvek živuću Jugoslaviju ne znam, jer sve je moguće. Jugoslavija je u to vreme više postojala kao pojam, a manje kao funkcionalni sistem. Istina oni koji se sećaju nešto ranijeg vremena setiće se da je negde na kraju sedamdesetih godina uvedeno usmereno obrazovanje u srednje škole.

Bile su to tzv. Šuvarice, koje su ime dobile po Stipi Šuvaru, koji je bio ministar kulture Hrvatske i jedan od najvećih zagovornika novog sistema srednjoškolskog obrazovanja. Usmereno obrazovanje pominjem, jer je njime u gimnazijsko obrazovanje uvedena struka – programer. Kao da je to bio nagoveštaj novog doba i računarske ere. Mislim da je u tom trenutku ovo obrazovanje uvedeno više po principu – zlu netrebalo, nego što se imao jasan cilj šta će svšeni srednjoškolci datog usmerenja da rade. Treba se setiti da su računari u to vreme još uvek bili privilegija bogatih i da je programiranje bilo daleko od onoga što se prosto naziva kodovanje/pisanje programa.

Što se ticalo obrazovanja programera na visokom nivou još uvek je primat imao Prirodno – matematički fakultet. Istina na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu postojao je smer Obrada podataka, ali zanimljivo da su ovaj smer više upisivali studenti Tehničke fizike, nego Elektronike. To je pomalo bilo i logično, jer je u prvom planu bila obrada podataka, a ne projektovanje računara. Paradoks u smislu računarskog obrazovanja je bio što njega u Srbiji nije bilo, a projektovali su se i realizovali računari. Računarsko obrazovanje na ETF je zaživelo tek kada se u Srbiji više nisu projektovali računari, bar ne u onom klasičnom smislu.

Dakle, polovinom osamdesetih godina na ETF je formiran smer Računarska tehnika i informatika. I kao da je vreme stalo. Jer dalji razvoj računarskog obrazovanja išao je za tragom privlačenja što većeg broja studenata s obzirom da je u to vreme došlo do pojave mikroračunara, što je označilo početak ekspanzije primene računara. Ubuduće novi nastavni planovi su se definisali više sa ciljem privlačenja većeg broja studenata, a manje sa idejom da se studentima ponude znanja, koja će ih u stručnom pogledu omogućiti da držimo korak sa svetom. Posledica tog pristupa je gotovo potpuni izostanak obrazovanja na planu projektovanja integrisanih kola. Što je i danas jedan od najvećih nedostataka obrazovanja u oblasti računarstva.

U to vreme računarsko obrazovanje postojalo je još na Elektronskom fakultetu u Nišu i Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Poslovično obrazovanje u sferi programiranja postojalo je na Prirodno – matematičkom fakultetu u Beogradu, a kasnije se prenelo na Matematički fakultet, kada je došlo do podele.

Sve je moguće – samo kad se hoće

Devedesete godine i sve ono što se kod nas izdešavalo samo su bile prilika da se nađe opravdanje za ono što se nije uradilo. U računarskom obrazovanju kao da je vladalo zatišje. Pre svega razlog je bio nedostatak kvalifikovanih kadrova, koji bi mogli uspešno da prenose znanja studentima. Fakulteti su se uglavnom okretali tzv. informatičkom obrazovanju, gde su kriterijumi u pogledu kompetentnosti nastavnika bili relativno blaži. A onda je došlo do veleobrta, a može se slobodno reći tu kreću presedani. On je nastao koncem devedesetih kada je na Tehničkom fakultetu u Čačku uveden smer Računarska tehnika.

U datom trenutku Fakultet nije imao nijednog nastavnika koji se zaista bavio računarskom tehnikom. Naravno rešenje je nađeno tako što je bilo predviđeno da se stručni predmeti slušaju u višim godinama. Računalo se na mogućnost da će do tada neki od asistenata završiti doktorate, ali i da će se zaposliti nastavnik iz ove struke. Takođe, uvek je postojala mogućnost anagažovanja nastavnika u honorarnom statusu. Nažalost nije se sve odvijalo onako kako je planirano i danas gotovo tri decenije od kako je započeto računarsko obrazovanje na Fakultetu. U ovom trenutku na Katedri za računarsko i softversko inženjerstvo postoji šest nastavnika, koji su formalno birani za užu naučnu oblast – Računarska tehnika.

