Skoro će pune dve godine kako ne pisah o Čačku i senkama pod kojima se odvija život u moravskoj dolini. Druga interesovanja i obaveze odvedoše me drugim putevima i izgubih ono malo spontanosti što me je navodilo da beležim trenutke u kojima živim.
Juče su bile Zadušnice. Da bih izbegao gužvu i ugrabio malo intime, roditeljske grobove obiđoh danas. Pored tradicionalnog vetra koji pirka, februarska hladnoća i kiša koja kao da slini upotpunjuju patetiku mesta. Možda baš zbog hladnoće na groblju nema mnogo naroda. Sveće planuše tek posle nekoliko pokušaja. Zaklanjajući ih svojim telima, uspesmo da dobrano izgore pre nego što smo krenuli nazad.
Izlazak iz kuće iskoristismo da obavimo i kupovinu. Uglavnom se ona sada obavlja u velikim samouslužnim centrima, kakvih Čačak ima nekoliko. Za trenutak se setih prve samoposluge u Čačku, otvorene u Kuželjevoj ulici, gde se sada nalazi kafe-restoran „Desert”. Biće da se to desilo 1962. godine, dakle pre punih šest decenija.
Sećanje na detinjstvo
Uputismo se u Mega Maxi, koji se nalazi u neposrednoj blizini Železničke stanice. Skoro da nema nijedne ulice koja nije u rupama, sa napuklim ili valovitim asfaltom. O blatu da se i ne govori. Doduše, zima je, ali to ipak nije opravdanje za takvo stanje saobraćajnica u gradu. Pogotovu u gradu koji će za dve godine biti prestonica kulture Srbije. Sigurno je da će biti obećanja, pogotovu sada pred izbore.
Naravno, treba sačekati. Ali setih se jedne anegdote koju sam čuo od voditelja cirkuskog programa, verovatno „Kolorada”, pre šest decenija. U zamišljenom telefonskom razgovoru sa prijateljicom u Zagrebu, pozivajući je da dođe u Čačak, obratio joj se sledećim rečima:
„Draga Slave, evo me u Čačku, ovde mi je puno lepo, pa te pozivam da mi se pridružiš. Ne znaš da dođeš ovamo? Pa to je bar lako. Sedneš na vlak i kad dođeš na stanicu gde nema svetla i gde je blato do kolena, silazi. To je Čačak.”
Da li je ovo i danas čačanska stvarnost, vredi diskutovati. Jer ima puno ulica bez javne rasvete, ili ona gotovo čkilji. Blato nije do kolena, ali ga ima. Ali nam zato plastike ne nedostaje.
Cirkusi, mislim na one prave, odavno ne dolaze u Čačak. Ali po mnogim stvarima, kao da nikada nisu ni odlazili.
U Čačku, 27. februara 2022. godine