Iako smo sudbinski vezani zajedničkim mesecom rođenja, naše druženje počelo je tek sa punoletstvom. Od leta 1971. godine, kada nas je povezao gotovo slučajan susret na čačanskom korzou, proteklo je pola veka. I sledeću deceniju bićemo skoro nerazdvojni; negde pri kraju studija viđali smo se skoro svaki dan.
Porodične i poslovne obaveze uticale su da se naše druženje nekako proredi, ali prijateljstvo nikada nije dovođeno u pitanje. Ređem viđanju doprineo je i moj povratak u Čačak, gde je on retko dolazio. Prilikom svakodnevnog prolaska pored kuće njegovih roditelja pogledao bih ne bih li ga ugledao.
Uglavnom smo se viđali prilikom generacijskih proslava. A poslednji put sam ga video na autobuskoj stanici preko puta Mašinskog fakulteta. U dugačkom braon kaputu i sa braon šeširom bio je slika i prilika svog oca Slavka, čak sam na trenutak pomislio da je to Slavko. Vest o njegovoj smrti tog hladnog decembra me je koliko iznenadila, još više rastužila. Jer Mišo je bio čovek sa kojim se imalo o čemu pričati.
Teško mi je da nađem prave reči kojima bih iskazao sećanje na Miša. Jer sve me nekako vraća u dane bezbrižnosti. U dane kada smo znali da za jedno veče obiđemo po nekoliko beogradskih kafana, obično polazeći iz restorana na Hipodromu, gde smo se družili sa džokejima i vlasnicima konja. Ti noćni obilasci i upoznavanje noćnog života Beograda doneli su nam mnogo zanimljivih saznanja, jer nas je u tome vodila zajednička osobina — znatiželja. Ali smo se trudili da ti naši noćni izleti ne izađu iz okvira zabave i ne prerastu u ozbiljnu avanturu.
Mišo je, kao retko ko od mojih prijatelja, posedovao visok stepen empatije prema ljudima iz okruženja — ne samo prema svojim bližnjima. Bio je spreman da pomogne čak i kada je to ugrožavalo njegov komoditet, pa i više od toga. Kao retko ko bio je posvećen studijama, ali ne zato što mu je cilj bio visok prosek. Želeo je da pored teorijskih znanja stekne što više prakse, što je nama gimnazijalcima bio priličan problem.
Sećam se kako je koristio svaki trenutak da ovlada radom na strugu u Laboratoriji profesora Antića, kod koga će diplomirati i kasnije postati asistent. Opredelivši se za termotehniku kao poziv, nije mu bilo teško da se preko leta uputi u Nemačku i upozna se sa radom minhenskih energana koje su radile na otpad. Njegovoj ličnosti određeni šarm davala je i doza tajanstvenosti sa kojom je živeo. Znao je ponekad da „nestane”. Obično bi se vratio bez detaljnijih objašnjenja.
Negde krajem septembra 1980. godine, dok sam brojao vojničke dane u Sarajevu, stigla je od njega razglednica. Ne sećam se šta je poslao, ali sam zapamtio rečenicu napisanu nekako sa strane. Sastojala se iz tri uzastopna septembarska datuma i događaja koji su mu se desili u životu, magistriranje, ženidba i odlazak u vojsku.
Za razliku od njega, koga je porodični život prilično smirio, ja sam i dalje trčao kroz život. Sve nadajući se da će biti vremena za stare prijatelje. Ali vreme i događaji su hteli drugačije. Posle burnih devedesetih, kada se svima novi vek smešio godinama mirnog življenja, stiže tužna vest o njegovom preranom odlasku. I još jedna izgubljena nada da ćemo imati prilike da se setimo „onih naših dana”.