Sigurno će vas iznenaditi naslov, pa hajde da ga objasnim. Dragačevo je kraj kome se po mnogo osnova vraćam, otud vraćanje. A obećanje potiče od dogovora sa mojim drugom Žikom Karovićem da mu pokažem Dragačevo. Tačnije, onaj njegov deo koji se obično naziva Donje Dragačevo.
Iskreno, ne bih umeo tačno da objasnim šta je to Donje Dragačevo, ali pretpostavljam da su to mesta između Bjelice i Jelice, odnosno Guče i Lučana.
Za Dragačevo me vezuju preci, koji listom potiču iz dragačevskih sela. I mnogobrojna rodbina raširena po celom kraju. Nažalost, po onom narodnom „ima vremena”, propustio sam da zapišem nešto više dok su mi roditelji bili živi. Ali i ovako mi je ostalo puno u sećanju, najviše od moje bake Ljubice, pored koje sam odrastao.
I ranije sam prokrstario Dragačevom, čak sam mnogo toga i prepešačio. Osam puta sam se peške popeo na Ovčar, stižući do njegovih obronaka kroz Rtare i Dučaloviće. Zato je ovaj izlet sa Žikom bio vraćanje starim stazama, ali pokazaće se da uvek može da se otkrije i neka nova.
Sreda, 24. septembar 2025.
Javih se Žiku oko pola devet, sa jednostavnim pitanjem: „Jesi li za šetnju po Dragačevu?” Ubrzo stiže potvrdan odgovor.
Glavni put prema Dragačevu je onaj koji se nastavlja na ulicu Kneza Miloša, nekadašnji Ivanjički sokak, jer je preko Dragačeva put dalje vodio ka Ivanjici, gde je dugo bila granica Srbije.
Spomen – česma na Jelici
Ovim putem, tada još prašnjavom džadom, prošao sam peške davne 1958. godine. Bilo je proleće, a ja sam imao četiri i po godine. Bila je nedelja kada me je tata poveo na izlet do Karaule. Naravno, zastali smo kod česme koja i danas postoji. Do sada nisam znao da se zove Rusovača. Ali sam znao da je podignuta pod pokroviteljstvom kralja Aleksandra Prvog 1927. godine, u spomen na poginule Dragačevce u ratovima od 1912. do 1918.
Na Gučkom putu nekada je bila poznata kafana koju je držao Slavo Dragićević, popularna među Čačanima, jer se s proleća tu prvo služila mlada jagnjetina. Zgrada i danas postoji, ali kafana je odavno zatvorena. A odavno nema ni Slava.
Pogled na Čačak iz restorana “Petrović”
Odmaralište koga nema
Manastir Svetog Nikole MirlikijskogArheološki lokalitet Gradina na Jelici
Sa Gučkog puta skrećemo ka selu Grab. Ovim putem se stiže do nekadašnjeg dečjeg odmarališta „Zdravljak”, koje je danas potpuno devastirano. Podignuto je 1935. sredstvima Crvenog krsta, a posle rata postalo dečje odmaralište. Početkom raspada Jugoslavije postalo je smeštaj za izbeglice iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Posle toga je bivalo sve zapuštenije, da bi konačno bilo dovedeno do uništenja požarom 2016. godine.
Crkva Svetog Petra, Pavla i Jovana u Grabu
Levo se skreće prema arheološkom lokalitetu Gradina, koji je još uvek nedovoljno poznat — a kamoli posećen.
Tijanje
Stari hrast u Tijanju
Na oko dva kilometra pre Tijanja, s leve strane puta, nalazi se stari hrast za koji se veruje da ima isceliteljske moći.
Tijanje je dugo bilo sresko središte za okolna sela, Zeoke, Rtare, Negrišore, Turicu, jer se tu nalazila crkva i škola u koju su išla deca iz svih njih. Crkva posvećena Svetom velikomučeniku Prokopiju sazidana je 1810. godine; njen ktitor je Josif Milovanović.
Crkva u Tijanju
Nekada je put išao pored same reke, ali je sedamdesetih napravljen nov, brdom sa desne strane, kroz atar Markovice. Probijanjem puta srušene su dve velike stene, Mali i Veliki Kamalj, koje su se nalazile u zabranu mog pradede Živojina Jovaševića. Ispod njih se u Tijanjskoj reci nalazio Maniti vir, baka mi je pričala da su tu dovodili ovce na kupanje. S druge strane klisure, ispod Milojevića brda, nalazio se izvor Popovac.
Na našim pešačkim turama otac me je obavezno vodio na izvore, koji su bili veliko blago dragačevskih sela.
Rtari
Rtari su, pored Zeoka, selo koje me najviše veže za Dragačevo. Tu je 1914. godine rođena moja majka Radojla. U ovom selu ostala mi je i jedina imovina nasleđena od predaka, na brdu Klik, pored puta poznatog kao Rankovac, posedujem šumu od nekih sedamdeset ari.
Put od Čačka preko Pridvorice bio je od velike važnosti za sela u Donjem Dragačevu. Krajem devetnaestog veka narodni poslanik Ranko Tajsić izborio se da se taj pravac osposobi za kolski saobraćaj, pa je u narodu ostao poznat kao Rankovac.
Usput prolazimo pored Rtarskog groblja, gde su sahranjeni moji prababa Ružica i pradeda Milovan Stojanović.
Prolazimo pored još jednog izvora, koji se nalazi tačno ispod mesta gde je bila rodna kuća moje majke. Od cele familije Stojanović sada postoji samo još kuća mog ujaka Mića. Njegov deda Bogosav i moj Milovan bili su rođena braća. A on je samo godinu stariji od mene.
Centar Markovice
Kafa iz automata
Pošto sam želeo da se popnemo uz Lis prema Kravarici, pogrešio sam kod mosta preko Bjelice, pa smo se vraćali.
Puhovo – Panorama
Konačno nalazimo mesto gde ćemo popiti kafu. Nije se radilo o kafani, već o prodavnici. A kafa, iako iz automata, odlična. Posedesmo u hladovini, dok je napolju još uvek pržilo jesenje Sunce.
Guča – Panorama
Iz Guče nas put vodi preko Rogače. To je još jedno dragačevsko selo iz kog potiču moji preci, odavde, iz familije Zoćević, potiče moja prababa sa majčine strane Stanija.
Ručak u Atenici
Nažalost, Dragačevo uglavnom živi u vreme Sabora trubača, tako da nismo našli pogodno mesto za ručak. Odlučujemo da to obavimo u restoranu „Baralić” u Atenici. Pokušavamo da nađemo kraći put preko Loznice, ali ne uspevamo, pa se spuštamo skroz do Čačka.
Konačno smo mogli da predahnemo uz dobru kuvanu govedinu i neizbežno pivo.
Odlazeći u penziju, nadao sam se da ću tokom prolećnih, letnjih i lepih jesenjih dana moći da napravim bar jedan izlet mesečno. Pod izletom sam podrazumevao odlazak u neki deo Srbije do koga se stigne u toku jednog dana, obilazak nekog istorijskog ili kulturnog lokaliteta, ručak i povratak kući.
Nažalost, mnogo toga je ometalo ispunjenje tog plana. Ipak, bilo je godina kada sam uspevao da ostvarim makar delić.
Prošlog vikenda otvorena je deonica auto-puta između Pakovraća i Prilipca, dobra prilika da se provozamo tih dvadesetak kilometara i lično proverimo kako je urađeno. I da li sumnjama kojima nas mediji zasipaju ima mesta. Usput smo odlučili da odemo do Zlatibora, prošetamo, popijemo kaficu i vratimo se.
Četvrtak, 10. jul 2025.
Danas je Dan nauke u Srbiji. Izgleda da su to zaboravili baš oni koji taj dan treba da slave, takozvani srpski naučnici. Ali razmišljanja na tu temu treba prepustiti njima, jer ovo je dan kada treba uživati.
Krenusmo odmah iza podneva. Put do Pakovraća, pređen već toliko puta, više nam je bio nužda nego nešto što traži pažnju. Pažnju nam jedino privuče porodica roda, koja obitava na stubu u Beljini.
Selo koje je nestalo
Danka odmah primeti da je, gledano sa trase auto-puta, selo Pakovraće nekako nestalo. Navikli smo na vizuru koju pruža vijugavi put pored kuća, a sada kao da selo gledamo sa visine.
Vrlo brzo stižemo do prvog tunela. Laz, sa dužinom od dve hiljade šesto odnosno dve hiljade sedamsto metara, trenutno su najduži tuneli u Srbiji.
Tunel Laz je probijen kroz masiv Jelice i na drugom kraju izlazi u atar sela Rtari. Iako sam to selo dobro upoznao prolazeći njime i peške i kolima, sa auto-puta sve izgleda drugačije. Izlaz iz tunela nalazi se između dva puta koja od Čačka vode prema Dragačevu, jednog koji preko Pakovraća, Rtara i Markovice ide ka Lučanima, i onog čuvenog Rankovca, najkraće veze od Čačka do Arilja.
