Prelazim Dušanovački most. Malo je poznato da je napravljen za jednu noć i da je saobraćaj na auto-putu bio zaustavljen samo dva sata. Pre toga je saobraćaj regulisan semaforima i skoro svakodnevno su se dešavale nesreće. Inače, auto-put je napravljen duž nekadašnje ulice Stefana Prvovenčanog.
Centar Dušanovca
Popodne i veče provodim u stanu, jer je danas najtopliji dan ove godine, temperatura je dostigla trideset osam stepeni. Uveče se čujem sa Vojom i provodimo veče u kafiću „Med i mleko”.
Utorak, 13. avgust 2019.
Iako je i za ovaj dan najavljeno pakleno vreme, čekale su me udarne obaveze. U dva sata dogovor sa Smiljcem, Duletom i Buckom, a u pet viđenje sa kolegama iz generacije u „Orašcu”.
Kasnije se javi Smiljac i obavesti me o promeni plana, umesto u „Grmeču”, naći ćemo se na „Starom šlepu” u Zemunu. Zbog mogućnosti za parkiranje to mi je čak i više odgovaralo. A i sedeti na vodi je ugodnije.
Restoran “Stari šlep” u Zemunu
Šlep je usidren na jednom od retkih koliko-toliko divljih delova obale usred Zemuna. Ima burnu istoriju, sagrađen je još u vreme Austrougarske i decenijama vukao tovare uz i niz Dunav, pa pregrmeo ratove i izbegao odvlačenje u staro gvožđe. Danas služi kao marina, klub sportskih ribolovaca i kafana.
Restoran “Stari šlep” – izbliza
Stigoh prvi, odmah posle i Smiljac. Malo pričekasmo Bucka, a onda i Duleta, koji se prilično teško kreće i praktično ne može bez štapa. Pošto mu ne odgovara sedenje na klupi, zamoli konobara za stolicu, po mogućstvu sa podmetačem.
Uz riblje specijalitete i pivo bavimo se temama koje nas vezuju u proteklih četiri i po decenije. Druženje je prijatno, pogotovu što se valjda nismo videli pune dve godine, od Smiljčeve svadbe.
„Orašac”
Vreme začas prođe, a mene čeka novo druženje. Plašim se gužve na beogradskim ulicama, ali neočekivano brzo stižem do Skupštine, iako sam vozio ulicama gde se očekuje najveća gužva, uključujući i Brankov most. Problemi nastaju tek od Pravnog fakulteta, i sve ono čega sam se plašio ostvaruje se na tih dvesta-trista metara.
Restoran “Orašac”
Naravno, stižem poslednji i zatičem na okupu svoje nekadašnje društvo sa Elektrotehničkog, Avrama, Spiru, Radoja, Radovana i Ljubenka. Ovu dvojicu poslednjih nisam video od kraja studija. Sve u svemu, nismo se puno promenili. A svi smo, osim Radoja, živeli ili u Beogradu ili na rastojanju od stotinu kilometara od njega.
Ostatak popodneva proteče uglavnom u traženju teme za razgovor i onoga o čemu ćemo pre da pričamo: o zajedničkoj prošlosti, o svojoj potonjoj, ili o sadašnjosti.
Kada se rastadosmo, osetih setu za prošlim vremenima. Delimično mi to stanje ublaži viđenje sa Markom Acovićem, a gde bi drugde nego u „Med i mleko”. Kratko nam se pridruži i Voja Maksimović.
Tako se završi jedan po svemu naporan dan. Možda najtopliji ove godine, a za mene dodatno „topao” zbog viđenja sa toliko dragih ljudi.
Na nižem vrhu Avale 1965. godine izgrađen je Avalski TV toranj, po projektu arhitekata Uglješe Bogunovića i Slobodana Janjića. Bio je najviša građevina u tadašnjoj Jugoslaviji. Srušen je u NATO bombardovanju 29. aprila 1999. godine. Obnovljen je i ponovo otvoren 21. aprila 2010, i izgleda gotovo identično kao prvobitni, samo je metar viši.
Posle skretanja za Beli Potok stiže se do ukrštanja sa Kružnim putem. Put ka stanu nastavljam uskom, ali skoro potpuno rekonstruisanom Zemljoradničkom ulicom, koja u Kumodražu izlazi na Vojvode Stepe. A onda sam Bulevarom Peka Dapčevića za par minuta u našem naselju.
Slavija
Pošto mi je duže vreme video-kamera pokvarena, odlučih da boravak iskoristim i odnesem je na popravku. Kako se servis nalazi na Slaviji, bila je to prilika da prvi put od preuređenja prošetam trgom.
Do osamdesetih godina devetnaestog veka na području današnjeg trga nalazila se velika bara, gde su Beograđani lovili patke. Oblikovanje ovog prostora u trg započeo je škotski preduzetnik Frensis Makenzi, kupivši veliki komad zemlje koji je podelio na manje parcele. Taj deo grada kasnije je nazvan Englezovac. Ovde je izgradio i sopstvenu kuću, koja je 1919. pretvorena u Socijalistički narodni dom, stecište radničkog pokreta.
Trg Slavija
Uoči Drugog svetskog rata počela je gradnja Mitićevog magazina, zgrade koja je trebalo da bude visoka šezdeset metara i time najviša u gradu. Posle rata trg menja ime u Trg Dimitrija Tucovića. Hotel „Slavija” otvoren je 1962, a 24. marta 1989. na trgu je otvoren prvi Mekdonaldsov restoran u istočnoj Evropi. Početkom ovog veka trgu je vraćeno ime Slavija.
Zbog uzastopnih građevinskih promena, Slavija je postala sinonim za ružno i arhitektonski devastirano područje. Poznata je i beogradska urbana legenda o „prokletstvu Mitićeve rupe”, nizu neuspelih projekata izgradnje moderne robne kuće. Ime nosi po Vladi Mitiću, koji je taj projekat neuspešno započeo još pre Drugog svetskog rata. Iako je kasnije postojao veliki broj rešenja, projekat ni do danas nije realizovan.
Krunska
U stan se uputih Beogradskom ulicom, kojom se kotrljaju i beogradski tramvaji. Skrenuh u Krunsku i nastavih ulicom Maksima Gorkog.
Krunska je jedna od beogradskih ulica koja je najviše puta menjala ime, čak dvanaest puta. Ovde se nalazi Genčićeva kuća, podignuta kao porodična kuća Đorđa Genčića, industrijalca i političara. Bio je ministar unutrašnjih poslova u vreme Aleksandra Obrenovića, ali i politički vođa zavere protiv tog istog kralja. Od 1952. godine u tom zdanju se nalazi Muzej Nikole Tesle.
Genčićeva kuća, danas Muzej Nikole tesle
Krunska se završava na skveru kod Kalenić pijace. To je najveća i jedna od najpoznatijih beogradskih zelenih pijaca, izgrađena 1926. godine na Kalenića guvnu, jednoj od zadužbina beogradskog dobrotvora Vlajka Kalenića.
Kalenića pijaca
Ulica koja je zadržala ime
Ulica Maksima Gorkog je jedna od onih koje su zadržale ime iz vremena kada sam došao na studije. Pored toga što prolazi pored Kalenić pijace, bila je poznata po Pošti, koja je građanima pružala najširi skup usluga.
Prolazim pored kafane „Stara Srbija”, što me uvek podseti na mog rano preminulog drugara Miloša Kuburovića. I na naše studentsko upoznavanje Beograda.
