rasin_admin – Page 10 – RASIN PERSONAL PORTAL

September 2, 2026September 2, 2026

Tour de Yugoslavia (9): Zlatne godine

Drugi dan boravka u Dubrovniku koristimo za odlazak u Kupare na kupanje. Dočekuje nas najlepša plaža na kojoj sam do tada bio na Jadranu. Što i nije naročito iznenađujuće, ako se ima u vidu na koliko sam plaža do tada uopšte i bio.

Iz Dubrovnika ekskurziju nastavljamo odlaskom u Budvu. Ovo je moj prvi boravak u Crnoj Gori. U to vreme Budva još uvek nije bila prestonica crnogorskog turizma; dominirao je sindikalni turizam namenjen radnom narodu. To se ogledalo u velikom broju odmarališta, koja su uglavnom podigle bogate firme iz Srbije, pogotovu one iz energetske branše.

Ovde ćemo imati najbolji smeštaj na celoj ekskurziji, jer ćemo dve noći provesti u hotelu „Park”. Hotel se nalazio na kraju Slovenske plaže, i kad bi se prošlo kroz pešački tunel, stizalo se u Bečiće.

Među Paštrovićima

Boravak u Budvi ponovo nam donosi priliku za kupanje. Ovde imamo i jedinu večeru tokom cele ekskurzije, u restoranu Jugoslovenskog rečnog brodarstva. Nažalost, pojedinci su nezadovoljni pa se žale razrednom, zbog čega on nepotrebno raspravlja sa predstavnikom agencije.

Boravkom u Budvi završila se i naša maturska ekskurzija. Preostalo je da se vratimo u Čačak. Tadašnji put standardno vodi preko Petrovačkih strana, Podgorice, kanjonom Morače, dolinom Lima, preko Zlatibora i onda smo takoreći kod kuće. Usput se kratko zadržavamo u Podgorici i Novoj Varoši.

Kupujući u Podgorici, zaključujem da je roba dosta jeftinija nego kod nas. Kada sam to pričao kući, moj otac reče: „Oni se tretiraju kao nerazvijeni, pa im se kroz dotacije države omogućava da imaju jeftiniju robu.”

Studentsko doba

Da nije bilo dve Elektrijade, ne bih se mogao pohvaliti putovanjima tokom studentskih dana. Posle prve godine proveo sam dve nedelje na Jadranu, gde drugde nego u Gradcu. A onda su došla leta koja sam provodio u Čačku.

Prilika da odem na Elektrijadu 1976. godine pružila mi se zahvaljujući učešću u takmičenju iz Osnova elektrotehnike; u to vreme bio sam angažovan kao demonstrator na tom predmetu.

Neposredno pre odlaska na Elektrijadu, na Fakultetu je organizovana poseta značajnim telekomunikacionim objektima u Beogradu i Srbiji. Studenti treće i četvrte godine su tokom dva dana obišli Glavnu telefonsku centralu u Beogradu, Školski centar veze na Banjici, kratkotalasni predajnik Radio Beograda u Stublinama, srednjetalasni predajnik u Zvečki, Oblasni radarski centar na Kovioni i konačno Satelitsku stanicu u Prilikama, kod Ivanjice.

Bila je to i prilika da se studenti malo bolje upoznaju, izvan onih uobičajenih aktivnosti vezanih za vežbe i predavanja. Meni će ti obilasci Beograda, poseta Prilikama i Ivanjici, kao i kasniji boravak u Poreču, doneti divna prijateljstva, koja i dan-danas traju.

Odlazak u Poreč na Elektrijadu na neki način je predstavljao moj izlazak u svet i druženje sa ljudima. Slobodno se može reći da su to bile zlatne godine Jugoslavije. Smešila nam se lepa budućnost. Pre svega, osećali smo neku bezbrižnost, jer je sve bilo ispred nas.

U narednih deceniju i po naša generacija će preći put od raja do pakla. Od lepih inženjerskih poslova i života kao na traci, do svedoka tragičnog kraja jedne zemlje i nadanja miliona njenih žitelja.

September 2, 2026September 4, 2026

Tour de Yugoslavia (8): Molim Vas, da li imate belu kafu

Generacijama iz pedeset i neke putovanja su značila pravi prozor u svet. Za razliku od današnjih generacija, koje neodlazak u inostranstvo doživljavaju kao pravu tragediju, nama je obilazak Jugoslavije bio pravi doživljaj.

Na kraju trećeg razreda gimnazije tradicionalno se izvodila takozvana maturska ekskurzija. Početkom juna 1971. godine, u organizaciji „Autoprevoz turista”, krenuli smo u obilazak Jugoslavije. Prva stanica bio nam je Zagreb. Bilo je to vreme Maspoka, pa se verovatno zbog toga nismo ni zadržavali, možda sat-dva. Uopšte se ne sećam da smo nešto obilazili.

Produžili smo za Plitvička jezera. Bili smo smešteni u neke zgrade koje su ličile na barake, sa krevetima na sprat. Nas četrnaest je spavalo u trinaest kreveta. Sutradan je trebalo da idemo u obilazak jezera, ali nas je dočekao tmuran i kišovit dan. Većina je bila da se to preskoči, pogotovu profesori. Ipak, nas pet-šest iz odeljenja uspelo je da nagovori našeg razrednog Ratomira Ćosića da se ipak spustimo niz jezera. Kad smo stigli do hotela, hteli smo još i da se provozamo čamcem, ali su ostali bili toliko besni da je čak i naš poslovično tvrdoglavi razredni popustio.

