Sa Elektrotehničkog fakulteta je te aprilske nedelje put Istre, i jednog od njenih najznačajnijih letovališta, Poreča, krenulo pet autobusa. Pored takmičara u znanju i sportskim disciplinama, putovalo je i dosta studenata onako, turistički.
Auto-putem prema Zagrebu ponovo prolazim posle pet godina. Ali zato prvi put putujem u Sloveniju, gde sam do tada bio samo dva puta, i to u Postojni. Odmaramo na benzinskoj stanici u blizini Brežica. Prvi put jedem sladoled od oraha i pijem laško pivo; na etiketi piše, „Osvežavajući napitak od hmelja”. Do Poreča stižemo preko Kopra, jer je to definitivno bolji i brži put nego preko Rijeke.
Boravak u Poreču bio je prilika da upoznam nešto novo. Praktično, bio je to moj prvi boravak u jednom pravom hotelu, iz kompleksa „Zelena laguna”. Iako je bio april, uspeo sam da se okupam. Koliko je voda bila hladna, nisam ni osetio da sam se posekao na kamen.
Dane smo provodili na sportskim takmičenjima, a večeri na žurkama u Internacionalnom klubu. Jednog dana smo se odlučili za odlazak u Trst.
Ništa bez Ponte Rosa
U Trst smo otišli automobilom iznajmljenim u rent-a-car agenciji; mislim da je to bio „Avis”, u to vreme vodeća kuća u toj oblasti u Jugoslaviji. Društvo su, pored mene, činili Vladimir Smiljaković, Dušan Poznanović, Srđan Ivančević i Tomislav Šuh.
Zanimljivo je da tada nisam kupio farmerke, iako su one bile najčešći artikal zbog koga se odlazilo u Trst. Moja jedina kupovina bila je tada popularna „vijetnamka”. Na povratku u Poreč naplatili su nam carinu, jer nismo prijavili merne instrumente. Ja sam jedini bio bez instrumenta, ali su mi carinu od tadašnjih deset hiljada dinara naplatili za „vijetnamku” i farmerke koje sam kupio za sestru Zorana Avramovića.
Tokom posete Trstu bio sam u prilici da prvi put probam picu. Smiljac i ja smo, čekajući ostale, svratili u piceriju pored Kanala Grande. Pica-majstor Salvatore, go do pojasa, razvijao je testo vrteći ga iznad glave, a onda tu pred nama stavljao nadeve i konačno ubacivao picu u onu pravu peć, koja se zagrevala na drva. Dok smo čekali, gustirali smo pivo Stella Artois.
Kada smo konačno bili posluženi, konstatovali smo da je pica veličine fi 300. I taj komentar, i pominjanje majstora Salvatorea, prati nas i danas, posle skoro pola veka.
Sledeća Elektrijada održavala se na istom mestu. Boravak je protekao otprilike na isti način i u istom društvu. Ovoga puta smo u Trst išli autobusom, a ja sam kupio i svoje prve farmerke. Ova Elektrijada je značila i oproštaj sa Elektrotehničkim fakultetom, jer ću diplomirati dva meseca kasnije.
Novi početak koji je vodio kraju
Putovanja su me čekala tek sa završetkom fakulteta. Delimično će biti vezana za poslove koje sam radio u Institutu. Bila su to neka nova iskustva, sa događajima vrednim sećanja. Pošto su se neka ponavljala, neću ih nabrajati hronološki, već prema gradovima koje sam tom prilikom posetio i upoznao.
Činilo mi se da je ceo svet, ili bar Jugoslavija, moja. Naravno, bilo je tu i onoga, biće vremena. Ali godine koje su dolazile, i to nepuna decenija i po, pokazale su da vremena i nije bilo tako puno.
Zato uvek sa setom pamtim 1990. godinu. Bila je to godina ispunjena događajima, godina kakvu bih svakome poželeo da ima. Reklo bi se da sam kući dolazio tek da promenim odeću i krenem dalje. Ulaskom u poslednju deceniju dvadesetog veka, kao da se zavesa spustila — i počeli smo da živimo od sećanja i nadanja.
Praktično, putovanja po Jugoslaviji su za mene završena tokom jedrenja po Jadranu u junu 1990. godine. Kada sam ponovo počeo da putujem po prostorima nekadašnje Jugoslavije, bilo je to već putovanje u Evropu.