Od Južnog bulevara ulica se penje uz Pašino brdo. Nekada se ovo brdo nazivalo i Lekino, po Aleksandru Rankoviću, koji je pre Drugog svetskog rata ovde ilegalno živeo. Polovinom osamdesetih godina ovde sam stanovao u ulici Koče Racina 15.
Uskoro se stiže do centra Topole, smeštene u podnožju stenovitog brda Oplenac. Gradić je na strateški važnom ukrštanju beogradskog, kragujevačkog, rudničkog i šabačkog druma.
Stari naziv Topole bio je Kamenica, po rečici koja protiče obodom grada. Današnji naziv se prvi put pominje u popisnim dokumentima austrijskih kartografa sa početka osamnaestog veka. Predanje kaže da je na samoj raskrsnici, gde su konačili trgovački putnici, izniklo veliko drvo topole čiji je hlad pružao idealno odmorište — pa je odredište „kod topole” prelo u naziv cele varošice.
Panorama Topole
Prestonica pa zgarište
Topola je prvi uzlet doživela u vreme Prvog srpskog ustanka. Karađorđe, rođen u obližnjem Viševcu, nastanio se uoči ustanka u zaseoku Krćevac. Postavši vožd, od Topole je napravio prestonicu oslobođene Srbije. Između 1811. i 1813. sazidan je utvrđeni grad sa trospratnim kulama i bedemima. Unutar njega bili su konaci i crkva Presvete Bogorodice, poznatija kao Karađorđeva crkva. Njena tri zvona, izlivena u topolivnici u Donjem gradu Beogradske tvrđave, bila su prva zvona koja su se oglasila u slobodnoj Srbiji.
Slomom ustanka i povratkom turske vojske, Karađorđev grad je srušen i zapaljen. Usponom kneza Miloša i smaknućem Karađorđa, Topola je izgubila svoj značaj.
Nov blistav trenutak doživeće usponom Karađorđevog sina, kneza Aleksandra, koji je obnovio očeve vinograde i voćnjake na padinama Oplenca. Povratak Obrenovića 1858. označio je nov dug period zapuštenosti. Posle pogibije kneza Mihaila, Namesništvo je Karađorđev grad stavilo na javnu licitaciju; Topolci i narod okolnih sela sakupili su novac i otkupili Karađorđevu crkvu za svoju crkvenu opštinu. Zapušteni ostaci grada su, kao uporište pobunjenika posle gušenja topolske bune 1877, sravnjeni sa zemljom.
Amanet
Dolaskom kralja Petra Prvog na vlast 1903, Topola beleži nov procvat i već naredne godine postaje samostalna opština. Budući da je kralj otadžbinu napustio kao dete i u izgnanstvu proveo četrdeset pet godina, razumljiva je jačina njegove vezanosti za zavičaj dedova. Ubrzo se posvetio ispunjenju amaneta svojih roditelja, da se u Topoli izgradi hram u kome bi se sahranjivali svi Karađorđevići. Brežuljak Oplenca bio je kao stvoren za ostvarenje tog sna.
Crkva Svetog Đorđa na Oplencu
Stari drum
Put prema Beogradu dalje vodi preko Krćevca, gde je Karađorđe imao obore. Sledeća raskrsnica donosi skretanje ka Viševcu, gde je Vožd rođen. Ubrzo se stiže do Belosavaca, pa Jagnjila i obilaznice oko Mladenovca.
Mladenovac leži u dolini reke Veliki Lug. Do 1882. godine ovde je postojalo samo nekoliko seoskih koliba; te godine je na drumu podignuta kafana „Kosmaj”. Kad je 1884. proradila pruga Beograd–Niš, ljudi su počeli da se naseljavaju i podižu kuće, dućane i radionice. Za varoš je proglašen 1893. godine.
Kafana “MB” u Maloj Vrbici kod Mladenovca
U Maloj Vrbici je nadaleko čuvena kafana „MB”. Svi koji ovuda prolaze ne propuštaju priliku da probaju njihovo jagnjeće pečenje.
Nemenikuće i Ralja
U Vlaškom polju skrećem levo i prolazim kroz Nemenikuće. Selo je prilično veliko, sa skoro dve hiljade žitelja. Poznata je crkva posvećena svetim apostolima Petru i Pavlu, u njoj je Arsenije Treći Čarnojević poslednji put pričestio Srbe pre prelaska u Austrougarsku. U ovom selu je rođen Milovan Vidaković, začetnik romana u modernoj srpskoj književnosti, koji je ujedno bio i protivnik Vukovih reformi.
Sledi selo Đurinci, gde se skreće prema Sopotu, smeštenom u podnožju Kosmaja.
Panorama Ralje
Konačno se stiže do Ralje, koja pripada beogradskoj opštini Sopot. Ime je dobila po reci koja je deli na Gornju i Donju Ralju. Za vreme Turaka ovde je postojala mehana na drumu Kragujevac–Beograd, u koju su svraćali i noćivali putnici namernici. Kuće počinju da se grade tek kad je 1884. proradila pruga.
Od dana kada sam pošao na fakultet, Beograd za mene više nije bio želja. Jednostavno, bio je potreba i mesto življenja, iz kog sam, naprotiv, ponekad imao potrebu da pobegnem. Kada sam ga definitivno napustio, nisam osećao nostalgiju. Sve do onog majskog predvečerja 2008. godine, kada sam osetio žal za Beogradom.
Kada smo kupili stan, učinilo mi se da ću tu želju za povratkom konačno ispuniti. Ali ni to se nije ostvarilo, čak i kada bih otišao na par dana, vreme sam uglavnom provodio u stanu.
Sada sam penzioner, i skori kraj leta učinio mi se zgodnim za povratak Beogradu. Povod je bio susret sa kolegama generacije iz sedamdeset druge sa Elektrotehničkog fakulteta, ali i sa dragim prijateljima Smiljcem, Duletom i Buckom.
Pošto se nisam žurio, imao sam priliku da razmišljam o krajevima kroz koje sam prolazio.
Ponedeljak, 12. avgust 2019.
Zatvaranje auto-puta do Ljiga otklanja potrebu za razmišljanjem na temu auto-put ili Ibarska. Pošto je ponedeljak pre podne, saobraćaj je pojačan. Dan je najavljen kao jedan od najtoplijih ove godine, pa sam se potrudio da krenem što ranije.
Otkako je puštena deonica Preljina–Dići, uglavnom nju koristim. Tek nekoliko puta u protekle tri godine prošao sam Ibarskom magistralom do Rudnika, a deonicu Rudnik–Dići za to vreme nijednom.
Panorama iz vazduha — Bućin grob, prevoj na Rudniku
Ćudi jednog prevoja
Nema vozača sa dugogodišnjim stažom koji nije osetio ćudi prevoja Bućin grob. Pogotovu iz vremena kada je od Zagrađa ka prevoju, na visini od petsto dvadeset jedan metar, vodio put sa samo dve kolovozne trake. Nepredvidive vremenske prilike činile su da se za nekoliko minuta vreme promeni i da vejavica začas napravi nepremostive prepreke.
Pamtim zimu 1982, kada sam boravak u Čačku produžio za dva dana jer je prevoj bio zavejan. Ili poslednji dan 1979, kada smo valjda bili poslednji autobus koji je prešao Bućin grob pre nego što je saobraćaj obustavljen.
Pošto nameravam da idem preko Topole, na Bućinom grobu skrećem desno i vozim obroncima Rudnika.
