Tag: Institut Mihajlo Pupin

Posted on

Malo istorije (2): Kancelarija 224/5

Kancelarija u kojoj sam počeo svoju inženjersku karijeru imala je broj 224/8. Unutrašnje pregrade između kancelarija bile su paravani, verovatno je prilikom gradnje ideja bila da se dobiju velike prostorije, pa su kasnije postavljene drvene pregrade. Na njima je bio zalepljen ravan zeleni itison. Pregrade prema hodniku bile su od furnirane iverice, lakirane u boji drveta. Prema spolja, celom širinom kancelarije, od metar visine do plafona bili su prozori. Iznad vrata, celom dužinom, staklena pregrada.

U zgradi je postojalo centralno grejanje, za koje je Institut koristio sopstvenu kotlarnicu na mazut. U kancelariji su bila dva radijatora ispod prozora. Grejanje je bilo odlično, čak bi se moglo reći da je bilo i pretoplo. Da vazduh ne bi bio suv, koristile su se metalne posude koje su stajale na širokim livenim radijatorima; u njih je stalo sigurno tri-četiri litra vode. Ja sam ujutru po dolasku punio posudu, ali je do kraja radnog vremena već bila prazna.

Za dolazak na posao zaposleni su mogli da koriste organizovani prevoz. Institut je od Elektronske industrije iznajmljivao autobuse koji su na šest-sedam linija prevozili zaposlene. Polazili su sa Trošarine, Konjarnika, Petlovog brda, iz Zemuna, sa Karaburme. Ja sam mogao da koristim one koji su prolazili pored Pravnog fakulteta i Vukovog spomenika. Zbog navike da svako jutro odlazim na Fakultet, najčešće sam koristio onaj koji je stajao kod Vukovog spomenika.

Ko je gde sedeo

Prvih dana vreme sam provodio sam u kancelariji. Pošto osim kolega sa kojima sam studirao nikoga nisam poznavao, praktično nisam ni izlazio.

Upoznavanje sa kolektivom počelo je tako što je tadašnji šef odeljenja 201, Brana Leposavić, kolegu Predraga Vraneša i mene proveo po kancelarijama.

U kancelariji 224/1 sedeli su Brana Leposavić i Veselin Potić. U sledećoj, 224/3, Dragoslav Maksimović zvani čika Maksa, Vasilije Jablan zvani čika Jaša, Ljiljana Spahijević, plava ili velika Ljilja i Blagomirka Vunjak, Blaženka. U 224/5 sedeli su Ljubivoje Marković zvani Ljuša, Miladin Dabić, Aleksandar Đorđević i Predrag Vraneš.

Prve dve kancelarije sa desne strane hodnika koristilo je odeljenje Servisa, a u 224/6 sedeli su Srđan Ćeramilac i Slobodan Davidović. Na kraju hodnika ulazilo se u takozvanu veliku sobu, u kojoj su sedele Slavica Simić i Mirjana Brašanac, mala Mira. U sobi preko puta bili su majstori Petar Selaković zvani Peki i Rade Tatalović. U odeljenju su još radili Nedžati Spahijević zvani Roki, Dušan Hristović, Boško Tanasijević i Boško Simonović, ali se ne sećam gde su tada sedeli. Na odsluženju vojnog roka bio je Milija Timotijević.

Ne sećam se baš kako su nas dočekali. Verovatno su bili, kao i mi, suzdržani. Jedino se sećam da je govorljiviji bio čika Jaša, pa sam verovatno na osnovu toga zaključio da je inženjer.

Prvi gost

Praktično prvi kolega koji mi je došao u posetu, ne računajući Branu, bio je Daba. Jednoga dana neko je pokucao na vrata. Okrenuh se i videh mlađeg čoveka proređene kose sa naočarima. Ostade nekako postrance okrenut, pruži mi ruku na karakterističan način i predstavi se: „Ja sam Miladin Dabić.” Reče da sedi preko puta i da, ako mi nešto zatreba, slobodno mogu da dođem.

Posle jedno sedam dana Brana mi reče da ću se privremeno preseliti u kancelariju u kojoj su sedeli Ljuša, Daba, Aca i Vranac. U moju će se privremeno smestiti kolega Sidorov iz Instituta iz Novosibirska. Tokom njegovog boravka biću u prilici da par puta prisustvujem radnim sastancima koje je sa njim imao Vesko, a na kojima su razmatrana pitanja vezana za digitalni deo hibridnog računara HRS-100, instaliranog u Novosibirsku.

Tokom tih sastanaka dokučih da Sidorova ne vidim prvi put. Bio je jedan od dvojice gostiju koje je Caja doveo na usmeni ispit u junskom roku 1974. godine, kada sam polagao Elektroniku I. Kasnije saznadoh da je drugi bio dr Šebic iz Istočne Nemačke.

