Tag: Institut Mihajlo Pupin

Posted on

Malo istorije (12): Vrhunac i labudova pesma

Procesor multiprocesne obrade, poznat po skraćenici PMO, bio je vrhunac, ali i labudova pesma onoga što je Digitalna laboratorija bila u računarskoj tehnici tadašnje Jugoslavije. Dovoljno je reći da je ta laboratorija nastala na temeljima razvoja prvog domaćeg računara, CER-10, pa se može smatrati mestom nastanka jugoslovenskog računarstva.

Osetim pomalo tugu kada povremeno pročitam da je prvi domaći računar bila „Galaksija”. Ne sporim značaj i trud tvoraca tog mikroračunara, koji su najširem krugu ljudi ponudili mogućnost da sami sagrade sopstveni računar na tada popularnom procesoru Z80. Prosto živimo u vremenu u kome sve nekako počinje od nas. Ali te 1983. godine nad pravim računarstvom, kao i nad Jugoslavijom, polako se spuštala zavesa.

Prave dimenzije PMO projekta nikada u Laboratoriji nisu sagledane na pravi način. Mogući razlog je to što se realizovao po principu kreni-stani. A moguće je i da su dolaskom Draška na mesto direktora komercijalni efekti počeli da dobijaju prevagu nad stručnim dostignućima.

Selfi za pasoš

O projektu PMO se pričalo mnogo pre nego što je novembra 1980. zvanično krenula njegova realizacija.

Bližio se kraj mog služenja vojnog roka u Sarajevu. Pozvah kući i majka mi reče da ju je neko zvao iz „Pupina” i tražio moj pasoš. Pošto je bilo popodne, pozvah Dabu, jer sam samo njegov broj znao napamet, ne bih li saznao o čemu se radi. Nažalost, dobih neke nemušte odgovore, pa reših da se iz vojske vratim preko Beograda i na licu mesta saznam šta je posredi.

Bio je 6. novembar 1980. godine. Važnost pasoša mi je bila istekla, a 19. novembra je trebalo da putujemo u Moskvu na projektni sastanak. Nasta trka sa vremenom. Ispostavi se da niko ne može brzo da mi napravi slike za pasoš, pa se prihvatih da to uradim sam. Slikah se iz ruke, što bi se danas reklo, napravih selfi. Pošto sam pred odlazak u vojsku kupio aparat za izradu fotografija, dadoh se na posao. Nisam bio baš zadovoljan rezultatom, pa sam se plašio da li će slike proći u SUP-u.

Već u ponedeljak sam ponovo bio u Beogradu i javio se čuvenom Škrbi, zaduženom za bezbednost u Institutu. On je završio posao, dobio sam nov pasoš i poslovnu vizu za boravak u Sovjetskom Savezu. I avantura zvana PMO, koja će trajati narednih pet i po godina, mogla je da počne.

Moskva posle Olimpijade

Tog 19. novembra 1980. u Moskvu smo se uputili Veselin Potić, Dušan Velašević, Borivoj Lazić i ja. Kolege sa Elektrotehničkog fakulteta trebalo je da budu konsultanti, jer je projektni zadatak podrazumevao projektovanje i realizaciju specijalizovanog procesora za podršku multiprocesnosti na familiji računara ES, koji su bili kopije IBM/370, sa operativnim sistemom sličnim IBM-ovom OS/370.

Bila je to godina u kojoj su u Moskvi održane Olimpijske igre, pa je glavni grad poprimio novo ruho. Izgrađeno je dosta novih hotela, stara zdanja su renovirana; bio je to drugačiji grad od onog koji sam upoznao osam godina ranije. Sleteli smo na novoizgrađeni aerodrom Šeremetjevo 2. Smestili su nas u hotel Centralni dom turista, na kraju Lenjinskog prospekta, u blizini trećeg saobraćajnog prstena.

Sutradan nas je sačekala ogromna zgrada Instituta u Profsojuznoj, Sindikalnoj ulici broj 65. Počeli su projektni sastanci na kojima su nas sovjetske kolege upoznavale sa zadacima.

Beleške koje sam ukoričio

Ukratko, zadatak je bio da se isprojektuje i realizuje specijalizovani procesor koji bi, u saradnji sa računarom domaćinom, podržao funkcionisanje multiprocesnosti na tom računaru. Mogao bih naširoko pričati o konceptualnim osnovama na kojima se cela priča zasnivala, ali to nije tema ovog teksta.

Za mene, koji sam još uvek bio mlad inženjer, ti projektni sastanci bili su posebno značajni, jer se na njima raspravljalo o svim aspektima jednog hardverskog projekta. Prvo se sagledavala šira slika, okvir u kome će se procesor koristiti, a to je bila hardverska podrška radu operativnog sistema. Na osnovu elemenata projektnog zadatka diskutovalo se o mogućnostima i načinima zadovoljenja postavljenih zahteva. U kontekstu mogućih rešenja razmatrana je i fizička osnova, koje bi se komponente koristile za realizaciju.

Tokom tog prvog boravka moj glavni zadatak bio je da hvatam beleške na sastancima, i da na osnovu njih kasnije, u hotelu, nas četvorica diskutujemo o onome što je tog dana bilo tema. Beleške sa tih sastanaka iz novembra i decembra 1980. godine ukoričiću i do danas sačuvati kao jednu od relikvija svog inženjerskog posla.

Tim se popunjava

Početkom 1981. godine, posle doktorskih studija u Mančesteru i jednogodišnjeg boravka na Univerzitetu Karnegi Melon u Pitsburgu, u Institut se vratio Jovan Đorđević, koji je odmah postao deo PMO tima. Timu su se priključila i dvojica mladih inženjera, Milo Tomašević i Miroslav Bojović, i pravi posao je mogao da krene.

U martu 1981. ista ekipa, pojačana Jocom, ponovo je otputovala u Moskvu na mesec dana. Tokom tih sastanaka definisani su okviri projektovanja, arhitektura procesora i način povezivanja sa računarom domaćinom. Po povratku su započete ozbiljne aktivnosti na realizaciji. Svakog petka smo imali radne sastanke, na kojima su učestvovali i Bora i Dule, i na kojima su razrađivani detalji.

Krajem oktobra su, prema planu, u Beograd stigle kolege iz Instituta problema upravljanja. Posao se odvijao onako kako treba.

Ali sa njihovim odlaskom kao da je krenuo režim kreni-stani.

Posted on

Malo istorije (11): Crna lista

Radne aktivnosti u OOUR-u tokom sedamdesetih uglavnom su bile vezane za razvoj i realizaciju hibridnog računarskog sistema HRS-100, koji je razvijan u saradnji sa Institutom problema upravljanja iz Moskve. Paralelno je išao razvoj digitalnih računara za domaće naručioce.

U trenutku kada sam počeo da radim, završavala se isporuka trećeg primerka hibrida. Zbog toga je kolega France Presetnik, sa kojim je trebalo da radim na svom prvom projektu, bio odsutan, bio je jedan od poslednjih inženjera koji su ostali na instalaciji i puštanju u rad tog računara.

HRS-100 je razvijan od 1968. do 1971. godine i instaliran u Institutu problema upravljanja u Moskvi, koji je pripadao Akademiji nauka Sovjetskog Saveza. Naredni primerak isporučen je 1974. godine, za potrebe Instituta za hemiju u Novosibirsku. Kako je to bilo samo tri godine pre nego što sam se i sam obreo u Institutu, sećanja aktera bila su još sveža. Pošto se o tome često pričalo, skoro da sam neke događaje upoznao kao da sam im lično prisustvovao.