Panorama Rudnika — levo Ostrvica, desno Cvijićev vrh
Rudnik je hidrografski čvor Šumadije: odavde voda odlazi u slivove Velike Morave, Zapadne Morave i Kolubare. Zahvaljujući šumovitosti i klimatskim uslovima, još 1922. godine proglašen je za vazdušnu banju. Na strmom vulkanskom uzvišenju Ostrvica nalaze se ostaci takozvanog Jerininog grada; po predanju, ovde je umrla Prokleta Jerina, žena despota Đurđa Brankovića.
Hotel koji propada
Posle varošice Rudnik put prati tok Jasenice. Slede Guriševci, Jarmenovci i Manojlovci.
Jarmenovci su bili poznato turističko mesto, ovde je posle rata postojao hotel „Karađorđe” sa osamdeset ležajeva. Zdanje je podignuto 1934. kao zadužbina kraljice Marije, prvobitno namenjeno smeštaju ratne siročadi.
Hotel “Karađorđe”
U okviru hotela je postojao bazen, bilo je i muzike uživo. Dolazile su mnoge poznate ličnosti; kažu da je ovde Dobrica Ćosić pisao „Vreme smrti”. Uvek je bilo puno gostiju. Na kraju je zdanje završilo kao smeštaj za izbeglice, a promenama vlasnika izgubilo je svaku namenu. Već petnaest godina tu nema nikoga, pa hotel propada.
Blaznavac i Stragari
Selo Blaznava
Blaznava je najpoznatija po Milivoju Petroviću Blaznavcu, srpskom generalu i državniku. Bio je ađutant kneza Aleksandra Karađorđevića, ministar vojni i predsednik vlade. Posle ubistva kneza Mihaila izvršio je državni udar i proglasio maloletnog Milana Obrenovića za kneza. Do Milanovog punoletstva činio je trojno namesništvo sa Jovanom Ristićem i Jovanom Gavrilovićem. Umro je aprila 1873. od posledica srčanog udara.
Centar Stragara sa spomenikom Tanasku Rajiću
Stragari su tokom Prvog srpskog ustanka podarili veliki broj ustanika, među kojima Janićija Đurića, Karađorđevog sekretara, i Tanaska Rajića, barjaktara i junaka sa Ljubića. U blizini su ostaci srednjovekovnog grada Srebrenika, gde je 1426. despot Stefan Lazarević sazvao sabor i svog sestrića Đurđa Brankovića proglasio za naslednika.
Beli Venčac
Posle Donje Šatornje izlazi se na visoravan sa koje puca pogled na Venčac iznad Aranđelovca. Planina je poznata po majdanima mermera. Od tog mermera napravljene su mnogobrojne skulpture, one u parku Bukovičke banje, česma u Knez Mihailovoj ulici, fasada crkve Svetog Đorđa na Oplencu, ali i deo Bele kuće u Vašingtonu.
Prolazim kroz selo Vinču, čije je ime najverovatnije vezano za vinovu lozu. Još u tursko doba, krajem petnaestog veka, selo je važilo za bogato; danas se stanovnici pretežno bave voćarstvom i vinogradarstvom.
Panorama Vinče
Na prilazu Topoli, u selu Božurnja, podignut je u stilu tradicionalnih nadgrobnih spomenika jedinstven obelisk sa uklesanim stihovima Vaska Pope, onima koji putnika pozivaju da se vrati ako je zemlju gazio, a da priđe ako je stopalom ljubi.
Oni su simbol naše male varoši, a opet nam je Ovčar uvek nekako bliži. A Kablar nas tako mami zbog pretpostavljenog pogleda na moravske meandre.
Jedini put sam se na Kablar popeo pre više od četvrt veka, 1992. godine, i to peške. U međuvremenu su stigle godine, ali nije iščilela želja za avanturom. I tako se, skoro neočekivano, Danka i ja nađosmo na putu za vrh Kablara.
Nedelja, 31. mart 2019.
Dok smo jezdili put Riđaga, u glavi mi se motala ideja o odlasku na Kablar. U selu smo se zadržali relativno kratko, pa predložih da krenemo put Ovčar Banje i negde usput popijemo piće. Sunčan i topao dan izmamio je mnoge Čačane, a tu su i putnici namernici, tako da u restoranu „Plaža” i na splavovima nije bilo mesta.
Pogled na restorane “Plaža” i “Santa Marija”
Zato iskoristih priliku i predložih da se uspnemo na Kablar, putem koji iza tunela „Mečkovo brdo” vodi na tu stranu. Danka se neočekivano lako složi.
Već od samog skretanja uočavamo da su u toku radovi na proširenju puta ka Rošcima. Dobar deo brda je skinut, a već se postavljaju i ivičnjaci. Tako je nekih tri-četiri kilometra, posle čega se nastavlja uzak asfaltni put koji i nije preterano oštećen. Mora se voziti pažljivo, jer je prilično opterećen, usput smo sreli nekoliko automobila čiji su putnici verovatno imali iste namere kao mi.
Hiljadu kazana
Na ovom pravcu nema mnogo kuća, praktično sve do prilaza vrhu, gde su se smestile kuće familije Čvrkić. Tu je i kazandžijska radnja Milana Čvrkića, koji je zanat nasledio od oca i dede. Kažu da je to jedina kazandžijska radnja na potesu od Kruševca do Valjeva. U njoj je za šezdeset godina postojanja napravljeno oko hiljadu kazana.
Kazandžija Milan Čvrkić sa kazanom za pečenje rakije od šeststo litara
Kola ostavljamo gde i većina posetilaca. Tabla kaže da do vrha ima šeststo metara. Sigurno je to više, ali se ipak hrabro upućujemo uzbrdo. Ne žurimo. Usput srećemo one koji su već bili na vrhu, a jedna grupa mladih nas pretiče i ubrzano ode. Stižemo do zaravni na kojoj ima klupa za odmor, pa ne propuštamo tu priliku.
Kota 889
Konačno stižemo na vrh, na kotu osamsto osamdeset devet metara, gde je postavljen stub sa mesinganom pločom na kojoj su označeni vrhovi Srbije i njihove visine. Pred nama puca pogled na Ovčar, Ovčar Banju i dolinu Morave.
Na vrhu je priličan broj izletnika. Ovog puta uglavnom mlađih od nas, pa nam nekako prija što smo uspeli u poduhvatu.
Pogled malo kvari instalacija mobilne telefonije, za čije je potrebe izgrađen i objekat koji je naružio ambijent.
Iza njega se nalazi vidikovac sa koga puca pogled na meandre Zapadne Morave i na čačansku kotlinu. Vidikovac je uređen i ima zaštitnu ogradu, ali znatiželjnici ipak silaze na strme kablarske stene, valjda da bi napravili bolje fotografije.
Pogled na Čačak i moravske meandre sa Kablara
Predivan pogled sa planine, pogotovu kad je vreme lepo a nije preterano toplo, prosto je očaravajući. Osećaj je takav da se želi što duže ostati. Ugođaj malo kvari izmaglica.
Pogled na dolinu Zapadne Morave i manastir Preobraženje
Silazak kroz Caganje
Ponekad silaženje bude teže od uspona, ali ovog puta nije. Brzo stižemo do kola, a onda počinje spuštanje niz Kablar, ali stranom koja pripada ataru sela Rošci.