Kafa, dim i šah

Privremenim preseljenjem u kancelariju 224/5 počela je moja socijalizacija u Institutu. Kancelarija je bila ista kao moja, s tim što je gledala na ulaz u krug Instituta i parking. Ispred prozora sedele su najstarije kolege, levo Ljuša, desno Daba. Iza Dabe je sedeo Aca, a iza njega, za omanjim stolom, Vranac. Onako krakat, sedeo je za stočićem u koji je jedva uvukao noge. Uz levi zid je stajao laboratorijski sto, za koji su mene smestili.

U to vreme zaposleni su sami kuvali kafu, po takozvanim klubovima. Ovde su jedan klub činili Ljuša i Daba, a Aca je sam sebi kuvao. Prva dvojica su pila kafu koja je više ličila na kačamak, jer je posle ispijanja talog u šoljicama ostajao do pola. Sećam se da je Daba pio iz okrnjene zelene keramičke šoljice bez drške.

Njih trojica su bili pušači, s tim što bi se za Ljušu i Dabu moglo reći da su više pućkali nego pušili. Zbog toga se oko njih tokom dana vio oblak dima, koji bi, kada su prozori bili zatvoreni, čak izlazio ispod vrata u hodnik. Vranac je u to vreme još uvek bio aktivni sportista, golman vaterpolo kluba „Partizan” i reprezentacije Jugoslavije. Trojica starijih su ga često zadirkivali da će mu uništiti karijeru svojim pušenjem. Posebno se u tome isticao Ljuša, koji je bio strastveni pušač, takav da je često imao i po dve istovremeno zapaljene cigarete, a pepeo je bio sastavni deo ambijenta njegovog radnog stola. Inače po ocu, koji je takođe bio inženjer elektrotehnike bio je unuk na belo Lenče iz čuvene vranjanske pesme, “Otvori mi belo Lenče”.

Jedno od pravila radnog ponašanja bila je svakodnevna polučasovna pauza. U našem OOUR-u trajala je od pola deset do deset. Daba, koji se tokom te jeseni vratio sa magistarskih studija iz Mančestera, vreme je uglavnom provodio čitajući knjigu profesora Trelivena o računarima u osamdesetim. Pored njega, na podvijenoj nozi, sedeo je Ljuša sa stalno upaljenom cigaretom.

U jednom trenutku Daba bi samo rekao: „Hoćemo li?” To je bio znak da se na stočiću otvori mala kutija sa šahovskim figurama, da se poređaju i započne meč. Bio je to svakodnevni ritual. Tokom proleća Vranac će sa nekog turnira iz Moskve doneti šahovski sat, nove plastične figure i onu plastičnu mušemu sa poljima. Sada su mogle da se organizuju brzopotezne partije, a često i turniri, u kojima ja po pravilu nisam učestvovao.

Posted on

Malo istorije (1): Presecanje čvora

Ovaj tekst posvećujem uspomeni na Miladina Dabića (1945–2020), kolegu i prijatelja. Njegov odlazak bio je povod da sednem i zapišem sećanja na godine provedene u Institutu „Mihajlo Pupin”.

Kada sam počinjao pisanje ovog teksta, imao sam na umu potrebu da od zaborava otrgnem jedno vreme čiji sam bio aktivni učesnik. To vreme podrazumeva pre svega ljude i događaje u kojima su oni učestvovali. Neposredan povod bio je odlazak još jednog od onih sa kojima sam delio zajedničku istoriju. A zajednički imenitelj nam je bio Institut „Mihajlo Pupin”.

Posle više od četiri decenije nije lako pisati o prošlosti. Ne zato što ću biti subjektivan ili što sam mnogo toga zaboravio. Problem je u tome što se u tom vremenu mnogo toga promenilo, pogotovu u struci kojom smo se tada bavili. Ako bi ovaj tekst bio namenjen nama koji smo svedoci tog vremena, tu bi svakako preovladavao lament nad sopstvenom prošlošću. A mlađi bi ga mogli doživeti kao još jedan pokušaj tamo nekih matoraca da se istaknu. Zato je pisanje ovog teksta nešto poput plovidbe između Scile i Haribde.

Kada sam tog 1. decembra 1977. godine zakoračio u zgradu Instituta „Mihajlo Pupin”, nisam razmišljao o istoriji. Bio je četvrtak sa tek napadalim snegom, pravi zimski dan. Došao sam gradskim prevozom, koji je tada išao samo do studentskog doma „Patris Lumumba”, a odatle peške uzbrdo, ulicom koja se zvala Dragice Pravice, pa dalje Volginom, stigoh do Instituta.

Sigurno sam mnogo toga zaboravio. Ali nadam se da će ove moje reči podstaći i druge da dopišu svoja sećanja. Ne bežim od toga da će u ovom pisaniju biti mnogo toga subjektivnog. Možda sam ponešto uobrazio pa je postalo deo moje istine. Ali neka se prvo nešto nađe na papiru ili ekranu. Lako ćemo ga kasnije menjati i širiti. A možda i skraćivati.

Krenimo redom

Pre početka rada bio sam u Institutu tri puta.

