Oznaka: Danka

1. Novembra 2026.1. Novembra 2026.

Evropom kroz tri časovne zone (5): Alhambra i povratak

Sreda, 30. april 2008. Kordoba – Granada

Možda bi nam rastanak sa Kordobom i njenim znamenitostima teže pao da nas u drugom delu dana nije čekao susret sa još jednim fascinantnim delom mavarske epohe, Alhambrom u Granadi. Kratko se zaustavljamo u mestašcu Luke (Luque), gde u mesnoj krčmi, po svoj prilici nekadašnjoj železničkoj stanici, ručamo, i to neobičnu čorbu sa krupnim komadima masnog svinjskog mesa, gotovo slanine.

U Granadu stižemo oko četiri popodne i odmah krećemo ka Alhambri, ili Alambri, kako kažu Španci, jer naša grupa ima zakazan termin za posetu u pet sati. Ime dvorca i tvrđave potiče od arapske reči al-hamra, „crvena“. Alhambra je dvorac i utvrđenje mavarskih vladara Granade, podignuto u XIII i XIV veku na brdovitoj zaravni u jugoistočnom delu grada.

Nekada sedište muslimanskih vladara Granade, danas je jedna od najvećih turističkih atrakcija Španije. Alhambra je najčuvenije delo islamske umetnosti na tlu Španije i jedini gotovo netaknuti dvorac iz doba mavarskih vladara. Na zgradama i baštama vidljive su samo manje prepravke katoličkih vladara iz XVI veka i kasnije. Karlo V Habzburški, car Svetog rimskog carstva, počeo je 1527. da gradi palatu unutar utvrđenja. Alhambra je 1984. uvršćena na Uneskovu listu svetske baštine.

Pošto je završena krajem muslimanske vladavine, Alhambra je odraz kulture poslednjih dana Nasridskog emirata Granade. Dok je hrišćanska Španija osvajala Al-Andalus, ovde su poslednje utočište našli umetnici i intelektualci. Alhambra je izvanredan spoj prirode i ljudskog dela, koji svedoči o umešnosti njenih graditelja. Bila je među 21 kandidatom u izboru za sedam novih svetskih čuda, ali na kraju nije izabrana.

„Crvena tvrđava“ prvi put se pominje u IX veku, a u XI veku obnovio ju je Samuel ibn Nagrela, vezir kralja Badisa iz dinastije Zirida. Današnja Alhambra ipak je delo dinastije Nasrida. Njen osnivač, Muhamed ibn Nasr, ušao je u Granadu 1238. kroz kapiju Elvira i za svoje prebivalište izabrao Alhambru. Nekoliko meseci kasnije počeo je da gradi novu Alhambru, dostojnu sedišta kralja. Pod Nasridima ona je postala pravi dvorski grad, sa sistemom kanala za navodnjavanje, koji su zalivali i vrtove Heneralife, izvan utvrđenja.

Alhambru su 1492. bez borbe zauzeli Katolički kraljevi, Izabela I Kastiljska i Fernando II Aragonski, pošto su već osvojili sve okolne teritorije, i ona je postala kraljevska palata. Tada je u nju ugraviran i moto Katoličkih kraljeva.

Iskreno govoreći, Alhambra se ne može opisati; ona se mora videti i doživeti. Zato svakome ko želi više preporučujem da krene u Granadu, ili da ushićenje potraži na internetu, ako je to ikakva zamena za „Bio sam u Alambri“.

Granada

Pod utiskom viđenog na brdu iznad Granade odlazimo u hotel „Room Mate Leo“, u centru grada. Praktično smo prvi gosti posle renoviranja, pa nailazimo na neke nedostatke, kao što su antena ili kabl za televizor koji fale. Neki će imati problema i sa vodovodnim instalacijama, ali pošto ostajemo samo jednu noć, može se podneti. Posle smeštaja i osveženja izlazimo u šetnju.

Granada, bar deo oko našeg hotela, deluje kao prijatan grad sa nešto više od 200 hiljada stanovnika. Uske ulice povezuju trgove, što je jedno od obeležja Španije.

