Još jedno iznenadno putovanje. Za njega su se pobrinule moje kolege iz Instituta. U to vreme saradnike OOUR-a Računska tehnika, ili Digitalne laboratorije, kako se još uvek govorilo, slali su na sajmove u inostranstvo. Najčešće je to bio sajam birotehničke opreme SICOB, koji se svake druge godine održavao u Parizu. Pošto su moje starije kolege iz odeljenja bile zauzete, a put je bio odobren, rekoše meni, najmlađem inženjeru, da se spremim za put. Biće to moj peti let avionom te godine, a ujedno i peti let avionom u životu. Možda negde postoje zapisi o tom putovanju. Ali Pariza se živo sećam i danas, posle gotovo pola veka. Ne sećam se dobro datuma; čini mi se da je bilo negde oko 20. septembra. Zato boravak ne mogu da opišem po danima, ali se dobro sećam prvog i poslednjeg dana. Pogotovo onog poslednjeg, koji je bio dan bonus. A onda ću punih četvrt veka čekati da ponovo vidim svetla Pariza.
Let koji je mogao da propadne
Tek sam bio napunio dvadeset pet godina i, kao svaki mlad čovek, nisam mnogo razmišljao o tome što u inostranstvo idem sa slabim znanjem engleskog. I to u zemlju koja je veoma ponosna na svoju posebnost, pa i jezičku, u šta ću se lično uveriti. Putovali smo u organizaciji titogradske turističke agencije „Intours“. Pogledah na internetu i iznenadih se da ta agencija postoji i danas. Koliko se sećam, aranžman je bio namenjen upravo posetiocima sajma i koštao je oko 5.500 novih dinara, kako se tada još govorilo, iako je denominacija izvršena više od decenije ranije. U cenu su bile uključene i ulaznice za sajamske priredbe.
U Pariz je trebalo da poletimo uveče, pa sam taj dan normalno proveo na poslu. Sa posla sam otišao na fakultet, na odbranu diplomskog rada kolege Dragana Jovanovića. Posle odbrane otišli smo na ručak u „Domovinu“ i, naravno, malo više popili. Iskreno govoreći, na to me je pomalo terao i strah od leta koji me je čekao za par sati. Na povratku iz Sarajeva u maju, na četvrtom letu u životu, uvukao mi se strah, više zbog komentara putnika ispred mene nego zbog nečega što se zaista dešavalo. Čekajući polazak na aerodrom, zadremao sam kod kuće, pa je bilo upitno da li ću stići na vreme. Srećom, avion „Er Fransa“ iz Bukurešta, kojim je trebalo da letimo, kasnio je, pa se sve dobro završilo.
Saputnici su uglavnom bili poslovni ljudi koji su u svojim firmama uvodili elektronsku obradu podataka. Ja sam bio ubedljivo najmlađi u grupi. Pored mene, iz Instituta su putovali Milan Hruška, Miša Ristić i Aca Pajić. Sa Acom ću biti cimer, pa ćemo sve vreme biti zajedno. Od ostalih saputnika najviše ćemo se družiti sa kolegama iz „Jugopetrola“, koje je Aca znao, jer je kod njih radio naš računar iz porodice CER.
Hotel u Ulici Basano
Na aerodrom Orli stigli smo oko osam uveče i autobusom krenuli ka hotelu. Pošto je hotel bio u blizini Trijumfalne kapije, uleteli smo u gužvu zbog demonstracija koje su se tamo održavale, pa je put potrajao. Nas dvojica smo dobili sobu na poslednjem spratu, jedinu na tom spratu. Eto prilike da se našalimo na sopstveni račun. Sutradan, na sastanku sa vodičem posle doručka, saznaćemo da je hotel u elitnom šesnaestom pariskom arondismanu, po površini najvećoj opštini Pariza.
Taj arondisman obuhvata kraj oko Trijumfalne kapije i Bulonjske šume. U njemu su fudbalski stadion Park prinčeva i teniski kompleks Rolan Garos. Naš hotel zvao se „Le Belmont“ i nalazio se u Ulici Basano (Rue de Bassano) broj 30. Ta ulica izlazi na Jelisejska polja kod metro stanice Džordž V, pored zdanja u kome je danas Kuća Luj Viton. Sa iste strane ulice, na izlasku na Jelisejska polja, bio je čuveni restoran „Raspućin“. Hotel je i dalje na istoj adresi, u šta sam se uverio kad sam poslednji put bio u Parizu.
