Tag: samoupravljanje

Posted on

Malo istorije (14): Kraj zlatnog doba

U okviru Instituta „Mihajlo Pupin” postojali su ovi OOUR-i: 100 Automatika, 200 Računska tehnika, 300 Telekomunikacije, 400 Merenje i regulacije, 450 Sastavni delovi, 500 Hidraulika i pneumatika, 600 Kristali i 700 Robotika. Za zajedničke potrebe postojale su Zajedničke službe, koje su obezbeđivale ekonomsku i pravnu podršku, a u njihovom okviru su radile Biblioteka i Kopirnica.

Na čelu Instituta bio je Velimir Kostić, sa pomoćnicima Radivojem Petrovićem, Branimirom Lolićem i Slobodanom Radomanom.

Vraneš i ja smo bili deo „paketa” inženjera koji su počeli da rade istog dana, 1. decembra 1977. Pored nas dvojice, koji smo postali deo odeljenja 201, u OOUR-u su tog dana počeli da rade i Ljiljana Raković, Vladimir Krstić i Draško Sotirovski u odeljenju 205, i Veselin Vračar u odeljenju 202. Sa nama je broj saradnika bio negde oko sto trideset pet.

OOUR je bio organizovan u odeljenja: 201 Digitalni sistemi, 202 Profesionalni sistemi, 203 Računski centar, 204 Servis i 205 Sistemski softver. Početkom 1978. godine od odeljenja 202 odvojiće se grupa koja se bavila razvojem semafora, pa će se formirati i odeljenje 206 Upravljanje saobraćajem.

Najveći deo zaposlenih bio je smešten na drugom spratu glavne zgrade. OOUR je raspolagao i prostorijama na prvom spratu, gde su bili Odeljenje za upravljanje saobraćajem, nabavljač i magacioner. U velikom prostoru na zadnjoj strani Instituta nalazio se Računski centar.

Krajem 1977. godine direktor je bio Georgi Konstantinov, a pomoćnici dr Dejan Živković i mr Veselin Potić. Rukovodioci odeljenja bili su Branimir Leposavić (201), dr Dragoljub Milićević (202), Petar Vrbavac (203), Tomislav Jovanović (204), mr Svetomir Ojdanić (205) i mr Petar Samardžija (206).

Stanovi i sud

Takvo stanje se održalo naredne dve godine, do mog odlaska u vojsku. Kada sam se posle nepunih godinu dana vratio, zatekao sam dosta promena. Glavna je bila najava da će Georgi Konstantinov preći u menadžment Instituta. Zatekao sam i nova mlada lica.

Tokom 1980. došlo je i do promene u rešavanju stambenih potreba. Za razliku od ranijih godina, kada je iz Fonda zajedničke potrošnje finansirana kupovina stanova koji su onda raspoređivani zaposlenima, sada su iz istog fonda ponuđeni krediti za kupovinu. Uslov je bio da zaposleni ima određenu svotu sopstvenog novca za učešće. Desetak ljudi, u najvećem broju mladih inženjera, iskoristilo je tu priliku.

Inače, pre odlaska u vojsku iza mene je ostao jedan naporan period vezan upravo za raspodelu stanova, u kojoj sam učestvovao kao predsednik odgovarajuće komisije. Nezadovoljstvo pojedinih ishodom kulminiraće procesom pred Sudom udruženog rada.

Posle Georgijevog definitivnog prelaska u Zajedničke službe, za vršioca dužnosti direktora izabran je Dejan Živković. Na toj poziciji će se zadržati naredne dve godine, do „konačnog” izbora Draška Milićevića u junu 1982.

Referendum koji nije prošao

U proleće 1979. OOUR će doživeti i neuspešan referendum vezan za reorganizaciju.

Već tada je bilo vidljivo da OOUR nema perspektivu na komercijalnom tržištu računara. Tržište su uveliko osvojili mini računari, a neki od njih su počeli da se nude i kao domaći proizvodi. Računari koje smo mogli da ponudimo, pre svega CER-12, nisu bili konkurentni, jer su bili softverski nezaokruženi. Tačnije, mogli su da se programiraju samo na mašinskom nivou.

U takvim okolnostima odeljenje 201 je imalo sve manje posla i kuburilo sa obezbeđivanjem sredstava za plate. Takođe, smatralo se da u odeljenju postoji određeni broj saradnika koji nisu mogli da se nose sa novim tehnologijama. Zato je reorganizacijom bilo predviđeno da se izvrši preraspodela kadrova i da se u tom odeljenju stvori jezgro sposobno da se uhvati ukoštac sa izazovima takozvanih vojnih poslova.