Iako svi oni predaju važne predmete iz oblasti računarstva, niko od njih suštinski nije kompetentan za oblast za koju je biran. Jednostavno niko nema doktorat iz račuanrske tehnike, a ni njihova istraživačka opredeljenja ne pripadaju ovoj oblasti. Kako je to moguće, na to pitanje treba da odgovore mnogi, između ostalog i pisac ovih redova. Odgovor nije tako jednostavan, pa ću jednostavno prihvatiti najveći deo odgovornosti, jer sam kao neko ko se ceo radni vek zaista bavio računarskom tehnikom, dozvolio da stvari izmaknu kontroli. Možda sam iskreno verovao da se stvari mogu učiniti boljim. Da bi se bolje razumelo ono što se dešavalo na Fakultetu početkom milenijuma trebalo bi posvetiti poseban tekst.

Novi presedan se desio, kada je na Fakultetu inženjerskih nauka, ranijem Mašinskom fakultetu u Kragujevcu 2014. godine otvoren smer Računarska tehnika. Kada su u pitanju kompetenntni nastavnici situacija je bila slična onoj na Tehničkom fakultetu u Čačku, čak i nepovoljnija. Osim toga bio je ovo smer, koji je već postojao na drugom fakultetu u okviru istog Univerziteta. Po toj razuđenosti unutar samog univerziteta, Univerzitet u Kragujevcu je, kako se to kaže za Ginisa. Jer unutar istog univerziteta postoje dva Pedagoška fakulteta, na tri fakulteta postoji mašinstvo, a na dva, kao što je već navedeno, postoje studijski programi računarstva. O informacionim tehnologijama i menadžmentu ne treba trošiti reči.

Šta se iza brda valja?

Usred ove univerzitetske krize, koja traje već više od godinu dana iz Kragujevca stigoše zanimljive vesti. Katedra za elektrotehniku i računarstvo sa Fakulteta inženjerskih nauka uputila je predlog da se na Univerzitetu u Kragujevcu formira novi fakultet u oblasti Elektrotehničkog i računarskog inženjerstva ili da se izvrši podela Fakulteta na departmane. Istovremeno gradonačelnik Kragujevca u sklopu predstavljanja stanja grada na prelazu dve godine pokreće inicijativu za osnivanje novog fakulteta u oblasti informacionih tehnologija sa naglaskom na sajber bezbednost i veštačku inteligenciju. Očigledno je da se na Univerzitetu „nešto iza brda valja“. Ne bih se bavio spekulacijama šta se krije iza ovih inicijativa, ko su njihovi kreatori i sa kakvim ciljevima. Mene pre svega interesuju posledice na računarsko obrazovanje.

Protekle godine dosta vremena sam posvetio sagledavanju strukture i sadržaja računarskog obrazovanja, kakvo bi bilo primereno Srbiji. U kontekstu toga pomenuo sam i problem kadrova, koji bi mogli da izvode nastavu iz oblasti računarstva, pre svega iz njegovih fundamentalnih segmenata. Izrazio sam sumnju da u Srbiji postoji adekvatan broj kompetentnih nastavnika. Zadatak, čak pre svega dužnost prosvetnih vlasti je bila da o tome vodi računa. Složio bi se sa činjenicom da je računarstvo viđeno kao važna komponenta u nastojanjima da se Srbija svrsta u red zemalja koje prate najnovija tehnološka dostignuća. Ali se pri tome pošlo od pogrešne pretpostavke da postojeći kadrovi to izneti, kao i da će se u međuvremenu odškolovati nova generacija kompetentnih nastavnika i istraživača.

