Duleta Hristovića, kako su ga svi zvali, upoznao sam kada je rukovodilac odeljenja 201 predstavio novozaposlene kolege, decembra 1977. godine. Već posle mesec dana naći ćemo se u istoj kancelariji, 224/7. I bićemo cimeri sve do mog odlaska u vojsku, dve godine kasnije.
Naš odnos je u početku bio pomalo rezervisan. Jer Dule je bio najstariji inženjer u mom okruženju, a to je bilo dovoljno da jedan početnik ima povećanu dozu poštovanja.
Imao je svoj svakodnevni ritual. Ne sećam se da li je pio kafu. Ali svakog dana je donosio doručak, koji je držao u fioci od stola. I jeo ga je natenane, dok je prelistavao „Politiku”.
Sredom, kada su u naše odeljenje dolazili novi časopisi na pregled, pedantno je zapisivao zanimljive naslove u svoju svesku. Kasnije, kada se budemo sprijateljili, imaću privilegiju da zavirim u tu njegovu sveščicu i potražim članak koji me zanima.
Priče o počecima
Povremeno, uglavnom kada smo ostajali sami u kancelariji, znao je da se raspriča. Pričao mi je o počecima računarstva. O prvim računarima projektovanim u institutima „Boris Kidrič” i „Mihajlo Pupin”. Ali i o svom rodnom selu Lipolistu u Mačvi. Jako se ponosio čuvenim uzgajivačima ruža iz Lipolista, sa kojima je bio u kumovskim odnosima.
I kada više nismo sedeli zajedno u kancelariji, znao sam da svratim do njega na čašicu razgovora. Bio je zanimljiv sagovornik, jer je kao retko ko od kolega pratio sve što se dešava u svetu računarstva.
Po mom odlasku iz Instituta ređe smo se viđali, pogotovu što je i on relativno brzo otišao u penziju. Penzionerske dane posvetio je radu na beleškama o istoriji računarstva u Jugoslaviji. Kasnije ćemo se redovno viđati na proslavama Dana Elektrotehničkog fakulteta. Kada je elektronska pošta postala standardni vid komunikacije, često smo razmenjivali poruke, slao mi je svoje tekstove o računarstvu, ali i kopije onih za koje je smatrao da će me zanimati. Zbog njegovih problema sa vidom i taj vid komunikacije je polako jenjavao.
Kada mi je zajednički kolega pre par dana rekao za njegovu smrt, setih se svih onih zajedničkih dana u Institutu „Mihajlo Pupin”. Vremena koja polako prekrivaju, kao što stihovi kažu, ruzmarin, snegovi i šaš.
