Često ćemo čuti, pogotovu od mladih da se ne živi od sećanja. U potpunosti se slažem sa tim, jer se aktuelni život ne može zameniti sećanjima, odnosno sećanja ne mogu da zamene ono što možemo i treba da uradimo u sadašnjem životu. Pogotovu kada je pred nama dovoljno krugova do onog poslednjeg životnog kruga. Uostalom sećanja su istorija našeg života, a kao što se kaže iz te istorije se ponešto može i naučiti.
Ovaj Portal se uglavnom i sastoji iz sećanja, čak i onda kada se u pitanju razmišljanja, jer se i ona baziraju na iskustvima iz prošlosti. Dok će stranice Portala uglavnom biti priče o ljudima i događajima u ubrici Memories – Sećanja pokušaću da se detaljnije setim nekih događaja, koji su odredili moj život. Ali i život okruženja u kome sam bivstvovao tokom dosadašnjeg života.
Memories - Traganje za dušom
Penzionerske dane uglavnom provodim u traganju. Pre svega po vlastitoj prošlosti. A ima se i za čim tragati. Za sada sam se uglavnom ograničio na prošlošlost koje se rado sećam. Školski dani, posao, izleti, putovanja su ono čemu sam posvetio najviše pažnje. Traganje za porodičnim korenima stalno odlažem. Jer već sam deo one najstarije generacije. A tu ima malo onih koji uopšte znaju rodbinske veze. O porodičnoj istoriji da i ne govorim.
U tim neprestanim traganjima našlo se i mesto za ljude, vreme i događaje oko nas. Trudim se da sve što pišem bude bez lamentiranja. Bez onoga – kako je to nekada bilo. Jer svako vreme ima svoje uzuse koji nam se iz nekih drugih vremenskih vizura izgledaju bolji ili lošiji. A čak ćemo neke teške trenutke kroz deceniju ili više doživljavati kao generacijsko pravo. A ne pokoru.
Kao deo generacije iz pedeset i neke rođen sam dovoljno daleko posle rata. O njemu se pričalo, ali ga bar ja lično nisam osetio. Mislio sam da je rat bio „privilegija“ mojih predaka. A onda kada je moja generacija bila na vrhuncu moći sve se srušilo kao kula od karata. Turbulentne osamdesete, koje smo doživljavali kao nešto prolazno pretvorile su se u gotovo tragične devedesete. Raspad države, rat na njenoj teritoriji, sankcije, sumanuta inflacija podsetiće nas da život ima i naličje. I tako od „zlatne“ postasmo „izgubljena generacija“.
Vreme u kome smo odrastali, školovali, se sticali prva prijateljstva i imali prve ljubavi, kada smo pokušavali da budemo bolji od svojih roditelja i napravimo iskorake u struci, preko noći postade loše vreme. One koji to nisu prihvatali proglasiše retrogradnim snagama. A dotadašnji stvarni gubitnici postaše uspešni, demokrate, poslovni ljudi. I tako se sve odvija do dana današnjeg.
U vrtlogu života
Kada smo pomislili da se život, posle burnih devedesetih vraća u normalu stiglo je bombardovanje 1999. godine. To nam je kompletiralo izgubljenu deceniju života. Sledile su dramatične društvene promene u osvit novog milenijuma. Konačno XXI vek nam je doneo život u stalnim političkim i društvenim previranjima. Promene koje teku, rekli bi neki. Ali ima i onih koji nisu zadovoljni tim promenama, hteli bi više i brže. Makar i sami ne znali šta zapravo hoće. A mi kojima su godine odmicale tražili smo samo malo mirnog života. I tako već skoro četvrt veka.
Istovremeno ni svet više nije bio mesto u kome se očekuje svetlija budućnost. Pogotovu što je i „stara dobra Evropa“ prestala da bude oaza mira. Nije više samo Balkan bure baruta. Izgleda da je tog baruta bilo i na drugim mestima, samo se čekalo da ga neko potpali. Konačno i na nekim drugim mestima u Evropi taj barut je počeo dobrano da dimi. A bojim se da se može zadimiti i na nekim drugim mestima. Ostaju nam samo traganja za prošlošću i traganja za onim što je moguće u budućnosti.