Nažalost to se nije desilo i nema naznaka da će se u skorije vreme stanje bitno popraviti. Dopis Katedre za elektrotehniku i računarstvo Fakulteta inženjerskih nauka u Kragujevcu to samo potvrđuje. Kao jedan od razloga što traže strukturne promene u organizaciji rada Fakulteta oni potvrđuju ono što sam napred izneo, a to je da se nastava računarstva na Fakultetu inženjerskih nauka bazira na pet nastavnika i jednom asistentu. S tim što oni Fakultet smtaraju odgovornim, jer im nije dozvolio da se adekvatno razvija. Svako odgovoran će se upitati, kako je uopšte bilo dozvoljeno jednom fakultetu da formira novi studijski program, a da pre toga nisu bili ispunjeni potrebni uslovi za to. O dovoljnosti tih uslova ne treba ni govoriti.

Pri tome ovde uopšte nije bilo postavljeno pitanje kompetentnosti pomenutih pet nastavnika. Ako bi se malo detaljnije analizirao njihov stručni pedigre došlo bi se do zaključka da njihovo prethodno obrazovanje, doktorska teza i istraživačke aktivnosti baš i nisu u skladu sa onim što računarstvo u suštini predstavlja. A to je da se radi o jednoj infrastrukturnoj tehnici, koja treba da obezbedi sredstva i alate za obradu podataka. Mnogi će naravno ovoj prostoj definiciji računarske tehnike naći zamerku. Ali nadam se da se svi moraju složiti, naravno neki krajnje nevoljno da sama primena računara nije računarska tehnika.

Kao neko ko je ceo radni vek posvetio računarskoj tehnici nikako ne mogu da budem protiv obrazovanja koje će iznedriti nove stručnjake u ovoj oblasti. Ali sam protiv prakse da se nešto naziva jednim imenom, a da se iza toga krije nešto sasvim drugo. Pogotovu što su studijski programi računarstva na prelazu vekova otvarani pre svega sa idijemo da se magično reči „računar“ privuče što veći broj studenata. Naravno sve se to pravda i stavovima da mladim ljudima treba pružiti šansu da studiraju tako jednu modernu struku u svom gradu, sa što manje troškova u ovim „teškim“ ekonsomskim vremenima. Predlog sa Fakulteta inženjerskih nauka ne oskudeva u tim argumentima.

Nažalost nisam čuo da je u argumentaciji za otvaranje novog studijskog programa navedno da je na nekom fakultetu određena grupa nastavnika ostvarila istraživačke rezultate i stekla kritičnu masu znanja koja obezbeđuje potrebne i dovoljne uslove da svoje znanje i iskustvo prenesu na studente i na taj način se omogući da se data struka razvija. Mora se priznati da je država imala sluha za želje univerziteta i fakulteta za otvaranjem novih studijskih programa iz oblasti računarstva i informacionih tehnologija. Međutim, Srbija u ovim oblastima sve više zaostaje iako se hvalimo rezultatima tzv. IT industrije. Međutim, objektivan posmatrač stanja u toj oblasti mora da prizna da je ta IT inudstrija uglavnom svedena na nivo usluga.

Možda će ova inicijativa uroditi plodom, ali mora se postaviti ozbiljno pitanje. Ko garantuje da će novi fakultet ili departman izmeniti stanje u računarstvu u Srbiji. Ili ćemo školovati inženjere po našem obličju i željama, pa kad se nađu u vrtlogu prakse nek se snalaze sami. A mi ćemo i dalje bez iole odgovornosti napredovati u zvanjima na bazi istraživanja i angažovanja, koja baš i ne moraju da budu vezana za računarstvo. Naravno, sve je moguće u Srbiji, a onda ćemo se pravdati, kad nešto ne ide, kako treba, da su neki drugi krivi. Ipak pokušajmo prvo da se pogledamo u ogledalo i sebi odgovorimo da li smo u pravu ili treba uzeti vazduh i još jednom dobro razmisliti.

12 January, 202612 January, 2026

Nije za zaborav

Malo ko se setio da se 12. avgusta 2021. godine navršilo 40 godina od pojave IBM PC računara. Svečanošću u njujorškom hotelu „Valdorf Astorija“ javnosti je predstavljen računar, koji će po mnogima promeniti istoriju sveta. Moglo bi se naširoko pričati o svim posledicama, koje je taj, u to vreme za pojedinca prilično skup uređaj, imao na život naše civilizacije. Ako preskočimo te četiri decenije i vratimo se u sadašnjost sa mobilnim uređajem u rukama mnogima će izgledati neverovatno – da je taj uređaj višesturko „jači“ od PC računara iz 1981. godine. I to po svim računarskim parametrima. A sve to nije za zaborav.