Posle šest godina, tačnije posle Moskve, ponovo me je jedan grad dojmio kao prava metropola. To je jedan od onih gradova za koje se ne može reći šta im je centar. Taman pomisliš da je to Trg Etoal sa Trijumfalnom kapijom, a ono ti se nametne Trg Konkord. Ili Marsova polja sa Ajfelovim tornjem. A kad se setiš Francuske revolucije, tu je odmah Trg Bastilja, i tako redom.
Posle doručka krenuli smo u panoramski obilazak grada. Takvi obilasci autobusom, sa povremenim izlaskom na zanimljivim mestima, možda su i najvažniji za upoznavanje grada. Za par dana teško je upoznati bilo koji grad, a pogotovo megapolis kakav je Pariz. Ovako se bar obiđu najvažnija mesta, a onda putnik, prema vremenu i interesovanju, može da se posveti onome što ga najviše privlači. Aranžmanom su bile predviđene i posete Luvru i Versaju, a sami smo obišli najznačajnije građevine i popeli se na Ajfelov toranj, do najviše tačke do koje posetioci mogu da stignu.
Pariz koji ne govori engleski
Opisivanje mesta koja smo posetili nije neophodno, pogotovo što se sve to danas može naći na internetu. Ali ne mogu da ne iznesem neke svoje utiske. Od Versaja sam, na primer, očekivao mnogo više. Možda je na to uticalo što sam koju godinu ranije video Petrov dvorac kod Lenjingrada, koji je po svemu bio upečatljiviji.
Opšte je poznato da Francuzi gaje jaka nacionalna osećanja, posebno kad su u pitanju istorija, hrana i, naravno, jezik. Gotovo da nisam naišao na nekoga ko je bio spreman da progovori par reči engleski. Doživeo sam čak da se jedan sredovečni par skoro obrecne na mene što kao stranac ne znam francuski. A kad je reč o hrani, otkrio sam da se najlakše, bez potrebe za sporazumevanjem, jede u McDonald'su. Jedan je bio preko puta mesta gde je naša ulica izlazila na Jelisejska polja. I danas se sećam da je Big Mac obrok koštao trinaest franaka.
Avenija Foš i žandarmi
Pre polaska pročitao sam u novinama da na Aveniji Foš rade najskuplje prostitutke u Parizu: sede u kolima parkiranim uz ivicu avenije, mušterija uđe, ne pita za cenu i prelazi se na posao. Jedno veče predložih Aci da odemo i vidimo kako to izgleda uživo. Avenija Foš je najšira avenija koja polazi sa Etoala i pruža se do ulaza u Bulonjsku šumu. Sa obe strane kolovoza pružaju se široke pešačke staze, osvetljene jarkom žutom svetlošću. Krenusmo, ali suprotno očekivanjima duž avenije nije bilo nijednog parkiranog automobila. Nije bilo čak ni šetača.
Krenusmo nazad ka hotelu i ponovo se nađosmo u vrtlogu demonstracija na Etoalu. Skrenusmo u sporedne ulice, pređosmo Aveniju Viktor Igo, pa Aveniju Kleber, ali nas je na svakom ćošku dočekivala graja i kordon policije. Konačno stigosmo do ulice u kojoj nije bilo gužve i shvatismo da smo u svojoj ulici. Duž zgrada pored kojih je trebalo da prođemo stajao je, međutim, špalir žandarma; u jednom kombiju žandarmi su čak i večerali. Usporismo korak i, očekujući da nas svakog časa zaustave, krenusmo ka hotelu. Sve je prošlo bez problema.