More, more…

Sa Plitvičkih jezera krećemo ka moru, na koje izlazimo kod Karlobaga, ispod Velebita. Pravimo kratak predah i nastavljamo ka Zadru. Smeštamo se u turističkom naselju Borik, koje je u to vreme bilo popularno odmaralište mladih. Ponovo spavamo u višekrevetnoj sobi i, naravno, kao ni prethodno veče, ne prolazi bez dečjih nestašluka.

Posle doručka nastavljamo prema jugu. Odredište nam je Kaštel Kambelovac, gde ćemo noćiti naredne dve noći. Ovde nam se pruža i prva prilika za kupanje. Nažalost, plaža je zaprljana naftom, tako da mnogi postaju „crni” i bez sunčanja.

Spavamo u privatnim kućama. U pojedinim dvorištima ima trešanja, pa je to prilika da se ukrade poneka šaka. Večeri provodimo u bašti nekog restorana, gde već svira muzika, uigravajući se za predstojeću turističku sezonu.

Još uvek prepričavam kako se moj drug Ljubiša Veljović negde oko ponoći obratio konobaru: „Molim Vas, da li imate belu kafu?”, a ovaj mu je sasvim ozbiljno odgovorio: „Pogledaću.”

Split i šesta flota

Sledeći dan bio je predviđen za obilazak Splita. Posetili smo Dioklecijanovu palatu i Meštrovićevu galeriju, i popeli se na Marjan.

Tog dana je u poseti Splitu bila američka krstarica iz sastava Šeste flote. Mornari su se razmileli po gradu; mnogi od njih su pijani, pa ih njihova vojna policija dovodi na brod taksi vozilima.

Galerija — Meštrovićeva galerija u Splitu

Pošto smo napustili Kaštel Kambelovac, upućujemo se ka narednom odredištu, Dubrovniku, tadašnjoj prestonici jugoslovenskog turizma. Posle Splita prolazimo pored meni poznatih mesta, koja sam do tada upoznao sa strane mora, prolazeći brodom. Sada se prvi put vozim ovim delom Jadranske magistrale.

Dok palme njišu grane

I u Dubrovniku ostajemo dve noći. Spavamo po kućama; naša se nalazi u blizini Straduna. Domaćini su nam pomalo nezgodni ljudi, potpuno nekompatibilni sa pubertetlijama.

Ovde sam prvi put. Uveče izlazimo na Stradun i sedimo na skalinima. Dvojica naših profesora pozivaju nas u obližnju kafanu. Nećkamo se, ali ipak ulazimo. Unutra sedi Luči Kapurso iz čuvenih „Dubrovačkih trubadura”.

September 2, 2026September 4, 2026

Tour de Yugoslavia (7): Oproštaj sa “Ćirom”

Kada smo završavali posetu Beogradu, već se smrkavalo. Sa košarkaških terena „Partizana” dopirala je graja, u toku je bila utakmica između „Partizana” i „Borca”, u kojoj je „Borac” ponovo pobedio i pokazao da je često nepremostiva prepreka za beogradski klub. Bilo je to poslednje prvenstvo u kome su se košarkaške utakmice igrale na otvorenom.

Bio je to naš oproštaj sa Beogradom. Preostalo nam je samo da se uputimo ka Čukarici i smestimo u „Ćiru”, koji će nas vratiti kući. U Čačak smo stigli negde oko tri sata posle ponoći.

Veseli karavan

Krajem šezdesetih godina „Autoprevoz” iz Čačka počeo je da organizuje manifestaciju „Veseli karavan”, u okviru koje su pravljeni jednodnevni izleti celih škola. Za đake Gimnazije organizovane su 1968. i 1969. godine ekskurzije u Sofiju i Budimpeštu. U proleće 1968. „Veseli karavan” je vodio čačanske osnovce u jednodnevnu posetu Beogradu. Valjda pod utiskom posete iz prethodne jeseni, tog izleta se slabo sećam, osim da smo se pre konačnog stizanja u Beograd zaustavili u Lipovačkoj šumi.

Kreću ekskurzije

Prave ekskurzije krenule su tek u gimnaziji. O onoj u Mađarsku, iz prvog razreda, pisao sam u odeljku Tour de Europe. Onda je došla na red ekskurzija u drugom razredu.

Ne sećam se zašto je odlučeno da na nju idemo samostalno, kao odeljenje II4, i to baš u Sarajevo, jer neka druga odeljenja su se organizovala i putovala zajedno. Mislim da je tu pomalo dolazila do izražaja i socijalna neprilagođenost razrednih starešina; naš razredni, pokojni Ratomir Ćosić, bio je u tom pogledu karakterističan.

Individualni pristup nosio je sa sobom čitav niz teškoća, pre svega u pogledu prevoza. Zakupljivanje autobusa nije dolazilo u obzir, pošto nas je bilo nedovoljno za pun autobus, pa smo morali da koristimo redovni prevoz.

Te 1970. godine saobraćaj na uskotračnoj pruzi Beograd–Sarajevo bio je velikim delom ukinut. Tačnije, nekada popularni „Ćira” više nije saobraćao od Beograda do Užica. Pa smo, da bismo stigli do Sarajeva, morali da koristimo kombinovani prevoz, od Čačka do Užica autobusom, a dalje prema Sarajevu takozvanim šinobusom.