Kako se dospelo na listu

Realizaciju trećeg hibrida od samog početka pratile su teškoće. Iako su bile uzrokovane odnosima između Jugoslavije i Sjedinjenih Država, takvoj situaciji je doprinelo i ponašanje samog Instituta.

Jugoslavija nije u potpunosti bila sa druge strane gvozdene zavese. U trgovini sa Sjedinjenim Državama imala je status najpovlašćenije nacije, što je omogućavalo nabavku proizvoda i opreme koji su spadali u strateške. Izgleda da su to čelnici Instituta iskoristili da u Americi kupe nove uređaje za magnetne diskove, koje su onda preprodali Bugarima.

U to vreme je postojao SEV, Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć, koji je okupljao socijalističke zemlje; Jugoslavija je bila pridruženi član. U okviru podele posla, Bugari su imali zadatak da razvijaju sisteme za magnetne diskove na nivou SEV-a. Jasno je da su na osnovu diskova dobijenih posredstvom Instituta mogli da vide kako izgledaju novi zapadni diskovi i da svoj razvoj prilagode tome.

Nažalost, Amerikanci su bili upućeni u celu operaciju i Institut je stavljen na „crnu listu” u pogledu nabavke njihove opreme. Ostvarenu zaradu Institut je iskoristio da renovira direktorske prostorije i restoran društvene ishrane.

Posledica je bila nemogućnost direktne nabavke komponenata za treći hibrid. Najveći problemi bili su sa panelima za analogni deo računara i sa periferijama, posebno diskovima. Pošto oprema nije mogla da se nabavi neposredno, angažovani su posrednici, što je značilo znatno veću cenu. A u slučaju diskova su čak nabavljeni polovni uređaji, i to stariji, tehnološki zastareli modeli.

Sovjeti prete raskidom

Ono što je bilo važnije ticalo se teškoća u završetku projekta, jer je sovjetska strana kroz testiranje utvrdila čitav niz nedostataka. Najznačajnija primedba odnosila se na zamenu jedinica magnetnih diskova. Pričalo se da Sovjeti traže raskid ugovora i vraćanje novca.

Koliko je situacija bila ozbiljna, potvrđuje činjenica da je formiran tim za otklanjanje nedostataka, u koji su bili uključeni i ljudi izvan tima koji je realizovao treći hibrid, a koji su učestvovali u razvoju sistema.

Što se diskova tiče, od CDC-a su nabavljeni novi, ali se pokazalo da je reč o istom kršu koji se već nalazio u Moskvi. Čak je morao da dolazi i njihov inženjer iz Francuske, da pokuša da ih popravi. Sa njim i sa Veskom proveo sam jedno uzbudljivo veče i noć u Računskom centru, pomažući im da poprave ono što se nije moglo popraviti. Inače, ta tri dana koja je Francuz proveo u Beogradu bila su među najuzbudljivijim koje sam proveo u Institutu; o tome ću napisati više na drugom mestu.

Na kraju su nedostaci otklonjeni. Kupljeni su diskovi velikog kapaciteta, sa disk-paketima od sto megabajta, kakvi su u to vreme priključeni na računare CER-12 u „Banatskoj banci” u Zrenjaninu i u Računskom centru Instituta.

Vikend u „29. novembra”

Drugi događaj vezan za treći hibrid ticao se deviznog prekršaja koji je morao da se napravi pri kupovini komponenata.

Negde u to vreme za šefa „Pupinkomerca” došao je čovek koji je prethodno radio u bečkom predstavništvu „Rudi Čajavca” iz Banjaluke. Prateći njegovo poslovanje, republički devizni inspektor iz Bosne i Hercegovine došao je u Institut. Proveravajući papire, naišao je na nepravilnosti učinjene pri kupovini delova za hibridni računar. Već je rečeno da su neki od tih prekršaja bili učinjeni iz nužde, jer Institut nije bio u prilici da opremu nabavi regularno. Da li je bilo i drugih deviznih prekršaja, ne znam.

Tek, jednog dana se po Institutu pronese glas da su neki od direktora proveli vikend u miliciji. Ko je sve boravio u „29. novembra”, nisam ni tada tačno znao.

Posted on

Malo istorije (10): Gvožđurija i fina meka roba

Rad u Institutu mi je, pored bavljenja neposrednim zadacima, doneo i upoznavanje sa njegovom prošlošću, pre svega sa događajima vezanim za Digitalnu laboratoriju. Nije to bila posledica isključivo moje znatiželje, koja nikada nije bila upitna. Jednostavno, podsećanje na prošlost često se nametalo u razgovorima starijih kolega, kojima sam sve češće prisustvovao. Ponekad je poticalo iz aluzije na neki aktuelni događaj, a nekad je bilo samo prisećanje na ranije poslove i druženja.

Jedan od događaja o kojima se još uvek diskutovalo bila je „diverzija”, uništavanje realizovanih montažnih ploča na projektu CER-111, uoči nove 1976. godine. Zbivanja su ostala nepoznanica čak i za većinu onih koji su bili učesnici. Pominjem taj slučaj, jer se o njemu često raspravljalo i ispredale su se razne teorije. Nisam lično bio zainteresovan da saznam šta se stvarno desilo; voleo sam da slušam razmenu mišljenja neposrednih aktera. Ali mi je bilo važno da steknem utisak šta mogu da očekujem od pojedinaca sa kojima ću možda sarađivati.

Vreme integracija

Kad sam pomenuo Draškov naučni put, uz onu opasku kako su ga Čačani napravili naučnikom, setih se priča o događajima iz sredine šezdesetih, vezanih za neuspešnu integraciju sa Elektronskom industrijom.

Šta se tačno dešavalo u Institutu tih dana nije mi previše poznato. Ovo je više priča o posledicama. Na osnovu kasnijeg razvoja događaja izgleda da su zagovornici integracije bili rukovodstvo Instituta na čelu sa tadašnjim direktorom Đorđem Kovačevićem, ali i grupa uticajnih inženjera. Pošto su se zaposleni na referendumu izjasnili protiv, glavni zagovornici su napustili Institut.

Neki od njih, Tihomir Aleksić, Dobrivoje Jovanović i Bogosav Kovačević, prešli su u Elektronsku industriju i kasnije će biti među utemeljivačima Elektronskog fakulteta u Nišu. Aleksić će kasnije preći na Elektrotehnički fakultet u Beogradu i do penzije biti šef Katedre za računarsku tehniku. Jovanović će postati profesor na Saobraćajnom fakultetu, a Kovačević će do penzije ostati u Nišu.

Kako je počelo u Čačku

Uz proces integracije treba se podsetiti da je Elektronska industrija u Nišu nastala spajanjem dotadašnjih „RR zavoda” iz Niša i Beogradske elektronske industrije.

A kad smo već kod istorije, malo je poznato da je razvoj elektronske industrije u Jugoslaviji počeo izradom radio-stanica u Tehničkom remontnom zavodu 1940. godine. Rukovodilac proizvodnje bio je inženjer Rotkijevič, koji je posle početka Drugog svetskog rata emigrirao iz Poljske u Jugoslaviju. Posle rata je u Čačku formirano preduzeće „Dobrosav Boba Miletić”, u čijem sastavu je bio i Tehnički remontni zavod. Direktor preduzeća bio je Vladimir Jasić, koji će kasnije osnovati „RR zavode” i dugo biti njihov direktor, a potom i direktor Elektronske industrije u Nišu.