Pojava PC računara, ali i drugih mikroračunara koji su mu prethodili, ali su izgleda prerano „zakukurikali“ donela je nešto novo čovečanstvu. Pre svega „demokratizaciju“ primene računara. Jer će oni vrlo brzo postati dostupni širokom krugu korisnika. A onda kada dođe do stvaranja infrastrukture za njihovo povezivanje u globalnu računarsku mrežu, svet više neće biti isti. Koliko će značaj imati pojava personalnih računara potvrdiće se časopis „Time“, koji će računar 1983. godine proglasiti za „mašinu godine“ (Machine of the Year).

Ako se pak vratimo deceniju u nazad setićemo se da se 1971. godine pojavio prvi mikroprocesor, Intel 4004. Bilo je to vreme koje je najbolje opisao moto beogradskog filmskog festivala FEST – „Hrabri novi svet“ pozajmljen od Oldosa Hakslija. Bila je to najava nove tehnološke revolucije, koja će u pravom smislu promeniti svet. A pojava PC računara bila je samo stepenica u penjanju na savremenu Vavilonsku kulu.

Internet – ni on nije za zaborav

Mnogi će pomisliti da je Internet čedo XXI veka, s obzirom da je puni stepen korišćena ostvaren na prelazu milenijuma. Međutim, istorija Interneta je vezana za 1961. godinu, kada je Leonard Kleinrock sa univerziteta MIT predložio tzv. paketni prenos podataka. Ipak počeci Interneta vezani su za realizaciju tzv. računarske mreže ARPANet, koja je nastala pod okriljem agencije ARPA u okviru američkog ministarstva odbrane (Department of Defense). Prvi put su dva računara, jedan u Masačusetsu, a drugi u Kaliforniji povezana sporom telefonskom linijom na biranje 1965. godine. Za Svetski dan Interneta se uzima 29. oktobar, kada je 1969. godine poslata prva elektronska poruka na Univerzitetu UCLA u Los Anđelesu.

Imao sam sreću da kao rukovodilac Računskog centra na Tehničkom fakultetu budem uključen u uvođenje Interneta na Fakultet. Počeci su vezani za korišćenje komutirane (dial – up) telefonske linije. Mislim da smo prvi priključak na Internet ostvarili preko Eunet. Kasnije smo dobili fiksnu telefonsku liniju i bili direktno uključeni u Akademsku računarsku mrežu Srbije (AMRES). Naravno u prvo vreme uglavnom je korišćen email servis, a tek kasnije se počeo koristiti i WWW servis.

Vrlo brzo sam počeo da koristim pristup Internetu i putem kućnog računara. Imao sam sreću da je u jednom od davalaca usluga Interneta, „EMI“ radila grupa mojih kolega pa sam dobio besplatan pristup. Inače „EMI“ je bio prvi pružalac usluga Interneta u Srbiji van velikih gradova, Beograda, Novog Sada i Niša. U vreme kada sam počeo da koristim Internet od kuće koristili smo analognu telefonsku liniju sa impulsnim biranjem. Samo oni koji su koristili takvu liniju znaju sa koliko se muke uspostavljala veza. Na jednom poslovnom ručku požalio sam se rukovodiocima Telekoma, kako imam pomenutu telefonsku liniju. Kad sam stigao kući sa ručka čekao me je novi broj telefona i mogućnost tonskog biranja.

Čačak je uvek bio jedan od pionira u uvođenju telefonskih priključaka, pa je zahvaljujući tome u SFRJ posle Maribora imao najveći broj telefonskih priključaka po glavi stanovnika. Zbog ekonomskih problema u zemlji digitalizacija telefonskog saobraćaja nije išla očekivanim tempom. Tako se desilo da devedesetih godina značajan broj telefona bude povezan preko analogne centrale uz korišćenje impulsnog načina biranja brojeva. Pokazalo se da tzv. pretvarači signalizacije koji su omogućavali pozivanje brojeva iz analogne u digitalnu centralu ne rade baš dobro.