Silaskom u dolinu Kamenice izlazimo na put koji od Čačka vodi Gojnoj Gori. Deo Rošca u dolini poznat je pod nazivom Caganje. Odavde, iz familije Maslać, potiče Dankina baba po majci Krstina. Vozeći se pored Kamenice, Danka pokušava da se seti gde su kuće njenih rođaka.
Pogled na Caganje
Vozim polako, pa tek sada uočavam mnogobrojne vikendice pored Kamenice. Neke su baš velike i arhitektonski sređene, a poneka čak ima i bazen. Pre tridesetak godina ovde smo dolazili na kupanje, kada je važilo mišljenje da je Morava zagađena.
Uskoro ulazimo u atar Prijevora. Prolazimo pored stare škole u koju je išla Dankina majka. Brzo stižemo do Trbušana, danas već predgrađa Čačka. A onda smo začas kući.
U životu sam za mnoge stvari mislio da ima vremena. A godine su prolazile. Reklo bi se da sam proputovao svetom, a nisam video Srbiju. I sada, kada su me pristigle godine, rešio sam da konačno upoznam sopstvenu zemlju. Nemam neki plan, ali znam šta bih voleo da vidim. Trebaće mi samo malo dobrog zdravlja i kondicije.
Nedelja, 24. mart 2019.
Dankin odlazak na Dojran bio je prava prilika da se usput malo prošetam Srbijom. Trebalo je da je odvezem do Batočine, do restorana „Kapija Šumadije”, gde put Kragujevac–Batočina izlazi na auto-put. Sa nama putuju Nena Dašić i njihova koleginica Danijela iz Užica.
Stižemo pre autobusa iz Beograda, pa imamo vremena za kafu. Ubrzo stižu i putnici iz Kragujevca, a posle dvadesetak minuta i autobus, tako da putovanje može da se nastavi.
Panorama Batočine
Sve vreme razmišljam kuda bih se vratio u Čačak. U mislima su mi dve mogućnosti, Levač ili Gruža. Nije mi prijatno da putujem sam, ali treba iskoristiti lep nedeljni dan. Dilemu brzo rešavam: čim sam prešao nadvožnjak, okrećem nalevo i upućujem se prema Jagodini. Dakle, cilj je proći Levač.
Bagrdan
Posle sela Miloševa stižem do Bagrdana, smeštenog na levoj obali Velike Morave. Ranije nisam prolazio ovuda, a toponim mi je poznat po istoimenom tesnacu, gde se između brda i Morave provlače auto-put i pruga.
Bagrdanski tesnac
Mesto na pola deli reka Osanica. Prilično je veliko i pruža se paralelno sa prugom. Zatim slede Donji Ribnik, Ribnik i Voljavče, pre nego što se stigne do Lipara, predgrađa Jagodine.
Na ulazu u Jagodinu stajem da podesim navigaciju. Nemam nameru da se zadržavam, hoću odmah prema Rekovcu. Iako u Jagodini nisam bio odavno, nije mi nešto ugodno da sam švrljam. Za obilazak ovakve destinacije treba imati društvo.
Očekivao sam da će me navigacija uputiti prema Gornjoj Sabanti, ali prolazim lošim putevima kroz Šantrovac, Lukar i Ursule, i konačno stižem u Rekovac. Ovde sam bio samo jednom, kada smo dolazili na sahranu Sašinom ocu. Mesto je nekako naduž, pa je teško odrediti gde mu je centar.
Kalenić
Na jednom skretanju uočavam putokaz za manastir Kalenić. Prolazim kroz Komarane, Motrić i Kaludru, i stižem do sela Prevešt, odakle je manastir na par kilometara.
Na parkingu ima svega nekoliko automobila. Već na prvi pogled vidi se da je oko manastira bilo radova. U porti vlada mir, nema nikoga. Samo na terasi konaka sedi par ljudi, ali iz daljine ne vidim ko su. Vrata na crkvi su zatvorena, pa ne pokušavam da uđem.
Manastir je ženski, posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice. Kao svoju zadužbinu podigao ga je protovestijar Bogdan, ugledni velmoža despota Stefana Lazarevića. Crkva je sagrađena u moravskom stilu, zidana i oslikana između 1407. i 1413. godine.
Manastir Kalenić
Oparić
Od Prevešta nastavljam ka Lepojeviću i Opariću. To selo je postalo poznato po Janku Brašiću, rodonačelniku srpskog naivnog slikarstva. Danas je poznato i po vinariji čija tradicija seže do osamnaestog veka.
Iz Oparića nastavljam prema Trsteniku. Ređaju se dobro poznata sela, Milutovac, Velika Drenova, Medveđa. Umesto da pređem Moravu i nastavim magistralom, putujem levom obalom. Razmišljao sam da skrenem do Ljubostinje, ali pošto je prošlo dva popodne, valjalo je požuriti kući.
Blizak susret
Ređaju se Bogdanje, Grabovac, Lozna, Ugljarevo i Čukojevac. I eto me u Vitanovcu, na putu Kraljevo–Kragujevac. Ovde imadoh „blizak susret” sa traktorom. Iako je izgledalo žestoko, posledice su bile malo ulubljena plastika i oštećen nosač prednje tablice.
Ulaz u Kraljevo od strane Kragujevca baš je onakav kakav treba da bude susret sa gradom te veličine, odvojene kolovozne trake sa rasvetom i travnjakom po sredini. Ovaj deo grada bio je nekadašnja industrijska zona; sada su ostale samo zidine i veliki dimnjak „Magnohroma” i spomenik u obliku aviona, kao sećanje na nekadašnju Fabriku aviona. Na tom prostoru sada je Fakultet za mašinstvo i građevinarstvo.
Centar Kraljeva, “spomenik Milutinu”
Najstarije poznato ime za Kraljevo je Rudo Polje; pod tim imenom se pominje 1476. u turskom katastarskom popisu. Osvajači su ime preveli na turski, a narod je to pojednostavljeno izgovarao, Karanovac. Na molbu meštana, posle krunisanja Milana Obrenovića za kralja u manastiru Žiča, ime je 19. aprila 1882. promenjeno u Kraljevo. Posle Drugog svetskog rata, 1949, preimenovano je u Rankovićevo, a staro ime vraćeno je 1955. godine.
Panorama Kraljeva
Kroz moravska sela
U Adranima se odlučujem za put kroz moravska sela, Mrsać, Bapsko Polje, Goričane i Mršince. Prolazim pored kuće mog školskog druga Dula Ječmenića. Roditelji su mu pomrli, tako da on i sestra sada ređe dolaze u rodno selo.
Setih se davnog leta kada sam kao student proveo par dana kod njih u Mršincima. Kako je tada sve bilo obećavajuće. A mi bili mladi i bezbrižni. Sada kroz selo prolazi asfaltni put. Ali nema više žitelja. Stari su uglavnom pomrli, a mladi sreću potražili u gradu.
Put kroz Mršince izlazi na stari put Kraljevo–Čačak, nešto pre varošice Slatine. Ovde je malo življe, jer su tu škola, prodavnice i kafane. Pošto je već skoro tri popodne, žurim da što pre stignem kući. Ostalo mi je još desetak kilometara.
Posle dugo godina shvatih ono što sam uvek znao, vikend je vreme za odmor. A ja godinama vikendom krpim ono što propustim radnim danom. Čak i sada kada sam u penziji.
Odlučih se tek u vreme ručka i uputih se u Dragačevo. Maršrutu sam odmah znao, pa iako mi je sasvim poznata, pomislih: ako krenu radovi na Koridoru 11, Rtarskom polju biće izmenjen pejzaž. Zar to nije dobar razlog da ga zapamtim u originalu?