Iz Rtara auto-put prelazi u Markovicu, pa u Negrišore, i konačno izlazi u selo Krstac, gde se nalazi petlja Lučani, a odmah iza nje ulaz u tunel Munjino brdo. Izlaz je u Prilipcu, gde je i kraj do sada realizovane trase.
Šta valja, a šta ne
Što se tiče auto-puta, deluje dosta dobro. Putniku ne može promaći da je, pored dva tunela, izgrađen veći broj mostova i da na pojedinim delovima trasa leži na stubovima. Očigledno je i da su u osiguranje okoline ugrađene ogromne količine betona, zaštitnih ograda i zvučnih barijera.
Da li ima propusta u izvođenju, tek treba da se vidi, sve će zavisiti od uslova u kojima će se koristiti. A priori reći da nešto ne valja ili da je sve savršeno krajnje je neozbiljno. Pogotovu takvi stavovi ne smeju dolaziti iz redova struke. I kada se zaključci donose na osnovu medijskog rekla-kazala.
Ono što će biti problem jeste uključenje na put Požega–Arilje i kasnije na magistralu ka Užicu, na takozvanoj Ariljskoj rampi. Od kružnog toka u Gorobilju do rampe ima nekih šest kilometara, tako da je dužina puta ista bez obzira ide li se od Pakovraća magistralom ili auto-putem. Ali mora se reći da se auto-putem ide brže i sigurnije.
Zlatibor kao grad
Zlatibor se poslednjih godina drastično promenio. Definitivno je postao mali grad, sa više visokih zgrada nego neki gradovi u Srbiji. I dalje se gradi, tamo gde je nekada bila autobuska stanica i veliki parking niče nekoliko ogromnih zgrada.
Centar Zlatibora su takozvane Kraljeve vode, gde je nekada bilo malo selo Kulaševac, nazvano po istoimenom izvoru. Kralj Aleksandar Obrenović je 1893. tu boravio i obećao tadašnjem predsedniku opštine Petru Mićiću da će Zlatibor postati turistički kraj. Na Preobraženje iste godine podigao je česmu na izvoru, i od tada se mesto zove Kraljeva voda. Posle Drugog svetskog rata, u spomen na poginule partizanske ranjenike iz 1941, dobija naziv Partizanske vode; 1995. preimenovano je u Zlatibor, pa često dolazi do mešanja imena mesta i planine, posebno među turistima.
Pogled na jezero
U naselju vlada prilična gužva. Problem je parkiranje, ali ipak nalazimo jedno mesto. Do Kraljevog trga pored jezera je vrlo blizu.
Konačno kafica
Do tada nam je put protekao bez kiše, ali je na planini ipak bilo hladno, tako da su jakne koje smo poneli bile dobrodošle. Za potpuni užitak nedostajalo nam je jedino Sunce.
Sedamo u baštu obližnjeg kafića i uz pogled na jezero prepuštamo se, kao što će račun pokazati, prilično skupom uživanju.
Jagnjetina po meri
Pošto je vreme ručku, kao logičan izbor nameće se jagnjetina. A gde drugde nego u Mačkatu.
Restoran “Pastir” u Mačkatu
Veliki parking, i baš nepopunjen, obećava da nema gužve. Pošto je pravo vreme ručka, očekujemo da će jagnjetina biti baš kako treba, mlaka. Sve je bilo kao što smo očekivali. Usluga brza, konobar ljubazan, jagnjetina po meri.
Dok smo ručali, progrejalo je Sunce.
Krug
Od Prilipca do Pakovraća tih devetnaest i po kilometara prelazimo za petnaest minuta. Vreme je lepo i sunčano, putujemo na istok, pa nam svetlost ne bije u oči.
Nadomak Pakovraća zauzeti smo raspravom o utiscima sa prve vožnje ovim delom auto-puta. Zbog toga nepažnjom promašim skretanje za Čačak, što znači da ćemo morati da se isključimo tek u Preljini.
Izgradnja auto-puta Beograd–Čačak još više je smanjila mogućnost, ili potrebu, da se na toj relaciji potraži neka druga ruta i bar malo upoznaju nepoznati delovi Srbije. Odavno se kanim da na povratku iz Beograda, kada sam bez obaveza, posetim neko od mesta u blizini te glavne saobraćajnice. Dodatni razlog što se retko odlučujem za to jeste činjenica da se u Čačak najčešće vraćam sam.
Ovoga puta mi je društvo pravila Aleksandra, pa sam joj predložio da malo skrenemo sa puta. Rado je prihvatila, iako joj nisam unapred rekao gde idemo.
Zapravo, ni sam nisam bio siguran gde bih želeo da svratim. Onako na prvu, pao mi je na um manastir Rajinovac u blizini Grocke. Za njega sam čuo kada je pisac Gordan Mihić odlučio da bude sahranjen na manastirskom groblju.
Sreda, 14. maj 2025.
Smederevski put je prilično opterećena saobraćajnica. Obilazni put oko Beograda, kojim smo krenuli, izlazi na njega u selu Leštani. Prolazimo pored Boleča, a onda se put spušta ka Dunavu, kroz plantaže trešanja i bresaka. Konačno stižemo do Grocke.
Pošto smo prešli reku Gročicu, putokaz pokazuje da za Rajinovac treba skrenuti desno. Pratimo navigaciju i stižemo do naselja Begaljica, koje mi je više poznato po onom usponu na niškom auto-putu kod petlje Mali Požarevac. Ne uočavamo skretanje pa produžavamo ka centru, ali brzo okrećemo.
Manastir Rajinovac
Manastir se nalazi na uzvišenju, sa parkingom iza velike gvozdene kapije. Crkva je posvećena Rođenju Bogorodice. Prvi put se pominje u turskom popisu s početka šesnaestog veka, kao manastir Sveti Rajko. Prvobitna crkva nije sačuvana; ranije su više puta rušene i obnavljane.
Sadašnja je jednostavna izdužena građevina, zidana od lomljenog i tesanog krečnjaka i peščara, u sredini prilično velikog i lepo uređenog dvorišta. Ikonostas je rad nepoznatog autora s kraja devetnaestog veka; u manastir je prenet iz kapele Vojne bolnice u Beogradu 1952. godine.
Na manastirskom groblju je avgusta 2019. sahranjen Gordan Mihić. Kratko se zadržavamo. Odlazeći, pogled nam puca na okolne brežuljke iza kojih se krije dolina Dunava.
Pokajnica
Dolazeći ka manastiru, pada mi na pamet da bi sledeće odredište mogla biti Pokajnica kod Velike Plane. Do nje ne moramo natrag na Smederevski put, pored manastira prolazi put koji od Grocke vodi ka Umčarima, gde postoji izlaz na niški auto-put.
Usput prolazimo kroz Pudarce; po kućama bi se reklo da je u pitanju bogato šumadijsko selo.
Crkva brvnara Pokajnica
Crkvu brvnaru podigao je 1818. godine knez smederevske nahije Vujica Vulićević. Pošto je pomogao u ubistvu Karađorđa godinu dana ranije u Radovanjskom lugu, podigao ju je u znak pokajanja, po čemu je i dobila ime. Od 1954. je manastir, a od 1992. ženski.
U neposrednoj blizini je hotel „Plana”, ali sve deluje zapušteno.
Radovanjski lug
Do Radovanjskog luga imamo nepuna četiri kilometra, ali me navigacija baš ne vodi dobro, pa se pomažemo alternativom na Aleksandrinom telefonu. Sa glavnog puta do mesta gde je Karađorđe prvobitno sahranjen silazi se kroz šumu uskim, ali novim asfaltnim putem.
Mesto prvobitnog Karađorđevog groba
Spomen-kompleks se nalazi u gustoj šumi u ataru sela Radovanje i obuhvata obeleženo mesto ubistva i prvobitni grob vožda, crkvu posvećenu Svetom arhangelu Gavrilu poznatu kao Crkva Zahvalnica, parohijski dom, letnju pozornicu i ulaznu kapiju. Crkva je izgrađena po projektu arhitekte Vasilija Androsova i predstavlja minijaturu oplenačke crkve.
Trag koji nije dovršen
Posle kraćeg zadržavanja put nastavljamo ka Topoli, do koje ima nešto više od četrdeset dva kilometra. Vodi nas preko Rače, a zatim preko Viševca, Đurđeva i Natalinaca.
Pošto smo tokom ovog izleta posetili mesta vezana za život Đorđa Petrovića, od rođenja u Viševcu, preko života u Topoli, do smrti u Radovanjskom lugu, ovom kratkom putopisu nadenuh naziv „Karađorđevim tragom”.
Da bi se trag zaokružio, ostaje da se poseti spomenički kompleks u Topoli, Karađorđev grad i spomen-crkva na Oplencu.