Poslednji put tim putem

Na put smo krenuli početkom juna. Naravno, mladost i želja za promenama potisnule su sve moguće probleme u drugi plan.

U to vreme je voz u Sarajevu još uvek stizao do stare železničke stanice. Odatle smo se peške uputili do studentskog doma „Rifat Burdžević”, koji se nalazi na obroncima brda Hum, iznad železničke stanice Novo Sarajevo.

Iako ću kasnije mnogo puta boraviti u Sarajevu, a u leto 1980. tamo provesti i četiri meseca kao vojnik, ovo će biti moje najsveobuhvatnije upoznavanje sa gradom. Obići ćemo sva najvažnija mesta: Baščaršiju, Ilidžu, Vrelo Bosne, popećemo se i na Trebević. I naravno, obići Zemaljski muzej Bosne i Hercegovine.

Bilo je to putovanje koje pamtimo po sitnim nestašlucima i ljubavnim dogodovštinama, kakve su i svojstvene tim godinama. Za mene lično, bila je to samo jedna od čestih poseta Sarajevu, poseta koje će kulminirati onim četvoromesečnim boravkom, u svojstvu vojnika JNA.

September 2, 2026September 4, 2026

Tour de Yugoslavia (6): Prvi put u liftu

Do punoletstva su moja putovanja po zemlji uglavnom bila letovanja. A onda su počeli školski izleti i za to što ih je uopšte i bilo moramo zahvaliti našem razrednom starešini, nastavniku matematike Boriši Borišiću. Imao je petlju da sam povede grupu pubertetlija do Užica, a kasnije iste godine i do Beograda.

Kraj sedmog razreda doneo nam je jednodnevni izlet do Užica. Naravno, putovali smo već čuvenim „Ćirom”, koji je brojao poslednje dane. Od Čačka do Užica putovao je tačno dva sata i valjda je to bilo moje prvo dnevno putovanje na toj maršruti. Putovanje nije prošlo bez nestašluka, pa sam čak i ja, koji sam važio za mirno i poslušno dete, prelazio iz vagona u vagon u vožnji. Naravno, ne preko onih platformi između vagona, već sa stepenice jednog na stepenicu drugog. Iako je rastojanje bilo relativno malo, takav poduhvat nimalo nije bio bezazlen.

Na izvoru urbanog graditeljstva

Bilo je to vreme u kome je socijalističko uređenje doživljavalo svoj procvat. S obzirom na to da je Užice, zbog čuvene „Užičke republike” iz 1941. godine, bilo jedan od simbola socijalističke revolucije, njegovoj izgradnji posvećivana je posebna pažnja. Za obeležavanje trideset godina ustanka, 1961. godine izgrađen je Trg partizana, a na njemu postavljena statua Josipa Broza Tita visoka 4,75 metara. Mnogo godina kasnije saznaću da trg predstavlja jedan od najboljih primera urbanog graditeljstva kod nas; projektovao ga je arhitekta Stanko Mandić.

Na trgu se, između ostalog, nalazi i desetospratna zgrada, soliter. Pošto takve građevine u Čačku nije bilo, ona nam je privukla najviše pažnje. Pogotovu prilika da se prvi put provozamo liftom. U to vreme se u liftove nije moglo ući slobodno; koristili su ih samo stanari koji su imali ključ. Ljubaznošću jednog stanara pružila nam se prilika da se provozamo tim užičkim liftom.

Boravak u Užicu iskoristili smo i da posetimo Narodni muzej, smešten u zgradama koje su pre Drugog svetskog rata korišćene za potrebe Narodne banke. Tokom trajanja „Užičke republike” u tom prostoru se nalazio Vrhovni štab, a u trezorima ukopanim u brdo radila je Fabrika oružja i municije.

Na krovu Srbije

Pomalo će izgledati nestvarno, ali već naredne jeseni nas je Boriša Borišić poveo na nov jednodnevni izlet, ovoga puta u Beograd. Naravno, opet vozom. Samo do Beograda je trebalo putovati punih sedam sati, pa smo na put pošli kasnim večernjim vozom. Ne treba ni pominjati da smo putovali legendarnim „Ćirom”, koji će za nešto više od godinu dana prestati da saobraća na relaciji Beograd–Užice. Bila je to naša poslednja zajednička jesen, jer ćemo sledeću dočekati kao srednjoškolci.

Putovali smo u vagonu drugog razreda, sa čuvenim drvenim klupama i bez kupea. Bila su to vremena kada je televizija tek osvajala naše prostore, pa smo na spavanje odlazili rano. Vrlo brzo smo pospali, a neki su smeštaj našli na policama namenjenim prtljagu.

Negde oko tri sata probudila nas je škripa i naglo zaustavljanje voza. Nastala je trka konduktera kroz kompoziciju, jer se ispostavilo da je neko povukao sigurnosnu kočnicu i zaustavio voz na otvorenoj pruzi između Lajkovca i Lazarevca. Brzo je utvrđeno da je aktivirana kočnica u našem vagonu, i to baš u onom delu gde smo mi sedeli.