Na neki način može se reći da su „RR zavodi” nastali na proizvodnji koja je započeta u Čačku.

Gvožđurija i fina meka roba

Kada je krajem sedamdesetih Elektronska industrija ušla u saradnju sa Honeywellom, ponovo se aktuelizovala integracija elektronskih i računarskih firmi u Srbiji. U proleće 1978. na Jastrepcu je održan polutajni sastanak rukovodstava tih preduzeća; znam da su učestvovali direktori Elektronske industrije i Instituta „Mihajlo Pupin”.

Dule Hristović, sa kojim sam tada delio kancelariju, dobio je od Georgija zadatak da na osnovu beležaka sa tog sastanka pripremi tekst zaključaka. Pošto je naglasak bio na računarima, sećam se da je Dule na prvoj stranici pisao o računaru. I tada sam se prvi put sreo sa pokušajem da se na srpski prevedu reči hardver i softver. Zapamtio sam kako je to formulisao:

hardver — gvožđurija; softver — fina meka roba.

Uvek sam se toga sećao kasnije, kada sam kao nastavnik trebalo da studentima približim te pojmove.

Grk

Moj prvi direktor Georgi Konstantinov, iz milošte zvan Geša ili Grk, bio je tada daleko mlađi nego što sam ja sada. Delovao mi je nekako daleko i zatvoreno, a za nekoga ko je imao nepune dvadeset četiri godine, prilično strogo.

Na posao je dolazio svojim žutim „kecom”, a ako je imao posla u gradu, odlazio je taksijem. I uvek se vraćao u Institut, da bi se svojim kolima vratio kući. Na sastanke je odlazio samo da bi rešavao probleme nastale tokom realizacije poslova; dogovore je prepuštao saradnicima, i to ne samo šefovima nego i drugim inženjerima. Znalo se šta je starije.

Nekoliko dana pošto smo počeli sa radom, pozvaše nas iz sekretarijata da dođemo kod direktora. Nas šestoro posedasmo u polukrug ispred njega i on nam se obrati rečima koje su trebalo da budu neka vrsta upoznavanja sa sredinom. Naravno, posle više od četrdeset godina ne sećam se svih detalja. Ali dve stvari su mi ostale urezane u pamćenje.

Prva se odnosila na naučnoistraživački rad. Po tom pitanju je rekao: „Drage kolege, nemojte očekivati da ćete se ovde baviti naukom. U najboljem slučaju, ono čime se mi bavimo su primenjena istraživanja.” Ta rečenica je ostala neka vrsta vjeruju mog inženjerskog, a kasnije i nastavničkog posla.

Drugi komentar koji sam zapamtio ticao se toga posle koliko vremena su se u Institutu rešavali stambeni problemi. Rekao je, oko sedam godina.

Posted on

Malo istorije (9): Kraj jedne decenije

Važan događaj koji se desio 1985. godine bio je definitivni odlazak Dejana Živkovića na Elektrotehnički fakultet. Ne toliko zato što je dugi niz godina bio tehnički direktor OOUR-a i time uticao na realizaciju mnogih projekata, koliko zato što smo u Fakultetu dobili konkurenciju u dobijanju poslova. Zahvaljujući Dejanovoj poziciji kod vojske, mnogi zanimljivi projekti su završili na Fakultetu umesto u Institutu. Čak smo izgubili i par projekata koji su nam bili čvrsto obećani i zbog kojih smo prethodno prihvatili realizaciju nekih beznačajnih poslova.

Nažalost, Fakultet se baš i nije pokazao kao pouzdan partner za vojsku, jer su skoro svi ti projekti na kraju završili u Institutu, pogotovu oni u okviru kojih je trebalo napraviti prototip uređaja. A bilo je projekata, kao što je FTS13, koji nisu odmakli od idejnog rešenja. Koliko se sećam, na tom projektu su tri saradnika Fakulteta doktorirala, a šest magistriralo.

Zvezda koja zasija i ugasi se

Draškova politička zvezda konačno je zasijala u vreme Osme sednice Centralnog komiteta, septembra 1987. godine. Ta sednica je značila obračun sa nekima od njegovih dotadašnjih prijatelja. Dotadašnje prijateljstvo mu nije smetalo da na sastanku Osnovne organizacije u našem OOUR-u kaže: „Partija mora da se obračuna sa onima koji su joj naneli zlo.”

Naredne tri godine biće vrhunac njegovog delovanja u Institutu. U to vreme postaće direktor Instituta, a ja ću imati priliku da to ispratim iz prvog reda, jer ću biti član Saveta Instituta.

U zimu 1989/90, posle produženja od skoro godinu dana, izabran je novi Savet. Iako se radilo o turbulentnom vremenu u kome se sve češće pominjao čak i raspad Jugoslavije, Draško je u tome video šansu da učvrsti svoje vođstvo. Posle nas, Dejana Vasiljevića, Slobodana Ivančevića i mene, koji smo kao predstavnici OOUR-a Računska tehnika delovali kao konstruktivna opozicija rukovodstvu, on je uticao da novi članovi Saveta budu njemu podobnije kolege.

Međutim, kao što je preko noći, u proleće 1982, skinuta anatema sa njegovog imena, tako se i njegova zvezda ugasila one februarske večeri kada je prekinut Četrnaesti kongres Saveza komunista Jugoslavije, na kome je on podržao stavove slovenačke delegacije. Ili je bar tako izgledalo. Uglavnom, već u maju 1990. godine Savet ga je smenio sa mesta direktora, uključujući i glasove onih za koje je mislio da će mu biti glavni oslonac.

Izazovi koji su ostali u senci

Vreme koje možemo nazvati „Draškovim dobom” bilo je vreme izazova. Iako smo skloni da ga pamtimo po političkim izazovima, mora se reći da su zbog toga u senci ostali oni važniji, tehnološki.

Buran razvoj poluprovodničke tehnologije odrazio se na sve tri glavne oblasti delovanja Instituta: automatiku, računarstvo i telekomunikacije. Iako nam nije manjkalo znanja, jednostavno smo teško mogli da pratimo promene koje su se dešavale u svetu. Koncept primenjenih istraživanja polako je gubio dah, jer su se potencijalni investitori radije odlučivali za kupovinu gotovih rešenja nego da nas angažuju da im nešto razvijemo. Čak je i vojsci, koja je bila glavni naručilac, trebalo sve više vremena da se odluči za otvaranje novog programa.

Pojava IBM PC-ja i kasnije kompatibilnih računara ukazala je na novu konkurenciju, na koju nismo pravovremeno reagovali. Ili smo mislili da je naš odgovor u vidu programa TIM adekvatan, bar na domaćem planu. Međutim, veliki broj domaćih firmi počeo je da se pojavljuje kao zastupnik svetskih brendova, što nisu mogli da spreče ni restriktivni propisi doneti da bi se to onemogućilo. Firme su pronalazile rupe u zakonima i registrovale se kao domaći proizvođači, a u najboljem slučaju su samo sklapale računare od uvoznih komponenata i stavljale svoje ime.

Da li na osnovu one studije predstavljene u Vojnotehničkom institutu, tek JNA se posle toga odlučila da računarsku bazu daljeg razvoja zasnuje na računarima iz familije Hewlett-Packard 1000. Štaviše, HP je postao strateški partner JNA; od njega su nabavljani i PC računari, „čuveni” HP Vectra, ali i druga računarska i merna oprema. Poslovanje se odvijalo preko spoljnotrgovinskog preduzeća „Hermes” iz Ljubljane. Kao ilustracija obima može da posluži podatak da je naš kolega Darko Dunjić, zaposlen u beogradskom predstavništvu „Hermesa”, negde 1987. godine proglašen za najboljeg menadžera prodaje na nivou celog Hewlett-Packarda.