Kolege iz Telekoma u Čačku su razvili svoj pretvarač signalizacije koji se pokazao puno bolji od onog korišćenog na nivou telefonske mreže u Srbiji. Problem je nastao kada je trebalo projektante novog uređaja nagraditi za urađeni posao. Kolege su problem rešile tako što je čačanski Telekom počeo da telefonske linije prodaje preko već pomenute firme „EMI“. Cena telefonskog priključka je bila veoma visoka, verovatno najviša u Srbiji u to vreme. U međuvremenu telefonska mreža u Čačku je u potpunosti digitalizovana, dolazilo je vreme mobilnih telefona i optičkih komunikacija.

Ne treba zaboraviti ni mobilne telefone

Danas gotovo da nema prosečnog stanovnika Zemlje koji ne koristi mobilni telefon. Nastao je sa idejom da se dobije prenosivi uređaj namewen glasovnoj komunikaciji. Međuitim, sa razvojem tehnologije mobilni telefon je dobio čitav niz dodatnih funkcija, kao što su SMS (Short Message Service), MMS (Multimedia Messaging Service) i pristup Internetu. Prvi mobilni telefon demonstriran je pre pola veka, tačnije 1973. godine od strane Džona Mičela i Martina Kupera iz Motorole. A prva komercijalna automatizovana analogna ćelijska komunikaciona mreža uvedena je 1979. godine u Japanu od srane Nipon Telegraph and Telephone. O istoriji mobilnih telefona i mobilne telefonije može de detaljno naći na Internetu.

Što se tiče mobilne telefonije u Srbiji njena primena u Srbiji se vezuje za 1994. godinu, kada je osnovan prvi mobilni operater Mobtel (Mobile Telekomunikacije). Njega su osnovali PTT Srbije i BK Trejd firma u vlasništvu braće Bogoljuba i Dragomira Karića. Prva mreža mobilne telefonije sa pozivnim brojem 061 pokrivala je veće urbane celine i glavne putne pravce, odnosno oko 60% stanovništva i 12% teritorije Srbije. U međuvremenu telekom je razvio svoju mobilnu mrežu sa pozivnim brojem 064. I tada se i ja odlučujem da postanem korisnik mobilne telefonije.

Nažalost to nije bilo nimalo lako, npr. u Čačku nije postojalo prodajno mesto, gde se mogao nabaiti mobilni telefon i odgovarajuća SIM (Subscribe Identity Module) kartica. Obratih se mom dobrom kolegi i prijatelju u to vreme jednom od direktora Telekoma u Beogradu. On me upita, gde mi je bliže da odem u Užice ili Kraljevo. Jasno je da mi je Kraljevo bilo bliže, na šta on odgovori – „Ali ja u Kraljevu nikog ne poznajem“. I tako dbih vezu za gospođu Dušanku u Telekomu Užice. Skonuh do Užica i koristeći čarobnu rečenicu „Treba mi gospođa Dušanka“ dobih telefon Nokia sa onom vidljivom antenom i SIM karticu sa brojem koji i danas koristim.

Takođe, treba se setiti da je u ovom tehnološkom letu na nebo bilo i onih koji nisu verovali u budućnost novih tehničkih rešenja. Čak i među onima koji zaslužili svoje mesto u hramu slave. Jer su dali svoj veliki doprinos tehničko – tehnološkom razvoju sveta. Možda su u datom trenutku imali neku drugu viziju kuda treba ići. Zato se uvek podsetiti na blistave čovekove trenutke, zahvaljujući kojima danas sigurnije koračamo kroz život. Ali i kao pokazatelj da još uvek ima dovoljno izazova kojima se mogu pomeriti granice. Pa i onda kada to izgleda nemoguće.