Obilazak Goča sam odavno planirao. Istina, o tome sam razmišljao u sklopu izleta sa „čičama”, koje smo prestali da upražnjavamo zbog pandemije.
Na Goču sam bio samo jednom u životu, tamo negde 1963. ili 1964. godine. Bili su to oni čuveni izleti koje je organizovala banka u kojoj je radila moja majka. Čak imam i par fotografija sa tog izleta. Goč me je kao odredište privlačio jer se radi o planini, i zbog mogućnosti da se sa nekog od njenih vidikovaca uživa u pogledu na okolinu.
Prilika da želju ispunim ukazala se prvog maja ove godine.
Četvrtak, 1. maj 2025.
Lep praznični dan pružio nam je priliku da malo izađemo van kuće, kao što se to obično kaže.
Kuda se uputiti kod nas po pravilu izaziva polemike, jer se stalno postavlja pitanje ko treba da iznese predlog. U principu ja uvek imam neku ideju, ali se pomalo plašim da je iznesem, jer ne znam kako će ostatak porodice na to reagovati. Zato mi je uvek lakše da neko drugi predloži odredište i tu po pravilu dođe do male svađe.
Ovoga puta na izlet smo krenuli samo Danka i ja, tako da sam rekao da imam ideju i da će videti kuda idemo. Kada smo se uputili prema Kraljevu, gotovo odmah je pogodila da idemo na Goč.
Iako smo krenuli prilično kasno, oko trinaest sati, nisam previše žurio. Naravno, uputili smo se starim putem prema Kraljevu. Koristim navigaciju, ali se ponovo pojavljuju situacije u kojima ne poslušam ono što mi preporučuje, pa sa glavnog puta skrećem na pogrešnom mestu i naravno lutamo. Ipak, brzo se nalazimo na pravoj stazi.
Prvomajski uranak
Put u početku vodi kroz sela, ali vrlo brzo ulazimo u područje gde je oko nas samo šuma. Uglavnom bukova, ali ima i dosta četinara. Put je dobar i nije previše strm.
Vrlo brzo nailazimo na ljude koji su izašli na prvomajski uranak. Što idemo dublje u planinu, sve ih je više. Put prati rečicu, pa gde god je neka livadica pored nje nailazimo na parkirana kola, postavljene roštilje, kamp-opremu, a ponegde je razapet i šator. Na Goču ima jako puno vikendica i sve su ih gotovo zauzeli izletnici. Praktično nema slobodnog mesta gde bi moglo da se zastane. I retke kafane su pune gostiju.
Pogled koji nije pukao
Ovaj obilazak Goča više je ličio na panoramsko razgledanje. Nažalost, sve vreme prolazimo kroz šumu, tako da nam se nijednom nije ukazala prilika da pogled „pukne” u daljinu.
Kada smo se popeli na planinski venac, gužva je postala baš velika. Sa obe strane puta parkirana vozila, a pešaci pomalo neoprezno šetaju kolovozom.
Nastavljamo ka Vrnjačkoj Banji sa idejom da tamo predahnemo i popijemo piće. Ali će to ostati samo lepa želja, ispostaviće se da je u Banji ogromna gužva, bez mogućnosti da se nađe pristojno mesto za parkiranje. Zato nastavljamo ka magistrali Kruševac–Kraljevo i krećemo kući.
Gotovo istim putem prošao sam pre šest godina. A kao da je bilo juče.
Odavno sam Aleksandri obećao jesenji izlet. Bilo je više ruta u opticaju, ali nas je privukla poseta podzemnom gradu u Malom Zvorniku. Pošto smo se odlučili za „marš na Drinu”, predložih da putanja bude malo duža. I tako krenusmo na još jednu avanturu u Podrinje, pokazaće se da to i nije bilo daleko od prave avanture.
Utorak, 8. oktobar 2024.
Po običaju, uvek nešto pomeri vreme polaska. Ovoga puta je uzrok bila neisporučena pošiljka, po koju smo Danka i ja morali da skoknemo u magacin kurirske službe. Zato krećemo tek u pola devet.
Prvo odredište nam je Kadinjača. Prema Užicu nisam vozio pune dve godine. Posle Ovčar Banje standardno ulazimo u čuvenu Požešku maglu, koja nas prati sve do Sevojna. Put je u prilično lošem stanju, verovatno zbog najavljenog probijanja tunela i izgradnje obilaznice.
Spomen kompleks na Kadinjači
Spomen-kompleks nas dočekuje u tišini. Na parkingu nema automobila. Posle nas se parkira još jedan, ali su izgleda stali samo da doručkuju, jer brzo nastaviše put. Prostor se dobro održava, trava je pokošena, ima i cveća, poneka ploča na stazama je rasklimana. Tišinu naruši samo pokoje vozilo.
Čitam poznate stihove Slavka Vukosavljevića i, i pored svih ideoloških razlika kojima je ophrvana naša bliska istorija, moram da postavim pitanje: zar Kadinjača nije slična grčkim Termopilima?
Dok se spremamo da krenemo, pored našeg automobila se zaustavlja džip. Izlaze dvoje Kineza i upućuju se ka spomeniku.
Rasparne šoljice
Reka Vrlo
Želim Aleksandri da pokažem branu hidrocentrale, ali i najkraću reku u Srbiji, Vrelo. Zbog dužine od tristo šezdeset pet metara neki je zovu i reka Godina.
Na ušću se nalazi restoran „Vrelo”. Bašta ne radi, a nisam siguran da li radi i restoran; staze između stolova posute su lišćem. I ovde sve deluje tiho.
Kućica na steni u Bajinoj Bašti
Zaustavljamo se kod restorana „Studenac”, iznad čuvene Kućice na steni. Nalazi se na odličnom mestu, ima veliki parking, dakle sve uslove za uspešan rad. Ali čim se uđe, oseti se da nešto nedostaje. Umesto da novog gosta dočekaju sa par ljubaznih reči, gost se oseća kao izgubljen u svemiru. Morali smo sami da pitamo da li radi terasa. Brzo smo bili usluženi, ali je kafa doneta u rasparnim šoljicama, što restoranu koji pretenduje da bude poznat ne sme da se desi. Kasnije se ispostavilo da ne primaju kartice, a naplaćuju i bez izdavanja fiskalnog računa. Onako, odoka.
Bojim se da nije dovoljan pogled na kućicu da bi se neko vratio.
Ko vodi u meču
Između Bajine Bašte i Ljubovije Drina deluje pitomo. Od one snažne reke iz gornjeg toka ostala je samo modrozelena boja. Nažalost, čovek je i ovde dao svoj pečat u vidu prljavštine.
Na prostoru između puta i rečnog korita ubrzano niču etno-naselja. Pitanje je ko vodi u meču između profita i ekologije. Preduzetnici moraju da imaju na umu da se lep apartman i dobra hrana mogu dobiti i u betonskoj šumi, a savremenog hedonistu pomalo privlači i prava priroda, koju su mu soliteri i asfalt sakrili, makar od pogleda. Drina je ta koja ovde dovodi posetioce. Ako ona počne da liči na kanalizacioni kanal, završiće se i era etno-turizma.
Manastir Soko
Manastir Soko posvećen je Svetom Nikoli Mirlikijskom i vladiki Nikolaju Velimiroviću. Sagradio ga je episkop šabačko-valjevski Lavrentije, čiji se grob nalazi pored crkve. Manastir je ženski, a jedna od monahinja je Jovana, unuka generala Aleksandra fon Lera.
I ovde vlada mir. Ali je neobično što nema posetilaca. Istina, radni je dan, ali predivno jesenje vreme trebalo bi da je u prirodu izvelo više ljudi. Pogotovu što se hvalimo razvojem turizma.
Spomen – kosturnica na mačkovom kamenu
Na Mačkovom kamenu, gde su se krajem septembra 1914. vodile krvave borbe, ponovo nas dočekuje tišina kojom se odaje počast palim herojima. Ni ovde nema posetilaca. Upravo kad smo nastavljali put, stiže jedan biciklista, praćen glasnom rok muzikom.
Odavde krenu avantura
Navigacija nas uputi ka Malom Zvorniku preko Krupnja. Aleksandra na telefonu nađe da je put na koji se skretalo ranije kraći. Zato se vratismo.
Ubrzo ćemo ustanoviti da se radi o pravom šumskom putu. Navigacija nas obaveštava da nam valja voziti oko sedam kilometara. Počinje spuštanje obroncima Boranje prema Drini, ka planinarskom domu „Šarena bukva”. Nadamo se da će odatle biti asfalt.
Dom “Šarena bukva”
Očekivanja se nisu ispunila. Navigacija javlja da treba voziti još devet kilometara. Prolazimo pored traktora natovarenog drvima i gledamo u pomalo začuđeno lice traktoriste, koje kao da govori: „Kud li su ovi pošli?” Nešto kasnije, na uskom šumskom putu, mimoilazimo se sa golfom nemačkih tablica. U kolima je sama žena. Odmah se nameće pitanje da li je i nju ovamo dovela navigacija.