Šta smo propustili

Bez obzira na to što se razvoj sistema na bazi mikroprocesora i mikrokontrolera tokom osamdesetih odomaćio, druga polovina te decenije pokazala je da Institut sve više tehnološki zaostaje.

Umesto da pokušamo da napravimo projektantski proboj prema razvoju integrisanih kola, mi smo forsirali razvoj višeslojnih štampanih ploča. A bila su to vremena kada se uveliko prelazilo na integraciju logičkih sklopova u složena integrisana kola, i kada se iz segmenta kola opšte namene sve više prelazilo u segment ASIC, integrisanih kola specifične namene. Istina, prelazak na razvoj uređaja sa mikroprocesorima kod nas je bio praćen korišćenjem programabilnih logičkih komponenata, kao što su PAL i PLA. Ali tu se uglavnom završavao naš tehnološki napredak.

Računar iz delova

Krajem osamdesetih pokušalo se sa uključivanjem na PC tržište. Inicijativom Predraga Vraneša krenulo se u razvoj PC/AT kompatibilnog računara na bazi procesora Intel 80386. Novinu je predstavljala činjenica da je osnovna ploča razvijana u Sjedinjenim Državama, od strane naših inženjera, ali na iznajmljenoj opremi i softveru. Tako je izbegnuta nabavka skupe računarske opreme, a pogotovu CAD softvera, koji bi morao stalno da se ažurira uz dodatne troškove. Pored osnovne ploče, u laboratoriji su razvijeni i adapteri za povezivanje sa periferijskim uređajima.

Mali kuriozitet je vezan za moj prvi PC računar, koji je sklopljen iz delova. Ploča je kupljena direktno na Tajvanu, a pošto sa njima nismo imali nikakve odnose, u Srbiju je stigla preko Sjedinjenih Država. Kućište i tastaturu je Vraneš kupio prilikom boravka na sajmu CeBIT u Hanoveru. EGA monitor sam kupio polovan, a video-adapter, adapter hard-diska i paralelno-serijski interfejs bili su prototipovi uređaja razvijenih u Laboratoriji. I to oni prvi ispitani primerci. Ko je imao priliku da zaviri u moj PC računar mogao je da vidi adapterske ploče, koje su, zbog velikog broja žica kojima su vršene ispravke ličile na “božićno drvce”.

Posted on

Malo istorije (8): Sve se vrtelo oko njega

Druga situacija u kojoj se Draško pokazao kao principijelan vezana je za donošenje Pravilnika o raspodeli stanova. Prilikom razmatranja na Savetu zapelo je kod stavke o vrednovanju doprinosa zaposlenih. Komisija je predložila da se doprinos računa na osnovu zarade onih koji konkurišu za stan ili stambeni kredit. Pojedini članovi Saveta, među njima i ja, smatrali su da je to nepravedno, jer ne mora da znači da onaj koji ima veću platu nužno više doprinosi rezultatima rada.

Rasprava se protegla, čini mi se, na tri sednice. Draško im nije prisustvovao, jer je bio odsutan. Kada se pojavio i kada se diskusija ponovo rasplamsala, odmah se javio za reč i rekao da zarada ne može biti merilo doprinosa pojedinca pri raspodeli stambenog fonda.

Od proskribovanog do miljenika

Početak njegovog direktorovanja obeležili su već pominjani sastanci u Vojnotehničkom institutu. Na tom planu će pokazati punu inicijativu, iako će se cela ideja, umesto ka JNA, okrenuti ka civilnom sektoru, što će kulminirati dobijanjem posla za automatizaciju šalterskog poslovanja u PTT Srbije, kroz konzorcijum koji je trebalo da postane okosnica Beogradske računarske industrije (BRI).

Narednih tri-četiri godine njegova aktivnost odvijala se na više koloseka. Jedan je bio poslovni, gde je cilj bio obezbediti što više poslova. Pri tome je OOUR sve više gubio istraživačko obeležje i sve više se bavio inženjeringom.

To je bilo uslovljeno i burnim tehnološkim razvojem. Razvoj hardvera je sve više ličio na slaganje kockica koje je neko drugi projektovao. Sistemi zasnovani na mikroprocesorima i mikrokontrolerima, da bi postali funkcionalni, zahtevali su razvoj odgovarajućeg softvera, često i sistemskog, a ne samo aplikativnog. A to je za našu sredinu bila novina. Pri tome nije bilo organizovanog i planskog pristupa; radilo se stihijski, što se odražavalo i na kadrovsku politiku.

Istovremeno je Draško od nekoga ko je bio proskribovan postao politički miljenik, čija će zvezda zasjati punim sjajem u vreme čuvene Osme sednice Centralnog komiteta. U međuvremenu se njegovo političko delovanje odvijalo na nivou grada. Zahvaljujući tome, biće jedan od glavnih nosilaca ideje da Beograd konkuriše za domaćina Olimpijskih igara 1992. godine, čak će biti i glavni glumac u promotivnom filmu snimljenom tom prilikom.

Kada se sve vrti oko jednog čoveka

Gledano iz današnje perspektive, Draško je stvorio situaciju u kojoj se sve vrtelo oko njega. Bio je prisutan u gotovo svakoj aktivnosti OOUR-a. To će kasnije stvoriti sliku da je i u stručnom pogledu sve poticalo od njega. Na internetu se mogu naći tekstovi u kojima se navodi da je čak bio glavni projektant sistema TIM. To, naravno, ne umanjuje njegov značaj u razvoju i promociji tog programa. Ali bojim se da ga je, i pored velike energije koju je ulagao, ograničavala površnost, pogotovu kada je u pitanju računarstvo kao struka.

U prethodnom periodu u Digitalnoj laboratoriji je postojao nepisani princip da se rukovodioci regrutuju iz redova zaposlenih. Zaposleni su imali punu autonomiju u vođenju poslova i priliku da iskažu inicijativu. Pošto sam prve korake u struci napravio dok je direktor bio Georgi Konstantinov, moja iskustva potiču iz tog vremena. On se po pravilu nije mešao u realizaciju projekata. Učestvovao je u započinjanju razgovora oko novog posla, a kasnije je sve bilo prepušteno šefu projekta i njegovim saradnicima. Ponovo bi se aktivirao tek ako bi došlo do problema.

Draško je, za razliku od njega, voleo da se meša u realizaciju. Kao prvo, on je za rukovodioca odeljenja došao sa strane, što je samo po sebi bilo presedan. Osim toga, do tada se nije bavio računarstvom, što je takođe odudaralo od dotadašnje prakse. Istina, odeljenje 202 je bilo zametak nove orijentacije, jer su poslovi koje je radilo krajem sedamdesetih više podrazumevali primenu računara nego njihov razvoj.

Kada je postao direktor, pojedine segmente realizacije počeo je da preuzima na sebe. Razvoj monitora za program TIM bio je u potpunosti pod njegovom kontrolom, ne samo poslovni deo, gde su troškovi dizajna i izrade alata za plastiku išli preko Italije, već se mešao i u sam dizajn kućišta. Na neki način, bio je prototip rukovodioca koji će obeležiti početak dvadeset prvog veka.