Prvi put, kada me je Slavoljub Marjanović, čuveni Caja, profesor elektronike na Elektrotehničkom fakultetu, doveo da se upoznam sa mogućnošću zaposlenja. Posle diplomiranja i letnje pauze ponovo sam se u Beogradu obreo u septembru, sa željom da upišem postdiplomske studije. U međuvremenu sam upisao kurs engleskog na Institutu za strane jezike i praktično u Beogradu živeo od utorka do četvrtka. Nastavio sam da stanujem kod porodice Ivanović, gde sam proveo sve vreme studija.

Vrlo brzo sam shvatio da vodim, reklo bi se, parazitski život, jer sam u Beogradu trošio jednu penziju mojih roditelja. Istina, bilo je ponuda za posao, ali nijedna me nije privlačila. Svraćao sam svaki dan na Fakultet i u „Domovinu“. Bilo je to vreme kada je puno kolega diplomiralo, a većina je to obeležavala u tom, za nastavnike i studente Elektrotehničkog fakulteta kultnom restoranu.

Jednoga dana u hodniku Fakulteta sretoh Caju i ne propustih priliku da ga upitam ima li nekog posla za mene. On me upita da li sam slobodan u podne. Na potvrdan odgovor reče mi da ga sačekam ispred kancelarije. Odosmo prvo do ekspres-restorana „Studentski park” preko puta Fakulteta, gde on kupi pečeno pile, a onda se taksijem odvezosmo do Instituta.

Odvede me prvo u OOUR Merenje i regulacije kod Milorada Andonovskog, a nakon razgovora sa njim popesmo se na drugi sprat i nađoh se u kancelariji gde su sedeli Dejan Živković i Dragoljub Milićević. Ispostaviće se da je Dejan tehnički direktor OOUR-a Računska tehnika, a Draško šef odeljenja 202. Od Dejana saznadoh da predstoji raspisivanje konkursa za inženjere pripravnike. Upita me šta me više zanima, hardver ili softver. Na moj izbor hardvera, iako baš nisam bio siguran šta se pod tim tačno podrazumeva, prokomentarisa da će biti primano više kandidata za softver.

Šah i Ampex

Nastavih da živim na relaciji Čačak–Beograd. Jedne večeri svratih u „Domovinu”. Zatekoh Caju i Dejana Živkovića. Neko od njih me upita da li sam konkurisao, a ja nisam znao ni da je konkurs objavljen. „Pa šta čekaš, konkurs se završava u ponedeljak.”

Sutradan poranih za Čačak da prikupim potrebna dokumenta. I prijavih se poslednjeg dana trajanja konkursa. Posle nekoliko dana dobih poziv na razgovor.

U „Pupinu” sretoh kolegu Vladimira Malinića i prvo nas odvedoše u takozvano softversko odeljenje, gde nas sačeka tadašnji šef Svetomir Ojdanić. Učtivo sam saslušao priču o njihovim poslovima. Nakon toga nas odvedoše kod Veselina Potića, koji je trebalo da nas upozna sa poslovima vezanim za hardver. Vesko, ili Pota, bio je u to vreme jedan od dvojice pomoćnika direktora OOUR-a, Georgija Konstantinova.

Pošto je on trenutno bio zauzet, pojavi se kolega sa kutijom u kojoj su bile šahovske figure i plastičnom mušemom koja je imala funkciju šahovske table. Kasnije ću saznati da se taj kolega zove Slobodan Ivančević, poznatiji kao Kraka.

Vladimir i ja poređasmo figure i počesmo partiju. U toku nje konačno se pojavi Vesko i krenu razgovor. Tokom njega par puta je razgovarao telefonom, jer su ga zvali zbog dolaska ljudi iz firme „Ampex”. Malo kasnije vrata se skoro sa treskom otvoriše i na njima se pojavi krupan mlađi čovek u belom radnom mantilu i farmerkama uvučenim u vojničke čizme. Sa vrata zagrme: „Dobro, Poto, ima li ovde još neko da zna engleski jezik?” I izađe.

Utom telefon ponovo zazvoni i obavesti Veska da ljudi iz „Ampeksa” dolaze. On gotovo panično reče da sklonimo figure, a i sam nam se pridruži u skupljanju. Figure se razleteše po kancelariji, i da je neko u tom trenutku ušao, video bi tri spodobe kako klečeći bauljaju po podu tražeći ih ispod stolova i fotelja.

Ionako kratak razgovor bio je završen, a time i moj drugi boravak u Institutu.

Presecanje čvora

U to vreme izbor kandidata podrazumevao je i proveru podobnosti, jer su u Institutu rađeni poslovi za JNA. Činilo mi se da se u tome često i preterivalo. Pa čak da je to bio paravan kojim su se maskirali lični odnosi i netrpeljivosti.