Predlog nije dobio podršku kolektiva, pa je organizacija ostala ista.

Rast, pa podela

Početak osamdesetih doneo je povećanje obima poslova sa vojskom, pa je počeo intenzivniji prijem mladih inženjera. Uglavnom su se regrutovali kroz izradu diplomskih radova; po diplomiranju su zasnivali radni odnos i odmah se uključivali u projekte na kojima su već bili angažovani kao diplomci.

Nov zamah u prijemu kadrova doneo je razvoj familije mikroračunara u okviru programa TIM. Zahvaljujući tome, tokom decenije i po koliko sam bio u Institutu, Laboratorija se brojčano praktično udvostručila. To je uticalo da se postojeća radna jedinica podeli na dva dela.

Godine 1985, kada je Dejan Živković napustio Institut i prešao za profesora na Elektrotehnički fakultet, novi tehnički direktor postao je dr Dušan Starčević. Kasnije, kada Draško bude postao direktor Instituta, Starčević će postati direktor Laboratorije. Posle njegovog odlaska na Fakultet organizacionih nauka, direktor će postati Marko Hrašovec. Podelom Laboratorije na dve, njihovi direktori će postati Vesna Živković i Predrag Vraneš.

Kraj zlatnog doba

Po povratku iz vojske zatekao sam Laboratoriju nekako izmenjenu. U tih godinu dana pojavila su se nova lica. Kao da su se te 1980. godine na Institut reflektovale i promene u društvu, koje je najavila Titova smrt.

Oni koji se sećaju tih vremena po pravilu se slažu da se uspon druge Jugoslavije završio sa sedamdesetim godinama. Ako se pogleda istorija Digitalne laboratorije, prelaz iz sedamdesetih u osamdesete značio je kraj zlatnog doba.

Posted on

Malo istorije (8): Sve se vrtelo oko njega

Druga situacija u kojoj se Draško pokazao kao principijelan vezana je za donošenje Pravilnika o raspodeli stanova. Prilikom razmatranja na Savetu zapelo je kod stavke o vrednovanju doprinosa zaposlenih. Komisija je predložila da se doprinos računa na osnovu zarade onih koji konkurišu za stan ili stambeni kredit. Pojedini članovi Saveta, među njima i ja, smatrali su da je to nepravedno, jer ne mora da znači da onaj koji ima veću platu nužno više doprinosi rezultatima rada.

Rasprava se protegla, čini mi se, na tri sednice. Draško im nije prisustvovao, jer je bio odsutan. Kada se pojavio i kada se diskusija ponovo rasplamsala, odmah se javio za reč i rekao da zarada ne može biti merilo doprinosa pojedinca pri raspodeli stambenog fonda.

Od proskribovanog do miljenika

Početak njegovog direktorovanja obeležili su već pominjani sastanci u Vojnotehničkom institutu. Na tom planu će pokazati punu inicijativu, iako će se cela ideja, umesto ka JNA, okrenuti ka civilnom sektoru, što će kulminirati dobijanjem posla za automatizaciju šalterskog poslovanja u PTT Srbije, kroz konzorcijum koji je trebalo da postane okosnica Beogradske računarske industrije (BRI).

Narednih tri-četiri godine njegova aktivnost odvijala se na više koloseka. Jedan je bio poslovni, gde je cilj bio obezbediti što više poslova. Pri tome je OOUR sve više gubio istraživačko obeležje i sve više se bavio inženjeringom.

To je bilo uslovljeno i burnim tehnološkim razvojem. Razvoj hardvera je sve više ličio na slaganje kockica koje je neko drugi projektovao. Sistemi zasnovani na mikroprocesorima i mikrokontrolerima, da bi postali funkcionalni, zahtevali su razvoj odgovarajućeg softvera, često i sistemskog, a ne samo aplikativnog. A to je za našu sredinu bila novina. Pri tome nije bilo organizovanog i planskog pristupa; radilo se stihijski, što se odražavalo i na kadrovsku politiku.

Istovremeno je Draško od nekoga ko je bio proskribovan postao politički miljenik, čija će zvezda zasjati punim sjajem u vreme čuvene Osme sednice Centralnog komiteta. U međuvremenu se njegovo političko delovanje odvijalo na nivou grada. Zahvaljujući tome, biće jedan od glavnih nosilaca ideje da Beograd konkuriše za domaćina Olimpijskih igara 1992. godine, čak će biti i glavni glumac u promotivnom filmu snimljenom tom prilikom.