U to vreme došli smo u priliku da preko Savezne direkcije za promet i rezerve proizvoda sa posebnom namenom dobijemo velike ugovore sa Libijom, između ostalog za izvoz simulatora leta, ali i nekih drugih uređaja razvijenih za potrebe JNA. Naravno, nije propustio priliku da bude šef te delegacije, iako je njen zadatak bio da predstavi sisteme koje smo nudili, a ne da vodi poslovne razgovore.

Reklama koje ranije nije bilo

Za njegovo direktorovanje vezana je još jedna novina, prilično agresivna plaćena reklamna kampanja, kakva do tada nije pratila aktivnosti Instituta.

Ono što smo radili jeste bilo praćeno u medijima, ali uglavnom u funkciji promovisanja dostignuća domaće nauke. S druge strane, svojim dotadašnjim rezultatima i realizovanim projektima u zemlji i inostranstvu Institut je već stekao odgovarajuću poziciju. Nismo, takoreći, imali potrebu da se reklamiramo, jer se znalo šta sve može da se uradi u Institutu „Mihajlo Pupin”.

Posted on

Malo istorije (7): Dve godine čekanja

Draško Milićević će ponovo doći u žižu interesovanja kada je trebalo birati novog direktora OOUR-a Računska tehnika. Tokom 1980. godine Georgi Konstantinov je prešao na funkciju pomoćnika direktora Instituta. Još neko vreme je obavljao i dužnost direktora OOUR-a, a onda ga je zamenio Dejan Živković, kao vršilac dužnosti. Istovremeno se počelo govoriti o Drašku kao budućem direktoru.

I kada je to izgledalo kao gotova stvar, prostrujala je vest da su sa „viših instanci” stigle primedbe na njegovo ponašanje u prošlosti i da shodno tome nije podoban da bude direktor.

Iako sam u to vreme bio zamenik predsednika Saveta OOUR-a i zamenik sekretara osnovne organizacije, bio sam praktično isključen iz svih aktivnosti koje su po tom pitanju preduzimane. Čini mi se da sam bio samo na jednom sastanku, sa tadašnjim sekretarom Opštinskog komiteta Zvezdare, Slobodanom Vučetićem. Iako će petnaestak godina kasnije biti veliki kritičar sistema koji je i sam stvarao, a potom i zagovornik građanske demokratije, na tom sastanku sam ga doživeo kao klasičnog partijskog aparatčika.

Kada danas razmišljam o svom statusu u tim burnim vremenima, kao razlog mi se nameće sledeće. Draško je bio šef odeljenja 202 i za svoje saradnike neupitni autoritet. To odeljenje je tada finansijski najbolje stajalo, pa su imali ubedljivo najveća primanja u OOUR-u. Draškov dolazak na čelo smatrali su zalogom da tako i ostane. Predsednik Saveta Bora Hadžibabić i sekretar osnovne organizacije Dragan Duraković bili su saradnici odeljenja 202, a i vršilac dužnosti direktora Dejan Živković je potekao odatle. Verovatno se smatralo da bi se širenjem kruga upućenih stvar mogla otrgnuti kontroli.

U očekivanju novog direktora prođoše skoro dve godine. Dobar deo kolektiva je tražio od Dejana da se prihvati dužnosti i prekrati to stanje neizvesnosti. Ali on se toga nije prihvatao, bilo zato što sam nije hteo, bilo zato što ni sam nije imao podršku; danas više nije ni važno.

Onda se jednog dana pronese glas da su primedbe povučene i da više nema prepreka. Konačno, negde u junu, Savet OOUR-a ga je izabrao za direktora. A rešenje o postavljenju sam potpisao ja, kao zamenik predsednika Saveta. Bora Hadžibabić je zbog posla često bio van Instituta, tako da sam tokom mandata Saveta većinu sednica vodio ja.

Ispit na početku mandata

Takoreći na početku mandata Draško je imao veliki ispit.

Posle svih peripetija sa realizacijom trećeg primerka Hibrida, Rusi su naručili još dva primerka analognog dela. I pri tome su prvi put u poslovanju sa Institutom odrešili deviznu kasu, realizaciju ugovora su platili pravim dolarima, a ne putem kliringa. Nekako u to vreme došlo je do devalvacije dinara, pa je dinarski iznos prihoda bio prilično uvećan.

Pošto su se analogni delovi Hibrida realizovali u odeljenju 202, tamo su smatrali da to uvećanje treba da pripadne njima. Draško je, međutim, smatrao da se radi o novcu koji nije stečen radom, već pogodnostima na tržištu i da tako ostvarenu dobit treba da podeli ceo OOUR.

Na sednicu Saveta na kojoj je trebalo glasati o njegovom predlogu došla je delegacija odeljenja 202, na čelu sa Ozrenom Džigurskim, koji je Draška zamenio na mestu šefa. Zbog odsustva Bore Hadžibabića, sednicu sam vodio ja.

Na početku diskusije Draško je neočekivano bio u defanzivi. Posle moje diskusije, u kojoj sam postavio pitanje treba li inženjeri da se bave strukom ili ekonomijom, on je odjednom preuzeo inicijativu i svojim nastupom oduvao oponente. Savet je zatim prihvatio njegov predlog o podeli.

Posted on

Malo istorije (6): Vreme doktora Dralea

Osamdesete godine prošlog veka, rad OOUR-a Računska tehnika, ali i celog Instituta, obeležilo je rukovođenje Dragoljuba Milićevića, Draška. Uzimajući u obzir i vreme koje je proveo kao rukovodilac odeljenja 202, taj period se skoro poklapa sa vremenom koje sam i ja proveo u Institutu.

Posle Titove smrti izgledalo je da neke stege socijalističkog perioda popuštaju. Ali to je bilo samo na prvi pogled. Državna i partijska nomenklatura je istovremeno pokušavala da iznađe pristup kojim će zaštititi sistem, a time i samu sebe. Dotadašnja sprega Partije i privrednih subjekata dignuta je na viši nivo. Dok je ranije Partija imala punu kontrolu nad privredom, preko direktora koji su bili njeni članovi i preko partijskih komiteta u preduzećima, sada je došlo do promene smera uticaja. Pošto je iza direktora stajala finansijska moć preduzeća, po njihovom mišljenju je sazrelo vreme da na osnovu toga steknu i politički uticaj. A ne da budu samo objekti za sprovođenje tuđeg.

Upravo je delovanje Draška Milićevića tokom te decenije najbolji primer tih promena.

Ko je bio

Za bolje razumevanje njegovog uticaja potrebno je dati par podataka. Otac Nikola je najpoznatiji kao ambasador SFRJ, između ostalog u Nemačkoj Demokratskoj Republici; u drugoj polovini sedamdesetih bio je predsednik jugoslovenskog dela Fulbrajtovog komiteta. Majka je bila poreklom Splićanka, zbog čega je Draško, pošto su roditelji boravili van zemlje, studije elektrotehnike završio u Splitu. Ima mlađeg brata Miroslava, uglednog hirurga i profesora Medicinskog fakulteta.

Inženjersku karijeru započeo je u Institutu „Mihajlo Pupin”, u laboratoriji za Automatiku, u grupi koja se bavila merenjem električne energije. Iz Instituta je prešao u Institut za mere i dragocene metale, a onda se vratio, ali u OOUR Računska tehnika, za rukovodioca odeljenja 202. U međuvremenu je magistrirao i doktorirao na Elektronskom fakultetu u Nišu. Mentor za magistarski rad bio mu je profesor Dobrivoje Jovanović, a za doktorat pokojni profesor Bogosav Kovačević. Obojica Čačani i nekadašnji istraživači upravo u Digitalnoj laboratoriji, koja je bila preteča našeg OOUR-a.

