U okviru Instituta „Mihajlo Pupin” postojali su ovi OOUR-i: 100 Automatika, 200 Računska tehnika, 300 Telekomunikacije, 400 Merenje i regulacije, 450 Sastavni delovi, 500 Hidraulika i pneumatika, 600 Kristali i 700 Robotika. Za zajedničke potrebe postojale su Zajedničke službe, koje su obezbeđivale ekonomsku i pravnu podršku, a u njihovom okviru su radile Biblioteka i Kopirnica.
Na čelu Instituta bio je Velimir Kostić, sa pomoćnicima Radivojem Petrovićem, Branimirom Lolićem i Slobodanom Radomanom.
Vraneš i ja smo bili deo „paketa” inženjera koji su počeli da rade istog dana, 1. decembra 1977. Pored nas dvojice, koji smo postali deo odeljenja 201, u OOUR-u su tog dana počeli da rade i Ljiljana Raković, Vladimir Krstić i Draško Sotirovski u odeljenju 205, i Veselin Vračar u odeljenju 202. Sa nama je broj saradnika bio negde oko sto trideset pet.
OOUR je bio organizovan u odeljenja: 201 Digitalni sistemi, 202 Profesionalni sistemi, 203 Računski centar, 204 Servis i 205 Sistemski softver. Početkom 1978. godine od odeljenja 202 odvojiće se grupa koja se bavila razvojem semafora, pa će se formirati i odeljenje 206 Upravljanje saobraćajem.
Najveći deo zaposlenih bio je smešten na drugom spratu glavne zgrade. OOUR je raspolagao i prostorijama na prvom spratu, gde su bili Odeljenje za upravljanje saobraćajem, nabavljač i magacioner. U velikom prostoru na zadnjoj strani Instituta nalazio se Računski centar.
Krajem 1977. godine direktor je bio Georgi Konstantinov, a pomoćnici dr Dejan Živković i mr Veselin Potić. Rukovodioci odeljenja bili su Branimir Leposavić (201), dr Dragoljub Milićević (202), Petar Vrbavac (203), Tomislav Jovanović (204), mr Svetomir Ojdanić (205) i mr Petar Samardžija (206).
Stanovi i sud
Takvo stanje se održalo naredne dve godine, do mog odlaska u vojsku. Kada sam se posle nepunih godinu dana vratio, zatekao sam dosta promena. Glavna je bila najava da će Georgi Konstantinov preći u menadžment Instituta. Zatekao sam i nova mlada lica.
Tokom 1980. došlo je i do promene u rešavanju stambenih potreba. Za razliku od ranijih godina, kada je iz Fonda zajedničke potrošnje finansirana kupovina stanova koji su onda raspoređivani zaposlenima, sada su iz istog fonda ponuđeni krediti za kupovinu. Uslov je bio da zaposleni ima određenu svotu sopstvenog novca za učešće. Desetak ljudi, u najvećem broju mladih inženjera, iskoristilo je tu priliku.
Inače, pre odlaska u vojsku iza mene je ostao jedan naporan period vezan upravo za raspodelu stanova, u kojoj sam učestvovao kao predsednik odgovarajuće komisije. Nezadovoljstvo pojedinih ishodom kulminiraće procesom pred Sudom udruženog rada.
Posle Georgijevog definitivnog prelaska u Zajedničke službe, za vršioca dužnosti direktora izabran je Dejan Živković. Na toj poziciji će se zadržati naredne dve godine, do „konačnog” izbora Draška Milićevića u junu 1982.
Referendum koji nije prošao
U proleće 1979. OOUR će doživeti i neuspešan referendum vezan za reorganizaciju.
Već tada je bilo vidljivo da OOUR nema perspektivu na komercijalnom tržištu računara. Tržište su uveliko osvojili mini računari, a neki od njih su počeli da se nude i kao domaći proizvodi. Računari koje smo mogli da ponudimo, pre svega CER-12, nisu bili konkurentni, jer su bili softverski nezaokruženi. Tačnije, mogli su da se programiraju samo na mašinskom nivou.
U takvim okolnostima odeljenje 201 je imalo sve manje posla i kuburilo sa obezbeđivanjem sredstava za plate. Takođe, smatralo se da u odeljenju postoji određeni broj saradnika koji nisu mogli da se nose sa novim tehnologijama. Zato je reorganizacijom bilo predviđeno da se izvrši preraspodela kadrova i da se u tom odeljenju stvori jezgro sposobno da se uhvati ukoštac sa izazovima takozvanih vojnih poslova.
Predlog nije dobio podršku kolektiva, pa je organizacija ostala ista.
Rast, pa podela
Početak osamdesetih doneo je povećanje obima poslova sa vojskom, pa je počeo intenzivniji prijem mladih inženjera. Uglavnom su se regrutovali kroz izradu diplomskih radova; po diplomiranju su zasnivali radni odnos i odmah se uključivali u projekte na kojima su već bili angažovani kao diplomci.
Nov zamah u prijemu kadrova doneo je razvoj familije mikroračunara u okviru programa TIM. Zahvaljujući tome, tokom decenije i po koliko sam bio u Institutu, Laboratorija se brojčano praktično udvostručila. To je uticalo da se postojeća radna jedinica podeli na dva dela.
Godine 1985, kada je Dejan Živković napustio Institut i prešao za profesora na Elektrotehnički fakultet, novi tehnički direktor postao je dr Dušan Starčević. Kasnije, kada Draško bude postao direktor Instituta, Starčević će postati direktor Laboratorije. Posle njegovog odlaska na Fakultet organizacionih nauka, direktor će postati Marko Hrašovec. Podelom Laboratorije na dve, njihovi direktori će postati Vesna Živković i Predrag Vraneš.
Kraj zlatnog doba
Po povratku iz vojske zatekao sam Laboratoriju nekako izmenjenu. U tih godinu dana pojavila su se nova lica. Kao da su se te 1980. godine na Institut reflektovale i promene u društvu, koje je najavila Titova smrt.
Oni koji se sećaju tih vremena po pravilu se slažu da se uspon druge Jugoslavije završio sa sedamdesetim godinama. Ako se pogleda istorija Digitalne laboratorije, prelaz iz sedamdesetih u osamdesete značio je kraj zlatnog doba.