Granada je poznata po građevinama iz doba Mavara, ali i iz doba gotike i renesanse. Najznačajnija iz mavarskog doba, kao što je rečeno, je Alhambra, „crvena tvrđava“, nazvana po crvenom kamenu od koga je građena, poznata i po Lavljem dvorištu sa fontanom. U utvrđenju je i manastir iz XV veka. Tu su i Heneralife (Generalife), letnja rezidencija vladara, i stara četvrt Albajsin (Albaicín). U centru je renesansna katedrala, a uz nju Kraljevska kapela (Capilla Real), završena 1521, u kojoj su sahranjeni Katolički kraljevi Izabela i Fernando, njihova ćerka Huana Luda i njen muž Filip Lepi.

Uživamo u prijatnoj večernjoj šetnji, sumirajući ono što smo danas videli u Kordobi i Alhambri, i planiramo šta bi valjalo videti sutra prepodne u Granadi.

Četvrtak, 1. maj 2008. Granada – Madrid

Praznik rada počinjemo u Granadi. Pošto ne očekujemo da 1. maja radnje rade, posle doručka se šetamo. Po pravilu su najznačajnije građevine u svim gradovima crkve, a njih i ovde ima na sve strane. Neke su označene kao turističke atrakcije, pa vas table vode do njih, a pored svake su ploče sa tekstom u bronzi, koji na više jezika obaveštava putnika namernika o objektu.

Granada se tek budi, jer je praznik; čak ni turista nema mnogo. Jutro je pomalo sveže, jer je Granada na oko 700 metara nadmorske visine. Neobavezno se šetamo. Na trgu blizu hotela nailazimo na nešto poput pijace, sa mnoštvom malih radnji u kojima se mogu kupiti suveniri, ali i odeća koja podseća na mavarsko nasleđe Granade. Naravno, tu su i neizbežne zlatare sa zlatnim i srebrnim nakitom, u kome se takođe oseća uticaj istoka. Prilika da se kupi nešto za uspomenu na Granadu, koja i pored sopstvene lepote ostaje u senci Alhambre.

Dok čekamo autobus, u blizini se održavaju prvomajske manifestacije. A onda sledi putovanje kroz Andaluziju i La Manču i povratak u Madrid. Usput pogled traži one čuvene Don Kihotove vetrenjače.

ibe 63 vetrenjace — *Vetrenjače u La Manči*

Madrid nas dočekuje u dvostruko prazničnom raspoloženju: prvomajskom i uoči Dana Madrida, 2. maja, kada se obeležava ustanak protiv Napoleonove vlasti. Smeštamo se u isti hotel, ali kuhinja je zaključana, jer njeno korišćenje nije uračunato u cenu aranžmana. Posle kratkog odmora odlazimo u centar, koji nas dočekuje svečarski raspoložen i pun ljudi.

Suprotno očekivanjima, otkrivamo da rade i robne kuće „El Corte Inglés“, što nam pruža priliku da još nešto kupimo. Najviše vremena provodimo tražeći neki zanimljiv CD sa španskom muzikom. A onda se prepuštamo reci ljudi koja teče između Vrata Sunca, Plaza Mayor i okolnih ulica. Na sve strane srećemo one popularne „žive skulpture“ i oseća se svečarska atmosfera.

ibe 64 madrid 1 maj — Prvi maj u Madridu

Na Plaza Mayor su u toku završne pripreme za sutrašnji koncert povodom Dana Madrida. Postavljena je i Gojina slika „Drugi maj“. Madrid je jedan od onih gradova koji umeju da žive i to prenose na svoje posetioce. Želim da što više uživam u svemu oko sebe, jer je pitanje kada ću ponovo doći. Zato se prepuštamo kolonama ljudi, koje nas nose na mesta koja danas privlače najviše sveta.

Petak, 2. maj 2008. Eskorijal i Dolina palih

Danas je predviđena poseta dvorcu Eskorijal (El Escorial) i Dolini palih (Valle de los Caídos), pedesetak kilometara od Madrida. Dvorac i manastir Eskorijal podigao je kralj Filip II u podnožju planinskog masiva Sijera de Gvadarama.

Građevina je pravougaona, dimenzija oko 224 sa 153 metra, i između ostalog je mesto gde se sahranjuju španski kraljevi i članovi njihovih porodica. Obilazimo unutrašnjost, uključujući i kriptu sa grobnicama, a zatim i vrt oko zamka.

ibe 66 eskorijal uspomena — Uspomena na Eskorijal

Posle dvorca obilazimo gradić nastao oko njega. Sve vrvi od turista. Pošto je vreme ručku, pokušavamo da nađemo mesto u nekom od mnogobrojnih restorana, ali bez uspeha.