Ujutru sam krenuo da proverim o čemu se radilo. Kombi je i dalje bio na svom mestu, ali od špalira nije bilo ni traga; samo je par žandarma šetkalo ispred ulaza u jednu zgradu. Tada shvatih: čuvali su ambasade, čini mi se nekih arapskih zemalja, a ono od prethodne večeri bilo je pojačanje zbog obližnjih demonstracija. Još jednu zgodu imali smo kada smo sa Zoranom iz „Jugopetrola“ otišli kod njegovih prijatelja, čini mi se u okolini Bulevara Sevastopolj. U tom delu Pariza su radnje sa konfekcijom na veliko i mnoštvo malih krojačkih radnji. Zoranova prijateljica radila je u jednoj od njih, a on je trebalo da preuzme kaput za sestru. U tim radnjama može se kupiti i pojedinačno, ali nema probanja: dođeš, kažeš šta hoćeš i koji ti broj treba, uzmeš i odeš. Dok smo se Aca i ja šetkali okolo, primetih da nas trgovci zagledaju. Ubrzo naiđosmo na par u mantilima, po boji vrlo sličnim mom. Bili su to komunalni policajci koji su kontrolisali poštovanje pravila veleprodaje. Trgovci su verovatno mislili da sam i ja jedan od njih.
Od Latinske četvrti do Monmartra
Jedne večeri otišli smo na večeru u jedan od mnogobrojnih restorana Latinske četvrti. Na prostoru koji presecaju bulevari Sen Žermen i Sen Mišel nalazi se čitav niz visokoškolskih ustanova, pa je četvrt poznata po studentskom životu i živahnoj atmosferi. Jedna od novih atrakcija Pariza bio je Kulturni centar Žorž Pompidu, otvoren godinu dana ranije u kraju koji se zove Bobur, po kome se i centar često naziva. Na trgu ispred njega nalazi se i Kulturni centar Srbije, a odmah tu bila je tada i galerija slikara Ljube Popovića. U blizini su Gradska kuća i nekadašnja čuvena pijaca sveže hrane, Le Al (Les Halles), koja je tu radila do 1971. godine. Paralelno sa Senom prolazi Ulica Rivoli, koja povezuje Trg Konkord i Trg Bastilja, pored parka Tiljeri i Luvra. Preko puta muzeja su pozorište Pale Rojal i Francuska komedija.
Poseban utisak ostavila je na mene bazilika Sakr-Ker na Monmartru, najvišem delu Pariza. Sagrađena je 1914, a turisti je obilaze uglavnom zbog predivnog pogleda na grad sa platoa ispred nje.
Monmartr je najvernije sačuvao izgled starog Pariza, sa starim kućama i krivudavim ulicama. U drugoj polovini XIX veka bio je središte umetničkog i boemskog života, a donekle je i danas. Njegove ulice, kafane i zabavna pozorišta ovekovečili su Tuluz-Lotrek, Renoar, Bonar, Utrilo i mnogi drugi. Nedaleko je i groblje Monmartr, na kome počivaju mnoge poznate ličnosti.
Malo ko zna da na Monmartru postoji mali, ali živopisan vinograd sa oko dve hiljade čokota, iz vremena kada je taj deo Pariza bio selo. Nalazi se na severnoj strani brda, među belim kućama u Ulici Sol (Rue des Saules). Vinograd Klo Monmartr osnovan je 1933. godine, neposredno pre nego što je Francuska donela strog zakon o uzgoju vinove loze i proizvodnji vina, pa se može smatrati „odmetničkim vinogradom“. Da bi dobilo oznaku zaštićenog porekla, vino u Francuskoj mora da poštuje stroga pravila o tome gde se i kako gaji grožđe, a mora se proizvoditi i flaširati tamo gde se grožđe gaji. Na Klo Monmartru gaje se, međutim, desetine sorti, od starih i gotovo zaboravljenih do modernih hibrida. Vino se pravi u podrumu gradske kuće osamnaestog arondismana; godišnje se proizvede hiljadu do hiljadu i po boca, koje se uglavnom prodaju na aukcijama, a prihod ide u humanitarne svrhe.
U podnožju Monmartra, između trgova Blanš i Pigal, pruža se Bulevar Kliši, sa pešačkom stazom i drvoredom po sredini. Ovaj kraj je, zajedno sa okolinom Ulice Sen Deni, poznat kao središte pariske prostitucije.