Nedelja, 17. mart 2019.
Sada kada je „panda” ponovo u voznom stanju, pruža mi se prilika da prođem i neasfaltiranim putevima.
Kratko se zadržavam na Karauli, prevoju na Jelici na šeststo šezdeset dva metra. Hteo sam da napravim par fotografija panorame Čačka, ali ne nađoh dovoljno otvoren pogled.
Pričaju ljudi da je nekad davno, pre nego što je Morava probila klisuru i razdvojila Ovčar od Kablara, celo Dragačevo bilo jezero i da su na Crnoj steni, najvišem vrhu Jelice, pronađeni stubovi za koje su vezivani brodovi. Ako imate sreće da rano jutro dočekate na Vranjači, kad magla ispuni sve udoline Dragačeva, priča o jezeru biće vam prihvatljiva i očaravajuća istovremeno.
Pogled na Jelicu
Moram priznati da Jelicu dobro poznajem, ali u onom delu od Karaule do obronaka Ovčara. Mislim da sam na tom potesu peške prošao ceo venac. Nije ni čudo, taj deo planine nadvija se nad selima Zeoke i Rtari, gde su rođeni moji roditelji. Najveći deo prošao sam zahvaljujući očevim planinarskim akcijama.
Do Ranđića
Od puta Čačak–Guča kroz Zeoke vode dva asfaltna kraka. Jedan ide prema Tijanju, drugi ka prevoju Grabovi, gde se stiču atari šest sela. Taj drugi vodi ka delu sela gde se nalazila kuća mog dede Stojana Ranđića. Ranije je asfalt išao samo do kuća familije Ćalović; sada doživljavam prijatno iznenađenje, jer je produžen sve do Pajovića, koji se nalaze uz Ranđića džemat.
Vikend je i lep dan, pa je izgleda dosta ljudi izašlo u prirodu, uglavnom kola sa čačanskim tablicama. Ne bi se reklo da ima previše kuća u kojima neko stalno živi. U Ranđićima pogotovu.
Ovaj deo Zeoka, koji se naziva Kojići, najstariji je zaselak. Porodice koje u njemu žive, Đurakići, Ranđići, Pajovići i Aleksići, najstarije su zeočke porodice. Zato se o njihovom poreklu praktično ništa ne zna.
Od Pajovića dalje je makadam. Ranije je bio pokriven tankim slojem peska, pa nije bilo teško za vožnju; sada je pesak ispran. Stajem na Jankovini, tamo gde je bila ona livada u obliku izvrnutog slova P. Zbog zgrada preko puta kuća mi više nije u vidokrugu, a livada se izgleda smanjila na uštrb okolnih šuma. Sada je i poorana.
Pogled na Zeoke sa Rankovca
Rankovac
Put kroz Beljinu i Pridvoricu do Grabova deo je takozvanog Rankovca, čiju je gradnju inicirao narodni tribun iz dragačevskog sela Puhovo, Ranko Tajsić. To je najkraća veza između Čačka i Arilja.
Put kroz Rtare vodi ispod brda Klik, na čijim padinama imamo zabran. Otkako smo počeli da se grejemo na gas, ovde nisu sečena drva. Prilikom ranije seče trudio sam se da samo proređujem šumu. Nažalost, tako ne misle šumokradice, jer je šuma baš proređena, iako još ima dosta velikih bukava.
U centru sela stoji zgrada koja je nekada bila zadruga, a kasnije prodavnica. U njoj je radio mamin stric Živko Stojanović. Sada je zatvorena, jer u ovom delu sela živi malo stanovnika.
Pored puta je rtarsko groblje Rakovače. Tu su mi sahranjeni pradeda Milovan i prababa Ružica. Stalno se kanim da im potražim grobove, ali uvek nastavim dalje bez zadržavanja.
Milova vodenica
Malo dalje je ulaz u Tijanjsku klisuru. Put je nekada išao samim dnom, pored čuvenog Manitog vira, naspram koga se u podnožju Milojevića brda nalazio izvor Popovac.
Na ulazu u klisuru bila je Milova vodenica. Mile je bio iz familije Jovaševića iz Markovice. Jednom davno sam svraćao u vodenicu sa tatom. Uvek se toga setim kada prolazim kroz klisuru. Mnogo godina kasnije setiću se Mila i po tome što je njegov unuk Dejan završio Tehnički fakultet i bio moj student.
Crkva u Tijanju
U školu u Tijanju, pored mesnih đaka, išli su i osnovci iz Zeoka. Tako je od 1926. godine u nju išao i moj otac. Sećam se njegovih priča o dogodovštinama na putu od kuće do škole i natrag. Danas ovde postoji izdvojeno odeljenje škole „Akademik Milenko Šušić” iz Guče, sa šest đaka. Zgrada je oronula i u toku je akcija za njeno renoviranje.
Kroz Negrišore i Markovicu
U Negrišore, u porodicu Ružić, bila je udata mamina tetka po ocu, Kovina. Imala je dosta dece, uglavnom sinove. Pamtim Sredoja, koji je vodio parno kupatilo „Dunav” u Beogradu, kod njega smo jednu noć spavali 1958. godine.
Pogled na Ovčar iz Markovice
Iz Markovice je familija Jovašević, iz koje je moja baba po majci Ljubica, ćerka Stanije i Živojina. Jovaševići su najstarija familija u Markovici; doselili su se ovamo iz Drobnjaka.
Od Markovice put ide vencem planine. Levo puca pogled na Ovčar i Dučaloviće, a desno putnik namernik može da uživa u pejzažu Rtara i Zeoka, raširenih na obroncima Jelice. Upravo taj pejzaž biće izmenjen izgradnjom auto-puta na Koridoru 11.
Nažalost, ne napravih nijednu fotografiju za uspomenu.
Kuća koje nema
U Rtarima, u porodici Milisava i Ljubice Stojanović, rođena je 1914. godine moja majka Radojla. Kuća u kojoj je rođena danas više ne postoji. Posle Prvog svetskog rata, iz koga se deda Milisav vratio na Badnji dan 1919, posle osam godina provedenih u vojsci, porodica se preselila na imanje u Jezdinu. Od naših Stojanovića u Rtarima postoji samo još jedna kuća, maminog rođaka Mića.
Kod nekadašnje prodavnice ponovo izlazim na Rankovac i krećem ka Čačku. Spuštam se dobro znanim predelima, jer sam ovim putem prošao nebrojeno puta — što peške, što kolima. Gotovo da i danas znam svaku kuću. Ali o tome nekom drugom prilikom.
Ove godine smo malo poranili, ali sa namerom da ovakvih izleta tokom leta bude još. Planiranu turu prošao sam sa Aleksandrom i Dankom 2006. godine, ali uvek se može videti nešto novo. Trebalo je da idemo i ranije, ali se mnogo toga isprečilo, obično kad se nešto na veliko planira, ograničavajuće okolnosti se lako pojave.
Plan je bio da obiđemo Studenicu i Gradac, a na povratku svratimo i do Žiče. Potajno sam se nadao da ćemo skoknuti i do Sopoćana, Petrove crkve i Đurđevih stupova, ali sam, po običaju, sprovođenje ideje ostavio da se uklopi sa razvojem događaja.
Subota, 14. jul 2018.
