Mikena i Tirint
Pošto smo u Patrasu sredili gumu, krećemo na istok Peloponeza, ka Nafplionu i lokalitetima Mikena, Tirint i Epidaur. Dobar deo puta je pravi auto-put, pa za nešto više od sat stižemo na odredište. Prvo idemo u Mikenu. To mi je treća poseta, jer smo prošli put Mikenu obišli čak dva puta. Naravno, sve je već poznato: Lavlja vrata, Agamemnonova grobnica…
Posle tvrđave obilazimo Atrejevu riznicu, zapravo grobnicu koja se pripisuje Atreju, Agamemnonovom ocu.
Kad smo se vratili do kola, ustanovili smo da je guma ponovo ispustila. Menjamo je i krećemo ka Nafplionu, usput merkajući vulkanizera. Nalazimo ga kod Tirinta. Majstor kaže da se probušena guma ne može krpiti i nudi nam polovnu. Pošto nemamo izbora, montiramo je i krećemo dalje. Sledeće odredište je arheološki lokalitet Tirint.
Prema legendi, Tirint je osnovao mitski kralj Projt, a vladao je njime njegov unuk, junak Persej. Zidine Tirinta podigli su Kiklopi, koje je Projt za tu namenu pozvao. Ovde je i Herakle služio kralja Euristeja dok je izvršavao svojih dvanaest zadataka. Tirint je bio jedno od glavnih središta mikenske kulture.
Nafplion
Konačno stižemo u Nafplion, gradić od petnaestak hiljada stanovnika. Upravno je središte Argolide, iako nije najveće mesto; najveći je Argos, koji neki smatraju najstarijim gradom u Evropi. Nafplion je poslednjih decenija izrastao u važan turistički centar. To duguje očuvanom gradskom jezgru, sa mnogo uticaja zapadne arhitekture, što mu daje poseban šarm. Blizina Atine privlači strane turiste, posebno vikendom, pogotovo što su u okolini značajni spomenici kao što su Argos, Mikena, Tirint i Epidaur. Nafplion je važan i za istoriju moderne Grčke, jer je bio njena prestonica od 1829. do 1834. Pre toga, kada je 1821. počeo Grčki ustanak, bio je najjače tursko utvrđenje.
Kratko se zadržavamo u Nafplionu, tek da ručamo, i produžavamo za Drepano, gde smo planirali da prenoćimo u kampu „Asini Beach“. U tom kampu smo boravili i kada smo 1986. godine letovali u Grčkoj. A valjalo je i okupati se, jer se od Paleokastrice nismo brčnuli u moru, a kao, došli smo na letovanje. Kad smo se parkirali i našli mesto za šator, utvrdili smo da je ipak premali za nas dvojicu, pa sam te noći ja spavao u kolima, a Vladimir u šatoru.
Kamp mi je ostao u sećanju po prelepoj šljunkovitoj plaži, pravom osveženju posle grčkih plaža sa sitnim peskom, na kojima smo se uglavnom kupali. Činio mi se i najlepšim od svih kampova u kojima sam do tada bio: puno zelenila, mesta za šatore u plantaži mandarina, a ni cveća nije manjkalo. Pre spavanja prisećamo se boravka od pre četiri godine, a naravno, ne prolazi ni bez sećanja na sve ono što se u međuvremenu izdešavalo.
Epidaur i Korintski kanal
Pošto smo shvatili da nam boravak u kampu neće biti baš ugodan, odlučujemo da već sutradan krenemo ka Atini. Pre nego što smo preko Istamske prevlake krenuli ka kolevci demokratije, svraćamo u Epidaur. Nismo želeli da propustimo priliku da još jednom osetimo akustiku teatra u Asklepijevom svetilištu.
Kratko se zadržavamo na mostu preko Korintskog kanala, koji je presekao Istamsku prevlaku i Peloponez učinio ostrvom, i nastavljamo dalje.