Kasnije, kada budem nezadovoljan onim kako je radio, pomalo sa setom sam komentarisao: „Krivo mi je što su ga Čačani napravili naučnikom.”

Kako sam ga video

Nisam pripadao Draškovom krugu ako je takav krug u OOUR-u i postojao. Delilo nas je mnogo toga. Ali putevi su nam se, tokom te decenije i više zajedničkog bitisanja u istoj firmi, često ukrštali. Po pravilu su to bile službene situacije, ali je bilo i onih, možda i više, kada sam bio posmatrač njegovog delovanja.

Uglavnom mi se ti njegovi nastupi nisu sviđali. Ali u početku sam cenio jednu njegovu osobinu: nije pokazivao osvetoljubivost. Ljude koji su mu se suprotstavljali, pogotovu argumentovano, nije bio sklon da „precrta”. Kasnije, kada je njegova poslovna i politička zvezda počela jače da sija, kao da se i na tom planu promenio. Ili je ranije to samo vešto prikrivao. Bio je impulsivan i delovao je na prvu loptu.

Izbor koji nije prošao kako je zamišljeno

Prilika da ga bliže upoznam pružila mi se već početkom 1978. godine, kada se u „Pupinu” biralo rukovodstvo takozvane Akcione konferencije Saveza komunista. Kandidati za predsednika bili su pokojni Đorđe Rosić iz OOUR-a Telekomunikacije i Draško.

Pošto sam radio tek mesec-dva, bio sam samo posmatrač. Nisam poznavao ljude ni odnose unutar Instituta. Čini mi se da je iz prethodnog saziva došla preporuka ili je bar stvorena takva atmosfera, da novi predsednik treba da bude Rosić. Tome se Draško oštro suprotstavio, koristeći prilično oštre i, slobodno se može reći, za to vreme anahrone argumente. U suštini je Rosiću spočitavao da se, kao ratno siroče poslato sa dvanaest godina na školovanje u Sovjetski Savez, tamo formirao, a posle 1948. mu je povratak u Jugoslaviju bio onemogućen sve do 1956. godine.

Takvom Draškovom stavu se na sastanku Osnovne organizacije principijelno suprotstavio Aca Đorđević. I meni je njegov stav bio neuporedivo bliži.

Posle svega, Đorđe Rosić je izabran za predsednika. A posle desetak godina doći će do pomalo paradoksalne situacije: kada Draško bude postao direktor Instituta, Rosić će kao jedan od pomoćnika direktora postati njegov najbliži saradnik.

Kasnije ću saznati da je Aca zbog svojih stavova bio šikaniran. Nažalost, posle par meseci će se ozbiljno razboleti, tako da u proteklih više od četiri decenije nisam bio u prilici da sa njim o tome razgovaram.

Priču o „Draškovoj deceniji” ipak treba ispričati, jer je ona deo zajedničke istorije nas iz OOUR-a Računska tehnika. A na kraju te decenije i celog Instituta „Mihajlo Pupin”, u kome je u jednom trenutku bilo više od hiljadu dvesta zaposlenih.

Posted on

Malo istorije (5): Sastanak u VTI

Studija o mogućnostima jugoslovenske privrede da proizvodi računare za potrebe JNA imala je veći značaj od samog truda koji su inženjeri u nju uložili. Ona je pre svega nama samima pokazala da je tehnologija računarskih komponenata napravila značajan iskorak i da dolazi novo računarsko doba, koje će računar učiniti dostupnim mnogo širem krugu korisnika nego do tada. Možda toga nismo bili neposredno svesni, ali u onim jutarnjim razgovorima uz kafu se pominjalo.

Po okončanju Studije trebalo je da prođu četiri godine da bi se razvoj vojnog računara ponovo aktuelizovao. Ne sećam se tačno kada smo ponovo dobili priliku da JNA ponudimo svoje viđenje njihovih računarskih potreba. Biće da je to bilo s proleća 1982. godine.

Pominjanje vojske kao korisnika tehničkih sredstava prvo asocira na oružje i oruđa za borbu. Međutim, ovde se radilo o računaru koji je trebalo da obezbedi podršku u praćenju stanja borbenih sredstava, transportne opreme, municije i slično.

Novi projekat se u nečemu razlikovao od prethodnog. Sada je trebalo ponuditi idejno rešenje. Pošto su se u međuvremenu u Jugoslaviji počeli proizvoditi mini računari, jedna od ideja bila je da se u okviru nove Studije da njihov detaljan prikaz, sa osvrtom na mogućnost da neki od njih bude osnova za vojni računar. Čini mi se da je idejno rešenje pomalo ličilo na arhitekturu sistema MU5, razvijanog sedamdesetih na Univerzitetu u Mančesteru. Inicijator takvog pristupa bio je Joca, koji je i sam učestvovao u razvoju tog sistema, a jedan od njegovih arhitekata bio je Roland Ibbett, Jocin mentor na doktoratu.

Creme de la creme

Pošto je Studija završena, sledilo je njeno predstavljanje pred stručnim jugoslovenskim auditorijumom. Skup je održan u Vojnotehničkom institutu. S obzirom na to da se potencijalno radilo o velikom i sigurnom poslu, sastanku je prisustvovao creme de la creme jugoslovenskog računarstva. Bili su prisutni direktori i saradnici svih preduzeća koja su proizvodila ili prodavala računare. Iz akademske sfere, pored nas Beograđana, sećam se kolega sa Elektrotehničkog fakulteta u Sarajevu.

Diskusija koja se tu vodila ostala mi je u sećanju kao trenutak u kome je praktično utvrđeno stanje računarske industrije u Jugoslaviji. I trenutak kada je počela da se sagledava realna slika našeg računarstva u odnosu na svet. To je posebno bilo značajno za „Pupin”, jer je do tada kopča sa svetom bila više intuitivna, a manje tehnološka. Pogotovu za našu Laboratoriju, koja je bila mesto rađanja jugoslovenskog računarstva.

Ako iz ove perspektive pogledam to vreme, moram da konstatujem da su u nekim drugim laboratorijama Instituta bolje osetili nadolazeće tehnološke promene. Bila je to 1982. godina, kada je IBM PC već uveliko bio zakoračio na računarsku scenu, a Intel ponudio tržištu procesor 80286, koji se po svojim karakteristikama približio procesorima klasičnih računara.

Ako je za utehu, čak i u razvijenom svetu ponekad nije bilo sluha za novu tehnologiju. Ken Olsen, predsednik kompanije DEC, smatrao je da mikroračunari nemaju perspektivu, nipodaštavajući IBM PC i da se DEC time neće baviti.

Dve strane stola

Sastanak u VTI je verovatno bio najširi skup računarskih poslenika održan do tada u Jugoslaviji. U to vreme je za direktora OOUR-a Računska tehnika već bio izabran dr Dragoljub Milićević, i on je koristio priliku da se nametne kao važan igrač u domaćoj računarskoj priči. Vreme koje sledi pokazaće da će se nešto od toga i ostvariti.

Sastanak je trajao, čini mi se, dva dana, a diskusija posle uvodnih izlaganja bila je otvorena i na momente oštra. S jedne strane su bili predstavnici firmi koje su proizvodile ili prodavale strane računare, a sa druge Institut. Da li smo i koliku podršku imali od prisutnih predstavnika akademske zajednice, ne sećam se.