Veče uoči izleta pljuštala je kiša, ali sam očekivao da će subotnje jutro osvanuti vedro, što se i obistinilo. Uveče sam natočio gorivo i proverio pritisak u gumama, pa nije bilo prepreka da se tačno u pola osam pojavim pred domom Maričića.
Polaznu maršrutu smo malo promenili: kad smo pošli po Đuku, Aleksa se setio da je zaboravio posudu sa kolačima, pa smo se vratili po nju i onda kroz grad uputili starim putem ka Kraljevu.
Pogled na Atenicu iz vazduha
Put do Kraljeva je skoro jedna ulica, jer su se sa obe strane smestili nizovi stambenih kuća i poslovnih objekata. O tome vozači, pa i pešaci, malo vode računa.
Prolazimo kroz Trnavu, Balugu, Vapu i stižemo do Zablaća. Podsećam se da sam ovde učio vožnju davne 1974. godine. Ovaj put ka Kraljevu odavno koristim i ne pamtim kada sam poslednji put prošao magistralom od Mrčajevaca. Stari put je kraći i zanimljiviji, a posle rekonstrukcije kolovoz je još uvek dobar. Uži je i praktično sve vreme prolazi kroz naselja, ali ako se pažljivo vozi, pravo je uživanje. Sa desne strane obronci Jelice i Troglava, sa leve plodna Moravska dolina.
Dolina jorgovana
Skrećemo na Ibarsku magistralu i prolazimo kroz Čibukovac i Konarevo. Sa desne strane protiče Ibar, koji je konačno napustio klisuru i pomalo usporio pre nego što će se kod Kamidžore spojiti sa Zapadnom Moravom. Uskoro stižemo do skretanja za Matarušku Banju i eto nas na vratima Doline jorgovana.
Most na Ibru u Mataruškoj Banji
Kolovoz je dobar, ali ovaj deo puta poznat je po dugačkim krivinama koje lako zavaraju vozače, pa u njih ulaze prebrzo. A onda se začas nađu na suprotnoj strani kolovoza i nesreće su neizbežne. Pošto nam je ovo dan za uživanje, ne žurim, što drugi vozači koriste za preticanje i onda kada nije dozvoljeno.
Uskoro se sa leve strane ukazuju ostaci srednjovekovnog grada Magliča.
Pogled na Maglič i dolinu Ibra
Iako se dolina Ibra najčešće naziva Dolinom jorgovana, koje je, prema legendi, dao posaditi kralj Uroš Prvi u čast svoje supruge Jelene, poznata je i kao Dolina kraljeva ili Dolina vekova. Ti nazivi nas vode u srednji vek, kada je ova dolina krila neke od najvećih svetinja srpskog naroda: Studenicu, Žiču, Sopoćane i Đurđeve stupove. Utvrđeni grad Maglič nosio je titulu zaštitnika, jer je čuvao ne samo manastire nego i celu Rašku. Ovuda je prolazio jedini karavanski put koji je povezivao Moravsku dolinu sa Kosovim poljem.
Ime je dobio po magli koja ga često obavija, dajući mu dodatnu vizuru tajanstvenosti.
Pogled na Maglič iz vazduha
Stižemo do Polumira, gde je po legendi Sveti Sava mirio braću Stefana i Vukana, ali su sklopili samo primirje, pa je otud i naziv. Kod sela Cerje, na steni sa desne strane Ibra, uočava se Spomenik ibarskim junacima, podignut 1930. godine.
Spomenik ibarskim junacima
Studenica
Pogled na manastir Studenicu
Nekada se u okviru Studenice nalazilo čak četrnaest crkava; danas su sačuvane tri u kojima se vrši bogosluženje, Bogorodičina crkva, crkva Svetog Nikole iz trinaestog veka i crkva Svetih Joakima i Ane, takozvana Kraljeva crkva, zadužbina kralja Milutina iz 1314. godine. UNESCO je 1986. Studenicu uvrstio na listu Svetske baštine.
U Bogorodičinoj crkvi u toku su restauratorski radovi, i to baš oko najznačajnije freske, Raspeća Hristovog.
Freska Raspeće Hristovo, Stdenica
Obilazimo trpezariju i portu i na kraju ulazimo u Kraljevu crkvu. Građena je u srpsko-vizantijskom stilu i spada u najlepše primere. Živopis je iz dvadesetih godina četrnaestog veka i smatra se vrhuncem stvaralaštva dvorskih slikara kralja Milutina, Mihaila i Evtihija, istih koji su radili živopis Bogorodice Ljeviške, Gračanice, Starog Nagoričana i Žiče.
Kraljeva crkva u Studenici — freska Rođenje Bogorodice
Posle obilaska malo odmaramo u porti. Broj posetilaca je već priličan. Pokušavamo da u nekom od monaha prepoznamo našeg nekadašnjeg studenta Pavla Miloševića, u monaštvu Vitalija.
Kafa za devedeset dinara
Sledeće odredište je manastir Gradac u dolini Brvenice, zadužbina kraljice Jelene Anžujske.
Marec i Đuka dremuckaju, tako da prolazim kroz Brvenik, gde je trebalo skrenuti. Toga postajem svestan tek u Raški, pa se moramo vraćati.
Pokušavamo da napravimo još jednu pauzu za kafu, ali seoske birtije pored kojih prolazimo ne ostavljaju utisak. Aleksa se šali sa Đukom da će morati da plati skupu kafu u nekom od restorana na magistrali. Ja obećavam da ću refundirati razliku preko sto dvadeset dinara, koliko smo platili tri kafe u Studenici.
Manastir Gradac
Manastir je izgrađen u poslednjoj četvrtini trinaestog veka. Veća crkva posvećena je Presvetoj Bogorodici i bila je grobno mesto ktitorke, kraljice Jelene. Njen sarkofag čuvan je ovde do sedamnaestog veka, kada su ga monasi, bežeći pred turskom vojskom, poneli sa sobom i od tada se ne zna gde se nalazi.
Arhitektura je spoj tri stila: gotičkog, romaničkog i srpsko-vizantijskog. Posebno je zanimljiva crna linija, nalik pukotini, vidljiva i na spoljašnjem i na unutrašnjem zidu glavne crkve. Prilikom obnove u drugoj polovini dvadesetog veka ta linija je namerno ostavljena, kako bi se razlikovali originalni delovi arhitekture od restauriranih.
Manastir Gradac Noću
Sami smo u porti. Posle obilaska odmaramo ispod velikog duda. Oko nas tišina i mir. Ostajemo tako skoro sat, a onda počinju da stižu posetioci i porta oživljuje.
U Brveniku, na izlasku na magistralu, svraćamo na kafu. Podsećam Đuku da važi ponuda o refundiranju. Međutim, i pored Marecovih predviđanja, kafa je bila još jeftinija, Đuka je ovog puta platio samo devedeset dinara.
Bili smo planirali da usput i ručamo. Marec je poneo ručak, pa tražimo zgodno mesto, ali ne nalazimo ništa pogodno, i on predlaže da se vratimo u Čačak i, ko ljudi, ručamo kod njega na terasi. Predlog se prihvata, pogotovu što smo dobru jagnjetinu mogli da zalijemo i pivom. Što ja, kao vozač, ne bih mogao da priuštim da smo ručali negde usput.
Odavno se društvo iz „naučnog bifea” sprema da napravi izlet u neki od zanimljivih delića Srbije. Bilo je tu puno ideja, a onda Marec predloži da odemo do kanjona Uvca, pa se u Čačak vratimo preko Golije. Problem po običaju pravi Nešova zauzetost, ali pošto se približava kraj letnje pauze, odlučujemo da krenemo i bez njega.
