Tag: jedrenje

Avantura se nastavlja

Zagrejanost za jedrenje pokazala se već početkom jeseni iste te 1989. godine, kada smo odlučili da se ponovo otisnemo put Jadrana. Ovoga puta ekipa je bila manja, samo nas sedmoro. Za početak smo odabrali Rovinj.

Do Rovinja putujemo vozom linijom Beograd–Pula, koja ide na zapad sve do Divače, a onda okreće na jug. Poslednja stanica nam je Kanfanar, odakle se autobusom vozimo do odredišta. Marina se nalazi na suprotnom kraju od starog grada, kojim dominira crkva Svete Eufemije; preko puta marine je ostrvo Sveta Katarina.

Cilj jesenje ture je jedrenje na jug do Kornata i povratak u Rovinj. Pošto smo već uhodani u prijem jedrilice, brzo se pakujemo i krećemo put marine u Pomeru, na samom jugu Istre.

Ne sećam se svih mesta na kojima smo konačili, osim onih na ostrvu Rabu, Raba i Supetarske Drage. Doduše, u Supetarsku Dragu smo se sklonili prinudno, bežeći od čuvene senjske bure, koja nas je uhvatila baš kod Golog otoka. Buru ćemo doživeti i dok smo plovili pored Suska i Unija; tada ćemo se skloniti u jednu od uvala kod Malog Lošinja. Čini mi se da smo jednu noć proveli i u uvali na Premudi.

Svet je ipak mali

Poslednju noć sidrimo u luci Pula. U to vreme se neke naše kolege nalaze službeno u Puli, pa koristimo priliku da se vidimo. Ujutru se kroz Fažanski kanal, pored Brionskih ostrva, vraćamo u Rovinj.

Dok čekamo autobus za Kanfanar, Kraka i ja uživamo u pogledu sa brda na kome se nalazi crkva Svete Eufemije. U jesen 1989. već se osećala bura koja će narednih godina dovesti do raspada Jugoslavije. Iako će se Istra pokazati kao drugačija regija u odnosu na ostatak Hrvatske, nekako smo se osećali pomalo nelagodno dok smo čekali voz iz Pule koji će nas vratiti u Beograd.

Kraj je bio na vidiku

Godina 1990. bila je po mnogo čemu prekretnica u mom životu. Odlučio sam da napustim Institut „Mihajlo Pupin” i sreću potražim na Tehničkom fakultetu u Čačku. Zbog zaostalih poslova i dalje ću živeti na relaciji Čačak–Beograd. Valjda jedino te godine nisam mnogo razmišljao o troškovima. Putovao sam kao nikada ranije, a bogami ni kasnije; kući sam svraćao tek toliko da promenim garderobu.

S proleća su počeli višestranački izbori, koji su u Sloveniji, a zatim i u Hrvatskoj, značili silazak Saveza komunista sa vlasti. U takvim okolnostima po treći put sam se našao na Jadranu zbog jedrenja.

Ovoga puta smo odlučili da povežemo prethodna dva jedrenja i obiđemo Kornatski arhipelag. Time bismo praktično prokrstarili celu jugoslovensku obalu Jadrana, tačnije onaj njen deo u kome ima mnogo ostrva. Za polazište smo izabrali marinu u Jezerima na ostrvu Murteru.

Postali smo mi i oni

Prema Jadranu putujemo vozom na relaciji Beograd–Split. U Perkoviću presedamo u lokalni voz do Šibenika. Poslednja je dekada juna. Višestranački izbori u Hrvatskoj održani su početkom maja i pobedila je Hrvatska demokratska zajednica. Na košarkaškom igralištu pored stanice iscrtani su njeni simboli i poruke podrške.

Od Šibenika do Murtera ide se autobusom. Pošto imam vremena do polaska, Boško i ja se penjemo do pijace, da vidimo isplati li nam se da tu kupimo voće i povrće za narednih sedam dana. Usput nailazimo na natpise koji pozivaju na smrt Srba. Nimalo se ne osećamo prijatno.

Namirnice kupujemo na Murteru. Meni zapada da nosim džak sa krompirom, pa malo zaostajem za ostalima, koji prilično bučno idu ka marini. Prolazim pored grupe meštana koji sede na parapetu pored trotoara. Čujem komentar: „Ovi mora da su Slobodanovi.”

Po dolasku u marinu čeka nas standardna procedura. Ovoga puta plovimo sa dve jedrilice, sa sedmočlanim posadama. Ne sećam se svih mesta gde smo prenoćili; jednu noć smo bili u marini na ostrvu Žutu, a jednu u uvali Telašćici na Dugom otoku.

Ja se opraštam…

Poslednje veče provodimo u Vodicama. Sidrimo u samoj luci i izlazimo na večeru u jedan od restorana na rivi. Pomalo se osećamo neprijatno. Pogotovu kada jedan pijan čovek, po svoj prilici građevinski radnik, teturajući se rivom zapeva „Oj, vojvodo Sinđeliću”.

Po povratku u marinu Jezera završavamo administrativne obaveze i žurimo na voz. Par dana po povratku u Beograd pravimo večerinku kod Boška, čime se to jedrenje praktično završava.