Ostalo je tajna ko je to uradio i da li namerno ili slučajno. Tek, Boriša je vreme do Beograda proveo ubeđujući konduktera da ne piše prijavu. Konačno, kada smo stigli na železničku stanicu Čukarica, počastio je konduktera vinjakom u staničnoj restoraciji.

Tamo-amo po Beogradu

U Beograd smo stigli u rano jutro, još se nije bilo sasvim razdanilo. Železnička stanica Čukarica je od 1960. godine bila „Ćirina” terminalna stanica u Beogradu. Gradskim autobusom se izvezosmo do Trga Republike i Boriša nas odvede u restoran „Zagreb” na doručak.

Posle toga se uputismo na Avalu, da posetimo Grob neznanog junaka i televizijski toranj. Nismo propustili priliku da pogledamo Srbiju odozgo. Po povratku sa Avale uputismo se na Kalemegdan; pored obilaska drevne tvrđave, posetili smo i Zoološki vrt i Vojni muzej.

September 2, 2026September 2, 2026

Tour de Yugoslavia (5): Makar inkognito, da me želja mine

I posle par dana krenusmo nazad. Pred polazak voza iz Bitolja večerasmo ćevape u jednom restoranu u centru grada. Po dolasku u Skoplje sačekasmo voz koji ide za Beograd preko Niša.

Zapravo, na susednim peronima se u jednom trenutku našla dva voza za Beograd, jedan preko Niša, a drugi preko Kosova Polja i Kraljeva. Tata je pošto-poto hteo da uđe u onaj za Kraljevo, iako smo planirali da putujemo preko Niša. Ja sam bio uporan u tome da treba da uđemo u drugi voz, i zato dobih šamar.

U Niš stigosmo u rano jutro. Na pijaci kupismo nešto za doručak i odvezosmo se do Niške Banje. Vratismo se oko podneva i autobusom otputovasmo kući u Čačak.

More, ah more

Sve do 1977. godine moja letovanja biće vezana za boravak u Gradcu. Nije to bilo svake godine, ali ipak dovoljno da mi to dalmatinsko mestašce priraste srcu za ceo život. I kad god sam bio u prilici, učinio sam napor da svratim.

A onda su došla smutna vremena i u Gradcu nisam bio skoro tri decenije. Vratio sam mu se u dva navrata 2012. godine. Bile su to prilike za podsećanje na detinjstvo i mladost, na nešto čemu sam se tako radovao. Čak ne bih rekao da se moj Gradac puno promenio, pogotovu ljudi. Kao da se nismo videli godinu dana, a ne trideset.

Ali veze se nekako ponovo pokidaše. Ipak, nadam se da ću jednoga dana ponovo prošetati od Solina do Gradine, a onda do Bošca. Makar inkognito, da me želja mine.

Putovanja između

Do punoletstva je moje upoznavanje sa Jugoslavijom uglavnom bilo vezano za letovanja. Sve do 1965. godine, i postojanja čuvene K-15 karte, zahvaljujući kojoj se moglo skoro besplatno voziti železnicom i autobusom, letovanja su istovremeno bila i prilika da se malo putuje. Posle toga se na letovanje odlazilo planski.

U drugoj polovini šezdesetih počele su da se gase pruge uskog koloseka, tako da se sve češće na more odlazilo autobusom. Uglavnom su to bile turističke ture, koje su putnike prevozile u okviru takozvanih paket-aranžmana.

„Ćira” je iz Čačka prema Sarajevu vozio sve do 1969. godine, ali se sada prema Pločama putovalo novom prugom. Autobuski saobraćaj je sve više dobijao na značaju, pogotovu što je 1965. godine u potpunosti završena Jadranska magistrala kroz Hrvatsku. Sve to je pružilo nove mogućnosti za putovanje i lakše upoznavanje sa Jugoslavijom.

A onda su počela i vremena školskih izleta i ekskurzija.

September 1, 2026September 2, 2026

Tour de Yugoslavia (4): Skoplje, godinu posle zemljotresa

Naredna, 1964. godina donela je promenu odredišta za letovanje. Doduše, to i neće biti pravo letovanje od dve nedelje, kao što je tada bio običaj, već par dana boravka na Ohridskom jezeru. Za moje roditelje bilo je to podsećanje na bračno putovanje, koje je upravo i bilo na Ohridsko jezero.

U to vreme uglavnom nisam učestvovao u planiranju putovanja. A nije ni bilo potrebno, jer sve što ću videti bilo je novo za mene, pa izvoljevanje tipa „hoću da vidim ovo ili ono” nije imalo mnogo smisla.

Na put smo krenuli 24. ili 25. jula, a prvo odredište bilo nam je Skoplje. Bila su to vremena kada je voz još uvek bio osnovno prevozno sredstvo u putničkom saobraćaju. Od Čačka se do Skoplja moglo stići na dva načina, preko Niša i preko Kosova Polja. U to vreme Kosovo Polje je bilo železnička stanica Prištine, glavnog grada tadašnje Autonomne oblasti Kosovo i Metohija. Priština je tada imala oko četrdesetak hiljada stanovnika i na samom prostoru Kosova i Metohije bila je po značaju iza Prizrena, Peći i Đakovice.