Najglasniji su bili Janez Škrubej iz „Iskra Delte” i Milojko Marić iz „Interkomerca”. Već krajem sedamdesetih „Iskra” je preuzela firmu „Delta”, nastalu u okrilju ljubljanske „Elektrotehne”. Zahvaljujući popularnosti računara PDP-11 i kasnije VAX-11, koje je „Delta” nudila jugoslovenskom tržištu, postali su značajan akter domaće računarske scene. Istovremeno je Slovenija tražila veći kolač u snabdevanju JNA, pa je zainteresovanost „Iskra Delte” bila jasna.

S druge strane, „Interkomerc” i njegov direktor Marić želeli su proširenje tržišta na kome bi plasirali računare firme Burroughs. Marić je kao osnovu za razmatrani računar ponudio mikroračunar Burroughs B20, u suštini njihovu verziju IBM PC-ja, zasnovanu na procesoru Intel 8086, sa operativnim sistemom BTOS, sličnim CP/M-u i MS-DOS-u.

Posted on

Malo istorije (4): Pomnoženo sa 2

Možda najznačajniji za okretanje ka takozvanim vojnim poslovima bio je već pominjani projekat Simulatora leta aviona. U njegovoj realizaciji učestvovala su čak tri OOUR-a Instituta, Automatika, Računska tehnika i Hidraulika i pneumatika. To se odrazilo i na unutrašnju organizaciju našeg OOUR-a: formiranjem odeljenja Profesionalni sistemi stvoreni su uslovi za preorijentaciju ka projektima kod kojih računar nije bio sam sebi cilj, već platforma uz čiju su se podršku realizovali specijalizovani sistemi. Dolazeći dani će pokazati da je time stvorena dobra baza za nastup kod JNA kao poslodavca.

Istina, i druga odeljenja su imala projekte za vojsku, računari CER-11, CER-111 i KOSMOS, ili uređaj DFŠ, digitalni frekventni šifrator. Saradnici Odeljenja za sistemski softver su za te računare razvijali elemente sistemskog softvera.

Cena pomnožena sa dva

Početak 1978. godine označio je prekretnicu. Negde u martu priključen sam Ljuši na poslovima izrade Programa realizacije vizuelnog podsistema simulatora leta aviona.

Neko ko je imao tek nepuna četiri meseca radnog staža i tek počeo da se upoznaje sa računarom i njegovim periferijama odjednom se našao na sasvim drugoj vrsti posla. Morao sam da se razaberem u vektorsku grafiku i kolimaciona sočiva. O vrstama i značenju svetala na aerodromima da i ne govorim.

Ovde ću navesti samo jedan sitan detalj, vezan za dimenzionisanje cene tog podsistema. Ljuša i ja smo nekom matematikom došli do zaključka da bi realizacija trebalo da košta dvesta miliona starih dinara. Iako je od denominacije sprovedene privrednom reformom 1965. godine prošlo više od decenije, još uvek se govorilo o starim i novim dinarima, a sama ta reforma je već bila mrtva.

Kada je Dejan video ovu cifru, uz komentar „To je Ljušina procena”, iznos je pomnožio sa dva. Konačno, kada je Program realizacije došao kod Draška, tadašnjeg rukovodioca odeljenja, on je i tu cenu pomnožio sa dva.

Da neko ne pomisli da su se cene određivale onako od oka. Jednostavno, mi inženjeri smo uglavnom sagledavali samo one nama vidljive troškove. Srećom, rukovodioci su imali daleko širu sliku o tome koliko je novca potrebno za život OOUR-a.

Ovde treba izneti jedan podatak koji govori o uslovima poslovanja u socijalističkoj Jugoslaviji. Iz zarađenih sredstava se, pored poreza i doprinosa za penzijsko i zdravstveno osiguranje, moralo izdvajati i u različite fondove na nivou radne organizacije — fond zajedničke potrošnje, rezervni fond i druge. Kada se sve to sabere sa platama zaposlenih, ispada da je trebalo zaraditi otprilike pet puta više novca nego što je iznosio zbir plata. Čini mi se da je tačan faktor bio 4,73, i da je važio za naučnoistraživačke organizacije. U privredi je bio nešto niži, oko 3,5.

Do realizacije vizuelnog podsistema doći će dve godine kasnije. Koliko je koštao i kako je izveden, više bi mogli da kažu oni koji su neposredno učestvovali. Ja sam tada bio u vojsci.

Studija od osamsto strana

U proleće 1978. ponovo se počelo govoriti o razvoju takozvanog vojnog računara. Naravno, to nije podrazumevalo samo prototip, kao do tada, računar je trebalo da bude standardno tehničko sredstvo JNA, što je značilo obezbediti uslove za serijsku proizvodnju.

Negde u junu krenuli smo u izradu Studije u kojoj je trebalo predstaviti stanje računarske tehnike u svetu i, u skladu sa tim, proceniti mogućnosti jugoslovenske privrede da proizvede savremen računar. Iako sam još uvek bio pripravnik, bio sam uključen. Moj zadatak je bio da prikažem stanje tehnologije pojedinih računarskih komponenata, uglavnom pasivnih, kao što su kablovi, konektori i prekidači, ali sam se dotakao i nekih važnih periferija, kao što su spoljašnje memorije i štampači.

Ovo pominjem da bih istakao pristup razvoju kadrova koji je postojao u „Pupinu”. Mladi su od starta bili uključivani u ozbiljne projekte, ne samo kao obični saradnici, već kao učesnici u svim fazama. To je podrazumevalo da pored projektnih sastanaka prisustvuju i poslovnim. Počinjalo se tako što su najmlađi na jednim i drugim sastancima bili neka vrsta zapisničara. Ali su vremenom, upoznavanjem sa problematikom, postajali aktivni učesnici. Zahvaljujući tome, mladi inženjeri su se osposobljavali za preuzimanje odgovornih dužnosti.

Kada je Studija završena, čini mi se da je bila obima nekih osamsto strana. Za mene je imala i dodatni značaj, imao sam priliku da se u kontinuitetu upoznam sa čitavim nizom komponenata računarskog sistema, ali i da počnem da učim korišćenje i pisanje tehničke dokumentacije.

Upitne kartice

Kad sam već kod stručne literature, vredi napraviti paralelu sa današnjim vremenom. Iako je ARPANET nastao davne 1969. godine, za nas u Jugoslaviji to je bila daleka budućnost, da uopšte postoji, saznaću tek kada se Joca Đorđević bude vratio iz Pitsburga.

Zato su osnovni izvori znanja bile knjige, priručnici, katalozi i časopisi. Institut je imao dobro snabdevenu biblioteku i nije bilo problema da se nabavi nova knjiga: dovoljno je bilo popuniti karticu, predati je u Sekretarijat i dobiti direktorov potpis. Svake srede na naš sprat je stizao kontingent novih časopisa.

Naravno, nije bilo vremena da se svaki zanimljiv članak pročita, pa smo posezali za kopiranjem. Kopirnica je opsluživala ceo Institut, pa se nekad moralo čekati, a i kopiranje je često izostajalo, jer je u to vreme bilo prilično skupo.

Alternativa je bila zanimljiva. U većini stručnih časopisa na kraju se nalazila stranica sa takozvanim upitnim karticama (Inquire Card). Popunjavanjem sopstvene adrese, zaokruživanjem odgovarajućeg broja i slanjem kartice redakciji mogle su se dobiti dodatne informacije o objavljenom članku. Ispod reklamnih materijala raznih firmi takođe su stajali brojevi, čijim su se zaokruživanjem mogli tražiti i po pravilu dobiti, materijali o njihovim proizvodima. Često smo tako dolazili do važnih priručnika i kataloga, a ponekad je to bio i jedini način da se dođe do kataloga elektronskih kola koja smo koristili.