Sve vreme put vijuga kroz gustu bukovu šumu. Odavno nisam video ovakvu šumu, sa drvećem pravim kao strela. Kažu da na Boranji raste jedna od najkvalitetnijih bukvi.
Usput srećemo i đaka pešaka, a vrlo brzo nailazimo na kuću oko koje se vije gust dim. Pomislih da se peče rakija, ali ispostavi se da je u pitanju ćumurana.
Konačno nas iznenadi asfalt.
Kasno za podzemni grad
Stigli smo do sela Radalj. Pošto nam je sledeće odredište podzemni grad u Malom Zvorniku, tražimo lokaciju i utvrđujemo da je poseta samo do tri sata, a već je skoro četiri.
Panorama Malog Zvornika i Zvornika
Provozasmo se do brane hidroelektrane, gde se okrenusmo. Samu branu nismo videli, jer ju je zaklanjalo drveće.
Put nastavljamo niz Drinu. Usput prolazimo pored poznatog etno-naselja “Sunčana reka”. Parking ispred je prilično popunjen, čak ima i par autobusa. Česta prezentacija na televiziji učinila je da bude zanimljivo turistima. Kakva razlika u odnosu na mesta koja smo danas ranije posetili.
Kur-salon
Kur – salon u Banji Koviljači
U centru Banje Koviljače nalazi se Banjski park sa čuvenim Kur-salonom, reprezentativnim zdanjem koje je 1923. godine podigao kralj Aleksandar Prvi Karađorđević. Pravljen je po uzoru na bečki, ali sa razlikom: dok je u Beču bilo dozvoljeno samo lečenje, ovaj je pravljen za zabavu.
Za njega su vezane zanimljivosti, ovde je otvorena prva kockarnica na Balkanu, održan prvi izbor za mis Jugoslavije, a muzičari su plaćali da bi u njemu svirali. U njemu je kralj Petar Drugi, posle bombardovanja Beograda, proglasio mobilizaciju.
Ovde nas dočekuje puno banjskih gostiju. Jedni šetaju, drugi sede u parku, a neki uz piće na terasi.
Dolina Jadra
Usput prolazimo pored ruševine nekadašnjeg privrednog giganta „Viskoza”. Od izlaska iz Loznice počinju sela koja se pominju u aktuelnim pričama o rudarenju jadarita.
U Osečini svraćamo u restoran „Most” na jagnjetinu. Bila je dobra, ali previše posna za moj ukus. Kada smo kretali dalje, noć se već bila spustila.
Bio je ovo izlet od nekih četiristo pedeset kilometara kroz Zapadnu Srbiju. Ostalo je još toga što treba videti i doživeti.
Moto ferijalaca je bio „Upoznaj domovinu da bi je više voleo”. Izgleda da je trebalo da nam se desi pandemija korona virusa da bismo shvatili da je i Srbija lepa i da ima puno mesta koja treba posetiti.
Prošle godine sam posetio obnovljenu Golubačku tvrđavu, ali u njenoj blizini nalaze se i arheološki kompleks Viminacijum i takođe obnovljena tvrđava Ram. Lepi dani na kraju oktobra bili su prava prilika da se krene na istok Srbije, u Stig i Braničevo, i stigne na vrata najveće klisure u Evropi, Đerdapa.
Petak, 23. oktobar 2020.
Potrudili smo se da krenemo relativno rano, ali ne i u planirano vreme. Saobraćaj je gust, pogotovu ispred petlje Mali Požarevac, gde se izvode radovi. Svraćamo na benzinsku stanicu zbog goriva i dočekuje nas velika gužva koju su napravili putnici iz autobusa. Uglavnom su svi bez maski i ne poštuju fizičku distancu.
Ubrzo stižemo do isključenja za Požarevac, pa na obilaznicu koja vodi ka Kostolcu. Ovo je takozvana Đerdapska magistrala, poznata po opasnosti od obrušavanja kamena, naročito u proleće i jesen, kada padaju kiše.
Grad usred kopa
Skrećemo ka Kostolcu. Ispostavlja se da do Viminacijuma i nije tako lako stići: malo lutamo po samom Kostolcu, a onda i zbog radova oko elektrane. Ipak konačno stižemo do arheološkog nalazišta, smeštenog usred ugljenokopa.
Rimski vojni logor i grad uz njega nastali su u prvom veku i trajali do početka sedmog. Bio je jedan od najznačajnijih legijskih gradova na Dunavu i izvesno vreme glavni grad provincije Gornje Mezije. Ovde je 211. godine Septimije Sever proglasio carem svog sina Karakalu. Procenjuje se da je imao četrdeset osam hiljada stanovnika.
Nekropola rimskog imperatora Hostilijana
Pošto smo stigli sa zakašnjenjem, grupa za obilazak je već krenula, nismo videli nekropolu cara Hostilijana. Grupi se priključujemo u obilasku rimskog kupatila, koje je dobro očuvano. Bilo je parno: topao vazduh je cirkulisao između stubića i zagrevao opeku ispod podnica, a voda stizala sa izvora slobodnim padom, akvaduktom istraženim u dužini od deset kilometara.
Posebnu atrakciju predstavlja praistorijsko nalazište, gde je otkriven ceo skelet ženke mamuta. Nađena je 2009. godine, tristo pedeset metara istočno od Carskog mauzoleja, na dubini od dvadeset sedam metara, u slojevima živog peska koji su nekada činili pradeltu Morave. Pretpostavlja se da je skelet star oko milion godina.
Bila je visoka oko četiri i po metra, duga preko pet metara i teška skoro deset tona. Do sada je u svetu pronađeno dvadesetak mamuta, uglavnom tokom devetnaestog veka, ali nijedan nije očuvan na licu mesta.
Mamutica Vika iz Viminacijuma
Početkom te godine bageri na površinskom kopu pronašli su, na sedam metara dubine, ostatke tri plovila. Najveći brod je dug oko petnaest metara, drvene konstrukcije ojačane metalnim klinovima; arheolozi smatraju da je izgrađen pre oko hiljadu šeststo godina.
Do sada je istraženo samo tri odsto lokaliteta.
Peristil u Domus Scientiarum ViminaciumMaketa vojnog logora i grada Viminacijuma
Termoelektrana “Kostolac V”, pogled iz Viminacijuma
Ram
Pitamo vodiča za put ka tvrđavi Ram. Upućuje nas kroz sela Kličevac i Rečicu. Pošto se nalazište bukvalno nalazi u središtu ugljenokopa, moramo da obiđemo termoelektranu i kop. Usput se malo prepiremo oko skretanja, ali pokazuje se da je Aleksandra u pravu.
Pogled na tvrđavu Ram i istoimeno naselje na obali Dunava
Ulaz u mesto Ram nalazi se na brdašcu sa kog puca pogled na Dunav i preko njega na ravni Banat i rumunska sela. Dok se uskim putem spuštamo ka tvrđavi, prolazimo pored načičkanih kuća u koje su generacije gastarbajtera ulagale u nadi da će tu jednoga dana u miru dočekati kraj. Ali većina se ipak zadržala na strani, a i dobar deo onih koji formalno ovde žive sreću su potražili u većim gradovima ili van Srbije. Ram je danas više tranzitno mesto kroz koje prolaze turisti.
Tvrđava Ram
Tvrđavu su 1483. godine podigli Turci po nalogu sultana Bajazita Drugog, da bi osnažili odbranu granice prema Ugarskoj. Imala je topovske otvore, što je čini jednom od prvih artiljerijskih tvrđava na ovom području. Stratešku važnost je izgubila već 1521, kada su se granice pomerile na sever.
Tumane
Srebrno jezero
Tokom vožnje predlažem da svratimo do manastira Tumana, koji je poslednjih godina postao mesto hodočašća.
Za ime manastira vezano je predanje o Milošu Obiliću. Rođen je u obližnjem selu Kobilju. Prilikom odlaska u lov nehotice je ranio isposnika Zosima Sinaita, koji je prebivao u obližnjoj pećini. Kada ga je poneo vidaru na lečenje, pustinjak mu reče: „Tu mani”, nema leka, pusti da tu umrem. Da okaje greh, Miloš podiže manastir u koji položi Zosimove mošti. Dok je zidao, stiže mu knežev poziv da dođe u boj, pa opet: tu mani, pa dođi na Kosovo. Od dvostrukog „tu mani” manastir dobija ime.
Manastir Tumane
Na velikom parkingu zatičemo mnoštvo automobila i autobusa. Malo ljudi nosi maske, a ni o fizičkoj distanci se ne vodi računa. U porti, ali posebno van nje, izgrađeno je mnogo turističkih sadržaja, što je postalo redovni pratilac mesta koja postanu odredišta verskih hodočašća. Pravimo krug trudeći se da izbegnemo gužvu i vraćamo se.