Kada se sve vrti oko jednog čoveka

Gledano iz današnje perspektive, Draško je stvorio situaciju u kojoj se sve vrtelo oko njega. Bio je prisutan u gotovo svakoj aktivnosti OOUR-a. To će kasnije stvoriti sliku da je i u stručnom pogledu sve poticalo od njega. Na internetu se mogu naći tekstovi u kojima se navodi da je čak bio glavni projektant sistema TIM. To, naravno, ne umanjuje njegov značaj u razvoju i promociji tog programa. Ali bojim se da ga je, i pored velike energije koju je ulagao, ograničavala površnost, pogotovu kada je u pitanju računarstvo kao struka.

U prethodnom periodu u Digitalnoj laboratoriji je postojao nepisani princip da se rukovodioci regrutuju iz redova zaposlenih. Zaposleni su imali punu autonomiju u vođenju poslova i priliku da iskažu inicijativu. Pošto sam prve korake u struci napravio dok je direktor bio Georgi Konstantinov, moja iskustva potiču iz tog vremena. On se po pravilu nije mešao u realizaciju projekata. Učestvovao je u započinjanju razgovora oko novog posla, a kasnije je sve bilo prepušteno šefu projekta i njegovim saradnicima. Ponovo bi se aktivirao tek ako bi došlo do problema.

Draško je, za razliku od njega, voleo da se meša u realizaciju. Kao prvo, on je za rukovodioca odeljenja došao sa strane, što je samo po sebi bilo presedan. Osim toga, do tada se nije bavio računarstvom, što je takođe odudaralo od dotadašnje prakse. Istina, odeljenje 202 je bilo zametak nove orijentacije, jer su poslovi koje je radilo krajem sedamdesetih više podrazumevali primenu računara nego njihov razvoj.

Kada je postao direktor, pojedine segmente realizacije počeo je da preuzima na sebe. Razvoj monitora za program TIM bio je u potpunosti pod njegovom kontrolom, ne samo poslovni deo, gde su troškovi dizajna i izrade alata za plastiku išli preko Italije, već se mešao i u sam dizajn kućišta. Na neki način, bio je prototip rukovodioca koji će obeležiti početak dvadeset prvog veka.

U to vreme došli smo u priliku da preko Savezne direkcije za promet i rezerve proizvoda sa posebnom namenom dobijemo velike ugovore sa Libijom, između ostalog za izvoz simulatora leta, ali i nekih drugih uređaja razvijenih za potrebe JNA. Naravno, nije propustio priliku da bude šef te delegacije, iako je njen zadatak bio da predstavi sisteme koje smo nudili, a ne da vodi poslovne razgovore.

Reklama koje ranije nije bilo

Za njegovo direktorovanje vezana je još jedna novina, prilično agresivna plaćena reklamna kampanja, kakva do tada nije pratila aktivnosti Instituta.

Ono što smo radili jeste bilo praćeno u medijima, ali uglavnom u funkciji promovisanja dostignuća domaće nauke. S druge strane, svojim dotadašnjim rezultatima i realizovanim projektima u zemlji i inostranstvu Institut je već stekao odgovarajuću poziciju. Nismo, takoreći, imali potrebu da se reklamiramo, jer se znalo šta sve može da se uradi u Institutu „Mihajlo Pupin”.

Posted on

Malo istorije (7): Dve godine čekanja

Draško Milićević će ponovo doći u žižu interesovanja kada je trebalo birati novog direktora OOUR-a Računska tehnika. Tokom 1980. godine Georgi Konstantinov je prešao na funkciju pomoćnika direktora Instituta. Još neko vreme je obavljao i dužnost direktora OOUR-a, a onda ga je zamenio Dejan Živković, kao vršilac dužnosti. Istovremeno se počelo govoriti o Drašku kao budućem direktoru.

I kada je to izgledalo kao gotova stvar, prostrujala je vest da su sa „viših instanci” stigle primedbe na njegovo ponašanje u prošlosti i da shodno tome nije podoban da bude direktor.