Kroz Dolinu kraljeva

Moji su izabrali da ka Skoplju putujemo preko Kosova Polja. Od 1955. godine Čačak je sa Kraljevom povezan prugom normalnog koloseka, tako da se njome moglo putovati i ka Beogradu i ka Raškoj, pa dalje ka Kosovu Polju, naravno, sa presedanjem u Kraljevu. Kada je 1958. godine završena pruga normalnog koloseka između Stalaća i Kraljeva, moglo se putovati i prema Nišu, pa dalje ka Vranju i Makedoniji.

Od Kraljeva pruga prati Ibar, koji je do Raške produbio klisuru kroz obronke Stolova, Željina i Kopaonika sa desne, i Čemerna, Radočela i Golije sa leve strane svoga toka. Ovaj prostor se često prepoznaje po nazivima Dolina jorgovana, Dolina vekova ili Dolina kraljeva. U vozu nije gužva, tako da imamo mesto u kupeu i moći ćemo malo da odremamo tokom noći.

Sat koji je stao

U Skoplje stižemo u rano jutro. Grad se još oporavlja od katastrofalnog zemljotresa koji ga je pogodio tačno godinu dana ranije. Dočekuje nas porušena stanična zgrada sa satom koji se zaustavio u trenutku nesreće. Na sve strane su ruševine i obeležja mesta gde su poginuli žitelji grada na Vardaru.

Odlazimo do kuće brata naše prve komšinice, tetka Jane. Zatičemo njegovu majku i babu; brat je sa porodicom otišao u tazbinu. Ponudile su nam da se malo odmorimo. U neko doba začu se lomljava. Moj otac skoči sa kreveta i krenu napolje, valjda pomislivši da je ponovo došlo do zemljotresa. Srećom, samo je kamion na ulici ispred kuće istovarao ugalj za zimu.

Pošto smo se oprostili sa ljubaznim domaćicama, ponovo smo na železničkoj stanici, gde hvatamo šinobus za Bitolj. Voz je pun putnika. Čujem razgovor vezan za nastavak putovanja prema Ohridu i saznajem da odmah ispred stanice stoji autobus koji polazi čim primi putnike i da je velika gužva. Čim je voz stao, istrčavam, ulećem u autobus i zauzimam tri mesta. Kroz prozor uspevam da obavestim moje gde se nalazim, i u rane jutarnje sate možemo da krenemo ka krajnjem odredištu.

Iako smo u Ohrid stigli vrlo rano, lako nalazimo smeštaj u ulici koja iz centra i sa obale vodi ka Samuilovoj tvrđavi. Tačno preko puta crkve Svete Sofije.

Biljana platno beleše

Ne sećam se koliko smo dana ostali u Ohridu. Ali se dobro sećam kupanja na gradskoj plaži, penjanja sa ocem do Samuilove tvrđave i izleta brodom do manastira Svetog Nauma, na samoj granici sa Albanijom.

Sećam se i da sam ovde u Ohridu prvi put probao bozu. Nije mi se tada svidela, pa sam uveče tokom šetnji gradom pio limunadu, a moj otac bozu.

U to vreme manastir Svetog Nauma je bio muzej i naplaćivala se ulaznica. Ali su mog oca, sa panama-šeširom i tašnom u ruci, smatrali nekom važnom osobom, samo su ga odmerili i nisu mu naplatili ulaznicu. Celodnevni izlet u Sveti Naum omogućio nam je i kupanje na lepoj peščanoj plaži u blizini izvora Crnog Drima. Jednoga dana gazdarica nam je za ručak spremila čuvenu ohridsku pastrmku.

Sveti Naum — Panorama manastira Sv. Naum

September 1, 2026September 2, 2026

Tour de Yugoslavia (3): Tito i Hruščov u Postojni

Do samih Plitvičkih jezera ide se autobusom. Tokom vožnje mama stupa u razgovor sa jednom od putnica i saznaje da je iz Lazarevca, te da su ona i njena sestra, posle boravka sa mužem i sinom na Jadranu, pošle da vide Plitvička jezera. Kroz dalji razgovor ispostavlja se da je njen muž Milovan Popović tatin dobar drug, inače rodom iz Tijanja. A usput je i čika Vojov kum.

I tako smo tokom boravka na Plitvičkim jezerima imali društvo, a i kasnije tokom popodneva, kada smo se vraćali za Zagreb. Iz Zagreba su njih dve produžile za Beograd, a nas troje ka novom odredištu, Sarajevu.

U Sarajevo smo stigli u jutarnjim časovima i predstojao nam je celodnevni boravak u njemu i razgledanje znamenitosti. Dobar deo dana proveli smo na Ilidži i Vrelu Bosne, o čemu svedoči nekoliko crno-belih fotografija. Povratak u Čačak bio je „Ćirom”, ali ovoga puta putovali smo u suprotnom smeru.

Ponovo na moru

Boravak na moru 1963. godine bio je na neki način repriza letovanja iz 1959. Razlika je bila u društvu koje smo imali na tom putu, bili su to moj brat od strica Dragan i mamina koleginica Rada Popović. Sve ostalo je bilo gotovo isto kao prethodnog puta. Mala razlika je u tome što se sada jasno sećam boravka na Ilidži i Vrelu Bosne, kao i izleta u Makarsku tokom boravka u Gradcu. Naravno, odseli smo ponovo kod obitelji Ujdur.

I povratak sa letovanja bio je istom rutom, Gradac, Split, Rijeka, Postojna, Beograd, Čačak. Razlika je bila u tome što smo ovog puta spavali u Postojni.