Iz Eskorijala idemo u obližnju Dolinu palih, monumentalni kompleks građen od 1940. do 1958, sa bazilikom uklesanom u stenu Sijere de Gvadarame i benediktinskim manastirom iza nje. Iznad bazilike je krst visok 150 metara, koji se vidi sa velike daljine. U kompleksu je sahranjeno 33.872 poginulih sa obe strane u Španskom građanskom ratu. U oltarskom delu bazilike sahranjeni su španski diktator Fransisko Franko i osnivač španske Falange Hose Antonio Primo de Rivera.

Hose Antonio Primo de Rivera bio je najstariji sin generala Migela Prima de Rivere, koji je Španijom kao diktator vladao od 1923. do 1930. U oktobru 1933. osnovao je Špansku falangu, po uzoru na Musolinijeve fašiste, a iste godine izabran je u republikanski parlament. Podržao je nacionalistički vojni udar 1936, koji je doveo do građanskog rata, ali je pre početka rata uhapšen, optužen za zaveru i vojnu pobunu, osuđen na smrt i pogubljen u prvim mesecima rata. Frankistička Španija smatrala ga je mučenikom.

Napuštamo Sijeru de Gvadaramu i žurimo nazad u Madrid, koji danas slavi svoj dan, u spomen na ustanak protiv Napoleonove vlasti 1808. Odlazimo do Kraljevske palate, gde je, nažalost, vojna parada uz prisustvo kralja Huana Karlosa i članova kraljevske porodice već održana. Na Plaza Mayor je glavna proslava, sa scenskim, muzičkim i vizuelnim performansom. Provodimo još jedno veče na prazničnim ulicama Madrida. Na povratku u hotel svraćamo na Trg Drugog maja (Plaza del Dos de Mayo), gde se takođe slavi, i pridružujemo se slavlju uz pivo u jednom od mnogobrojnih restorana.

ibe 68 dos de mayo — Plaza del Dos de Mayo

To je bio kraj našeg boravka na Iberijskom, ili Pirinejskom, poluostrvu. Za nama ostaje mnogo utisaka.

Subota, 3. maj 2008. Madrid – Sofija – Čačak

Posle doručka odlazimo na aerodrom Barahas, odakle nas avion vraća na naše Balkansko poluostrvo. Ovoga puta let je mnogo udobniji, jer više nismo sabijeni kao sardine. Nebo nad Apeninima i Balkanom je prilično vedro, pa pokušavamo da prepoznamo predele iznad kojih letimo, i let brže prolazi. Evo nas ponovo u Sofiji, odakle krećemo pravo u Srbiju. Prolazimo kroz Sićevačku klisuru, pored Niša, Kruševca i Kraljeva, gde se opraštamo od nekih saputnika, ali i od našeg vodiča Relje, i konačno, u ranim jutarnjim časovima, stižemo kući.

← Evropom kroz tri časovne zone (4): Sevilja i Kordoba

Kraj serije „Evropom kroz tri časovne zone“.

1. Novembra 2026.1. Novembra 2026.

Evropom kroz tri časovne zone (4): Sevilja i Kordoba

Utorak, 29. april 2008. Sevilja

Današnje prepodne predviđeno je za obilazak Sevilje. Iz naše ulice, Reyes Católicos (Katoličkih kraljeva), idemo obalom Gvadalkivira, ulicama Paseo de Colón i Paseo de las Delicias. Sa desne strane ostaju nam arena za koridu, Seviljski univerzitet i park Marije Lujze, sa Španskim trgom u pozadini, na kome ćemo kasnije kupiti suvenire, kastanjete i lepeze. Krajnje odredište su paviljoni podignuti za Ibero-američku izložbu 1929. Za njene potrebe izgrađen je čitav novi kvart, sa Španskim i Američkim trgom. Prostor izložbe osmislio je arhitekta Anibal Gonsales, a većinu nacionalnih paviljona projektovali su arhitekti iz zemalja učesnica.

ibe 48 spanski trg sevilja — Španski trg u Sevilji

Paviljoni su bili između parka Marije Lujze i Gvadalkivira i predstavljali su najznačajnije zemlje Latinske Amerike. Popodne idemo na vožnju Gvadalkivirom. Po običaju, nije to neki spektakularan izlet, već uglavnom prilika da se opustimo pored vode i vidimo neke stare i neke savremene građevine. Ne mogu ostati nezapaženi Zlatna kula, Kalatravin most Alamiljo ili zgrada vlade Andaluzije. Posle svega ponovo ostaje utisak da dan i po nikako nije dovoljan za ovaj ne tako veliki, ali lep grad.

ibe 49 torre del oro — Zlatna kula (Torre del Oro)

Posle vožnje odmaramo se u hotelu, a veče posvećujemo radnjama. Pre spavanja još jednom koristimo priliku za šetnju Seviljom, dok je veći deo grupe otišao na flamenko.