I danas, posle četiri decenije, Laboratorija mi je ostala kao primer liberalne sredine. Sredine u kojoj se poštuju pravila i zna red, ali i sredine gde su se nalazila i primenjivala inventivna i fleksibilna rešenja uprkos čestim administrativnim preprekama. I to ne samo kad je u pitanju bila struka, već i svakodnevni život. Čak i kada se formalno radilo o takozvanim tajnim poslovima, nije bilo zaziranja od kolega u pogledu informacija koje bi se usput čule. Naravno, bilo je izuzetaka, pa je u neke kancelarije bilo skoro nemoguće ući. Takve kancelarije su po završetku radnog vremena obavezno pečaćene, jemstvenikom i pečatnim voskom.

Ne sećam se koliko je vremena proteklo pre nego što sam dobio zvanično obaveštenje da sam primljen. Neslužbenu informaciju sam ponovo dobio jedne večeri u „Domovini”, gde sam se sreo, naravno, opet sa Cajom i Dejanom.

Trebalo je izvaditi lekarsko uverenje i prijaviti se u Zavod za zapošljavanje. Bilo je to trčanje sa jednog kraja Beograda na drugi, po pravom jesenjem vremenu, sa dosadnom kišom koju prati vetar. Dovoljno da ti noge budu mokre i da ti se hladnoća uvuče u kosti. Kada sam popodne konačno stigao na pregled kod interniste, doktorka me posle merenja pritiska upita: „Znate li da imate povišen pritisak, 140 sa 90?” I njoj i sebi pokušah da se opravdam jurcanjem po Beogradu, kiši i vetru. A tek što sam napunio dvadeset četiri godine.

Međutim, tek su počinjale zavrzlame. U to vreme si u Beogradu mogao da se zaposliš samo ako si imao boravište u njemu, dakle ako si bio žitelj Beograda. A da bi to postao, morao si da imaš zaposlenje. Pravi Gordijev čvor.

Smatrao sam da je čvor tanji na strani Instituta, to jest da ću dobiti potvrdu da sam zaposlen i sa njom prijaviti boravište u stanici milicije Vračar. Pošto sam nastavio da stanujem kod Jelene i Milivoja Ivanovića, oni su se saglasili da se prijavim da živim kod njih.

Međutim, šefica kadrovske službe hladno me je odbila kada sam došao i zatražio potvrdu. Nonšalantno je odgovorila: „Pošto niste iz Beograda, ne možete da zasnujete radni odnos u Institutu.”

Dok sam razmišljao šta da radim, iza njenih leđa mi je službenica Angelina dala mig da se strpim i sačekam. Kada je šefica izašla u svoju kancelariju, Angelina je hitro ubacila papir u mašinu i otkucala potvrdu o zaposlenju.

Čvor je bio presečen.

Posted on

Dušan Hristović (1929 – 2023)

Dušan Hristović

Duleta Hristovića, kako su ga svi zvali, upoznao sam kada je rukovodilac odeljenja 201 predstavio novozaposlene kolege, decembra 1977. godine. Već posle mesec dana naći ćemo se u istoj kancelariji, 224/7. I bićemo cimeri sve do mog odlaska u vojsku, dve godine kasnije.

Naš odnos je u početku bio pomalo rezervisan. Jer Dule je bio najstariji inženjer u mom okruženju, a to je bilo dovoljno da jedan početnik ima povećanu dozu poštovanja.

Imao je svoj svakodnevni ritual. Ne sećam se da li je pio kafu. Ali svakog dana je donosio doručak, koji je držao u fioci od stola. I jeo ga je natenane, dok je prelistavao „Politiku”.

Sredom, kada su u naše odeljenje dolazili novi časopisi na pregled, pedantno je zapisivao zanimljive naslove u svoju svesku. Kasnije, kada se budemo sprijateljili, imaću privilegiju da zavirim u tu njegovu sveščicu i potražim članak koji me zanima.

Priče o počecima

Povremeno, uglavnom kada smo ostajali sami u kancelariji, znao je da se raspriča. Pričao mi je o počecima računarstva. O prvim računarima projektovanim u institutima „Boris Kidrič” i „Mihajlo Pupin”. Ali i o svom rodnom selu Lipolistu u Mačvi. Jako se ponosio čuvenim uzgajivačima ruža iz Lipolista, sa kojima je bio u kumovskim odnosima.

I kada više nismo sedeli zajedno u kancelariji, znao sam da svratim do njega na čašicu razgovora. Bio je zanimljiv sagovornik, jer je kao retko ko od kolega pratio sve što se dešava u svetu računarstva.

Po mom odlasku iz Instituta ređe smo se viđali, pogotovu što je i on relativno brzo otišao u penziju. Penzionerske dane posvetio je radu na beleškama o istoriji računarstva u Jugoslaviji. Kasnije ćemo se redovno viđati na proslavama Dana Elektrotehničkog fakulteta. Kada je elektronska pošta postala standardni vid komunikacije, često smo razmenjivali poruke, slao mi je svoje tekstove o računarstvu, ali i kopije onih za koje je smatrao da će me zanimati. Zbog njegovih problema sa vidom i taj vid komunikacije je polako jenjavao.