Iako je raspad Jugoslavije faktički bio stvar vremena, opet smo odlučili da nastavimo tradiciju. Potvrdio sam svoje učešće u novoj ekspediciji, ali je razvoj događaja uticao da se to, bar što se mene tiče, ne dogodi. Za početak jedrenja ponovo su izabrali Split. Samo jedrenje je uglavnom prošlo bez problema. Ali povratak je doneo silne nevolje. Neki su imali velikih neprijatnosti u vozu koji ih je vraćao u Beograd. Neki su se odlučili za avion, ali je i tu bilo komplikacija.

Iako su se osećale tenzije, još uvek smo se nadali da će Jugoslavija opstati. U martu 1989. godine premijer je postao Ante Marković i počeli su da duvaju vetrovi ekonomskog liberalizma. A društvo iz „Pupina” je našlo novu zanimaciju, jedrenje.

Grupa kolega je u leto 1988. odlučila da preko kompanije ACI Club Yugoslavia iznajmi jedrilicu i obiđe neka od ostrva u središnjem delu Jadrana. To se ponovilo i 1989, kada sam se i ja priključio ekspediciji.

Novi izazov

Krajem juna smo se vozom uputili ka Splitu, gde se u ACI marini nalazila početna tačka naše avanture. Grupu čini dvanaest članova posade. Glavni skiperi su Kraka, Slobodan Ivančević i Komsomolac, Nebojša Vuksanović. Jedrilica, koja će nam biti dom narednih sedam dana, velika je i nova.

Naravno, pravi ugođaj kod jedrenja je kretanje na vetar. Ali kada njega nema, moraju se pokrenuti motori. Kraka je zagovornik jedrenja čak i kada je vetar toliko slab da ne može da naduva jedra. Narednih dana suočićemo se i sa još jednom njegovom strašću, sidrenjem u divljim uvalama, umesto uplovljavanja u neku od ACI marina.

Iz Splita krećemo oko tri popodne. Prvo odredište nam je marina u Palmižani na Paklenim otocima, naspram grada Hvara. Iako sidrimo u marini u kojoj postoji restoran, večeramo na jedrilici, što je takođe poseban doživljaj. Tokom plovidbe ješćemo par puta u restoranima, ali doručak i ručak će uvek biti spremani na brodu. Posle večere sledi druženje na palubi uz piće, priču, a ponekad i pesmu.

Stražari Jadrana

Na Visu nam je cilj mesto Komiža. Pre toga plovimo do ostrva Biševa, gde se zadržavamo na kupanju. Ne propuštamo priliku da posetimo čuvenu Modru špilju; uspevam da roneći prođem kroz podvodni otvor.

Predveče pristajemo u Komižu i odlučujemo da večeramo u nekoj od konoba. Zbog toga izlazimo na obalu, što baš i nije jednostavno, pošto sidrimo dalje od mola. Boško, dok pokušava da iz čamca pređe na stepenice, ostaje bez oslonca, čamac beži i on pada u vodu. U tom trenutku sam još bio na jedrilici, i to sa fotoaparatom u rukama. Ali jednostavno mi se nije dalo da ovekovečim taj prizor.

Posle večere se vraćamo na jedrilicu. Pošto mi je unutra suviše toplo, odlučujem da spavam na palubi. To će se pokazati kao dobar izbor, pa ću tako i narednih noći.

Ujutru plovimo ka Lastovu. Dan je prekrasan. Kupamo se na Lastovčićima; plaža je od sitnog šljunka, jedna od najlepših na kojima sam bio. Uživanje me čini nesmotrenim, što se završava opekotinama po ramenima. Na Lastovu kupujemo jastoga i Boško se iskazuje kao vrstan kuvar.

Posle doručka jedrenje nastavljamo put Mljeta. Noćimo u uvali Saplunara na južnom kraju ostrva. Pošto smo oplovili ostrvo, sidrimo u Pomeni i obilazimo Mljetska jezera. Popodne plovimo prema Korčuli. Prolazimo pažljivo kroz plitki kanal između Korčule i ostrva Badije, kobilica u jednom trenutku čak zastruže po dnu. Sidrimo u korčulanskoj luci, tako da veče provodimo na kopnu.

Šlag na tortu

Narednog dana jedrimo oko Korčule i Pelješca i noć provodimo u jednoj od uvala na špicu Pelješca. Pretposlednjeg dana plovimo oko Hvara i Brača i noćimo u marini u Milni na Braču. Poslednjeg dana prelazimo samo put do marine u Splitu, gde treba da se razdužimo sa jedrilicom.

Dok čekamo da se postupak razduženja završi, Boško i ja pijemo kafu u restoranu u marini. Kupili smo „Politiku” i čitamo komentare o mitingu na Gazimestanu, održanom na Vidovdan povodom šeststo godina Kosovske bitke. Prilaze nam dva momka i pitaju da li je slobodno. Dok odgovaramo potvrdno, shvatamo da su to Goran Bregović i Emir Kusturica, bavili su se bojenjem Bregovićeve jedrilice, kojom će krenuti na put preko Atlantika.