Kada smo iz Rijeke autobusom stigli u Postojnu, došli smo baš u vreme kada su Tito i Hruščov završavali svoju posetu Postojnskoj jami. Uspeo sam da se probijem u prvi red i vidim dvojicu predsednika kako se u otvorenom kadilaku voze kroz uzan špalir građana, koji su mahali zastavicama i zasipali automobil cvećem.

Nažalost, u vozu kojim smo se vraćali u Beograd bila je velika gužva, tako da smo skoro sve vreme proveli u hodniku. Čak smo Dragan i ja odspavali na podu, dok su preko nas preskakali putnici. Pre polaska za Čačak ručali smo u restoranu „Drvar”, preko puta Železničke stanice. Bio je to sladak kupus sa junetinom, više mesa nego kupusa.

September 1, 2026September 1, 2026

Tour de Yugoslavia (2): Kajmak na zagrebačkom kolodvoru

Split od pre šest decenija ostaće mi u sećanju po penjanju na Marjan. Šestogodišnjaku je sve bilo zanimljivo. Široke stepenice, prekrasan pogled na grad i luku. I naravno gajdaš, koji je svojom muzikom uveseljavao mnogobrojne turiste.

Sledilo je ukrcavanje na znatno veći brod, „Partizanku”, i celonoćno putovanje do Rijeke, koja nas je sačekala kišom i poplavljenim pristaništem. Odlazak u Opatiju iskoristili smo da se poslednji put tog leta okupamo na moru. Spavali smo u Rijeci, u privatnom smeštaju nađenom preko turističke agencije, i sledećeg dana nastavili put za Postojnu.

Rijeku, Opatiju i Postojnu više sam doživljavao kroz priče moje bake, koja je ovde bila deset godina ranije. Zato sam sve vreme pokušavao da prepoznam ona obeležja o kojima mi je pripovedala. Bio je to neki novi svet za mene. Blještaviji od onoga na koji sam navikao.

Dolazak u Postojnsku jamu i njen obilazak pamtim i danas. Vožnja električnim vozićem, lepota krečnjačkih figura, čovečja ribica, sve se to urezalo u pamćenje dečaku naviknutom do tada samo na čačansku prašinu. Sve mi je bilo čudno, posebno onaj ogromni parking ispred jame, krcat automobilima koji su blještali na julskom suncu.

Neobični povratak kući

Tada sam na železničkoj stanici u Postojni prvi put video električnu lokomotivu. Dovde su međunarodne vozove vukle italijanske lokomotive, a odavde prema Beogradu „jurile” su one velike parnjače, koje su postizale brzinu i preko sto kilometara na sat.

Voz je bio pun, tako da smo stajali u hodniku. Putnici iz kupea ispred koga smo stajali, videvši dete, pozvali su mamu i mene da uđemo kod njih, tako da ću ostatak puta spavati sa glavom u maminom krilu i nogama u krilu jedne od putnica. Ispostaviće se da su to američki profesori koji putuju po Jugoslaviji, konkretno do Zagreba. Jedan od njih je znao ruski, pa ih je tata, koristeći svoje znanje ruskog, upoznao sa nekim osnovnim našim rečima i izrazima. Na rastanku su mi dali bombone i grisine, koje sam tada prvi put probao.

A onda su krenula putovanja

Putovanje na Jadran iz 1959. godine bilo je početak moje „ture po Jugoslaviji”, koja i danas traje, iako Jugoslavije više nema.

Posle trogodišnje pauze, zbog izgradnje kuće, na putovanje smo se ponovo odlučili 1962. godine. Nekako sam još bio mali da bih bio aktivni učesnik u odlučivanju kuda i kada ćemo putovati. Opet je bio jul kada smo se uputili za Beograd, a onda noćnim vozom za Zagreb. Ne sećam se kako smo putovali do Beograda; čini mi se autobusom preko Topole.

Na zagrebački kolodvor stigli smo u jutarnjim časovima i prva misao je bila nešto pojesti. Moji su naručili juhu, ali iako su me ubeđivali da je to ovdašnji naziv za supu, ja se nisam dao nagovoriti. Mama je pozvala konobara i pitala da li imaju kiflu, želeći da mi na nju namaže kajmak koji smo poneli sa sobom. Iz torbe je izvadila teglu i pripremila mi doručak.

Stolu je prišao konobar i, uz izvinjenje, pitao da li bi mogao da donese svoju kiflu da mu se namaže kajmak. Pri tome je, čini mi se, čak izgovorio pretpostavku da smo verovatno iz Čačka. Kada se vratio iz kuhinje, iza njega su na kuhinjskim vratima bile poređane glave osoblja, koje je želelo da vidi te putnike namernike što se slade nadaleko čuvenim čačanskim kajmakom.

Jugoslavija — jedan mali krug

Koliko se sećam, nismo se dugo zadržali u Zagrebu. Malo smo prošetali okolinom Kolodvora, koji se nalazi takoreći u centru grada, pa se u blizini nalaze mnoge znamenite zagrebačke građevine. Na primer hotel „Esplanada”, koji mu je prvi susjed.