Kada mi je zajednički kolega pre par dana rekao za njegovu smrt, setih se svih onih zajedničkih dana u Institutu „Mihajlo Pupin”. Vremena koja polako prekrivaju, kao što stihovi kažu, ruzmarin, snegovi i šaš.

Posted on

Slobodan Ivančević (1950 – 2022)

Upoznali smo se pre nego što sam se zaposlio u Institutu. Tačnije, bio je jedan od prvih kolega koje sam sreo kada sam došao na razgovor za posao. Tokom trinaest godina provedenih u Institutu naši putevi saradnje će se ukrštati. A on će biti prvi kolega kome ću saopštiti da odlazim, jer smo prethodnih pet godina neposredno sarađivali.

Kraka, kako je bio poznatiji među kolegama, nikako nije mogao da ostane neprimećen. Jer je bio glasan na sebi svojstven način.

Pokušavajući da napišem ove redove, misli me stalno upućuju na anegdote vezane za njega. U nekima od njih on je pomalo tužni heroj. Ali to je jednostavno bio on, čovek koji se nije plašio da pogreši, čak i kada je bilo očigledno da će se to desiti. Ali posledice nisu snosili drugi, uvek samo on. Ako bih sve to pokušao da stavim na papir, trebalo bi mi dosta prostora i vremena. Oni koji su ga znali setiće se svega. Čak i više od mene.

Tokom devedesetih godina vreme, prostor i događaji su nas prilično udaljili. Neko vreme je proveo kao gastarbajter u Rusiji. Kasnije se otisnuo u vode privatnog biznisa, u kojima je plivao sve do svoje iznenadne smrti.

Sa novim vekom vratila su se i naša druženja, a povremeno smo se čuli i telefonom. U Takovu je kupio i zakupio desetak hektara zemlje i počeo da se bavi voćarstvom. Svaki put kada smo se čuli, obećavao je da će se javiti pa da se vidimo. Pandemija je učinila da se poslednje dve i po godine nismo videli, a nažalost ni čuli. Zato mi je njegova smrt još teže pala. Pomalo me teši što smo ga zajednički kolega i ja često pominjali u našim druženjima.

Ovaj kratki tekst je samo malo podsećanje na divnog kolegu i prijatelja, i nadasve retko dobrog inženjera, Slobodana Ivančevića, Kraku. Nezadovoljan sam što nisam napisao više. Jer on to zaslužuje. Ali sve mi se nekako činilo da, koliko god napišem, neću dovoljno reći.

Posted on

Dejan Simić (1962 – 2022)

Dejan Simić

Pojavio se u Institutu u vreme kada su studenti Elektrotehničkog fakulteta u velikom broju radili svoje diplomske radove u tamošnjim laboratorijama. Bilo je to vreme kada je klasični računarski hardver ubrzano ustupao mesto sistemima zasnovanim na mikroprocesorima i mikrokontrolerima. Štaviše, sve češće smo se bavili softverom. Dejan je nekako sve vreme ostao veran hardveru.

Iako smo ga sve ove godine smatrali mladim, napustio nas je na pragu svoje sedme decenije, posle tri i po decenije rada.

Bio je jedan od pionira PC hardvera u Institutu. U tom kontekstu bio je i jedan od projektanata računara PC AT/386, koji će se par godina proizvoditi u Digitalnoj laboratoriji. Bio je izuzetno talentovan inženjer, koji je još puno toga mogao da ponudi sredini u kojoj je radio.

Redovno smo se viđali prilikom mojih poseta Institutu u tri decenije otkako sam ga napustio. Jedno vreme se nalazio i na rukovodećem mestu u našoj nekadašnjoj Laboratoriji. Ali ipak ga taj posao nije ispunjavao u onoj meri u kojoj su to činili računarski hardver i digitalni sistemi. Pored posla imao je i drugu ljubav, ribolov. A pri tome nije zaboravljao ni porodicu, ni mnogobrojne prijatelje i kolege.

Ražalostila me je vest o njegovoj bolesti. Ali me je fascinirala njegova smirenost i želja da je prevaziđe. Nikoga nije mogla da ostavi ravnodušnim njegova želja da pobedi opaku bolest. Kada smo se poslednji put videli, delovao je tako smireno, kao da je sve ostalo iza njega.

Nažalost, stigla je pandemija i više nisam odlazio u Institut. Ali često sam se raspitivao o njegovom stanju. A onda stiže tužna vest. Poslednji oproštaj sa njim nas okupi, ali još jedno lice sa slike iz 1989. godine preseli se u večnost, a nama ostadoše samo sećanja.

Posted on

Miloš Bajčetić (1961 – 2021)

Miloš Bajčetić

Jesenje popodne 2019. godine, provedeno u restoranu „Lovac”, nije nagoveštavalo da će nam to biti poslednje viđenje. A pre toga se nismo videli skoro tri decenije.