Iako sam u to vreme bio zamenik predsednika Saveta OOUR-a i zamenik sekretara osnovne organizacije, bio sam praktično isključen iz svih aktivnosti koje su po tom pitanju preduzimane. Čini mi se da sam bio samo na jednom sastanku, sa tadašnjim sekretarom Opštinskog komiteta Zvezdare, Slobodanom Vučetićem. Iako će petnaestak godina kasnije biti veliki kritičar sistema koji je i sam stvarao, a potom i zagovornik građanske demokratije, na tom sastanku sam ga doživeo kao klasičnog partijskog aparatčika.

Kada danas razmišljam o svom statusu u tim burnim vremenima, kao razlog mi se nameće sledeće. Draško je bio šef odeljenja 202 i za svoje saradnike neupitni autoritet. To odeljenje je tada finansijski najbolje stajalo, pa su imali ubedljivo najveća primanja u OOUR-u. Draškov dolazak na čelo smatrali su zalogom da tako i ostane. Predsednik Saveta Bora Hadžibabić i sekretar osnovne organizacije Dragan Duraković bili su saradnici odeljenja 202, a i vršilac dužnosti direktora Dejan Živković je potekao odatle. Verovatno se smatralo da bi se širenjem kruga upućenih stvar mogla otrgnuti kontroli.

U očekivanju novog direktora prođoše skoro dve godine. Dobar deo kolektiva je tražio od Dejana da se prihvati dužnosti i prekrati to stanje neizvesnosti. Ali on se toga nije prihvatao, bilo zato što sam nije hteo, bilo zato što ni sam nije imao podršku; danas više nije ni važno.

Onda se jednog dana pronese glas da su primedbe povučene i da više nema prepreka. Konačno, negde u junu, Savet OOUR-a ga je izabrao za direktora. A rešenje o postavljenju sam potpisao ja, kao zamenik predsednika Saveta. Bora Hadžibabić je zbog posla često bio van Instituta, tako da sam tokom mandata Saveta većinu sednica vodio ja.

Ispit na početku mandata

Takoreći na početku mandata Draško je imao veliki ispit.

Posle svih peripetija sa realizacijom trećeg primerka Hibrida, Rusi su naručili još dva primerka analognog dela. I pri tome su prvi put u poslovanju sa Institutom odrešili deviznu kasu, realizaciju ugovora su platili pravim dolarima, a ne putem kliringa. Nekako u to vreme došlo je do devalvacije dinara, pa je dinarski iznos prihoda bio prilično uvećan.

Pošto su se analogni delovi Hibrida realizovali u odeljenju 202, tamo su smatrali da to uvećanje treba da pripadne njima. Draško je, međutim, smatrao da se radi o novcu koji nije stečen radom, već pogodnostima na tržištu i da tako ostvarenu dobit treba da podeli ceo OOUR.

Na sednicu Saveta na kojoj je trebalo glasati o njegovom predlogu došla je delegacija odeljenja 202, na čelu sa Ozrenom Džigurskim, koji je Draška zamenio na mestu šefa. Zbog odsustva Bore Hadžibabića, sednicu sam vodio ja.

Na početku diskusije Draško je neočekivano bio u defanzivi. Posle moje diskusije, u kojoj sam postavio pitanje treba li inženjeri da se bave strukom ili ekonomijom, on je odjednom preuzeo inicijativu i svojim nastupom oduvao oponente. Savet je zatim prihvatio njegov predlog o podeli.

Posted on

Malo istorije (6): Vreme doktora Dralea

Osamdesete godine prošlog veka, rad OOUR-a Računska tehnika, ali i celog Instituta, obeležilo je rukovođenje Dragoljuba Milićevića, Draška. Uzimajući u obzir i vreme koje je proveo kao rukovodilac odeljenja 202, taj period se skoro poklapa sa vremenom koje sam i ja proveo u Institutu.

Posle Titove smrti izgledalo je da neke stege socijalističkog perioda popuštaju. Ali to je bilo samo na prvi pogled. Državna i partijska nomenklatura je istovremeno pokušavala da iznađe pristup kojim će zaštititi sistem, a time i samu sebe. Dotadašnja sprega Partije i privrednih subjekata dignuta je na viši nivo. Dok je ranije Partija imala punu kontrolu nad privredom, preko direktora koji su bili njeni članovi i preko partijskih komiteta u preduzećima, sada je došlo do promene smera uticaja. Pošto je iza direktora stajala finansijska moć preduzeća, po njihovom mišljenju je sazrelo vreme da na osnovu toga steknu i politički uticaj. A ne da budu samo objekti za sprovođenje tuđeg.