Evo šta smo sve videli i doživeli.
Sreda, 16. avgust 2017.
Krećemo prema planu u sedam sati. Put do Ivanjice odavno je poznat i u više navrata pređen; skoro da poznajemo svaku krivinu. Iako još nismo na pragu jeseni, iščekujem dolazak na jelički prevoj Karaulu, odakle volim da uživam u pogledu na suncem okupano Dragačevo i maglu koja ispunjava njegove udoline.
Pogled na Dragačevo sa Jelice
Već nekoliko godina se na Karauli skreće novim putem kroz Grab, pa se izbegavaju serpentine kroz Zeoke. Ali i ovde ima nezgodnih krivina, pa se dešava da oni koje ponese nizbrdica završe pored puta. Prolazimo pored jednog takvog automobila, koga je vlasnik iz nekog razloga ostavio na mestu udesa.
U Guči se još vide tragovi upravo završenog 57. Dragačevskog sabora trubača. Radnici još čiste teren fudbalskog stadiona od smeća koje je ostalo iza gledalaca.
Brzo promiču poznata sela, Rti, Kotraža, Vučkovica, Lisa. I evo, spuštamo se ka Ivanjici.
Pogled na Ivanjicu
Šljivovica u devet sati
Iz Ivanjice put nas vodi ka Javoru. Sada je to sasvim dobar put, koji je Ivanjicu povezao sa Sjenicom i približio Pešter centralnoj Srbiji. Narednih dvadeset pet kilometara vozimo se obroncima Javora. Po običaju ne umemo da uživamo u pejzažu koji se pruža pred nama.
Javor je istorijska planina, na njoj su vođeni bojevi 1804, 1876–1878. i 1912. godine, a do balkanskih ratova tuda je išla srpsko-turska granica. U Kušićima je Karađorđe između 1806. i 1809. gradio jaka utvrđenja i šančeve, koji se i danas prepoznaju. Iznad bivše carinarnice nalazi se spomenik junaku Javorskog rata, majoru Mihailu Iliću, a pored njega groblje srpskih vojnika izginulih na Kalipolju.
Zaustavljamo se i u seoskoj kafani pijemo kafu. Vodu nam konobar donosi u onoj maloj čaši od jednog decilitra. Za susednim stolovima uveliko se ispija šljivovica. Malo neobično, tek je devet sati.
Meandri
Kod sela Družinići skrećemo na makadamski put koji vodi do vidikovca ispod vrha Molitva. Put je dug nekih šest i po kilometara, a onda do samog vidikovca preostaje još trista metara.
Sa vidikovca puca odličan pogled na meandre Uvca. Mogu se uočiti i beloglavi supovi koji nadleću modrozelenu vodu jezera, a naspram vidikovca, na nivou jezera, ulazi u Ušačku i Ledeničku pećinu.
Uvačko jezero je najzanimljivije od svih na ovoj reci, pre svega zbog lepih meandara nastalih potapanjem kanjona 1979. godine. Stisnuto je između Zlatara i Javora i prostire se u dužini od dvadeset sedam kilometara, od Sjenice do brane hidroelektrane.
Pogled na meandre Uvca
Vraćamo se do kola i nastavljamo prema Sjenici. Par kilometara dalje je Krstac, gde postoji sto sa klupama za putnike namernike i panoi sa turističkim informacijama. Tu doručkujemo i usput vršimo funkciju informacionog biroa, jer se svaki čas zaustavljaju turisti da se raspitaju kako da stignu do vidikovca.
Krstac
Prva greška
Ne zadržavamo se u Sjenici, već žurimo da se što pre dohvatimo obronaka Golije. Prema informacijama, iz Duge Poljane postoji asfaltni put koji preko Golije vodi ka Ivanjici.
Panorama Sjenice
Na izlasku iz Sjenice ispostavlja se da smo krenuli na suprotnu stranu, pa se zaustavljamo pored kamiona na koji se tovare drva. Stariji čovek nam kaže da prema Goliji vodi put od mesta Bela Voda. Kad smo tamo stigli, ne uočavamo nikakav asfaltni put. Zaustavljamo se na benzinskoj pumpi i tamošnji radnik nam kaže da se vratimo do prvog makadamskog puta koji se odvaja desno.
Panorama Duge Poljane
Put je prilično širok, ali makadam je makadam i prvi put počinjemo da diskutujemo o tome da smo napravili grešku u izboru rute, i da je možda bilo bolje da smo od Sjenice krenuli ka Novoj Varoši.
Uskoro ponovo nailazimo na ljude koji tovare drva, od kojih saznajemo da makadama ima još pet-šest kilometara, a posle toga dolazi asfalt. To se pokazuje tačnim, ali put je uzak i povremeno opet nailazimo na makadam.
Druga greška
Konačno nailazimo na širok asfaltni put, koji čak ima i urađene bankine. Kad se budem vratio kući, utvrdiću da je reč o novom putu koji povezuje Novi Pazar sa Odvraćenicom na Goliji.
Naselje u mestu Odvraćenica
Put se završava kod kružnog toka u Odvraćenici. Desno se odvaja asfaltni put ka Raškoj, a pravo je put za Ivanjicu. Međutim, taj put je tek u izgradnji. Šuma je prokrčena, napravljen donji stroj, ali asfaltiranje nije ni započeto. Pošto se ovde intenzivno seče šuma, teški kamioni su izrovali podlogu, pa se mora voditi računa kuda se vozi, često se prelazi sa jedne strane puta na drugu.
Tako je sve do mesta Golijska Reka.
Motel Golijska reka
Ručak koji je propao
Ovde je nekada radio motel sa petnaestak ležajeva, vlasništvo Šumskog gazdinstva „Golija” iz Ivanjice. Motel je 2006. godine na deset godina zakupila jedna firma iz Raške, koja nije izmirivala obaveze, pa je zapušten. Dok prolazimo, uočavamo da je u toku renoviranje.
Ovde je bila predviđena i izgradnja žičare sa gondolama, jer postoji odlična ski-staza. Ali koliko smo mogli da vidimo, gondole su još uvek na zemlji, iako su stubovi podignuti a sajle zategnute.
Od Golijske Reke put je asfaltiran, ali uži nego onaj ka Odvraćenici. Povremeno ima makadama, ali na kraju stižemo u Ivanjicu.
Pošto nam je „propao” ručak na Goliji, odlučujemo da se okrepimo ovde. Predlažem kafanu „Vidik” iznad hidrocentrale, gde smo se dobro pogostili pre četvrt veka, kada smo bili na sindikalnom izletu. Nažalost, restoran je u pripremi. Srećom, preko puta iznad Moravice nalazi se drugi, pa konačno, na terasi sa koje se čuje šum vodopada, možemo da predahnemo uz teletinu ispod sača.
Restoran “Polovina LM” u Ivanjici
Razmišljam o povratku preko Prilika, Arilja i Požege. Ali umor i obilan ručak nameću što kraći put. Zato nas evo ponovo u Dragačevu.
Manastir Svetog Nikole Miraklijskog u Loznici
Konačno stižemo na Karaulu. Kao da smo kod kuće. Još jedan pogled na Čačak odozgo i eto nas u njegovoj plodnoj kotlini. Ili onom što je od nje ostalo, a nisu zauzeli beton i čelik.