Sreda, 30. april 2008. Sevilja – Kordoba

Jutro donosi rastanak sa Seviljom i put ka novim izazovima, novim prostorima, građevinama i pričama koje ih prate. Put nas vodi u Kordobu, čije me ime uvek podseti na pesmu koju sam čuo u filmu „Kozara“: „Da li ću ja ikada stići u Kordobu…“ I Kordoba je na Gvadalkiviru, u podnožju planinskog venca Sijera Morena, a naš glavni cilj je Velika džamija (Mezquita), čija je gradnja počela 784, a koja je posle rekonkiste, kada su hrišćanski vladari osvojili Španiju, pretvorena u katedralu.

ibe 51 mezquita — Velika džamija u Kordobi

Građevina deluje impozantno i svakako je nešto što treba videti. Abd al-Rahman I, poslednji preživeli član omejadske dinastije, koju su u Damasku svrgnuli Abasidi, pobegao je preko severne Afrike u južnu Španiju i tu se, uz pomoć muslimanskih doseljenika, nametnuo kao vladar. Kordoba je skoro tri veka (756–1031) bila sedište Omejada. Bili su veliki pokrovitelji umetnosti, a jedan od najlepših sačuvanih primera omejadske arhitekture upravo je Velika džamija u Kordobi. Kordoba je tada bila glavno trgovačko, ali i intelektualno i umetničko središte, koje je daleko nadmašivalo slične gradove hrišćanske Evrope. Abd al-Rahman III (vladao 912–961) proglasio se kalifom. Kalif Al-Hakam II (961–976) je, uprkos negodovanju podanika, obilato finansirao proširenje i raskošno ukrašavanje džamije. Da bi umirio njihov otpor, dao je da se u džamiju ugradi natpis koji objašnjava poreze i hvali Boga koji mu je „pomogao da izgradi ovu večnu palatu, kako bi se obezbedilo više prostora za Njegove vernike“.

Zidovi džamije zatvaraju prostor od oko 180 sa 130 metara, od čega je trećina veliko dvorište sa stablima pomorandži. Unutra se dekoracije ponavljaju gotovo hipnotički. Velika dvorana je prava šuma arkada. Potkovičasti lukovi, u kojima se smenjuju klinasti beli kamen i crvena opeka, počivaju uglavnom na antičkim stubovima (Andaluzija je nekada bila bogata rimska provincija). Da bi se dvorana povisila, lukovi su postavljani u dva sprata, jedan iznad drugog.

ibe 53 dvoriste pomorandze — Dvorište džamije sa stablima pomorandži

Danka i ja odustajemo od ulaska u katedralu-džamiju i obilazimo njenu okolinu. Dočekuju nas uske popločane ulice sa radnjicama u kojima se uglavnom prodaju suveniri i balkoni prepuni cveća. U neposrednoj blizini džamije je jevrejska četvrt, sa značajnom sinagogom iz 1315, kojoj je posle proterivanja Jevreja 1492. više puta menjana namena. Posle ujedinjenja Aragona i Kastilje brakom Izabele i Fernanda, 31. marta 1492. u Alhambri je donet edikt kojim je Jevrejima dat rok od tri meseca da se pokrste ili napuste Španiju. Najveći broj Jevreja otišao je u Portugaliju, gde se progon ponovio već posle nekoliko godina, u severnu Afriku i u Osmansko carstvo.

ibe 54 balkoni kordoba — Cvetni balkoni Kordobe

Spuštamo se do mutnog Gvadalkivira, preko koga se proteže stari rimski most, čija je obnova u toku.

ibe 55 rimski most — Rimski most i Velika džamija u pozadini

U blizini rimskog mosta, na obali Gvadalkivira, je obnovljeno islamsko vodeno kolo, kojim je vodom snabdevana kalifova palata. Kordobu su osvojili Rimljani u II veku pre nove ere, u VI veku Vizigoti, a od 711. do 1236. bila je pod arapskom vlašću, najpre kao sedište emirata, a zatim i Kordobskog kalifata. Posle propasti kalifata jedno vreme je bila samostalna, a kasnije su njom vladale dinastije Almoravida i Almohada.

