Zanimljivo je da smo retko gubili časove. U prvoj godini skoro da se ne sećam da se to uopšte desilo, pa čak i u višim godinama neodržani časovi biće zaista retkost. Pamtim da su nastavnici, u slučaju neodržavanja nastave, obavezno na sledećem času zakazivali nadoknadu. Ako mi nismo imali sopstveni predlog, bez pardona su sami određivali termin, sviđalo se to nama ili ne. U vreme praznika po pravilu nije bilo spajanja dana, pa su semestri trajali predviđeni broj sedmica i nije bilo potrebe za produžavanjem.
Kakav nam je bio standard
Studentski standard je podrazumevao stanovanje u domu, ishranu u studentskim menzama i korišćenje raznih povlastica, prvenstveno za prevoz u gradskom saobraćaju. Možda će zvučati paradoksalno, ali studentski troškovi su tada bili relativno veći nego što ih imaju današnji studenti. A živeli smo u socijalizmu.
Pošto nisam stanovao u domu, ne znam koliko je koštala stanarina. Ali ručak i večera u menzi koštali su 13.400 starih dinara, odnosno 134 nova. U to vreme studentske menze nisu nudile doručak. Mesečna povlašćena karta za prevoz u GSP koštala je 3.600 starih dinara. Ovo navođenje starih i novih dinara pratiće nas tokom celih studija; mislim da će se definitivno izgubiti tek negde krajem sedamdesetih.
Za doručak su obično korišćene pekare. Preko puta Fakulteta postojale su dve, jedna kod „Vukovog spomenika”, a druga blizu raskrsnice sa ulicom Ivana Milutinovića. U njoj sam obično doručkovao posle drugog časa: tri pogačice i jogurt, a kad se nije žurilo, pao bi i burek. Pored pekare bila je poslastičarnica „Bosfor” istog vlasnika, gde sam često svraćao na bozu. Zahvaljujući njoj upoznao sam tadašnjeg predsednika SANU Pavla Savića, koji je takođe svraćao u „Bosfor” na bozu.
Oni koji su stanovali u studentskom domu „Lola” imali su na raspolaganju i druge pekare u Bulevaru, a naročito je bila popularna pekara „Gvozden” u Sinđelićevoj ulici. Nikako se ne smeju zaboraviti ni oni crveni PKB kiosci sa zemičkama sa viršlama i kobasicama, koje smo zalivali jogurtom u tetrapaku. Bila je to beogradska hot-dog varijanta. Zemičke su obično bile bajate, ali to nam nije smetalo da se ponovo vraćamo.
Privilegija zvana KST
Privilegija studenata elektrotehnike, građevine i arhitekture bio je KST, Klub studenata tehnike. Bilo je to jedno od kultnih mesta za zabavu mladih u Beogradu. Pored disko-večeri, u KST su često gostovali poznati muzičari. Neke kasnije poznate grupe prvu afirmaciju stekle su upravo tamo, na primer „Zajedno” i „Suncokreti”, kojima je zajednički imenitelj bio Borisav Đorđević, koji će ostati upamćen kao Bora Čorba. Verovatno će se neko setiti pesme „Goro moja”, koja je moguće svoju praizvedbu doživela baš u KST. Pominjem je, jer ju je, na stihove Alekse Šantića, komponovao naš ispisnik, a na Fakultetu godinu stariji kolega Peđa Ristić.
Početkom sedamdesetih Beograd se izborio za mesto na svetskoj kulturnoj sceni. Tome je značajno doprineo FEST, koji je pod sloganom „Hrabri novi svet” prvi put održan u januaru 1971. godine. U Beogradu u to vreme gostuju najpoznatija pozorišna i muzička imena sveta. Samo koju godinu pre toga u Beogradu je izveden jedan od najpopularnijih mjuzikala dvadesetog veka, „Kosa”, i to samo godinu dana pošto je originalno izveden na Brodveju.
Bili su to sve izazovi sa kojima smo se mi, brucoši elektrotehnike, te 1972. godine suočavali. Pogotovu mi koji smo u Beograd stigli iz svih krajeva Jugoslavije.
Kako do literature
Što se tiče samih studija, suočavali smo se sa problemima literature. Pre svega mislim na tri glavna predmeta, Osnove elektrotehnike, Matematiku I i Fiziku I. U principu, udžbenici su postojali, ali je u svakom ponešto nedostajalo od onoga što je obuhvatao program predmeta. To je značilo da treba što bolje hvatati beleške, a to je podrazumevalo redovno pohađanje nastave.
Ako me pamćenje ne vara, najveći problem su predstavljali zadaci iz osnova elektrotehnike. Za Matematiku I postojale su odlične metodičke zbirke profesora Mitrinovića. Takođe, studenti su nabavljali ruske zbirke, od kojih je najpoznatija bila ona Demidovičeva. Isto je važilo i za zbirke iz Fizike I; ja sam još u prvoj godini gimnazije kupio zbirku Irodova. Posle pola veka i danas mislim da je to jedna od najboljih zbirki zadataka iz fizike.