Praznični dani su idealni za izlete. Već nekoliko godina trudimo se da tokom prvomajskih praznika posetimo neko zanimljivo mesto u Srbiji. Pošto je po pravilu reč o jednodnevnom izletu, biramo lokalitet u blizini Čačka.
Poslednja decenija je donela pojačana putovanja u inostranstvo, odakle se vraćamo oduševljeni izgledom turističkih destinacija, čistoćom gradova i puteva kojima prolazimo, ljubaznošću ljudi. Naravno, vajkamo se što tako nije i kod nas, pogotovu što i mi imamo šta da pokažemo svetu. Od značajnih kulturno-istorijskih spomenika do prirodnih lepota, koje se doduše uporno trudimo da oskrnavimo. Odlazak u tu našu prirodu i istoriju zato ostavlja i gorak ukus, jer zaista ima šta da se vidi u Srbiji.
Za ovogodišnje praznike odavno smo planirali da obiđemo manastir Vraćevšnicu, četrdesetak kilometara od Čačka. Ja sam tamo bio pre sedamnaest godina, u vreme kada smo na Tehničkom fakultetu intenzivno organizovali godišnje izlete. Ovo je prilika da se podsetim već viđenog, ali i da nastavimo započetu tradiciju.
Nedelja, 1. maj 2011.
Meteorolozi nisu predviđali lepo vreme, što se potvrdilo kišom koja nas je dočekala u praznično jutro. Prethodni dan smo proveli tabajući po beogradskim tržnim centrima u potrazi za haljinom koju će Aleksandra nositi na proslavi male mature, pa smo se kući vratili prilično umorni. Sve je nametalo odlaganje izleta za naredni dan, ali zbog obaveza to nije bilo moguće, pa je ostalo da se nadamo da će kiša stati.
Kiša je zaista prestala. Ali kad smo oko podne krenuli, ponovo je počelo da prokapljuje.
Preko Vujna
Da se sve ne bi svelo na vožnju dobro poznatom Ibarskom magistralom, odlučujemo se za put preko Gornje Trepče i planine Vujan. To je prilika da obiđemo i Atomsku banju, koja se ponovo intenzivno reklamira.
Put se sužava, a uz njega niču pansioni i vile zvučnih imena. Sve je nekako zbijeno i prilično neuređeno. Stižemo nadomak samog lečilišta, koje je sada privatizovano, na šta upućuje tabla da je reč o privatnom posedu. Kakva tranzicija iz nečega što je bilo primer društvene brige za građanina u ono što se zove privatna inicijativa.
Atomska banja u Gornjoj Trepči
Prema Milanovcu se upućujemo preko Vujna i sela Lunjevice. Ima krivina, a put je prilično uzak; umalo nas jedan meštanin, vozeći sredinom puta, ne satera u jarak. Pošto je ovo put na granici dve opštine, iako regionalnog karaktera nije preterano održavan.
Selo Lunjevica poznato je po porodici iz koje je potekla kraljica Draga. Njen deda Nikola bio je bogat trgovac i pobratim knjaza Miloša; tokom srpskih buna nije se bavio vojničkim poslovima, ali je izdašno pomagao ustanike. Posredovao je u ženidbi Miloša sa Ljubicom iz porodice Vukomanović i bio ručni dever potonje knjeginje.
Pominjanje imena tog sela uvek me je asociralo na tragičnu sudbinu kraljice Drage i njene porodice, pre svega braće Nikodija i Nikole, ubijenih u Majskom prevratu. Trebalo je da prođe skoro sto godina od tih krvavih događaja i da se snimi televizijska serija „Kraj dinastije Obrenović” da bi se bar malo promenila istorijska vizura koja je pratila kraj devetnaestog veka.
Manastir
Kod nekadašnjeg „Tovilišta”, odnosno restorana „Takovo”, skrećemo levo i posle par kilometara stižemo do parkinga ispred manastira. Na njemu zatičemo puno automobila. Prva misao je da su i to putnici namernici, kao mi, ali jedan od automobila je okićen, što znači da ćemo prisustvovati venčanju.
Ulaz z manastir Vraćevšnicu
Upoznajem Aleksandru i Danku sa istorijom manastira, koji je 1428. godine podigao čelnik Radič Postupović, iz zahvalnosti što se vratio iz Kosovskog boja. Crkva je posvećena Svetom Đorđu. U njoj se knez Miloš sa narodom pričestio pred polazak u Drugi ustanak, ovde je 1818. Kragujevac proglašen za prestonicu, a 1812. je Karađorđe objavio zaključke Bukureškog mira.
U porti je knez Miloš 1814. sahranio majku, u narodu poznatiju kao baba Višnja, a pored nje i troje maloletne dece. Namera mu je bila da tu počivaju i ostali Obrenovići, ali mu se želja nije ispunila.
Ogledalo kraljice Natalije
Manastirska riznica čuva vredne tragove prošlosti. Tu su delovi odežde prvog mitropolita obnovljene Srbije Melentija Pavlovića, koji je na početku ustanka bio iguman manastira, među njima i dar knjeginje Ljubice, celokupna odežda od zlatotkanog brokata sa vezom od srme. Tu je i originalni Takovski krst, koji su ustanici celivali uoči Ustanka i koji se vidi na poznatoj slici Paje Jovanovića.
Posebnu atrakciju predstavlja nameštaj porodice Obrenović: veliki gvozdeni krevet kneza Miloša i raskošni salon kralja Aleksandra i kraljice Drage, izrađen od orahovine u Parizu.
Posebno mesto zauzima veliko ogledalo, poklon kraljice Natalije, čija veličina znatno nadmašuje visinu tavanice, pa je izloženo ukoso. Prema predanju, kraljica ga je darovala u znak zahvalnosti što je narod ovog kraja svime što je imao, slamaricama, ćilimima, jastucima i posteljinom, izravnavao rupe na drumu, da bi njena kočija nesmetano prošla.
Crkva Svetog Đorđa u manastiru Vraćevšnica
Pošto je obred venčanja završen, koristimo priliku da uđemo u crkvu i vidimo freske u centralnom brodu. Uskoro najavljuju dolazak novih mladenaca, pa napuštamo crkvu. U međuvremenu je kiša prestala i počelo je da se promalja Sunce, dajući okolini manastira i tišini koja ovde vlada poseban pečat.
Preko Gruže
Umesto istim putem, predlažem da se vratimo preko Ljuljaka, Bara i Knića.
U selu Bare skrećemo prema Kniću i prolazimo kroz Grivac, koji me asocira na dečju pesmicu Dobrice Erića o princezi iz tog sela. Uživamo prolazeći Gružom. Ovde se nalazi veštačko Gružansko jezero, čijom se vodom snabdeva Kragujevac.
Gružansko jezero
Ovim putem sam već nekoliko puta prolazio. Poslednji put jedne zimske večeri, vraćajući se iz Kragujevca. Kolega Marko Acović je u međuvremenu napustio Fakultet i prešao u firmu u Kragujevcu; sačekao sam ga posle radnog vremena i povezao do Milanovca. Usput smo se lepo ispričali, iako nas je pratio sneg i hladnoća. Pri tome nismo osetili da je naš kraj pogodio zemljotres, to sam saznao tek kad sam stigao kući.
Prelazimo jezero preko vitkog mosta. Slede poznata mesta, Bumbarevo Brdo, Bresnica, Bečanj, Mrčajevci. I konačno stižemo kući sa ovog kratkog, ali prijatnog izleta. Izleta koji bi pružio pun užitak da je vreme bilo sunčano.
