Ma koliko se trudio da se setim tih lepih i gotovo bezbrižnih dana, shvatim da ponešto nedostaje. Srećom, tu su susreti, istina retki, sa školskim drugovima, koji mi osveže pamćenje. A bogami i ja njima.
Moje školovanje, bar ono redovno, trajalo je dvanaest godina. A praktično traje i dan-danas. Valjda se nisam školovao samo onih prvih sedam godina, do polaska u školu. Zato sam valjda i uzdahnuo kad su me upisivali u prvi razred, kao da sam naslućivao šta me čeka u životu.
Posle osnovne škole i gimnazije došao je fakultet. Praktično do kraja nisam znao šta ću da studiram. Bio sam gotovo siguran da će to biti fizika, a onda se preokret desio tokom leta. Tada smo se na fakultete prijavljivali krajem avgusta, tako da smo imali dodatna dva meseca za razmišljanje.
Dan kada se sve rešilo
Prelomih, i 28. avgusta 1972. godine sa ocem se uputih u Beograd, da se prijavim za studije elektrotehnike. Od stanice do Fakulteta prošetasmo se peške, trebalo je početi sa upoznavanjem Beograda.
Fakultet nas dočeka sa problemom: za prijavu su se delili brojevi, a kada smo mi stigli, brojevi su za taj dan već bili podeljeni. A mi smo došli na jedan dan, da završimo posao i vratimo se u Čačak. Dok smo nas dvojica većali šta da radimo, iz prostorija Studentske službe izađe čovek i obrati se mom ocu, pozvavši ga da uđe. Kasnije ću saznati da je to bio Mihailo Simić, zaposlen u administraciji Fakulteta.
Pošto je otac ušao, mene uhvati strah, jer mu nisam rekao da želim da se prijavim na elektroniku. Šta ako umesto toga upiše energetiku? Kad je izašao, to mi je bilo prvo pitanje koje sam uputio. Ipak me je prijavio na elektroniku.
Prvi ulazak u stan
Sa Fakulteta se uputismo u obližnju ulicu Braće Nedića, da me otac upozna sa budućim „gazdama” i naravno sa samom sobom u kojoj ću stanovati. Negde u junu tata i mama su bili u Beogradu i sa tetka Jelom i čika Milivojem dogovorili detalje.
Zatekosmo čika Milivoja samog kod kuće, ali i on se spremao da izađe, pa na brzinu videh buduću sobicu. Pošto je za mene sve ovo bila velika promena, nisam previše razmišljao o veličini budućeg stana. Važno je bilo da do Fakulteta imam pet minuta i da smo problem stanovanja na vreme rešili.
Čika Milivoje se ponudi da nas odveze do centra grada. Tada na raskrsnici Braće Nedića i Bulevara revolucije nije bilo semafora, pa on malo neoprezno izlete na šine, tramvaj koji je dolazio od Pravnog fakulteta projuri tik iza njegovog „Pežoa 304S”, koji je, za razliku od običnog 304, imao menjač na podu. Tako je moj dolazak u Beograd bio prilično uzbudljiv. Odvezosmo se do Terazija, gde svratismo kod tatinog prijatelja Krcuna Simovića.
Gazde
Stanovao sam kod bračnog para Jelene i Milivoja Ivanovića. Meni, koji sam navikao na širinu porodičnog doma, najteže je pala ta uska, mračna i pomalo memljiva devojačka sobica.
Tetka Jela je bila prototip predratne gospođice, koja ni posle trideset godina od rata nije zaboravila nekakav „sjaj” predratnog života. Bila je ćerka predratnog arhitekte Mojsilovića; imala je rođenu sestru Veru, udatu za arhitektu Branka Zeremskog.
Čika Milivoje je bio profesor muzike, tačnije violine, u zemunskoj muzičkoj školi „Kosta Manojlović”. Pre saobraćajne nesreće bio je poznat dirigent, čak i u internacionalnim okvirima, tako da su puno putovali po Evropi. Zahvaljujući tome, tetka Jela je, iako nije radila, živela kao prava gospođa. Godinu-dve pre nego što sam počeo da stanujem kod njih, na povratku iz Italije doživeli su saobraćajnu nesreću, i u to vreme su još imali zdravstvenih problema zbog kojih su povremeno išli u banje.
Čika Milivoje je imao živu majku u selu Grabovica kod Gornjeg Milanovca. Bio je jedinac, a majka ga je othranila sama, jer joj je muž poginuo u, kako se to danas kaže, Velikom ratu. U Grabovici i Milanovcu imao je relativno brojnu familiju.
Dolazak
Pošto nisam polagao prijemni ispit, ostalo je da sačekam njegovo održavanje i konačno se upišem na Elektrotehnički fakultet Univerziteta u Beogradu.
U Beograd sam konačno stigao u subotu, 30. septembra 1972. godine. Mamu i mene je sačekala tetka Jela, i opet smo doživeli uzbuđenje: saopštila nam je da ju je ujela osica koja se zatekla u stvarima što su ih moji roditelji poslali kamionom. Od toga je dobila anafilaktički šok i završila u bolnici.
Hrabro sam krenuo na studije. Ali u nedelju, kada se mama spremala za povratak u Čačak, osetio sam tugu zbog rastanka. Da bi me odobrovoljila, odvela me je u kupovinu u Robnu kuću na Terazijama i kupila dve tace koje i danas koristimo u domaćinstvu.
Od samog početka tražio sam od roditelja da mi nađu bolji stan. A opet, nekako mi se nije napuštala ta blizina Fakulteta. I tako ću u Braće Nedića ostati punih jedanaest godina. Neki događaji, kao što je smrt čika Milivoja, terali su me na odrastanje, jer sam prvi put morao da donosim odluke samostalno.