Atina
Na putu ka Atini svraćamo u Pirej, da osetimo dah velike luke. Put nas nanosi na deo luke gde pristaju veliki trajekti, poput onog kojim smo plovili od Krfa do Patrasa. Prvi put vidimo i velike brodove za krstarenje, danas poznatije kao kruzeri. Relativno lako se vraćamo na auto-put za Atinu i razmišljamo o smeštaju. Pre četiri godine kampovali smo u Rafini i svaki dan dolazili u Atinu da obilazimo znamenitosti. Ovoga puta merkamo hotel u blizini Trga Omonija, jer nam se taj kraj čini zgodnim zbog blizine znamenitosti, trgovačke i ugostiteljske zone.
Izbor se nekako suzio na Ulicu Svetog Konstantina, koja povezuje trgove Omonija i Karaiskaki. Biramo hotel „Nestor“, negde na sredini ulice. Cena je bila prihvatljiva, iako smeštaj nije bio nešto posebno. Posle kratkog odmora krećemo u obilazak. Srećom, sve što želimo da vidimo može se obići peške, pa ne moramo da razmišljamo o parkiranju. Prvi cilj je Akropolj i ostaci Partenona, hrama posvećenog zaštitnici grada, boginji Atini, po kojoj je grad i dobio ime.
O istoriji i legendama vezanim za Atinu i celu Grčku manje-više sve se zna. Putniku namerniku iole upućenom u te priče ostaje da zamišlja kako korača stazama vremena iz kojih one potiču. Posle Akropolja spuštamo se preko Agore niz mondensku Plaku. Pada noć, a taverne iz kojih dopiru zvuci buzukija već su oživele. Pomalo navalentni konobari pozivaju turiste unutra. Razmišljajući gde da se i sami prepustimo čarima grčke kuhinje, stižemo do Trga Monastiraki, koji pamtim po mnoštvu radnji sa predmetima od kože. Na početku Ulice Ermu uočavamo restoran u kome su gosti, po našoj proceni, isključivo Grci. Upravo to smo tražili, jer najbolje se jede tamo gde jedu domaći; oni najbolje znaju šta valja.
Za susednim stolom vidimo nešto što nam se dopada i naručujemo: „Isto što jedu za susednim stolom.“ Konobar nam donosi po šest štapića sa nabodenim mlevenim mesom, poput naših ćevapčića, ali dužine desetak centimetara. Pokazaće se da je izbor bio dobar. Kasnije ćemo saznati da se to jelo zove mifteki. Boravci u Grčkoj nametnuli su mi sklonost ka „hajnekenu“, pa ni ovoga puta ne propuštamo priliku.
Ulica Ermu pruža se od Monastirakija do Trga Sintagma, gde je zgrada Parlamenta, ispred koje stoje čuveni evzoni, vojnici u narodnoj nošnji, obuveni u drvene cipele sa kićankama. Smena straže je zanimljiva, pa je ne propuštamo. Pored Parlamenta, Sintagmom dominira i luksuzni hotel „Grand Bretanj“. Na našu Omoniju vraćamo se Ulicom Stadiu, u kojoj su banke i skupe radnje sa proizvodima svetskih modnih brendova.
Za razliku od Sintagme, koja simbolizuje Grčku kao državu, Omonija je simbol trgovačke Grčke. Sa trga se račvaju ulice u kojima cveta trgovina, od one za svakoga, kakvu simbolizuju radnje u Ulici Atinas, do mondenskih butika u Ulici Stadiu.
Dan je bio veoma naporan, pa odlazimo u hotel na počinak i planiranje sutrašnjeg dana. Sreda je dan kada atinske radnje rade samo prepodne, pa smo tako i isplanirali.
Kupujemo uglavnom u Ulici Atinas, jer tu ima najviše radnji, a i najjeftinije su. Stižemo do Monastirakija i ponovo krećemo ka Sintagmi.