Naše dalje odredište bile su Vrhovine, jer smo želeli da posetimo Plitvička jezera. Do Vrhovina se stiže vozom preko Karlovca, Ogulina i Otočca; od Vrhovina se preko Gospića stiže u Knin, i to je takozvana Lička pruga. Alternativna veza od Zagreba do Knina i dalje do Splita je takozvana Unska pruga, koja prolazi i kroz Bosnu i Hercegovinu.

Dok smo stajali na stanici u Karlovcu, tata je kupio sladoled na štapiću, bilo je to moje prvo probanje takozvanog industrijskog sladoleda. U Vrhovine stižemo u večernjim časovima i nalazimo prenoćište kod jedne starije žene. Naravno, to podrazumeva samo spavanje. Ranimo, a jutarnju higijenu obavljamo na železničkoj stanici. Iako je jutro, hladno je kao da je zima. Pogotovu voda sa česme na peronu.

September 1, 2026September 4, 2026

Tour de Yugoslavia (1): Idemo na more

„Upoznaj domovinu da bi je više voleo”, bio je moto ferijalaca. Ali su ga koristili i mnogi drugi, pogotovu planinari i izviđači. Kako je standard rastao, a putovanje u svet postajalo lakše, sve češće smo upoznavanje sa domovinom ostavljali za kasnije. Valjda računajući da uvek ima vremena. Nažalost, za mnoge generacije raspad Jugoslavije učinio je da to vreme nikad ne dočekaju. Na moje zadovoljstvo, imao sam priliku da čak pet puta napravim Tour de Yugoslavia. Ili, kako bi se naški reklo, protrčim kroz Jugoslaviju.

Idemo na more

Moje prvo veliko putešestvije u životu bio je odlazak na more 1959. godine. Gradac je i danas za mene sinonim za more.

Od Drugog svetskog rata prošlo je sedamdeset pet godina. U međuvremenu se na prostoru nekadašnje zemlje odigralo još nekoliko ratnih sukoba. Ali ipak, Drugi svetski rat je ostao kamen međaš prema kome se svet vremenski ravnao. A ta 1959. godina bila je samo četrnaest godina daleko od poslednjeg rata. Mališan poput mene nije mogao to da oseti. Jer sve je za mene bilo novo. I ono što sam doživeo tokom tih nešto više od dve sedmice bila je jedina realnost za koju sam znao. Tour de Yugoslavia je mogao da počne.

“Šarganska osmica” na pruzi Beograd – Sarajevo

Putovanje vozom sam iskusio dve godine ranije, putujući sa mamom u Beograd. Ali bio sam suviše mali da bih to doživeo na pravi način. Verovatno je strah koji je to putovanje donelo učinio da se malo čega sećam. Ostalo je pomalo izbledelo sećanje na sedenje u parku na Kalemegdanu i strina Fanikinu pirinčaru. I na malu gitaru koju mi je ujak Vladan kupio u muzičkoj radnji u ulici Maršala Tita. Možda mi je to sećanje osvežila i činjenica da je ta radnja bila na istom mestu i petnaest godina kasnije, kada sam se otisnuo na studije u Beograd.

Tutnji „Ćira”

Zato je putovanje „Ćirom” prema Sarajevu za mene bilo pravo otkrovenje. Pošto je voz kretao u večernjim časovima, nije bilo prilike da doživim putovanje Šarganskom osmicom i kasnije tutnjanje dolinama Rzava, Drine i Prače. Verovatno je pravi doživljaj bio pogled na Sarajevo sa stanice Bistrik. I neizbežno umivanje na dolaznoj stanici, jer bilo je dovoljno jedno zakašnjenje sa zatvaranjem prozora u jednom od sto trideset četiri tunela između Beograda i Sarajeva da budemo prepušteni duvanskom kozmetičaru.

Zapravo, ovom prugom, tačnije od Beograda do mora, putovanje je bilo prava avantura. Odvijalo se u tri etape: Beograd–Čačak, Čačak–Sarajevo i Sarajevo–more. Jer od hercegovačkog mesta Čapljina pruga se delila u dva kraka: jedan prema Pločama, a drugi prema Dubrovniku i Herceg Novom.

Putovanje je trajalo dva dana i dve noći. Da bi se na more stiglo u jutarnjim časovima, moralo se poći u rano popodne dva dana pre toga. U Čačak se stizalo za oko sedam sati. Iz Čačka je voz polazio u deset sati uveče i stizao oko sedam narednog dana u Sarajevo, na staru železničku stanicu.

Stanica je izgrađena 1882. godine, kada je pruga od Broda stigla u Sarajevo. Srušena je bezmalo sto godina kasnije, 1979, i na njenom mestu su izgrađeni stambeni blokovi. Putovanje se nastavljalo sa nove železničke stanice, napravljene 1953. godine, tačnije, polazni peron uskotračne železnice prema moru nalazio se sa leve spoljašnje strane nove stanice. Tamo gde je sada Autobuska stanica.

Čapljina — Železnička stanica u Čapljini

Nadomak mora

I onda je pruga ulazila u Hrvatsku, pa su se ređale stanice, Metković, Kula Norinska, Opuzen, Komin, Rogotin. I konačno se stizalo u Ploče.