Od 1236. pod vlašću je Kastilje i tada počinje njeno zaostajanje za Toledom i Madridom. Početkom XIX veka nekoliko godina bila je pod francuskom vlašću, a u Građanskom ratu bila je uporište Frankovih pristalica. Ipak, Kordoba je do danas sačuvala karakterističnu mavarsku arhitekturu, sa brojnim građevinama iz vremena arapske vlasti.

ibe 56 vodeni tocak — Vodeno kolo na obali Gvadalkivira

Šetajući pored Gvadalkivira, otkrivamo da se kroz kolski ulaz može ući na područje kordobskog Alkazara, poznatog i kao „Alkazar hrišćanskih kraljeva“. Odmah se nalazimo u prekrasnom vrtu.

ibe 57 alkazar vrt — Detalj iz vrta Alkazara

Kada smo već besplatno ušli, koristimo priliku da obiđemo i sam zamak. Tako se završava naša kratka poseta Kordobi, gradu koji sigurno zaslužuje više vremena i pažnje. Nijednog dobronamernog posetioca ne može ostaviti ravnodušnim relativna tolerancija koja je postojala među narodima tri vere koji su naseljavali prostor današnje Španije. Srećna je okolnost što su, i pored sve nepomirljivosti katoličkih vladara Španije prema islamu, do danas sačuvana neka od najvećih arhitektonskih dela mavarskog perioda, kao što je Velika džamija u Kordobi.

← Evropom kroz tri časovne zone (3): Na kraju Evrope

Evropom kroz tri časovne zone (5): Alhambra i povratak →

31. Oktobra 2026.1. Novembra 2026.

Evropom kroz tri časovne zone (3): Na kraju Evrope

Nedelja, 27. april 2008. Lisabon

Da bi se jedan grad dobro upoznao, treba u njemu provesti više od jednog dana i dve večeri, koliko smo mi imali u Lisabonu. Osim toga, ovamo treba doći spreman, upoznat sa najvažnijim podacima o mestima koja se posećuju, a to putniku namerniku, kao što smo mi, nije baš lako. Zato postoje ture za razgledanje gradova, koje su po pravilu trčkaranje za lokalnim vodičima i „hvatanje“ onoga što kažu.

Za danas je predviđen obiman program: obilazak Lisabona i odlazak do Cabo da Roca, najzapadnije tačke Evrope, sa usputnim posetama Sintri u odlasku i Kaškaišu u povratku. Najveći deo obilaska Lisabona vezan je za Belem, ili, u prevodu, Vitlejem, deo grada uz Težo koji je praktično lisabonska luka.

ibe 29 kula belem — Kula Belem (Torre de Belém)

Jedna od najvažnijih građevina ovog dela grada je Kula Belem, utvrđenje sa koga se kontrolisao ulaz u luku. U blizini su Spomenik otkrićima i spomenik prvom preletu južnog Atlantika, od Portugalije do Brazila.

ibe 30 panorama lisabona — Panorama Lisabona

U ovom delu grada je i manastir Svetog Jeronima (Mosteiro dos Jerónimos), sa crkvom posvećenom Bogorodici, jedan od najboljih primera portugalske kasne gotike, takozvanog manuelinskog stila. Od 1983. je na Uneskovoj listi svetske baštine. Podigao ga je kralj Manuel I u čast uspešnog povratka Vaska da Game iz Indije, ali i kao mauzolej vladarske porodice.

ibe 31 jeronimos — Manastir Svetog Jeronima

Tokom prepodnevnog obilaska pravimo predah da probamo kolač „pastel de nata“, lisabonski specijalitet, čiji su recept smislili upravo kaluđeri iz manastira Svetog Jeronima.

ibe 32 poslasticarnica — Ispred poslastičarnice

Sintra i Cabo da Roca

Popodne krećemo ka Cabo da Roca. Usput svraćamo u Sintru, radi odmora i ručka. Simpatična planinska varošica, sa mnogo restorana i radnji sa suvenirima, na prvi pogled ne deluje kao značajno turističko odredište. O značaju Sintre saznaću tek po povratku kući, čitajući na internetu. U njoj i okolini je nekoliko značajnih građevina koje turisti obilaze, takozvane nacionalne palate: Palácio da Vila, Palácio da Pena i Palácio de Queluz. Palata Pena važi za jedno od prvih zdanja evropskog romantizma.

