Mislim da je naša generacija, pored olakšica u prenosu ispita u narednu godinu, imala i dodatni oktobarski ispitni rok. Tako da se uglavnom okupismo u istom sastavu oktobra 1973. godine. Znam da je posle prve godine Fakultet napustio Dragoslav Ćirić, čiji je otac kao vojno lice dobio prekomandu u Zagreb, gde će on nastaviti studije. Fakultet je napustila i koleginica Vesna Matović; pre nekoliko godina saznaću da je posle prve godine prešla na Farmaceutski fakultet i tamo se penzionisala u zvanju redovnog profesora. Nažalost, po penzionisanju će relativno brzo preminuti. S druge strane, došlo je do prelaska većeg broja studenata sa Odseka za tehničku fiziku na elektronski odsek.
Ponovo dobismo tri udarna predmeta: Matematiku II, Elektroniku I i Teoriju kola. Od dvosemestralnih tu su još bile Tehnička mehanika i Strani jezik II.
Profesor koji je predavao iz glave
Matematiku II predavao je Radovan Janić, a vežbe držao Milan Lučić, bar za one koji nisu išli na specijalnu grupu. Janić je držao predavanja iz glave, bez gledanja u papire.
Negde pri kraju drugog semestra, dok smo se za vreme pauza sunčali na prolećnom suncu, povede se diskusija da li on zaista zna sve napamet. Pošto se oglasi zvono, požurismo u amfiteatar. U to vreme su išla predavanja iz polja. Pošto je ispredavao o skalarnom i vektorskom polju, Janić krenu da priča o složenom polju. Pri nekom izvođenju poče da zastajkuje, zatim krenu da traži neke papiriće po džepovima sakoa. Na kraju reče: „Ovo vam uostalom i ne treba.” Naravno, niko mu nije zamerio, a eto, taj simpatičan slučaj sačuvah u sećanju i posle pola veka. Inače, profesor Janić je važio za nastavnika koji ni na kolokvijumima ni na ispitima ne daje problemske zadatke. Ali je svaki zadatak podrazumevao prilično posla da bi se došlo do rešenja.
Što se tiče Milana Lučića, on nas je na prvom času dočekao pitanjem: „Ja sam na jedno uvo potpuno gluv, a na drugo pedeset posto. Koliko sam ukupno gluv?” Bilo je na njegovim časovima i drugih zanimljivosti, ali posebno mi je u sećanju ostao jedan događaj. Na prvom kolokvijumu, negde oko Nove godine, kad se već prilično smračilo i bilo upaljeno svetlo, nestade struje. On mene posla u dekanat da proverim o čemu se radi i kad će struja ponovo doći. Bio je to presedan, jer za vreme ispita, a oni najvažniji su trajali po četiri sata, nije bilo dozvoljeno napuštanje sale, čak ni zbog odlaska u toalet. Inače, Lučić je posle raspoređivanja studenata znao da prođe prolazom raširenih ruku, određujući razmak između njih. Onome ko je sedeo bliže ivici moglo je da se desi da mu uvo zabridi.
Caja i nulti red
Elektroniku I predavao je Slavoljub Marjanović, već tada legendarni Caja. Vežbe prvoj grupi držao je Jordan Isailović, a drugoj Miodrag Popović. Časove vežbi uglavnom smo imali u učionicama na trećem spratu. Jordan je u pauzi između časova ostajao u razgovoru sa studentima. Jednog dana nas upita kako učimo. Počeše pojedini studenti da iznose svoje stavove i iskustva. Posle kraće stanke, Jordan reče da grešimo. Ispriča kako mu je isto pitanje postavio stariji zemljak i kako mu je rekao u čemu greši: savetovao mu je da obavezno posle svakog predavanja pročita beleške, podvuče ono što je važno, eventualno dopuni ono što je zapamtio, a nije zapisao, i potrudi se da sve što pre zaboravi!
Teoriju kola nam je predavao Radoslav Horvat, a vežbe držala Dušica Ćalović. Predavanja iz elektronike i teorije kola, po tri časa, imali smo sredom: prvo elektroniku od 7.15, a onda teoriju kola od 10.15. Postojanje onog „nultog” reda u amfiteatru tek sada je došlo do izražaja. Ali sada je bilo više onih koji su želeli da se tu smeste, pa se došlo u situaciju da se moralo poraniti da bi se zauzelo mesto. Problem je bio što su vrata Fakulteta često bila zatvorena, pa smo cupkali ispred dok se ne otvore. Par puta sam poranio i na Fakultet ušao sa čistačicama; ostavio bih svesku i vratio se u stan da još malo odremam. Srećom, stanovao sam u obližnjoj ulici Braće Nedića. Kako sam zavideo Zoranu, Stojanu i Vuju, koji su bili cimeri u „Loli”, pa im je red za zauzimanje mesta padao svake treće srede.