Popodne još malo obilazimo Atinu, a uveče ponovo odlazimo u onaj restoran na Monastirakiju, na mifteki i „hajneken“.
Provala oblaka
Ujutru krećemo kući, zapravo ka Bitolju, jer smo planirali da ponovo prespavamo kod Cvetana. Vreme se pokvarilo i ubrzo počinje kiša, prava provala oblaka. Nekako uspevam da preteknem kamionet koji je mileo ispred nas. Tek što sam ga pretekao, s užasom vidim kako nam u susret, zanoseći se bočno, ide autobus. Prošao je pored nas, valjda na pola metra. Vladimir se okrenuo i rekao da je udario u kamionet koji sam upravo pretekao. A onda je sve prekrila vodena zavesa. Morao sam da stanem na prvom proširenju i malo se smirim pre nego što smo nastavili.
Svraćamo u Lamiju, gradić u središtu Grčke koji pamtim po poslastičarnici kojom se ne bi postideli ni najmondenskiji gradovi. Grad i nije tako mali kako mi se činilo pre četiri godine: ima više od pedeset hiljada stanovnika. Tražeći mesto za parkiranje, nailazimo na dobro snabdevenu parfimeriju i posle dugo vremena kupujem svoju omiljenu kolonjsku vodu, „Denim Musk“. Vreme se malo popravilo, ali je i dalje oblačno. Nastavljamo regionalnim putem, jer želimo da preko Kozanija i Florine stignemo do Bitolja. Put vodi kroz brdovite predele, ali zbog kiše i oblaka ne možemo da uživamo u pogledu.
Put nas vodi kroz mesto Servija, ili Srbica, koje su, prema predanju, osnovala slovenska plemena u doba cara Iraklija, u VII veku. U blizini je veštačko jezero na Bistrici (Aliakmonu), najdužoj grčkoj reci. Preko jezera vodi most na putu Larisa – Kozani. Nažalost, nad jezerom su se nadvili teški olovni oblaci, pa jedva čekamo da se domognemo druge obale.
Ubrzo stižemo do Kozanija i nastavljamo ka Florini. Ovaj deo Grčke zapravo je produžetak Pelagonije. I ovde ima dosta uglja, pa prolazimo pored velike termoelektrane. Konačno stižemo u Jugoslaviju. Biće to moj poslednji povratak u zemlju u kojoj sam rođen.
Poslednja noć u Bitolju
Granični prelaz sa naše strane zove se Medžitlija, po obližnjem selu. Do Bitolja ima dvadesetak kilometara skoro pravog puta kroz ravnicu. Do Cvetanovog stana u Partizanskoj ulici lako se stiže, jer je seče ulica kojom se nastavlja put iz Grčke. Prolazimo kroz najlepši deo Bitolja, pored Herakleje, Zoološkog vrta, železničke stanice i Tehničkog fakulteta. Sa leve strane ostaju nam pešačka aleja kroz Gradski park i brdo za kafenisanje, Tumbe kafe. Lako nalazimo Cvetanov soliter između Partizanske i Ulice ASNOM-a i uskoro konačno možemo da se odmorimo. Naravno, uz „meskarenje“, kako kaže Dragica. Ostajemo do duboko u noć.
Uprkos Cvetanovoj ljutnji, za Čačak krećemo relativno rano, jer želimo da stignemo što pre i da skoknemo do Guče, na Sabor trubača. Zbog toga smo i skratili boravak u Grčkoj. Vraćamo se najlakšim putem: preko Prilepa i prevoja Pletvar, pored Kavadaraca, spuštamo se do Gradskog, gde izlazimo na auto-put. Ovoga puta idemo preko Vranja i Niša. Kod Pojata silazimo sa auto-puta i za nekih dva sata smo konačno u Čačku. Posle kraćeg odmora odlazimo u Guču.
Kraj serije „Tour d'adieu 1990“.