Tour d'adieu (3): Oproštajno jedrenje i povratak u Moskvu

Oproštajno jedrenje

Na jedrenje sam prvi put krenuo, rekao bih, iz radoznalosti. Ali posle dva boravka na Jadranu, u junu i septembru 1989, skoro da sam postao zavisnik. Ova godina najavila je burne promene u Jugoslaviji. U Sloveniji i Hrvatskoj održani su višestranački izbori, na kojima su pobedile konzervativne snage, a u Hrvatskoj su se oni dodatno prelamali preko hrvatsko-srpskih odnosa. U takvoj situaciji odlučili smo da ponovo krenemo na jedrenje, i to sa dva broda. Cilj nam je bio da oplovimo Kornate. Za početak i kraj plovidbe izabrali smo ACI marinu u Jezerima na ostrvu Murteru. Od tada je prošlo skoro trideset godina i ponešto se zaboravilo. Ali pokušaću da prenesem bar nešto iskrzanog sećanja.

U Čačku, 10. decembra 2018.

Bila je polovina juna, valjda 15, kada smo vozom krenuli put Šibenika. Pruga za Split ne prolazi kroz Šibenik: voz se spušta Unskom prugom, preko Knina i Drniša stiže do Perkovića, gde se preseda na lokalni voz za Šibenik. Dok čekamo presedanje, svuda uočavamo parole, pre svega posvećene pobedničkoj stranci, HDZ-u.

U Šibeniku sam poslednji put bio 1982, i to samo u prolazu. Malo bolje upoznao sam ga 1977, tokom letovanja u turističkom kompleksu „Solaris“. Dok čekamo autobus za Murter, Boško i ja odlazimo na šibensku pijacu da vidimo kakve su cene voća i povrća koje treba da ponesemo na brod. Usput nailazimo na „malo ozbiljnije“ parole: „Smrt Srbima“, „Smrt Miloševiću“. Ne može čovek da se oseća prijatno. Pošto je sezona takoreći počela, pijaca je dobro snabdevena. Prodavci su uglavnom nakupci, i za divno čudo, među njima ima mnogo Albanaca; odaje ih naglasak. Stidljivo se raspitujemo za cene, valjda plašeći se da nas ne oda govor. Pogotovo se moj čačanski ne da sakriti. Vraćamo se na autobusku stanicu sa predlogom da se snabdemo kada stignemo na Murter.

Šibenčani s ponosom naglašavaju da je njihov grad najstariji autohtoni hrvatski grad na Jadranu. Prvi put se pominje 1066, u povelji kojom je kralj Petar Krešimir IV dao povlastice benediktinskom samostanu Svete Marije u Zadru. Ugarsko-hrvatski kralj Stefan III dao je Šibeniku 1167. gradske povlastice, ali je pravi grad postao tek više od sto godina kasnije, kada je odlukom pape Bonifacija VIII osnovana šibenska biskupija. Do 1921, kada je ušao u sastav Kraljevine SHS, Šibenik je menjao gospodare: Veneciju, Tursku, nakratko Francusku i konačno Habsburšku monarhiju. Od decembra 1944. do maja 1945. bio je sedište ZAVNOH-a i tako de facto glavni grad Hrvatske.

Naša polazna tačka bila je ACI marina u mestu Jezera na Murteru, nedaleko od Šibenika. Ostrvo je od kopna odvojeno uskim prolazom, preko koga je u Tisnom napravljen most, pa se na Murter može stići i autobusom i automobilom.

Autobus iz Šibenika ide do mesta Murter, na sasvim drugom kraju ostrva u odnosu na Jezera. Zato izlazimo odmah posle mosta, u Tisnom. U samoposluzi se snabdevamo potrepštinama i peške nastavljamo ka Jezerima. Meni zapade da nosim džak krompira, pa uz svoje dve torbe zaostajem za društvom, koje veselo odmiče. Na parapetu pored puta sedi grupa ljudi i čujem kako komentarišu: „Ovo mora da su Slobodanovi.“ Mislili su na moje društvo, koje je malo pre toga prilično bučno prošlo pored njih.

Ovoga puta jedrili smo sa dve posade od po sedam „mornara“, na jedrilicama „Elan 35“. Za sedam dana oplovili smo Kornate. Bilo je tu zanimljivih događaja. Bila je to prava prilika za one poput Krake (Slobodan Ivančević) da noći provodimo usidreni u nekoj divljoj uvali, van marine. Ipak, bilo je i boravaka u marinama, na ostrvima Žut i Piškera. Poslednju noć pre povratka u bazu na Murteru proveli smo u Vodicama. Iako je Jugoslavija još zvanično postojala, osećali smo se pomalo kao stranci. Sigurno bi se o boravku na Kornatima imalo mnogo toga reći, ali posle skoro tri decenije mnogo šta je izbledelo.