Predavanja iz elektronike donela su još jednu praksu, snimanje kasetofonom. Pre početka predavanja, na stolu koji se nalazio na katedri bio je poređan niz kasetofona. Mi iz „nultog” reda igrali smo ulogu pomoćnika koji je trebalo da uključe snimanje na početku predavanja, odnosno isključe kasetofon kada se predavanje završi. Ja sam bio pomoćnik Vladimiru Paunoviću. Zahvaljujući tome, pošto bi on skinuo zapis sa kasete, dobijao sam kopiju teksta. Naravno, u to vreme je to bila kopija dobijena otiskom ispod indigo-papira.
Ispit sa gostima
Pošto je Caja Marjanović bio nekonvencionalan nastavnik, iz tog vremena ostala je i poneka anegdota. Trebalo bi puno vremena i prostora da ih sve zapišem, ali pomenuću jednu, koja je imala i svoj kasniji nastavak.
Prvog dana usmenog ispita u junu 1974. godine doveo je dvojicu kolega iz inostranstva. Verovatno ih je predstavio, ali nisam na to obratio pažnju, jer je ispit bio važniji. Jedan od zadataka na ispitu bio je da se izvede izraz za dvostruku širinu p-n spoja. Pošto nije bilo uobičajeno da na pismenom bude teorijsko pitanje, gotovo niko to pitanje nije uradio.
I onda je Caja počeo da pravi „šou”. Počeo je da izvodi studente i da ih to pita. Ako bi zapelo, stavljao ih je u klupu da nastave, a izvodio nove. Možda je to pomalo bila i predstava za strance.
Tri godine kasnije, samo što sam počeo da radim u Institutu „Mihajlo Pupin”, u moju kancelariju smestiše kolegu Sidorova iz Novosibirska. U razgovoru on pomenu da ga je Caja dovodio na ispit na Fakultetu. Nije mi preostalo drugo do da kažem da je to bilo kada sam ja polagao elektroniku. Iz razgovora saznadoh da je drugi prisutni stranac bio dr Šebic iz tadašnje Istočne Nemačke.
Praćenje Cajinih predavanja bilo je izuzetno naporno. Em smo ustajali rano, em je on stalno menjao ritam izlaganja. Ponekad se dešavalo da kaže: „Ovo prethodno što sam rekao ne važi.” Zbog toga je sveska ličila na bojno polje. A mi smo posle tri sata bili prilično umorni. Onda su sledila predavanja profesora Horvata, koji je pričao prilično jednoličnim glasom, prava prilika da se zaspi. Pogotovu u zimske dane, kada je u amfiteatru bilo prilično toplo. Sećam se koliko puta sam na predavanjima iz teorije kola rukom pridržavao kapke da ne zaspim.
Ostali predmeti
Dvosemestralni predmet bila je Tehnička mehanika. Predavao nam je Borislav Lilić, a vežbe držao Zoran Vrcelj. Bora nije voleo automatičare, a posebno robotičare. Tada se dosta pisalo o beogradskoj školi robotike i egzoskeletu, pa je jednom na predavanjima prokomentarisao: „Idete ulicom i vidite, čovek se kreće pomoću egzoskeleta, a ono sve škripi.” Zoran Vrcelj je, nažalost, bolovao od distrofije i kretao se pomoću štaka. Uvek je bio besprekorno obučen, sa kravatom i maramicom u džepu sakoa, i briljantinom zaglađenom kosom.
Dvosemestralni ispit bila su i Električna merenja, koja nam je predavao Filip Petrović; iz ovog predmeta imali smo samo laboratorijske vežbe.
U zimskom semestru imali smo predmet Tehnologija elektrotehničkog materijala, koji nam je predavao Čedomir Petrović, a u letnjem semestru predmet istog naziva predavao nam je Pantelija Nikolić. U zimskom semestru imali smo i Fiziku II, koju nam je predavao Kerim Slipičević, a vežbe držao Mihailo Marković. Kerim je bio nastavnik koji je potekao iz Instituta u Vinči; posle rada po svetu kao ekspert Ujedinjenih nacija za atomsku energiju vratio se u zemlju i počeo da predaje na ETF-u. Kasnije je, pomalo ljut, napustio Fakultet i otišao za profesora na Univerzitet u Mostaru.
Te godine imali smo i predmet Elementi elektroenergetskih uređaja, koji nam je predavao Ilija Volčkov. U okviru vežbi upoznajemo se sa radom električnih mašina. Neke od njih potiču još iz vremena Prvog svetskog rata i dobijene su kao reparacija ratne štete.
Pored navedenih predmeta, i u drugoj godini smo imali Odbranu i zaštitu i strane jezike, koje su nam predavali isti nastavnici kao i u prvoj godini.