U međuvremenu ga je put odveo u Kanadu, a onda se smirio u Vašingtonu, pored supruge i dva sina. Dopisivali smo se povremeno. Njegova pisma su bila neobična, upravo onakva kakvog sam ga zapamtio dok smo zajedno sedeli u kancelariji u „Plavom vozu”. Čudio sam se kako je onako visok, a bogami i krupan, uspevao da stane u „peglicu”.

Imao je smisla za humor, koji je bio krajnje specifičan. Ali nikoga nije ostavljao ravnodušnim.

Vezivalo nas je interesovanje za sport, posebno za fudbal. On je bio vatreni zvezdaš, pa je znao da mi, kao okorelom partizanovcu, često uputi „otrovne” strelice. Nije bio neko ko je mnogo pričao, više je bio ćutljiv. A onda bi nas sve iznenadio britkim komentarom, pred kojim smo često morali da se zamislimo.

Krajem osamdesetih, ne sećam se povodom čega, slikali smo se u zvezdarskoj šumi. Ta slika mi je dugo visila na zidu iznad radnog stola u Laboratoriji. Često sam studentima pokazivao ko je ko na njoj. On je drugi sa te slike koji nam zauvek ostaje u sećanju.

Posted on

Georgi Konstantinov (1938 – 2021)

Reči kojima se obratio novozaposlenim pripravnicima obeležile su moju inženjersku karijeru. Puno puta ću biti u prilici da ga citiram:

„Drage kolege, nemojte očekivati da se ovde bavite naukom.”

Te reči su svojevrstan spomen na čoveka koji mi je bio prvi direktor. Jer su postale moj stručni vjeruju do današnjeg dana.

Iza pomalo strogog izgleda krila se ličnost kojoj si mogao da se obratiš za pomoć i podršku. Ličnost koja je nalazila razumevanja i onda kada nam se činilo da su sankcije neminovne. Bio je strog kao rukovodilac, ali se kolegama nije mešao u stručnu stranu posla. Kao odličan inženjer sa zavidnom karijerom, imao je na to puno pravo.

Upravo zbog te uspešne karijere često sam se pitao šta ga je nateralo da se sa trideset pet godina otisne u vode rukovođenja. Jer iza njega je u prethodnih osam godina ostalo učešće na nekim od najznačajnijih projekata rađenih u Laboratoriji.

Ponekad su mi se njegovi stavovi činili previše konzervativni. Ali sam vrlo brzo shvatio da drugačije nije bilo moguće. Kada je postao direktor, Laboratorija se nalazila u lošem organizacionom i finansijskom stanju. Na kraju sedamdesetih bila je bitno drugačija nego šest godina ranije, stručna delatnost značajno proširena, Laboratorija kadrovski i organizaciono ojačana. Konačno su došli i odgovarajući finansijski rezultati.

Nažalost, kao mlad inženjer nisam bio u prilici da sa Georgijem bliže sarađujem. Tokom prve dve godine rada samo par puta sam neposredno kontaktirao sa njim. Ipak, i to je bilo dovoljno da steknem dosta dobru sliku. Već 1980. godine napustio je Laboratoriju i prešao na rukovodeće mesto na nivou Instituta. Sa te pozicije koordinirao je, između ostalog, poslove sa institucijama u Sovjetskom Savezu. Pošto sam u to vreme bio angažovan na jednom takvom projektu, naši kontakti su se nastavili. Kada je projekat zapao u krizu, pokazao je maksimalnu taktičnost i umeće da se problemi prevaziđu.

Kasnije sam sa njim i njegovom porodicom uspostavio i privatni kontakt. Zahvaljujući tome upoznao je i moje roditelje. Kad god bismo se videli, nije propuštao priliku da pita za njih i da ih pozdravi.

Pošto sam napustio Institut, retko smo se viđali. Uglavnom povodom nekog događaja. Nažalost, poslednjih godina to je uglavnom bilo na oproštaju od nekog od kolega.

Posted on

Miladin Dabić (1945 – 2020)

Miladin Dabić

Posle dužeg vremena videli smo se toplog jesenjeg dana 2019. godine. Ništa nije slutilo da će to biti naše poslednje viđenje. Rastali smo se uz obećanje da se sledeći put vidimo porodično. Zato me je vest o njegovoj smrti dodatno iznenadila. O tome koliko me je ta vest ražalostila ne treba ni da pominjem.

Naše prijateljstvo je počelo i trajalo nekako spontano. Nekoliko dana po početku moga rada u Institutu, dok sam samovao u kancelariji, otvorila su se vrata i ušao je do tada nepoznat kolega. Proćelav, sa naočarima u metalnom okviru, pružio je nekako karakteristično ruku i predstavio se: „Ja sam Miladin Dabić.”

S obzirom na to da sam u kancelariji sedeo sam i da me praktično niko nije posećivao, kao da me je ogrejalo sunce. Ispričao je da se nedavno vratio iz Mančestera sa magistarskih studija, da sedi u kancelariji preko puta i da mogu da dođem kad god mi nešto zatreba.