Katedra za matematiku bila je u to vreme jedna od najjačih na Fakultetu. Njen šef, profesor Dragoslav Mitrinović, bio je jedan od vodećih matematičkih autoriteta na ovim prostorima. Međutim, bilo je i onih koji su smatrali da je matematici pomalo neopravdano dat toliki značaj. Do danas se održala priča da je profesor energetike Rakić, poznatiji kao tata Raka, imao običaj da na sednicama Nastavno-naučnog veća prokomentariše: „U Beogradu postoji jedan Prirodno-matematički fakultet i jedan neprirodno matematički fakultet, Elektrotehnički.”
Za uspešno hvatanje beleški nije bila dovoljna samo brzina pisanja. Zbog žamora studenata, škripe klupa, ali i ponekad tišeg govora nastavnika, već od trećeg ili četvrtog reda bilo je teško uhvatiti svaku reč. Zbog toga se neko setio da iz drugih učionica donese klupe i postavi ih ispred katedre. Tako se dobio takozvani „nulti” red. U njemu su po pravilu sedeli oni koji su želeli da naprave što bolje beleške. U prvoj godini korišćenje ovog dodatnog reda nije bilo baš izraženo.
Stigosmo do kraja školske godine
Tokom prve godine imali smo dva kolokvijuma iz Matematike I, mislim na studente koji nisu pohađali specijalnu grupu; koliko su oni imali provera znanja, to oni najbolje znaju. Iz osnova elektrotehnike takođe smo imali dva kolokvijuma, po jedan u svakom semestru.
Što se tiče Fizike I, praktična nastava i periodične provere znanja bile su organizovane kao neka vrsta preteče današnje „Bolonje”. Vežbe su bile praktične i teorijske. Tokom godine studenti su bili obavezni da urade dvadeset laboratorijskih vežbi, podeljenih u četiri modula po pet vežbi. Svaka odbranjena vežba donosila je jedan bod. Pre svakog modula polagao se ulazni, teorijski kolokvijum, koji je nosio dva boda, a na kraju modula izlazni, računski kolokvijum, koji je donosio jedan bod. Ako bi uspešno obavio sve zadatke, student je mogao da dobije ukupno trideset dva boda, a za izlazak na ispit bilo je neophodno osvojiti dvadeset četiri.
Trčeći između predavanja i vežbi, stigosmo do kraja semestra i suočismo se sa ispitima. Najvažnije je bilo da položimo Elektriku, matematiku i fiziku. Te godine je donet novi Statut Fakulteta, prema kome se moglo preneti n ispita u n-tu godinu, dakle, u drugu godinu mogli smo preneti čak dva od pomenuta tri ispita. Da li je to donelo dobro studentima, kako je na prvi pogled izgledalo, videće se u kasnijim godinama.
I ovo nas je pratilo
Ono što nas je pratilo cele godine, a nastaviće se tokom celih studija, bila je čuvena tetka Mica. Mileva Savić, poznatija kao tetka Mica, bila je referent za studentska pitanja u Studentskoj službi Elektrotehničkog fakulteta. Za sve što je bilo iz domena studentskih pitanja, upis godine, overu semestara, overu ispita, uzimanje raznih potvrda, moralo se doći na šalter kod tetka Mice. Bila je stroga, ili je tako delovala. Ali je bila tu da pomogne svakom studentu, da ga posavetuje i poželi mu uspeh na ispitu.
Prijavljivanje ispita vršilo se odgovarajućom prijavom, koja je koštala jedan novi dinar. Plaćalo se tako što se kupovala taksena marka odgovarajuće vrednosti, koja se zatim lepila na predviđeno mesto na prijavi. Marke su se najčešće kupovale na kioscima na kojima su se prodavale cigarete; u knjižarama ih obično nije bilo. Izuzetak je bila knjižara „Matador”, koja se nalazila između Kumanovske i ulice Braće Nedića, gde sam stanovao tokom studija. Kako su studije odmicale, sve je teže bilo naći potrebne taksene marke. Srećom, vrlo brzo je ukinuto plaćanje prijave ispita, a sa njim i naša jurnjava za markama.
Početak i kraj časa označavalo je zvono. Sat koji je upravljao zvonom nalazio se u kabinetu u kome su sedeli Miodrag Ranojević i Marija Šušnjar. Za vreme bombardovanja Beograda sat je bio oštećen, tačnije, uništeno je njegovo klatno. Originalno klatno bilo je izvedeno kao bimetal, da bi se kompenzovala promena dužine sa promenom temperature. Međutim, posle rata je stavljeno obično metalno klatno. Čini mi se da je o tome na predavanjima iz oscilacija pričao Jovan Jovičić, uz pitanje: „Kada su časovi duži, a kada kraći, leti ili zimi?”