Zanimljivo je da sam na svakoj upitnoj kartici zaokruživao broj koji se odnosio na literaturu firme National Instruments. Ta firma je na prelazu iz sedamdesetih u osamdesete postajala vodeća u oblasti uređaja za računarsku akviziciju podataka, a kasnije će razviti programski paket LabVIEW, koji je do danas ostao svetski standard u toj oblasti.

Međutim, od njih nikada nisam dobio povratnu informaciju. Verovatno Jugoslavija kao tržište za njih nije bila zanimljiva, ili smo ipak bili zemlja sa druge strane gvozdene zavese.

Posted on

Malo istorije (3): Era računara CER

Gledano iz današnje perspektive, sedamdesete godine predstavljale su tehnološku prekretnicu u računarskoj tehnici. Sve veći broj računarskih uređaja bivao je zasnovan na novim poluprovodničkim komponentama, mikroprocesorima. Istina, oni se po svojoj procesnoj snazi nisu mogli meriti sa vladajućim procesorima velikih i mini računara. Ali su polako, ali sigurno osvajali primene koje do tada nisu mogle da budu računarski podržane, pre svega zbog gabarita i potrošnje električne energije tadašnjih sistema.

To se jasno videlo i na poslovima koji su rađeni u OOUR-u Računska tehnika. Polako se završavala era računara zasnovanih na integrisanim kolima malog i srednjeg stepena integracije, a počeli su da se razvijaju sistemi na mikroprocesorima. Istovremeno, to je značilo prelazak sa projektovanja računara opšte namene na namenske računare.

Termin „namenski” odmah asocira na sisteme za vojsku, ali u praksi nije sasvim bilo tako. U to vreme je na nivou Instituta razvijan simulator leta aviona, u čemu su učestvovali saradnici više OOUR-a. Radilo se o vrlo složenom sistemu koji je zahtevao stručnjake iz mašinstva, automatike, elektronike i računarstva. Simulator posebno navodim, jer su njegovo projektovanje i realizacija praktično označili prekretnicu u radu dobrog dela Instituta, a posebno našeg OOUR-a. Narednih deceniju i po aktivnosti će dominantno biti vezane za saradnju sa JNA, posebno u oblasti simulatora i trenažera borbenih sredstava.

U nastavku ću kroz lične impresije dati osvrt na neke od najvažnijih projekata iz tog vremena. Naravno, kao pripravnik nisam mogao da budem upoznat sa svim projektima, pogotovu što je sve veći broj bivao klasifikovan kao strogo poverljivo.

Odakle ime CER

Moj rad u Institutu započeo je upoznavanjem sa računarom CER-12.

Počev od prvog računara čija je realizacija okončana u Institutu „Mihajlo Pupin”, a to je bio CER-10, svi računari koji su ovde projektovani nosili su oznaku CER. Izuzeci su bili HRS-100, hibridni računarski sistem, i KOSMOS, koji je razvijan za potrebe JNA, a u suštini je bio digitalni deo pomenutog hibridnog računara.

Za poreklo oznake CER vezane su priče koje su u proteklih šest decenija pomalo prerasle u legendu. Ipak treba pomenuti dva moguća objašnjenja. Jedno je krajnje prozaično, a verovatno i najtačnije, CER je skraćenica od Cifarski Elektronski Računar. Drugo je vezano za planinu Cer, na čijim se padinama nalazi selo Ravnaja, u kome se rodio Tihomir Aleksić, jedan od arhitekata prvog domaćeg računara CER-10.

Šta je sve pravljeno

U periodu od 1960. do 1980. godine računari razvijani u Institutu uglavnom su bili namenjeni komercijalnoj primeni. Izuzeci su, pored sistema KOSMOS, bili CER-11 i CER-111, rađeni za potrebe JNA. Treba reći da je i KOSMOS imao kodnu oznaku CER-101.

Kod CER-11 i CER-111 radilo se o istoj arhitekturi, ali su se razlikovali po tehnologiji. CER-11 iz 1966. godine realizovan je u diskretnoj tehnologiji, tranzistorskim i diodnim logičkim kolima, sa operativnom memorijom na feritnim jezgrima. Taj sistem je 1975. reprojektovan i realizovan kao CER-111, korišćenjem integrisanih logičkih kola.

Pored njih, u Institutu su razvijeni i sistemi CER-2 (prototip), CER-20 i CER-30, prototipovi elektronskih knjigovodstvenih mašina za Elektronsku industriju iz Niša i RIZ iz Zagreba, zatim CER-22, CER-200, CER-202 i CER-12. Najuspešniji modeli bile su manje serije računara CER-22, CER-200 i CER-12, korišćene za obradu poslovnih podataka u preduzećima i bankama širom Jugoslavije, „Jugopetrolu”, „Planiki”, „Beobanci”, „Banatskoj banci” i drugima.

CER-12

Računar pored koga je počela moja profesionalna karijera realizovan je u dva primerka. Jedan je radio u Računskom centru „Banatske banke” u Zrenjaninu, a drugi u računskom centru Instituta.

Računski centar Instituta je, pored obrade podataka za sopstvene potrebe, vršio i uslužnu obradu za mnoge firme, od kojih su najpoznatije bile „Beobanka” i tada veliko spoljnotrgovinsko preduzeće „Elektrotehna”. Koliko je to bio unosan posao, govori podatak da su saradnici Računskog centra bili najbolje plaćeni radnici Instituta. Kada je u januaru 1978. objavljena rang-lista radnika po primanjima, prva tri mesta zauzimali su upravo zaposleni u Računskom centru.

CER-12 je razvijen 1971. godine. Inicijalno je koristio CDC diskove sa izmenjivim disk-paketima kapaciteta 5MB, linijski štampač ICL i operativnu memoriju na feritnim jezgrima firme AMPEX, kapaciteta 256kB. Imao je tridesetdvobitni procesor, a memorijska reč je bila dužine trideset šest bita, jer je postojala kontrola parnosti na nivou svakog bajta.

Radom računara se upravljalo preko konzole realizovane na bazi IBM pisaće mašine. Unos programa i podataka ostvarivao se preko bušene papirne trake. Podaci su dostavljani u grupu za pripremu, gde su zaposleni na specijalnim mašinama firme DATICA unosili podatke, koji su zatim bušeni na traku pomoću bušača, najčešće firme FACIT. Inicijalni program, nešto nalik na današnje boot programe, unošen je preko upravljačkog pulta, na kome su se nalazili nizovi prekidača i lampica za unos i prikaz adresa i podataka.

Primerak računara CER-12 koji se nalazio u Računskom centru Instituta poklonjen je Muzeju nauke i tehnike, tako da ga posetioci mogu videti u okviru stalne postavke, u zgradi prve električne centrale u Skenderbegovoj ulici 51.

U vreme mog zaposlenja krenulo se sa poslovima priključenja novih periferija na CER-12, i to paralelno na oba računara. Plan je bio da se nadgrade diskovima „velikog kapaciteta”, stavljam pod navodnike, jer je taj veliki kapacitet bio sto megabajta (100MB). Ali treba imati na umu da se radilo o diskovima sa izmenjivim medijumima, pa je svaki disk-paket pojedinačno imao taj kapacitet. I ovog puta bile su to jedinice magnetnih diskova firme CDC.