Upravo je delovanje Draška Milićevića tokom te decenije najbolji primer tih promena.

Ko je bio

Za bolje razumevanje njegovog uticaja potrebno je dati par podataka. Otac Nikola je najpoznatiji kao ambasador SFRJ, između ostalog u Nemačkoj Demokratskoj Republici; u drugoj polovini sedamdesetih bio je predsednik jugoslovenskog dela Fulbrajtovog komiteta. Majka je bila poreklom Splićanka, zbog čega je Draško, pošto su roditelji boravili van zemlje, studije elektrotehnike završio u Splitu. Ima mlađeg brata Miroslava, uglednog hirurga i profesora Medicinskog fakulteta.

Inženjersku karijeru započeo je u Institutu „Mihajlo Pupin”, u laboratoriji za Automatiku, u grupi koja se bavila merenjem električne energije. Iz Instituta je prešao u Institut za mere i dragocene metale, a onda se vratio, ali u OOUR Računska tehnika, za rukovodioca odeljenja 202. U međuvremenu je magistrirao i doktorirao na Elektronskom fakultetu u Nišu. Mentor za magistarski rad bio mu je profesor Dobrivoje Jovanović, a za doktorat pokojni profesor Bogosav Kovačević. Obojica Čačani i nekadašnji istraživači upravo u Digitalnoj laboratoriji, koja je bila preteča našeg OOUR-a.

Kasnije, kada budem nezadovoljan onim kako je radio, pomalo sa setom sam komentarisao: „Krivo mi je što su ga Čačani napravili naučnikom.”

Kako sam ga video

Nisam pripadao Draškovom krugu ako je takav krug u OOUR-u i postojao. Delilo nas je mnogo toga. Ali putevi su nam se, tokom te decenije i više zajedničkog bitisanja u istoj firmi, često ukrštali. Po pravilu su to bile službene situacije, ali je bilo i onih, možda i više, kada sam bio posmatrač njegovog delovanja.

Uglavnom mi se ti njegovi nastupi nisu sviđali. Ali u početku sam cenio jednu njegovu osobinu: nije pokazivao osvetoljubivost. Ljude koji su mu se suprotstavljali, pogotovu argumentovano, nije bio sklon da „precrta”. Kasnije, kada je njegova poslovna i politička zvezda počela jače da sija, kao da se i na tom planu promenio. Ili je ranije to samo vešto prikrivao. Bio je impulsivan i delovao je na prvu loptu.

Izbor koji nije prošao kako je zamišljeno

Prilika da ga bliže upoznam pružila mi se već početkom 1978. godine, kada se u „Pupinu” biralo rukovodstvo takozvane Akcione konferencije Saveza komunista. Kandidati za predsednika bili su pokojni Đorđe Rosić iz OOUR-a Telekomunikacije i Draško.

Pošto sam radio tek mesec-dva, bio sam samo posmatrač. Nisam poznavao ljude ni odnose unutar Instituta. Čini mi se da je iz prethodnog saziva došla preporuka ili je bar stvorena takva atmosfera, da novi predsednik treba da bude Rosić. Tome se Draško oštro suprotstavio, koristeći prilično oštre i, slobodno se može reći, za to vreme anahrone argumente. U suštini je Rosiću spočitavao da se, kao ratno siroče poslato sa dvanaest godina na školovanje u Sovjetski Savez, tamo formirao, a posle 1948. mu je povratak u Jugoslaviju bio onemogućen sve do 1956. godine.

Takvom Draškovom stavu se na sastanku Osnovne organizacije principijelno suprotstavio Aca Đorđević. I meni je njegov stav bio neuporedivo bliži.

Posle svega, Đorđe Rosić je izabran za predsednika. A posle desetak godina doći će do pomalo paradoksalne situacije: kada Draško bude postao direktor Instituta, Rosić će kao jedan od pomoćnika direktora postati njegov najbliži saradnik.

Kasnije ću saznati da je Aca zbog svojih stavova bio šikaniran. Nažalost, posle par meseci će se ozbiljno razboleti, tako da u proteklih više od četiri decenije nisam bio u prilici da sa njim o tome razgovaram.

Priču o „Draškovoj deceniji” ipak treba ispričati, jer je ona deo zajedničke istorije nas iz OOUR-a Računska tehnika. A na kraju te decenije i celog Instituta „Mihajlo Pupin”, u kome je u jednom trenutku bilo više od hiljadu dvesta zaposlenih.