Upoznali smo se pre nego što sam se zaposlio u Institutu. Tačnije, bio je jedan od prvih kolega koje sam sreo kada sam došao na razgovor za posao. Tokom trinaest godina provedenih u Institutu naši putevi saradnje će se ukrštati. A on će biti prvi kolega kome ću saopštiti da odlazim, jer smo prethodnih pet godina neposredno sarađivali.
Kraka, kako je bio poznatiji među kolegama, nikako nije mogao da ostane neprimećen. Jer je bio glasan na sebi svojstven način.
Pokušavajući da napišem ove redove, misli me stalno upućuju na anegdote vezane za njega. U nekima od njih on je pomalo tužni heroj. Ali to je jednostavno bio on, čovek koji se nije plašio da pogreši, čak i kada je bilo očigledno da će se to desiti. Ali posledice nisu snosili drugi, uvek samo on. Ako bih sve to pokušao da stavim na papir, trebalo bi mi dosta prostora i vremena. Oni koji su ga znali setiće se svega. Čak i više od mene.
Tokom devedesetih godina vreme, prostor i događaji su nas prilično udaljili. Neko vreme je proveo kao gastarbajter u Rusiji. Kasnije se otisnuo u vode privatnog biznisa, u kojima je plivao sve do svoje iznenadne smrti.
Sa novim vekom vratila su se i naša druženja, a povremeno smo se čuli i telefonom. U Takovu je kupio i zakupio desetak hektara zemlje i počeo da se bavi voćarstvom. Svaki put kada smo se čuli, obećavao je da će se javiti pa da se vidimo. Pandemija je učinila da se poslednje dve i po godine nismo videli, a nažalost ni čuli. Zato mi je njegova smrt još teže pala. Pomalo me teši što smo ga zajednički kolega i ja često pominjali u našim druženjima.
Ovaj kratki tekst je samo malo podsećanje na divnog kolegu i prijatelja, i nadasve retko dobrog inženjera, Slobodana Ivančevića, Kraku. Nezadovoljan sam što nisam napisao više. Jer on to zaslužuje. Ali sve mi se nekako činilo da, koliko god napišem, neću dovoljno reći.