Tokom narednog proleća kratko smo sarađivali u pokušajima da dobijemo projekte u Brodogradilištu „Beograd” i u „Alkaloidu” iz Skoplja. Druženje smo pojačali tokom leta, kada smo se obojica ranije vratili sa godišnjeg odmora. To se pretvorilo u prijateljstvo koje je trajalo više od četiri decenije.

Muzika, tenis i sve ostalo

Kako je u to vreme bila aktuelna hi-fi tehnika, od Dabe sam naučio mnogo toga o pojačalima i drugim muzičkim uređajima. Zahvaljujući njemu, početkom osamdesetih upustio sam se u nabavku svoje linije. Sećam se da me je, kada sam napravio sopstveno pojačalo, koje je podsećalo na njegov „Hafler”, vodio kod nekih prijatelja da ga isprobamo. Često smo razgovarali o muzici, gde se od njega imalo šta naučiti, jer je bio izvanredno muzički obrazovan. Između ostalog, u mladosti je učio solo pevanje.

Kao dete intelektualaca bio je svestrano obrazovan, i to je nesebično delio sa drugima. Uz njega sam počeo da se zanimam za tenis. Pošto je imao prijatelje na televiziji, par puta sam sa njim išao da u masteru gledamo prenose mečeva sa Vimbldona. Bilo je to u vreme kada je iznenada zasijala zvezda Borisa Bekera. Iako se ne bi moglo reći da je bio sportski tip, voleo je sport. Pa je čak u kasnim tridesetim počeo i da skija. I to vrlo uspešno.

Porodica i prijateljstvo

Bio je vrlo posvećen svojoj porodici, supruzi Tanji i ćerki Tijani. Naravno i roditeljima, sestri i njenoj porodici. Naše druženje je preraslo u porodično prijateljstvo. Često sam svraćao kod njega kući da poslušam neku novu ploču, ali i da vidim nešto novo od muzičkih uređaja.

Kad sam napustio Institut, obavezno sam svraćao kod njega prilikom svake posete staroj firmi. Kasnije, kada sam u Beograd uglavnom dolazio na jedan dan, viđanja su nam se proredila. Ali sam se trudio da ga što češće pozovem telefonom. Počeli smo ponovo češće da se viđamo otkako smo kupili stan u Beogradu, pa sam mogao da dolazim češće i da ostanem duže.

Iza njega je ostalo mnogo anegdota, koje se i danas prepričavaju u društvu. Nije se ljutio kada smo se šalili na njegov račun. Posle njegove sahrane odlučio sam da zapišem svoja sećanja na vreme provedeno u Institutu. Taj tekst će delimično biti i omaž Miladinu Dabiću, dragom prijatelju, na koga se nisam ljutio čak ni kada bi učinio nešto što mi nije bilo po volji.

Posted on

Tour de Yugoslavia (24): “Kosmosu” u pohode

Katedrala Svetog Bonaventure izgrađena je u savremenom stilu, u obliku šatora, što podseća na starozavetni šator kao mesto molitve i žrtve, ali i na stradanje ovdašnjih vernika, koji su nakon zemljotresa još dugo stanovali pod šatorima.

Kada se prođe robna kuća „Boska”, stiže se do Trga kralja Tvrtka Prvog Kotromanića. Odmah nakon njega nalazi se još jedna banjalučka znamenitost, — džamija Ferhat-paše, poznata kao Ferhadija. Izgrađena je 1579. godine, a arhitekta joj je ostao nepoznat; zna se samo da je bio učenik osmanskog neimara Mimara Sinana. Izgradnju je finansirao Ferhat-paša Sokolović, bosanski sandžak-beg.

Džamija je srušena 1993. godine. Obnovljena je i ponovo otvorena 2016, na temeljima i po uzoru na original, uz korišćenje sačuvanih delova izvornog kamena.

Banja Luka
Džamija Ferhadija

Iza trga posvećenog kralju Tvrtku Prvom, na obali Vrbasa, nalazi se tvrđava Kaštel. Na mestu tvrđave, koja je današnji izgled i gabarite dobila u osamnaestom veku, prvo utvrđenje je nastalo još u doba Rimljana.

Banja Luka
Tvrđava Kaštel

U Kaštelu se tada, a i danas, nalazi restoran „Kazamat”, čija bašta gleda na Vrbas. Bio je to jedan od restorana koje sam posetio tokom boravaka u Banjoj Luci.

„Kosmosu” u pohode

Razlog mojih boravaka u Banjoj Luci tokom osamdesetih godina bila je realizacija projekta ROM. Iako tadašnje države i njene armije više nema, neću se baviti sadržajem projekta. Oni kojima je to poznato, a budu čitali ovaj tekst, setiće se nekih vremena. Naravno, svako ima pravo da ih se seća na svoj način.

Ali svakako je u njima bilo i ponečeg lepog. Ako ništa drugo, to je bilo druženje, koje se nastavljalo i van radnog vremena. Tada to nije mirisalo na vreme koje nas je čekalo.

