Danas je praznik, Dan primirja u Prvom svetskom ratu, ili, kako mu danas tepaju, Velikom ratu. Za trenutak sam pomislio da skrenem misli ka tom ratu i zabludama kojima naša istorija obiluje. Ali ipak ću se vratiti osnovnoj temi.
Dan je osvanuo sunčan i vedar, nimalo novembarski. Prosto tera da se ne bude u kući. Posle doručka i kratkog bavljenja poslom sedam u kola i krećem da obiđem imanja. Odavno nisam bio u zabranima u Rtarima i Jezdini. A kanim se proći i kroz Zeoke, kuda nisam prolazio valjda skoro dve decenije, otkako sam napravio šetnju kroz Dragačevo sa Aleksandrom i Baraćem.
Put kroz Beljinu i Pridvoricu u boljem je stanju nego što sam očekivao. Čim se pređe u Lučansku opštinu, na asfaltu ima mnogo više dubokih rupa. Posle nekoliko mrazovitih jutara lišće masovno opada sa drveća, stvarajući pravi tepih žuto-smeđih boja. Dan kao stvoren da se jesen predstavi u pravom svetlu i bojama.
Već prvi pogled na šumu podno brda Klik govori da nije bilo neke prevelike seče. Posle seče ogreva tokom devedesetih šuma je razređena i sada ima jako krupnih stabala bukve. Penjem se onim puteljkom kroz komšijski deo šume. Ovde već ima tragova seče, i to prilično svežih, ostalo je dosta granja, i to prilično krupnog. Na gornjem kraju šume vidi se poneko odsečeno drvo, ali više je sečeno u susednoj cerovoj šumi, gde su nekada bila krupna stabla. Sada je taj deo prilično ogoljen, i to se desilo skoro.
Kroz postojbinu
Upućujem se ka Zeokama. Ovaj deo puta prema Grabovima i dalje je makadamski. Kod Kuveljine vikendice odlazim pravo umesto da skrenem levo, i od tog trenutka počinje moje lutanje na razmeđu Rtara i Zeoka. Odmah mi je bilo jasno da sam pogrešio, ali nisam ni sanjao da sam baš toliko pogrešio, dok jednim sokakom ne dođoh do vrata seoskog dvorišta.
Ispostaviće se da sam stigao do Vranića kuće u Rtarima, i to na prag mojih prijatelja, koji su živeli negde iznad Ranđića u ulici Ratka Mitrovića. Stariji, moja generacija, verovatno zbog bolesti samo šapuće, jer ima otvor na dušniku. Jedva sam poznao nekada krupnog, iako ne tako visokog momka. Mlađi me dočeka rečima: „Ranđiću, šta ti tražiš ovde?” Odmah su se setili gde sam pogrešio, a ja im odgovorih: „Kako bismo se inače ponovo sreli i popričali.”
Pomogoše mi da okrenem na travnatoj stazi, jer je bilo potrebno da se malo i pogura. Stariji me isprati skoro do mesta gde sam napravio grešku.
Nastavih svoje putovanje kroz zavičaj, trudeći se da prepoznam kućice tatinih rođaka koje smo nekada posećivali. Uspeh da prepoznam onu malu lepu kućicu Velibora i Petrije, i nešto dalje Đorđevu kuću. Tamo gde je nekada bila kuća mog dede Stojana, i gde žive potomci njegovog rođaka Krstomira, ima nekih novih objekata. Bacih pogled uz Kareni gaj, ali ne imadoh vremena da zamišljam zime kada su se niz njega u karlicama spuštala mnogobrojna Ranđića deca.
Odavde prema centru sela put je asfaltiran. Vidi se da je asfalt novijeg datuma. Nažalost, uzak je, tako da se vozila teško mimoilaze, a ja naiđoh na par vozila i traktora. U centru sela sada ima više objekata nego nekada.
Povratak
Brzo izađoh na Karaulu i skrenuh levo kroz Jezdinu. Pošto je bilo sušno, put je, iako zemljani, u dobrom stanju. Zastadoh pored šume, koja je nažalost prilično zapuštena. Reklo bi se da je odsečeno poneko drvo; vidljivi su ostaci granja one velike divlje trešnje što je neko odseče pre desetak godina. Posle toga kao da ih niko nije sekao, jer ima par zaista debelih trešanja. Pokušah da se popnem uz kolski put koji vodi kroz šumu, ali zbog lišća je klizavo, pa odustadoh. Kuća ispod šume je sređena, dograđeni su novi pomoćni objekti; a ako i ne stanuju ovde, onda sigurno često dolaze, jer je ispred stajao Opelov kombi.
Posle poplava od pre par godina, kada je bio dosta oštećen, put kroz Jezdinu je sada prilično u dobrom stanju. Brzo stižem u Čačak i prema Kneza Miloša idem starim putem, kojim sam nekad prolazio kada sam išao u vinograd. Nemam vremena da se sećam vremena od pre četiri decenije.
U Čačku, 14. novembra 2015. godine