Golubac
Glavni trg u Golubcu
Ovo je moja druga poseta Golubačkoj tvrđavi u poslednje dve godine. Prošle godine smo ovde bili u okviru susreta generacije studenata upisanih na Tehnički fakultet školske 1985/86.
Iako je skoro kraj oktobra, dan je prelep. Pošto smo kupili ulaznice, žurimo da stignemo na prezentaciju, na kojoj se upoznajemo sa istorijskim činjenicama i legendama o nastanku tvrđave. Nalazi se na ulazu u Đerdapsku klisuru, tu je Dunav najširi u svom toku, preko šest kilometara, a svega par kilometara nizvodno sužava se na manje od tristo metara.
Tvrđava Golubački grad
Pošto smo završili obilazak i malo posedeli u parku ispred, uživajući u pogledu na Dunav, ostalo nam je da potražimo mesto za ručak. Vozimo se par kilometara kroz klisuru nadajući se da ćemo naići na restoran, ali bezuspešno. Zato odlučujemo da se vratimo kući i večeramo u domaćoj radinosti.
Fruška gora je od Beograda udaljena nekih pedesetak kilometara. Ali to je sasvim dovoljno da se obilazak ovog, više brda nego planine, po pravilu odlaže.
Koristimo pomalo neobavezan boravak u Beogradu da konačno prokrstarimo nacionalnim parkom i bar na trenutak upoznamo ono što ovaj prostor između Dunava i sremske ravnice nudi. Pokazaće se da je za upoznavanje Fruške gore premalo jedno jesenje popodne.
Četvrtak, 22. oktobar 2020.
Zbog ranije dogovorenog sastanka, put Srema se upućujemo tek oko pola jedan. Odlučio sam da do Fruške gore stignemo starim novosadskim putem, ali pokazaće se da to nije tako jednostavno. Zanemarili smo činjenicu da u Beogradu može biti protesta. A ispostaviće se da su bila čak dva: ispred Ministarstva prosvete protestvovali su studenti tražeći smanjenje školarina, a ispred Skupštine, koja je danas konačno dobila novog predsednika, vlasnici turističkih organizacija.
Put od Inđije prema obroncima Fruške gore presvučen je novim asfaltom, tako da je vožnja udobna.
Iriški venac
U Maradiku skrećemo prema Iriškom vencu. Najveći deo Fruške gore nalazi se u Srbiji, a mali deo zalazi u istočnu Hrvatsku. Deo je 1960. godine proglašen nacionalnim parkom, prvim u Srbiji. Najviši vrh je Crveni Čot sa petsto trideset devet metara. Naziv Fruška gora potiče od starog slovenskog etnonima Frug, sinonima za Franke, pa ime znači „planina Franaka”.
Pogled na Crveni Čot
Na vrhu se nalaze ostaci televizijskog tornja, oštećenog u bombardovanju 1999. godine. Toranj nije obnovljen — tačnije, nije mu vraćena prethodna funkcija, ali su njegovi ostaci iskorišćeni da se na vrh montiraju nove komunikacione antene.
Ispod tornja je hotel „Norcev”, koji je Elektrovojvodina svojevremeno izgradila kao nastavno-obrazovni i rekreativni centar. U njemu sam boravio u jesen 2006. godine, na konferenciji o naučno-tehničkim informacijama.
Na Iriškom vencu se nalazi i spomenik „Sloboda”, podignut 1951. godine, rad Sretena Stojanovića. Tu je i spomenik „Ljudskom nemaru”, podignut 2010. na inicijativu ekoloških organizacija.
Vrdnik
Sa Iriškog venca nastavljamo prema Vrdniku, sa ciljem da posetimo turistički kompleks „Vrdnička kula”. Nalazi se ispod ostataka nekadašnjeg utvrđenog grada; od njega je danas ostala samo Donžon kula, sa nešto bedema i ruševinom jedne kule. Pronađeni predmeti iz rimskog doba ukazuju da je prvobitno utvrđenje ovde podignuto još tada, kao osmatračnica ili predstraža Sirmijumu.
Etno – kompleks “Vrdnička kula”Hotel “Fruške terme”
Ručak koji nije bio
Vraćamo se na Iriški venac i upućujemo ka manastiru Krušedolu, sa namerom da u restoranu pored samog manastira ručamo. Put je asfaltiran, ali toliko uzak da se dva automobila ne mogu mimoići, pa jedan mora da siđe na prašnjavu bankinu.
Kad smo stigli, čekalo nas je iznenađenje: po spoljnim obeležjima, restoran nije radio.
Manastir Krušedol
Krušedol je zadužbina poslednjih srpskih despota u Sremu, Brankovića. Sastoji se iz dve celine, muškog manastira sa crkvom posvećenom Blagovestima, koji je osnovao vladika Maksim Branković, i ženskog sa crkvom posvećenom Sretenju, koji je podigla njegova majka, zamonašena despotica Angelina.
U manastiru su, pored porodice Brankovića, sahranjena dva patrijarha Srpske pravoslavne crkve, Arsenije Treći Čarnojević i Arsenije Četvrti Jovanović Šakabenta, kao i kralj Milan Obrenović, vojvoda Stevan Šupljikac i knjeginja Ljubica Obrenović.
Kada smo se spremali da krenemo, prilaze nam dve devojke koje smo mimoišli pri dolasku. Zanimalo ih je kako da dođu do restorana „Arena” na Iriškom vencu. Pošto su pominjale Grgeteg, pomislio sam da traže istoimeni manastir, pa ih vozimo do skretanja za selo. Tek kad sam pisao ove redove, shvatih da su Grgeteg pominjale zato što se sam Iriški venac nalazi u ataru tog sela.
Irig
Irig je najveće mesto na samoj Fruškoj gori. Okolina je poznata kao voćarsko-vinogradarski rejon. Ima i bogatu kulturnu tradiciju, naročit značaj ima Prva srpska čitaonica, osnovana 1842. godine.
Nažalost, odustajemo i od ručka u vinskoj kući, jer nam se učinilo da je zauzeta za neko porodično slavlje. Pošto se već približava veče, odustajemo i od svraćanja u Novi Sad, više zbog problema sa parkiranjem, a manje zbog straha od korone.
Kod Sremskih Karlovaca vidljivi su radovi na izgradnji brze pruge Beograd–Budimpešta. Hotel „Dunav”, koji se nalazio na samoj obali, srušen je.
Blizina koja vara
Pošto u Vojvodini nismo uspeli da nađemo mesto za ručak, odlučujemo se da večeramo u restoranu u našem naselju.
Kao što rekoh na početku, Fruška gora je tako blizu Beogradu, ali da bi se upoznale sve njene čari, potrebno je više od jednog dana. A mi smo na ovaj izlet krenuli iza podneva. Samo da se obiđu, a ne i posete fruškogorski manastiri, nije dovoljno to vreme. A posetiti ih svakako treba, jer kriju toliko toga vezanog za našu istoriju da to i ne slutimo.
Ovaj naš izlet obuhvatio je samo jedno popodne, ali prešli smo više od dvesta kilometara. Dan je bio sunčan, iako je kraj oktobra. Nažalost, celim putem je lebdela epidemija korona virusa, koja je bila u punom zamahu.
Mesec dana ranije, sticajem okolnosti, propustili smo priliku da posetimo varošicu Draginac. Prilika da to popravimo pružila se vrlo brzo.
Polovina oktobra, tačnije 14. oktobar, važan je dan za ovaj kraj. Toga dana su pre sedamdeset osam godina nemački okupatori ovde streljali skoro tri hiljade žitelja, pa se u Dragincu održava pomen streljanima. A ova godina je dodatno značajna, jer osnovna škola „14. oktobar” proslavlja sto osamdeset godina postojanja. Pošto je Đuka jedan od najuspešnijih đaka te škole, uspeo sam nekako da ga nagovorim da se ponovo uputimo u dolinu Jadra.
Ponedeljak, 14. oktobar 2019.
Ovogodišnji oktobar je baš topao, pravo miholjsko leto, tako da mnogo ne razmišljamo o tome kako će nas vreme pratiti tokom današnje posete Jadru i Pocerini.
Na današnji dan Nemci su u Dragincu, Jarebicama, Velikom Selu, Cikotama, Koreniti i okolnim selima započeli streljanje lokalnog stanovništva. Streljanje se produžilo do 19. oktobra i život je izgubilo dve hiljade devetsto pedeset ljudi. Najmlađa žrtva je imala tri dana.
Usput sam se nadao da ću ponovo videti svog školskog druga Zorana Avramovića, koji je rodom iz Jarebica i takođe je u Dragincu išao u osnovnu školu.
