Svih ovih godina otkako tragam za Čačkom koga nema, pokušavam da pišem ne kritikujući ono što je loše ili šta smo izgubili. Već sam naziv mojih tekstova ukazuje na sentiment koji nosim u sebi, na lament nad prošlošću, koja nam se činila, ako ništa drugo, ono različitom od današnjice. U dosadašnjim tekstovima trudio sam se da što manje budem ličan i da moja priča bude zanimljiva svima koji se sećaju nekadašnjeg Čačka. A moguće i onima koji su na bilo koji način vezani za „našu malu varoš”, jer im je ponešto poznato iz priča predaka, rođaka i prijatelja.
Počeo sam da pišem i tekstove na temu „Srbije koje nema”. Počeo sam od nečega što je tu, a za mnoge više nije, Ibarske magistrale. Tražeći poneki podatak ili fotografiju kojom bih ilustrovao istoriju nekadašnje srpske žile kucavice, doživeo sam veliko iznenađenje. Tu i tamo pojave se tekstovi o sudbini magistrale posle otvaranja auto-puta Beograd–Čačak. I onda znatiželjnog čitaoca sačeka salva negativnih komentara. Kao da je Ibarska magistrala kriva za sve ono što se dešavalo na njoj ili oko nje. Zaboravljamo na čoveka koji pretiče na punoj liniji, koji iz kafane izlazi pijan… Ma koliko želeli da pobegnemo od toga, Ibarska magistrala je bila više od puta. Bila je ogledalo jednog vremena i promena čiji je svedok bila.
Ali ovo nije priča o Ibarskoj magistrali.
Čačanske vizure
Usudiću se da kažem da su prve asocijacije na Čačak, Morava, Ovčar i Kablar. Životne staze učine da se ponekad dobrovoljno, a nekad prinudno odreknemo tih simbola.
Morave sam se odrekao dobrovoljno. Izgradnja bazena 1977. godine učinila mi je da mi on bude prihvatljiviji, jer se o Moravi već počelo govoriti kao o zagađenoj reci. A i nestalo je onih mesta na kojima sam se kupao kao dete. U to vreme Čačani će otkriti Kamenicu kao mesto za rashlađivanje i odmor.
Što se tiče Ovčara i Kablara i njihovog gubljenja iz mojih očiju, za to su se postarali drugi. Do odlaska u Beograd, i kasnije za vreme boravaka kod kuće, budio sam se sa pogledom na te simbole Čačka. Oblaci koji su se motali iznad njihovih vrhova nekada su bili nepogrešiv nagoveštaj kiše. Tokom letnjih dana, još od podneva sam pogledao i procenjivao hoće li biti kiše, jer od toga je zavisilo hoće li me otac posle povratka s posla voditi na kupanje. A onda je negde polovinom osamdesetih nestalo mojih jutarnjih pogleda na Ovčar i Kablar. Izgradi se kompleks zgrada poznat kao „Stari Autoprevoz”.
U međuvremenu nestale su i neke druge vizure Čačka, koje su obeležile moje detinjstvo. Naravno, pojavile su se i neke nove. Dođoše one prelomne devedesete, pa i početak novog milenijuma. Čačanske vizure se nisu mnogo menjale, tu i tamo. Najviše se promenio sam centar grada, tačnije, ulica između Trga i Pošte. Umesto porušenih zgrada nikoše nove, pomalo sa idejom da izgledom podsećaju na one pređašnje. Takođe, obnoviše se fasade nekih zaista lepih zgrada. Doduše, njihova namena i vlasništvo izazvaše nemalu polemiku. Ali život je išao dalje.
Zagazismo u novi milenijum
Pomalo neočekivano, početak treće decenije novog veka donese velike promene. Počeše nicati nova zdanja širom grada, naravno sa obaveznim poslovnim prostorom u parteru. Očekivah da će se neko drznuti i ponuditi gradu neki novi arhitektonski izraz, primeren vremenu u kome živimo. Nažalost, sve je nekako neodoljivo podsećalo na socrealizam, a taj stil gradnje je ipak bio otklon u odnosu na takozvanu predratnu arhitekturu.
