Stigosmo do četvrte godine, gde nas sačeka najveći broj predmeta. Pored Radiotehnike, koju smo preneli iz prethodne godine, te godine smo imali samo jedan dvosemestralni ispit, Statističku teoriju telekomunikacija. Predavanja nam je držao Georgije Lukatela, a vežbe Milan D. Savić. Ovo srednje slovo je isticano, jer je postojao još jedan asistent istog imena i prezimena, Milan M. Savić. S obzirom na njihovu konstituciju, srednje slovo je moglo da ima i asocijaciju „Debeli/Mršavi”.
Verovatno ćete se setiti onog hemijskog VUK, „Voda u Kiselinu”, primenjenog na telekomunikacije. Čini mi se da je Ilija govorio „odmeravanje”, a Lukatela „odabiranje”. Pošto nam je Lukatela predavao kasnije, moralo se voditi računa da se slučajno ne upotrebi termin odmeravanje umesto odabiranje. Bio je to rezultat neke svađe među profesorima iz prošlost, pa smo imali Katedru za telekomunikacije i Katedru za komunikacije.
Predmeti kojih se sećam
Konačno je i moje pamćenje zakazalo, pa ne mogu da se setim svih predmeta iz četvrte godine. U zimskom semestru imali smo Sintezu električnih kola, koju nam je predavao Borivoje Stamenković; Elektroakustiku, sa dvojcem Husnija Kurtović i Petar Pravica; i Elektronska merenja, koja nam je predavao Vojin Popović. Takođe smo se upoznali sa znanjima vezanim za funkcionisanje televizije, u okviru predmeta Osnovi televizije, koji nam je predavao Branislav Nastić.
Što se tiče Sinteze električnih kola, radilo se o predmetu koji je bio prilično šablonski. Čini mi se da je to jedini predmet čija znanja kasnije u praksi nisam imao potrebu da koristim.
Sa elektroakustikom je obrnuto, skoro svakog dana sam u prilici da se podsetim nečega iz tog predmeta. Posebno se to odnosi na filtriranje zvuka prilikom prostiranja kroz kućne prostorije. Ili ono da samoglasnici nose snagu, a suglasnici razumljivost u govoru. Posle svih ovih godina mislim da elektroakustika i odgovarajuća znanja i danas imaju mesto u nastavnim planovima studija elektrotehnike, pre nekih, često modernih predmeta, koji u nastavnim programima imaju funkciju crvenog maramčeta.
Što se tiče elektronskih merenja, moguće je da ni tada nisu imala mesto u nastavnim planovima kao samostalan predmet. Jer već smo živeli u tehnološkom dobu koje je zahtevalo da se merenja izučavaju unutar svake struke, saglasno potrebama i osobenostima pojedinačnih struka. Nažalost, merenja i danas postoje kao poseban predmet. Ali to nije jedina anomalija našeg visokoškolskog obrazovanja. Mnogo toga se nije nimalo promenilo od naših studentskih dana, a svet je i tehnički, a pogotovu tehnološki, odavno iskoračio koracima od sedam milja.
Razdvajanje na smerove
Sa sedmim semestrom završi se naše zajedničko studiranje na nivou elektronskog odseka. Moradosmo da se odlučimo za jedan od smerova: Elektronika, Automatika, Telekomunikacije, Radio-difuzija i Obrada podataka. To je podrazumevalo da ćemo u naredna dva semestra imati različite predmete, istina, biće tu i ponekog zajedničkog. S obzirom na to da se najveći broj studenata odlučio za smer Elektronika, pažnju ću posvetiti njemu. Neko ko bude čitao ovaj tekst imaće slobodu da dopiše ono što bi bilo sećanje na ostale smerove.
Novi predmeti bili su Televizijska tehnika, Logičko projektovanje i Elektronika III/2, odnosno Digitalna elektronika. Mislim da je moje sećanje ovde pomalo zakazalo i da iz spiska predmeta četvrte godine neki nedostaju. Nadam se da ću ih se u narednim danima setiti.
Televizijsku tehniku nam je predavao Branislav Nastić. Upoznali smo se sa NTSC, PAL i SECAM sistemima televizije. Neko će se sigurno setiti da je kod nas televizija u boji uvedena pre nego u Italiji. Razlog je bio pomalo banalan: trebalo im je puno vremena da se odluče između nemačkog PAL i francuskog SECAM sistema. Za to vreme Italijani iz severnog dela zemlje mogli su da gledaju program u boji preko TV Kopar. Danas to sve pomalo deluje arhaično i nepoznato gledaocima takozvane digitalne televizije. Međutim, nekadašnji standardi analogne televizije i danas su prisutni, jer je ponešto od njih ugrađeno u HDTV standarde.
Predmet koji će me pratiti ceo vek
Logičko projektovanje nam je predavao Bora Lazić, a vežbe, do odlaska u vojsku, Laslo Kraus. Bio je to predmet koji se bitno razlikovao od onoga što smo do tada učili. Tada nisam ni slutio da će me znanja stečena u okviru ovog predmeta pratiti kroz celu profesionalnu karijeru, a i sada u penziji.
Što se Bore Lazića tiče, životi će nam se ukrštati sve do njegove smrti: počev od saradnje na projektima u Institutu „Mihajlo Pupin”, preko mentorstva na postdiplomskim studijama i članstva u komisiji za odbranu doktorata. Konačno, biće mi u svim komisijama za izbore u nastavnička zvanja na Tehničkom fakultetu u Čačku.
Digitalnu elektroniku predavao nam je Spasoje Tešić, a vežbe Dragan Vasiljević. Moj zemljak Tešić prošao je trnovit put od seljačeta iz milanovačkog sela Brđani do profesora univerziteta. Pre nego što se upisao na Elektro-odsek tadašnje Velike tehničke škole, bio je učitelj u čačanskom selu Pakovraću. Akademsku karijeru je započeo kao asistent iz Nacrtne geometrije na Građevinskom odseku, posle čega je prešao na matični fakultet.