Spomen kosturnica streljanim u Dragincu
Šta je prethodilo
Draginačka tragedija nije mnogo poznata u Srbiji.
Teritorija Zapadne Srbije bila je u ranu jesen 1941. oslobođena od nemačkog okupatora. U nameri da tu ponovo zavede okupacionu vlast, nemački vojni vrh je odlučio da ustanak uguši. Za glavnokomandujućeg je postavljen general Franc Beme, a izvršenje zadatka povereno 342. pešadijskoj diviziji, povučenoj sa fronta u Francuskoj, i 125. pešadijskom puku, dotad angažovanom u Grčkoj.
Naredba načelnika Štaba Vrhovne komande, feldmaršala Vilhelma Kajtela, izdata 16. septembra, propisivala je da se pri prvoj pojavi nemira bez odlaganja primene najoštrije mere. U njoj se izričito kaže da jedan ljudski život u tim zemljama često ne vredi ništa i da se zastrašujuće dejstvo može postići samo neobičnom svirepošću, pa se kao odmazda za jedan život nemačkog vojnika uzima smrtna kazna za pedeset do sto ljudi.
Šef Uprave Bemeovog štaba, Harold Turner, bio je još precizniji: da se krajnjom bezobzirnošću postupi bar u jednom mestu, kako bi se time zastrašili ostali delovi Srbije, i da kaznu mora iskusiti celokupno stanovništvo, a ne samo muškarci. U istim naredbama stoji i da streljane treba zakopavati na usamljenim mestima i sprečiti postavljanje krstova na grobove, da se ne stvaraju mesta hodočašća.
Objave koje nisu izdate
Prve nemačke trupe došle su u Draginac 11. oktobra oko jedanaest časova. Tog i sledećeg dana nisu ispoljavale neprijateljstvo prema stanovništvu.
Muškom stanovništvu su putem letaka bacanih iz aviona, ali i preko kurira i viđenijih ljudi, poručivali da dođu u Draginac i uzmu „objave”, potvrde sa kojima se kasnije mogu slobodno kretati. Lakoverni su se odazivali i dolazili u Draginac, ali nisu dobijali nikakve objave: odmah su hapšeni i zatvarani.
Prvo masovno ubijanje izvršeno je 13. oktobra popodne, kada je izdvojena grupa od oko sto dvadeset ljudi i streljana na desnoj obali rečice Trnavice. Streljanje preostalih zatvorenika nastavljeno je i naredna dva dana.
Pošto u Dragincu nisu imali toliko zatvorenika i kvota nije mogla biti namirena, nemački vojnici su 16. oktobra krenuli u „čišćenje” Siminog Brda, Filipovića, Velikog Sela i Jarebica. Istu sudbinu doživelo je stanovništvo Korenite sedamnaestog i Cikota devetnaestog oktobra. Pored domaćeg stanovništva, u tim selima ubijen je i veliki broj izbeglica iz Slavonije, Srema i Mačve, koje se, bežeći ispred nemačke vojske, sklonilo kod rodbine i prijatelja. Zbog toga broj žrtava nikada nije mogao biti utvrđen sa potpunom tačnošću.
Panorama Draginca
Svečanost
Sama svečanost se uglavnom odvija po ustaljenom šablonu, parastos, govori prisutnih političara i kratak kulturno-umetnički program. Dan je lep i topao, pa se okupilo dosta građana. Ne ostajemo do kraja, već se upućujemo u varošicu i školu.
Stara škola u Dragincu
Osnovna škola u Dragincu osnovana je 1839. godine, u vreme kada je u Srbiji postojalo dvadeset državnih i pedeset šest opštinskih škola. Pored nove zgrade, otvorene 1983, nalazi se i zgrada stare škole. Prilično je zapuštena, iako je tipična za školsku arhitekturu s kraja devetnaestog veka; napravljena je 1892. i najstarija je sačuvana zgrada u Dragincu.
Četrnaest doktora nauka
Priredba se održava u školskom holu. Đuka je jedan od đaka koji su napravili stručnu i akademsku karijeru. Škola je iznedrila četrnaest doktora nauka. Pored Đuke, svečanosti su prisustvovali i profesori Dobrivoje Tošković sa Arhitektonskog fakulteta i Slobodan Aleksić sa Medicinskog fakulteta u Novom Sadu.
Pored stalne postavke, u okviru koje su na panou fotografije doktora nauka koji su završili ovu školu, povodom jubileja organizovana je i izložba o istoriji škole, koja traje skoro dva veka.
Đukino sećanje na đačke dane
Posle programa bivamo posluženi ručkom, pa se malo družimo sa Đukinim zemljacima i poznanicima.
Tekeriš
Putem kroz draginačka sela spuštamo se do regionalnog puta koji od Zavlake vodi prema Šapcu. Na njemu je selo Tekeriš, gde je podignuta spomen-kosturnica posvećena Cerskoj bici. Ovde su se vodile najžešće borbe, u noći između 15. i 16. avgusta 1914. godine.
Spomenik u Tekerišu
Centralni deo spomenika izgrađen je od neobrađenih kamenih blokova, u vidu gromade koja izlazi iz zemlje. Na vrhu je bronzani orao sa raširenim krilima i lovorovim vencem. Oko kosturnice su 2003. godine postavljene biste Radomira Putnika, Živojina Mišića, Stepe Stepanovića, Petra Bojovića i Pavla Jurišića Šturma.
Posle obilaska nastavljamo ka Šapcu, a onda se upućujemo za Beograd putem preko Obrenovca. Za nama je ostajao još jedan prelep jesenji dan i lep izlet u kome smo se još jednom susreli sa istorijom.
Iako je ovo trebalo da bude nastavak tradicije, nekako se ovaj izlet nametnuo kao zamena za neostvareni boravak u Herceg Novom.
Mnogo toga nisam video u Srbiji. Jedan od tih krajeva je i prostor između Valjeva, Loznice i Drine, predeo koji obuhvata Podrinje, Jadar i Rađevinu. Planovi su bili veći, ali i ono što smo na kraju odabrali kao maršrutu podrazumevalo je prelazak oko četiristo kilometara. Naravno, tura se uvek mogla skratiti. Ipak, krenuli smo sa nadom da ćemo videti sve što smo predvideli. A ja sam se nadao da ćemo videti i malo više od toga.
Petak, 13. septembar 2019.
Izlet započinjemo kafom kod Maričića. Put do prvog odredišta, Kadinjače, uglavnom je poznat. Pošto vozim, naravno da ne mogu da uživam u čarima predela kroz koje prolazimo. Pogotovu Ovčarsko-kablarske klisure.
Panorama Ovčarsko – kablarske klisure
Klisura je od Čačka udaljena osamnaest kilometara, usečena između masiva Ovčara i Kablara. Duga je oko dvadeset kilometara i odlikuje se strmim stranama i meandrima Zapadne Morave. U njoj je Morava pregrađena dvema branama, pa su formirana veštačka jezera sa hidrocentralama Ovčar Banja i Međuvršje. Najveća dubina klisure je sedamsto deset metara. Poznata je po manastirima smeštenim na obe obale.
Panorama Ovčar Banje
Izgradnjom tunela „Mečkovo brdo” magistralni put prema Crnoj Gori više ne prolazi kroz samu Banju. Obale reke unutar Banje su poslednjih godina uređene, i ako se nađe dobar investitor, Ovčar Banja bi mogla da postane značajan turistički potencijal Srbije.
Prema turističkoj tabli, neposredno iza tunela počinje regija Zapadne Srbije. Iza skretanja za vrh Kablara nalazi se i tromeđa opština Čačak, Požega i Lučani. Naselja kroz koja dalje prolazimo su Tučkovo, Jelen Do i Kratovska stena, gde se levo skreće prema Lučanima, a posle izlaska iz tunela stiže se do Guglja.
Ovuda je nekada prolazila i pruga uskog koloseka, kojom je na relaciji Beograd–Čačak–Užice–Višegrad–Sarajevo i dalje prema Jadranu saobraćao čuveni „Ćira”. Polovinom sedamdesetih izgrađena je pruga normalnog koloseka, koja je Čačak u Požegi spojila na prugu Beograd–Bar. Područje Požege poznato je po maglovitim jutrima, pa nije čudo što ovdašnje žitelje nazivaju Maglašima.
Iza Guglja ulazi se u Požešku kotlinu. Od Ovčar Banje se na tri mesta popravlja put, pa je saobraćaj regulisan semaforima. Srećom, prolazimo bez zastoja, uvek je bilo zeleno.
Srpski cepter
Prema Užicu prolazimo kroz Rasnu, Uziće, Gorjane, Sevojno i užičko predgrađe Krčagovo. Iza Uzića se levo skreće za Zlakusu, selo poznato po grnčarstvu.