12 January, 202612 January, 2026

Memories

Memories - Sećanja

Često ćemo čuti, pogotovu od mladih da se ne živi od sećanja. U potpunosti se slažem sa tim, jer se aktuelni život ne može zameniti sećanjima, odnosno sećanja ne mogu da zamene ono što možemo i treba da uradimo u sadašnjem životu. Pogotovu kada je pred nama dovoljno krugova do onog poslednjeg životnog kruga. Uostalom sećanja su istorija našeg života, a kao što se kaže iz te istorije se ponešto može i naučiti.

Ovaj Portal se uglavnom i sastoji iz sećanja, čak i onda kada se u pitanju razmišljanja, jer se i ona baziraju na iskustvima iz prošlosti. Dok će stranice Portala uglavnom biti priče o ljudima i događajima u ubrici Memories – Sećanja pokušaću da se detaljnije setim nekih događaja, koji su odredili moj život. Ali i život okruženja u kome sam bivstvovao tokom dosadašnjeg života.

Memories - Traganje za dušom

Penzionerske dane uglavnom provodim u traganju. Pre svega po vlastitoj prošlosti. A ima se i za čim tragati. Za sada sam se uglavnom ograničio na prošlošlost koje se rado sećam. Školski dani, posao, izleti, putovanja su ono čemu sam posvetio najviše pažnje. Traganje za porodičnim korenima stalno odlažem. Jer već sam deo one najstarije generacije. A tu ima malo onih koji uopšte znaju rodbinske veze. O porodičnoj istoriji da i ne govorim.

U tim neprestanim traganjima našlo se i mesto za ljude, vreme i događaje oko nas. Trudim se da sve što pišem bude bez lamentiranja. Bez onoga – kako je to nekada bilo. Jer svako vreme ima svoje uzuse koji nam se iz nekih drugih vremenskih vizura izgledaju bolji ili lošiji. A čak ćemo neke teške trenutke kroz deceniju ili više doživljavati kao generacijsko pravo. A ne pokoru.

Kao deo generacije iz pedeset i neke rođen sam dovoljno daleko posle rata. O njemu se pričalo, ali ga bar ja lično nisam osetio. Mislio sam da je rat bio „privilegija“ mojih predaka. A onda kada je moja generacija bila na vrhuncu moći sve se srušilo kao kula od karata. Turbulentne osamdesete, koje smo doživljavali kao nešto prolazno pretvorile su se u gotovo tragične devedesete. Raspad države, rat na njenoj teritoriji, sankcije, sumanuta inflacija podsetiće nas da život ima i naličje. I tako od „zlatne“ postasmo „izgubljena generacija“.

Vreme u kome smo odrastali, školovali, se sticali prva prijateljstva i imali prve ljubavi, kada smo pokušavali da budemo bolji od svojih roditelja i napravimo iskorake u struci, preko noći postade loše vreme. One koji to nisu prihvatali proglasiše retrogradnim snagama. A dotadašnji stvarni gubitnici postaše uspešni, demokrate, poslovni ljudi. I tako se sve odvija do dana današnjeg.

U vrtlogu života

Kada smo pomislili da se život, posle burnih devedesetih vraća u normalu stiglo je bombardovanje 1999. godine. To nam je kompletiralo izgubljenu deceniju života. Sledile su dramatične društvene promene u osvit novog milenijuma. Konačno XXI vek nam je doneo život u stalnim političkim i društvenim previranjima. Promene koje teku, rekli bi neki. Ali ima i onih koji nisu zadovoljni tim promenama, hteli bi više i brže. Makar i sami ne znali šta zapravo hoće. A mi kojima su godine odmicale tražili smo samo malo mirnog života. I tako već skoro četvrt veka.

Istovremeno ni svet više nije bio mesto u kome se očekuje svetlija budućnost. Pogotovu što je i „stara dobra Evropa“ prestala da bude oaza mira. Nije više samo Balkan bure baruta. Izgleda da je tog baruta bilo i na drugim mestima, samo se čekalo da ga neko potpali. Konačno i na nekim drugim mestima u Evropi taj barut je počeo dobrano da dimi. A bojim se da se može zadimiti i na nekim drugim mestima. Ostaju nam samo traganja za prošlošću i traganja za onim što je moguće u budućnosti.