Ulice koje su posedovale onaj neodoljivi šarm porodičnih dvorišta naprečac postadoše tuneli. Ionako uske ulice postadoše još uže. Zgrade, pored prostora, počeše da zauzimaju i nebo. Čak i Sunce morade da ustukne. Automobili konačno zauzeše i trotoare, ne samo kolovoze.
Zahvaljujući bedemu, još uvek ne dobismo „Čačak na vodi”. Ali ko zna šta nas čeka u budućnosti. Prostor za pešake se značajno poveća, pa tako grad postade oaza behaton-kocki. Pošto aktuelno ime grada, kažu, ima veze sa blatom, možda je trenutak za promenu imena.
Grad izađe na reku, ali ne radi kupanja i odmora, već uživanja. Jer za mnoge je sedenje u kafiću vrhunac hedonizma. Šoljica sa kafom, krigla sa pivom ili još bolje čaša vina pred tobom. I sve to ovekovečeno na Instagramu. Moravski kafići kod brane dobiše konkurenciju u takozvanom „Cvetnjaku”. Ko se još seća da to nije onaj Cvetnjak iz našeg detinjstva, plaža kojoj su mogli da zavide mnogi primorski gradovi. Na njoj su najlepše Čačanke prikazivale svoja preplanula tela. Prikazivanje se nastavljalo u večernjim satima na još jednoj čačanskoj znamenitosti koje nema, Korzou.
Žile kucavice
Čačanske ulice daju posebnu vizuru gradu. Imamo i onih koje su pravi bulevari, što priliči gradu u ravnici. Ali imamo i onih koje vijugaju, pa je jedna od njih dobila naziv Zmijski sokak. Naš su specijalitet ulice koje se sastoje iz više delova.
Jedna od njih je ulica Dragana Vranića: počinje kod nekadašnje Ćuprijice u Kneza Miloša, a završava se kod „Vile Harmonike” u ulici Vojvode Stepe. Kažu da će umesto te zgrade uskoro nići još jedna višespratnica. Ovako nas na prošlost još uvek podseća zarđala tabla na kojoj se nazire slika harmonike, po kojoj je zgrada i dobila ime. Stariji Čačani, pogotovu Paliluci, setiće se da je na drugom ćošku bila metlarska radnja Radomira Stojanovića.
I jedan od potencijalnih čačanskih bulevara, ulica Svetog Save, sastoji se iz više delova. Ali mora se priznati, deo te ulice između Nemanjine i Amidžine izgleda svetski. Samo da je malo čistija. Za to se ipak moraju postarati ljudi.
Izgubljene vizure
Priči nikad kraja, pogotovu kada shvatimo da nam u susretu sa gradom nešto nedostaje. Naročito ako su nas ti prizori vraćali u prošlost koje se rado sećamo. Neko će reći da su važni ljudi, a ne građevine. Ali nemojmo zaboraviti da su i te građevine vezane za ljude, ljude koji su obeležili svoje vreme, a usput i ime našeg grada proneli širom sveta. Možda treba razmišljati o tome da se na novim objektima postave table kojima bi se nove generacije upoznavale sa prošlošću. Jer sećanja blede, čak i kod živih.
Pre neki dan vozim od mosta ka crkvi. To je jedan od onih pogleda, jedna od vizura koju uoči svako ko stiže u grad sa te strane. Odjednom mi nešto zakloni deo crkve. Bilo je to nezavršeno zdanje preko puta ulaza u sud. Pomislih, da li baš sve moramo da pokvarimo? Da li nešto možemo zadržati kao konstantu za sva vremena.
Da ne zaboravim: investitor pomenutog zdanja je čačanska crkvena opština.