Zlakuška grnčarija se izrađuje od dva prirodna materijala, gline i kalcita, koji se mešaju u jednakom odnosu, zidanjem na ručnom kolu; posuđe se donedavno peklo na otvorenoj vatri. Kalcit daje čvrstinu i otpornost na visoke temperature, a jelima posebnu aromu. Zbog toga se za zlakušku grnčariju odomaćio i drugi naziv, srpski cepter.
Zanimljivo je da nijedne od tih sirovina nema u samoj Zlakusi. Kalcit se doprema iz susednog Rupeljeva, a glina iz Vranjana kod Požege, tridesetak kilometara daleko, a ni u jednom od ta dva sela, gde sirovine ima, niko se nikada nije bavio grnčarskim zanatom.
Potpećka pećina
U obližnjem selu Potpeć nalazi se spomenik prirode, Potpećka pećina. Istraživali su je Jovan Žujović, Jovan Cvijić i Radenko Lazarević. Za javnost je otvorena 1984. godine; uređeni deo obuhvata petsto pedeset pet metara, a ukupna dužina pećine procenjuje se na osam do deset kilometara.
Užice
Užice, kroz koje samo prolazimo, grad je na obalama Đetinje. Iznad njega se nalaze očuvane srednjovekovne ruševine, koje svedoče da je i tada bio važan grad. Prvi zapis naziva potiče iz 1329. godine.
Posle smrti cara Dušana Užice ulazi u posed Vojislava Vojinovića, a potom njegovog sinovca Nikole Altomanovića, čiji je grb i danas simbol grada. Knez Lazar i Tvrtko Prvi smatrali su Altomanovića protivnikom, pa su ga 1373. oslepeli i njegove posede podelili; tada je Užice pripalo knezu Lazaru.
Panorama Užica
Turci su Užice osvojili 1463. i ostali u njemu naredna četiri veka. Tek pred kraj devetnaestog veka počelo je da se razvija kao industrijski grad. Užice je bilo prvi grad u Srbiji sa elektranom sagrađenom na Teslinim principima, podignutom na Đetinji 1900. godine.
U Prvom svetskom ratu oslobođeno je 31. oktobra 1918. Na taj dan, sto godina kasnije, otkriven je Spomenik velikoj pobedi. Tokom nemačke okupacije 1941. Užice je bilo privremeno oslobođeno; za šezdeset sedam dana postojanja Užičke republike fabrike su radile, pruga i putevi funkcionisali, a novine i knjige štampane.
Spomenik Josipu Brozu Titu, rad vajara Frana Kršinića — od 1961. do 1991. stajao je na Trgu partizana, a zatim premešten u dvorište Narodnog muzeja
Kadinjača
Na pola puta do Kadinjače je raskrsnica na kojoj se levo odvaja stari put prema Tari i dalje Višegradu. Taj put prolazi kroz Biosku, kroz koju je išla i uskotračna pruga, pre nego što nastavi ka Kremni i usponu uz Šargan.
Konačno, posle četrnaest kilometara, stiže se do prevoja Kadinjača, gde se odigrala bitka između boraca Radničkog bataljona i drugih partizanskih jedinica. Većina boraca izginula je u okršaju sa desetostruko jačim protivnikom.
Pre nego što smo krenuli u obilazak, doručkujemo. Naravno, burek i jogurt. Pored ponekog automobila koji prođe putem Užice–Bajina Bašta, kompleksom odzvanja zvuk motornog trimera, zaposleni u Spomen-centru održavaju travnate površine.
Spomen – kompleks na Kadinjači
Sa prevoja, na nepunih osamsto metara, puca pogled na Srbiju. Nekako najdalje dopire tamo prema Drini. Spomen-kompleks je otvoren u jesen 1979. godine; pre toga je ovde postojao samo spomenik u obliku piramide, izgrađen pedesetih. Na njemu su ispisani završni stihovi iz poeme „Kadinjača” Slavka Vukosavljevića.
Nastavljamo putovanje. Već na prvoj krivini nailazi se na odvajanje puta ka aerodromu „Ponikve”. Aerodrom je danas vojno-civilni i nalazi se na devetsto četrnaest metara nadmorske visine. Ima najdužu poletno-sletnu stazu na Balkanu i najveći broj sunčanih dana. Iako je izgrađen još 1983, korišćen je tek od 1992. godine; u periodu 1996–97. sa njega su išli i civilni letovi, jer je JAT uspostavio liniju Beograd–Ponikve–Tivat, ali je ukinuta zbog nerentabilnosti.
Ispod prevoja slede serpentine, zbog čega je ovaj put problematičan. Da bi se izbegli problemi, pogotovu zimi, predviđeno je probijanje tunela ispod Kadinjače.
Perućac
Ne zadržavamo se u Bajinoj Bašti, već nastavljamo ka Perućcu, trinaestak kilometara uzvodno.
Jezero Perućac
U naselju Perućac teče verovatno najkraća reka na svetu. Duga je ravno tristo šezdeset pet metara, pa mnogi kažu da je Vrelo, bistro kao oko, dugo godinu dana. Ta reka, koja se posle kratkog toka i predivnog vodopada uliva u Drinu, ima sve što imaju i mnogo veće svetske reke: moćan izvor iz koga kulja beličasta voda, ribnjak na desnoj obali, vodenicu na levoj, jednu levu pritoku, naselje i dva mosta.
Pošto smo se parkirali, šetamo uz rečicu. Srećemo i druge putnike namernike koji su pristigli na obale Drine.
Reka Vrelo
Pijemo kafu na terasi restorana „Vrelo”, ispod koje protiče istoimena rečica i tu se, pred našim očima, pretvara u vodopad kojim se uliva u Drinu. Uživamo u modrozelenoj vodi.
Kažu da reka ne menja dužinu ni milimetar, zbog čega se veruje da mladi, pre nego što stupe u brak, treba da dođu na njenu obalu, kako bi njihova ljubav ostala zauvek nepromenjena.
Posle kafe vozimo se ka brani hidroelektrane, a zatim kratko i putem koji vodi prema Tari. Nadamo se da ćemo izbiti na vidikovac sa koga se pruža pogled na branu, jezero i Drinu. Nažalost, ne nalazimo takvo mesto.
Kućica na Drini
Na dva kilometra od Bajine Bašte nalazi se Kućica na steni, jedan od simbola grada. Nastanak se vezuje za leto 1968, kada je grupa bajinobaštanskih dečaka napravila mesto za odmor na steni, od dasaka obližnje srušene šupe. Nabujala Drina je iste jeseni odnela daske, ali je ideja ostala. Sledećeg leta izgrađena je prva kućica; materijal je do stene prevožen čamcima i kajacima, a veći komadi spuštani u vodu nekoliko kilometara uzvodno, pa hvatani i izvlačeni.
Kućica na Drini
Drina je kućicu plavila i odnosila više puta, poslednji put u decembru 2010. godine. Od 2011. ponovo krasi reku.
Manastir Soko
Do Ljubovije put vijuga pored Drine. Asfalt je uglavnom u dobrom stanju, tako da je vožnja ugodna.
Panorama Ljubovije i Bratunca
U mestu Lonjin odvaja se put koji preko Mačkovog kamena vodi prema Krupnju. Sa njega se posle par kilometara odvaja uzak asfaltni put ka manastiru Soko.
Manastir Soko
Manastir se nalazi podno Soko Grada, na obroncima Sokolskih planina, i posvećen je Svetom Nikolaju Mirlikijskom i vladiki Nikolaju Velimiroviću. Podigao ga je episkop šabački Lavrentije.
Prošli put kada sam bio ovde bila je neka proslava, pa je porta bila prepuna naroda. A i sve mi je delovalo nekako uređenije. Dok se odmaramo na klupi, prilazi nam poznato lice, predsednik pokreta „Dveri” Boško Obradović. Tu je zbog sportskih aktivnosti omladine pokreta.
Stena na kojoj se nalazio Soko Grad
U blizini su ostaci Soko Grada, srednjovekovne tvrđave koja nikada nije osvojena borbom, već je uvek menjala gospodare mirovnim ugovorima. Turci su se u njoj zadržali do 1862, kada su je pod pritiskom svetskih sila predali Srbima, koji su je minirali i dobrim delom uništili.
Mačkov kamen
Sledeće odredište bio nam je Mačkov kamen, poprište najkrvavije bitke Velikog rata.
Kosturnica na Mačkovom kamenu
U borbama od 16. do 21. septembra 1914. godine oko hiljadu sto pedeset srpskih vojnika dnevno je izbacivano iz stroja. Austrougari su trpeli dvostruko veće gubitke. Nikada, ni pre ni kasnije u tom ratu, nije poginulo toliko ljudi za tako kratko vreme.
Dok koračamo ka kosturnici, okružuje nas mir, koji kao da odaje večitu počast onima koji ovde izginuše. Topao septembarski dan i pogled na dolinu Drine i bosanske planine preko reke prosto nas mame da se što duže zadržimo.