A onda sve nazad: Šibenik, Perković i konačno Beograd. Sedam dana posle povratka okupili smo se kod Boška da se podsetimo putešestvija. Ujutru smo se Jelena Bulatović, Dejan Vasiljević i ja provozali čamcem po Savi. Čekale su me nove avanture.

Povratak u Moskvu

Ne sećam se kako je došlo do toga da baš ja povedem studente na ferijalnu praksu u Moskvu 1990. godine. Verovatno se neko od njih seća više detalja o organizaciji. Pre polaska znao sam da će se praksa obaviti na Institutu MASI (Moskovski automobilsko-mašinski institut „I. A. Lihačov“), da putujemo vozom i da sa mnom ide još devet studenata.

Već sam više puta napisao da je ta 1990. godina za mene bila vrlo bremenita događajima. Neposredno pred odlazak u Moskvu bio sam na jedrenju; događaji su se odvijali kao na traci. Trebalo je još obezbediti vizu za putovanje u Sovjetski Savez, koji je tada još postojao. Olako sam pomislio da ću to moći da uradim u Čačku, ali se ispostavilo da, pošto mi je pasoš izdat u Beogradu, to moram da uradim tamo, u stanici milicije u Ljermontovljevoj ulici, i to po mogućstvu istog dana kada smo trebali da putujemo. Pošto me je srce još vuklo u „Pupin“, u miliciju sam stigao kada je već prošlo vreme za predaju zahteva. Opet me je poslužila sreća: poslali su me kod šefa, koji se smilovao, i skoro nepremostiva prepreka bila je preskočena. Mogli smo da krenemo u novu avanturu.

U Čačku, 29. decembra 2018.

Sreda, 4. jul 1990. Beograd – Moskva

Nisam siguran da je baš to bio dan polaska, ali pošto o boravku neću pisati hronološki, nije ni mnogo važno. Preskočivši prepreku zvanu viza za SSSR, mogao sam da se pojavim na železničkoj stanici u Beogradu. Od devet studenata, sedmoricu sam odlično poznavao. Trebalo je da znam i Zorana Radonjića i Bogoljuba Marinovića, ali ću se u to uveriti tek na peronu. Bogoljub je kasnio i stigao u pratnji Dragana Stošića, čuvenog Sliška. Obojica su bili malo nakićeni.

Organizator putovanja bio je Budimir Đaković, tada student-prodekan. Karte je obezbedio preko asistenta iz matematike Milenka Ćojbašića, koji je tada živeo na relaciji Čačak – Moskva – Čačak, na specijalizaciji na jednom od moskovskih univerziteta. Kao i mnogi u to vreme, koristio je blagodeti perestrojke i otvaranja Sovjetskog Saveza da donosi robu traženu na našem tržištu: svilu, parfeme, razne tehničke sprave, pa i medicinske instrumente i pribor.

Čekalo nas je putovanje dugo oko 44 sata, kroz Mađarsku, Ukrajinu i Rusiju. Tokom puta mučila me je misao kako „sačuvati“ devet momaka kojima Moskva može pružiti šansu da budu „pušteni s lanca“. Pri kraju putovanja odlučio sam da pustim stvari da idu svojim tokom: da ništa formalno ne zabranjujem, ali da budno pratim šta se dešava.

U Sovjetski Savez ulazimo kod Čopa, u Ukrajini. Pošto se širina koloseka u Evropi i Sovjetskom Savezu razlikuje, ovde se menja donji stroj vagona. Za to vreme putnici mogu da se prošetaju gradićem od manje od deset hiljada stanovnika. Sa druge strane Tise je Zahonj, u Mađarskoj; Tisa je na ovom mestu granica između Mađarske i Sovjetskog Saveza.

Čop pripada Zakarpatskoj oblasti Ukrajine. Do 1920. bio je u sastavu Mađarske, odnosno Austrougarske, a zatim je po Trijanonskom ugovoru pripao Čehoslovačkoj. Za vreme Drugog svetskog rata ponovo je bio u sastavu Mađarske, a posle rata pripao je Sovjetskom Savezu. Pruga dalje ide obroncima Karpata, preko Užgoroda, Lavova, Šepetovke i Žitomira do Kijeva, a odatle kroz Černigov, Brjansk i Kalugu do Kijevske železničke stanice u Moskvi.

U Moskvu sam ponovo stigao posle četiri godine, sa željom da vidim drage prijatelje sa Instituta problema upravljanja, ali i da se podsetim nekih dragih mesta. A možda i da upoznam nove ljude i mesta koja su mi ostala skrivena tokom prethodnih boravaka. Na stanici nas je dočekao kolega Aleksandar, docent na Institutu MASI, koji će tokom boravka biti naš domaćin. Moji momci brzo će ga prozvati Lekso, i tako ćemo ga interno zvati narednih dvadesetak dana.