Kada sam prvi put stigao u Ploče, dakle i na more, bilo je rano julsko jutro. Ploče se nalaze u blizini ušća Neretve u Jadransko more, preko puta gradića Trpanj na poluostrvu Pelješac. Iako su se moji plašili, hrabro sam zakoračio na dasku kojom se ulazilo na brod. Mislim da je bio u pitanju „Vladimir Nazor”, jedan iz serije brodova dobijenih kao pomoć posle rata, koji su saobraćali po Dalmaciji. Brod kojim ćemo stići u moje prvo morsko letovalište saobraćao je na liniji Ploče–Split–Ploče, a pre nego što bi stigao u Gradac svraćao je u Trpanj.

Dok smo se približavali pristaništu u Gradcu, Sunce je već odskočilo na nebu. Sledio je smeštaj kod obitelji Ujdur, i mogli smo na kupanje.

Gradac zauvek

Gradac će narednih dvadeset godina biti pojam za moja letovanja. Ali zahvaljujući odlascima u Dalmaciju, upoznaću i druge delove Jugoslavije. Zato su sva ta letovanja i ličila na Tour de Yugoslavia.

Posle dve sedmice uživanja u kupanju i sunčanju u uvali Bošac, možda onim sličnim ili čak istim brodom, uputili smo se u Split. U međuvremenu smo jedan dan posetili gradić Makarsku, po kome će ovaj deo Jadrana dobiti naziv Makarska rivijera. Od Gradca do Makarske ređaju se mestašca, Brist, Podaca, Zaostrog, Drvenik, Živogošće, Igrane, Drašnice, Podgora, Tučepi. U neka od njih brod pristaje da bi ostavio turiste ili pokupio one koji su putovali dalje ili se vraćali kućama. Prema Splitu, Makarskoj rivijeri pripadali su još i Baška Voda, Promajna i Brela.

Kasnije, kada letovanje na moru postane standardna opcija jugoslovenskog građanina, Makarska rivijera biće sinonim za takozvani jugoslovenski „paradajz turizam”. A pošto su na ovom području najviše letovali gosti iz Bosne i Hercegovine, često se nazivala i „Bosanskom rivijerom”.

September 1, 2026September 1, 2026

Jutarnje impresije

Drugi je petak u novembru, dan kada se obično obeležava godišnjica osnivanja Fakulteta. Dolazim rano i lakše nego obično parkiram se na svoje uobičajeno mesto. Čežnjivo gledam prema „šestici”, koja je i jutros zatvorena, znači, frižider još uvek nije pronađen. Ali zadovoljan sam, jer sam jutros stigao pre Vladice.

Spremačice, koje uobičajeno čiste jesenje lišće sa platoa, ukazuju na sumorni novembarski dan. Par studenata puši ispred ulaza, nad kojim se lenjo i naborano nadvio natpis „Dobro došli”. A onda mi pred očima sinu nešto sivo, čega nije bilo sinoć kada sam odlazio. U krugu oko platoa načičkane stoje ogromne sive betonske pepeljare, ili su možda kante za smeće. Da li zaista odbacujemo toliko smeća, ili među nama obitava toliki broj pušača da nam je bila potrebna ova promena? Ili je to možda znak da smo na putu u Evropu.

Hol baš i ne deluje spremno za današnji praznik, ali do podneva ima još vremena. Sve se to da dovesti u red.

Polazim pravo kod Čkala na kafu, a onda me jedan glas prenu iz razmišljanja: „Da li smo mi iz tehničke službe deo kolektiva ili ne?” Nehajno odgovaram: „Naravno da jeste.” A onda shvatam da je administraciji odobreno da na posao dođe posle devet. Pa naravno, praznik je, a to objašnjava i odsustvo živosti na Fakultetu, jer ni nastave nema. Bi mi jasno zašto ima slobodnih mesta na parkingu i zašto nisam video kola nekih od zaposlenih u administraciji. Pomislih da možda ni Čkale nije došao, pa po inerciji poljubih zatvorena vrata.

Sedim i razmišljam

Konačno se nađoh za svojim radnim stolom. I posle rituala koji podrazumeva startovanje računara, sedoh da ovo zapišem.

Nisu ovo prilozi za istoriju Fakulteta, ma kako se on zvao u budućnosti. Ovo je naša realnost, naša svakodnevica o kojoj ne razmišljamo onih običnih dana kada zvanično ne praznujemo. Jer nekima je svaki dan rada u ovom „hramu nauke” praznik, nigde nerad nije tako dobro plaćen. Ali to je već druga tema.

Jutros u „Politici” osvanu članak o Univerzitetu u Kragujevcu, na skoro celoj strani. Tema, izgradnja stanova za mlade naučnike. Kako to „naučnici” gordo zvuči. I Centar izvrsnosti namenjen banci matičnih ćelija. Kako taj naziv zvuči moderno i zagonetno. Mora da se iza toga krije nešto veliko, čim ga treba uviti u oblandu nerazumljivosti.

Nigde ni reči o gradovima koji su svoje fakultete darivali Univerzitetu. Izgleda da smo svi kolektivno postali predgrađa Kragujevca. Ili, kako se kaže u onom starom vicu, „snalazite se sami kako umete”.

I tako jedno sivo novembarsko jutro, dopunjeno sivilom betona kojim je upotpunjena okolina Fakulteta, nametnu neka razmišljanja i teme. Ali to je neka druga priča, koje ću se možda setiti opet jednog prazničkog jutra. Ili dana kada u zgradu Fakulteta ne budem ulazio sa pitanjem: „Šta treba danas uraditi?”

U Čačku, 14. novembra 2014. godine