Od Mačkovog kamena put se spušta prema Krupnju. Pored puta naslagana i umerena drva; ima ih čak i od prošle godine. U Krupnju tražimo put ka Zavlaci, jer želimo da svratimo u Đukino selo Cikote. Prolazimo kroz Ravnaju, gde je rođen profesor Tihomir Aleksić, jedan od pionira računarstva na ovim prostorima.
Spomenik streljanima u zaseoku Krivajca
Do Đukine kuće ima par stotina metara. Produžismo do zaravni na vrhu sela, gde se nalazi spomenik streljanim stanovnicima Krivajca u krvavom oktobru 1941. godine. Kratko se zadržavamo, uživajući u pogledu na dolinu Jadra.
Jagnjeća koža
Pošto je bilo vreme ručka, počesmo da tražimo kafanu sa jagnjetinom. Po Đukinom kazivanju, u ovom kraju je pouzdan znak da u kafani ima jagnjećeg pečenja, okačena jagnjeća koža ispred kafane.
Prva kafana sa okačenom kožom bio je restoran „Most” na izlazu iz Osečine, kod takozvanog plavog mosta na Jadru. Pokazaće se da će do Valjeva to biti i jedina kafana na kojoj visi jagnjeća koža, a Đuka je očekivao da ih bude više.
Bez razmišljanja zaustavismo se ispred. Pečenje koje ćemo koji minut kasnije naručiti pokazaće se kao pravi izbor.
Put Loznica–Valjevo je u savršenom stanju i pravo je zadovoljstvo voziti se njime. Pošto smo već prešli preko trista kilometara, odlučujemo se da se u Čačak vratimo auto-putem. Za obilazak Zapadne Srbije i Podrinja prešli smo nešto preko četiristo kilometara.
U Beogradu smo se našli pomalo nepredviđeno. Da ne bih smetao, krenuo sam u šetnju po gradu. Bar sam tako nameravao. Po glavi su mi se motale razne ideje, ali svakoj sam našao poneku zamerku. Kada sam seo u kola, odlazak na Avalu mi se nametnuo kao najzanimljiviji. Dan je bio predivan, a prilika da se baci pogled na Srbiju sa „krova” Beograda učinila mi se primamljivom.
Ostalo je bilo stvar inspiracije.
Nedelja, 1. septembar 2019.
Ne sećam se kada sam poslednji put bio na Avali. Sigurno je da tamo nisam bio previše puta. Valjda se najviše sećam prvog boravka sa tatom iz 1964. godine, i ona dva sa đacima u osmom razredu, u jesen 1967, kada nas je pokojni Boriša vodio vozom na izlet u Beograd, i u maju 1968, kada je cela škola u okviru Veselog karavana provela dan u Beogradu.
Na Avali nisam bio ni kao student, iako smo svake godine na studentsku povlasticu dodavali linije 401 do Pinosave i 601 do Surčina, kao opciju povlašćene vožnje izvan gradskog područja.
Spomenik sovjetskim ratnim veteranima na Avali
Prekrasan sunčan dan izmamio je Beograđane, ali i goste prestonice, tako da je na putu ka vrhu bilo puno vozila. Prvo zastajem pored spomenika sovjetskim ratnim veteranima, članovima delegacije koja je poginula u avionskoj nesreći 19. oktobra 1964, kada je „Iljušin-18″ udario u vrh Avale. Delegacija je letela na proslavu dvadesetogodišnjice oslobođenja Beograda. Poginulo je osamnaest ljudi, među njima maršal Sergej Birjuzov i general-pukovnik Vladimir Ždanov, obojica i narodni heroji Jugoslavije. Spomenik je izvajao Jovan Kratohvil.
Hotel “Avala”
Neznani junak
Parkiram se kod hotela i krećem put spomenika Neznanom junaku. Podignut je 1938. godine, po projektu Ivana Meštrovića.
Pre toga su, 1922, stanovnici okolnih sela u blizini utvrđenog grada Žrnova podigli kameni spomenik na mestu groba nepoznatog palog ratnika iz Prvog svetskog rata. Posle više od decenije, po želji kralja Aleksandra, porušeni su ostaci Žrnova i na tom mestu izgrađen mauzolej.
Spomenik Neznanom junaku na Avali
Karijatide na spomeniku
Srednjovekovni grad Žrnov
Toranj
Avalski toranj projektovan je od 1959. do 1960, a građen od 1961. do 1964. godine. Bio je visok dvesta dva i po metra, jedini toranj na svetu čiji je presek bio jednakostranični trougao, koji je simbolisao srpski tronožac za sedenje. Projektovali su ga Uglješa Bogunović i Slobodan Janjić, sa konstruktorom Milanom Krstićem.
Stari toranj na Avali
Kod Race
Sa Avale se spuštam prema Dunavu. U Boleču zastajem kod poznate kafane.
Kafana “Kod Race” u Boleču
Posle Boleča, sa leve strane prema Dunavu, ostaje Ritopek, a onda se stiže do Grocke. Ranije mi se činilo da je Grocka bliža Beogradu, ali ima prilično da se vozi. Povremeno se otvori pogled na Dunav, a zatim i na Ivanovačku i Gročansku adu. Nekada se u Grocku odlazilo na dobru ribu i riblju čorbu.
Gročanska čaršija
Najstarije jezgro Grocke, Gročanska čaršija, zaštićeno je kao prostorna kulturno-istorijska celina. Da je današnja glavna ulica od nastanka naselja korišćena kao čaršija, svedoče karakter i namena očuvanih starih kuća.
Rajinovac
Manastir Rajinovac
Uz manastir Rajinovac u Begaljici vezana je legenda. Kod nekog bogataša Bugarčića služio je momak iz Bosne po imenu Raja. Kada je odslužio svoje, gazda mu je pošteno isplatio zarađene dukate. Raja je krenuo kući, ali su ga kod izvora sačekali Bugarčićevi sinovi, ubili ga, novac pokupili, a njega zatrpali kladama.
Posle dve godine našli su ga čobani i prijavili gazdi. Bugarčić prepozna svog bivšeg slugu i doseti se da su ga ubili njegovi sinovi, jer je jedan u međuvremenu sišao s uma, a drugi se ozbiljno razboleo. Da bi okajao greh, za istu sumu dukata koju je nekada isplatio Raji, na svom imanju nedaleko od izvora podigao je malu drvenu crkvu. U narodu je ostala priča da je crkvu podigao Rajin novac, pa se i danas zove Rajinovac.
Zlatni breg
Iza Brestovika put vijuga obalom Dunava. Između puta i reke smestile su se kuće i vikendice. Pošto je vikend sunčan, ima dosta ljudi.
Uočavam putokaz ka letnjikovcu dinastije Obrenović, vili Zlatni breg. Nalazi se u najlepšem delu Smedereva, okrenuta severu, prema Dunavu i banatskoj ravnici. Još 1829. ovde je knjaz Miloš kupio vinograd.
Vila “Zlatni breg”
Kralj Milan uvodi raskoš u letnjikovac. Kraljevski par se ovde često odmarao, pa je izgledalo da se dvor preselio u Smederevo. Pored vile je izgrađeno igralište za kriket i golf, prvo u Srbiji. U tom ambijentu su kralj Aleksandar i kraljica Draga provodili najviše vremena, sklanjajući se zbog svog neobičnog braka, sve do pogibije 1903. godine.
Smederevo
Konačno stižem i do Smedereva, koje je izgradnjom tvrđave 1430. godine postalo prestonica Srpske despotovine. Kada je sagrađena, Smederevska tvrđava je bila najveća ravničarska tvrđava u Evropi.
Trg Republike u Smederevu
Pod nemačkom okupacijom, 5. juna 1941, Smederevo je doživelo katastrofalnu eksploziju, koju je izazvala municija skladištena u tvrđavi. Poginulo je preko tri hiljade ljudi, a ceo grad je bio porušen i delom zatrpan zemljom.
“Karađorđev dud” u Smederevu
Karađorđev dud je spomenik prirode, ali i znamenito mesto. Pod ovim stablom je 8. novembra 1805. vožd Karađorđe primio ključeve Smederevske tvrđave od turskog zapovednika, dizdara Muharema Guše. Predaja je izvršena svečano, Turci su Srbima ostavili mnogo topova i municije, a Karađorđe im je dozvolio da izađu iz Smedereva sa vojnim častima i lađama odu niz Dunav u Vidin.
Kraj dana
Javljam se Goranu i nalazimo se ispred njihove zgrade. Uskoro stižu i Mina i Julija. Sa Goranom odlazim do njihovog novog stana, u centru grada, u blizini Karađorđevog duda. Potom odlazimo na piće u obližnji kafić.
Zadržavam se neplanirano duže nego što sam nameravao, tako da u Beograd stižem tek oko četiri sata. Taman da ručam i odmorim se pre nego što ćemo Danka i ja da krenemo za Čačak.