Banja Luka
Sećanje na “Kosmos”

Posete „Kosmosu” me neminovno podsećaju na kolegu Aleksu Milovanovića. U jednom periodu života Čačak nam je bio zajednički imenitelj, jer je tokom osnovne škole živeo tamo. Bili smo gotovo komšije, čak smo se možda znali iz viđenja, jer smo išli u istu osnovnu školu.

Ponovo smo se sreli na ovom projektu i sarađivaćemo sve vreme mog angažovanja na njemu. Aleksa je bio inicijator svih naših druženja tokom rada na projektu, posebno tokom boravaka u Banjoj Luci. Jednom prilikom će nas čak odvesti i na striptiz u hotelu „Bosna”. „Umetnica” će nas pozdraviti, obraćajući se njemu, rečima: „Samo za simpatičnog Bucu i njegovo društvo.”

Posted on

Tour de Yugoslavia (21): Šest žutih kutija

Mostar za jedan dan

Do jeseni završismo naš uređaj. Da bismo mogli da ga testiramo, morali smo ponovo u Mostar. Zbog transporta smo putovali vozom. Sačekaše nas kolege na stanici i odvezoše u „Soko”. Pošto smo uspešno proverili funkcionalnost uređaja, večernjim vozom krenusmo za Beograd. Predstojala nam je izrada dodatnih pet uređaja, kako je bilo predviđeno ugovorom.

Leto u martu i nove avanture

Seriju uređaja kompletirasmo tokom zime 1983. godine i opet se za 8. mart uputismo u Mostar. Na put smo krenuli Vesko, Rade i ja i to kolima, jer je trebalo prevesti šest „žutih kutija”, kako je glasilo kodno ime ovog projekta.

Putovali smo preko Šapca, Loznice, Zvornika, Vlasenice, Han Pijeska, Sokoca, Sarajeva i Konjica. Pre toga nikada nisam prolazio delom ovog puta na relaciji Beograd–Sarajevo. Ovoga puta smestismo se u hotelu „Bristol”. Dočekaše nas oficiri Žarko Barbarić i Zijad Kurić, koji je zamenio Gazibaru kao odgovorno lice.

Mostar
Hotel “Neretva” U Mostaru

Ujutru po nas dođoše oficiri sa aerodroma i krenusmo na posao. Trebalo je da pratimo beli „kec”, ali se na jednoj raskrsnici i to baš u trenutku kada se palilo žuto, ispred mene nađoše dva bela automobila, koja su išla na različite strane. Pošto nisam obratio pažnju na registarske tablice, onako u trenu krenuh za vozilom koje je skretalo levo.

Kad sam izašao iz raskrsnice, zaustavi me saobraćajna milicija sa konstatacijom da sam prošao kroz crveno svetlo. Što je verovatno bilo tačno. Pokušah da se opravdam, što na kraju, uz Veskovu asistenciju, prođe. A pri tome smo, izgleda, krenuli za pogrešnim automobilom. Na kraju nam milicioneri i pomogoše, usmerivši nas na pravi put ka aerodromu.

„Kapetan” Jovanović

Na aerodromu nas dočeka komandir izviđačke eskadrile major Kostić sa svojim oficirima. Među njima nam je pažnju privukao stariji vodnik Jovanović, koga će narednih dana Vesko sve vreme oslovljavati sa „druže kapetane”.

Nekako pre toga u vojsci je došlo do promena u oznakama oficira i mlađih oficira, kako su se do tada nazivali podoficiri. Umesto krpenih oznaka čina, mlađi oficiri su dobili zvezdice, samo bez širita oko njih. Zbog navike da tri zvezdice nosi kapetan, Vesko je pogrešno oslovljavao vodnika Jovanovića.

Iako je po struci bio precizni mehaničar, vodnik Jovanović je u džepu kombinezona nosio ogroman šrafciger. I nije imao klapnu, to jest, pri ispijanju vojničkog pića, brendija „Zvečevo”, nije mu se pomerala Adamova jabučica.

„Ludi Kole” i sunčanje

Ispitivanja smo vršili na infracrvenoj kameri koja je već bila montirana na avionu. Dakle, radili smo na samoj stajanci. Za napajanje uređaja korišćen je agregat kojim se pokreću avioni.

Tokom ispitivanja otkrismo par nedostataka, koje rešismo da otklonimo na licu mesta. Međutim, falili su nam otpornici. Kad smo bili u najvećem poslu, dođe „kapetan” Jovanović i saopšti nam da moramo da prekinemo rad, jer komandant hoće da leti, a mi smo za ispitivanje upravo koristili njegov „Orao”.

Ostasmo na stajanci. Iskoristismo priliku da se malo sunčamo. Major Kostić se „izludira” jedno pola sata. Te njegove vratolomije kratko prokomentarisa jedan od prisutnih mlađih oficira: „Ludi Kole.”

Sa majorom, sada potpukovnikom Kostićem, srešću se još jednom, prilikom vojne parade povodom četrdeset godina pobede, kada će predvoditi eskadrilu „Orlova” koja je nadletala Beograd.