Vreme u Sintri provodimo obilazeći prodavnice suvenira, uz kratak predah u kafanici na glavnom trgu.

Osamnaest kilometara zapadno od Sintre je Cabo da Roca, najzapadnija tačka evropskog kopna. Dočekuje nas Suncem, ali i prilično jakim vetrom, koji sa Atlantika donosi izmaglicu.

Zadržavamo se kratko, jer se osim litica koje se obrušavaju ka vodi i okeana koji se gubi u magli ništa drugo ne može videti. Možda su neki pomislili: „Eh, da je vedro, možda bi se videla obala Amerike.“ Ipak, kada se stigne do ovakvih tačaka, koje označavaju nekakav kraj iza koga, reklo bi se, nema ničega, čovek poželi da što duže ostane, uživajući u tom beskraju.

Obalom se spuštamo na jug, ka Kaškaišu (Cascais). Dok se približavamo, naš vodič Relja pravi mali štos: predlaže da se umesto Kaškaiša vratimo u Lisabon i posetimo fabriku čipova. Naravno, svi su graknuli, osim koleginice iz Bora i mene. Kaškaiš je gradić od tridesetak hiljada stanovnika, kupalište Lisabonaca, koje važi i za mondensko mesto. Iako je april, a mi smo na Atlantiku, neki saputnici ne propuštaju da se brčnu. Mesto je na prvi pogled simpatično, uređeno i čisto. Šetamo, uglavnom zagledajući radnje sa obućom, a posetu završavamo uz pivo i krećemo nazad ka Lisabonu.

Expo 98

Na povratku neki saputnici pitaju da li bi nas autobus mogao odvesti do kompleksa „Vasko da Gama“, gde je 1998. održana svetska izložba. Vozač traži 100 evra, ali kombinacija otpada, jer nas je zainteresovanih bilo svega nekoliko. Ostaje nam metro.

Danka i ja se kratko odmaramo i krećemo do centra „Vasko da Gama“. Moramo da promenimo tri linije metroa.

ibe 37 metro lisabon — Mapa lisabonskog metroa

Naš hotel je odmah kod stanice Marquês de Pombal na „plavoj liniji“. Njome se spuštamo do stanice Baixa–Chiado, gde presedamo na „zelenu liniju“, kojom stižemo do stanice Alameda, početne stanice „crvene linije“, na čijoj je poslednjoj stanici, „Oriente“, centar „Vasko da Gama“. Ova linija je izgrađena upravo za svetsku izložbu. Iz metroa se izlazi i na monumentalnu železničku stanicu Oriente, koju je projektovao čuveni španski arhitekta Santjago Kalatrava.

ibe 38 oriente — Železnička stanica Oriente u Lisabonu

Obilazimo okolinu paviljona Expoa 98, dok sa Teža pirka prohladan vetar.

ibe 39 expo98 — Paviljoni Expoa 98 sa Teža

Na kraju utočište nalazimo u velikom tržnom centru „Vasko da Gama“, koji radi bez prekida. Na naše zadovoljstvo, ne razlikuje se mnogo od Delta Sitija na Novom Beogradu, možda je tek nešto veći. I cene su slične, možda čak za nijansu niže nego kod nas. Da su naši saputnici znali za ovo, sigurno bi i oni došli.

Na povratku izlazimo na Trgu Restauradores i odatle se peške, uzbrdo, vraćamo u hotel. Posle napornog dana ova šetnja baš nije prijala, ali nije na odmet bilo osetiti još ponešto od ovog lepog grada. Sutra nas čeka još jedno prepodne u Lisabonu, iako su neki predlagali da odmah ujutru krenemo za Sevilju.

Ponedeljak, 28. april 2008. Lisabon – Sevilja

Posle doručka Danka i ja se penjemo na vidikovac na vrhu parka Edvarda VII, sa koga se pruža veličanstven pogled na grad i reku. Odmah ispod parka je trg posvećen markizu od Pombala, znamenitom portugalskom državniku. Tokom dugog života bio je ambasador u Londonu i Beču, a više od dvadeset godina, za vlade kralja Žozea I, praktično je upravljao Portugalijom i sproveo mnoge reforme. Posle katastrofalnog zemljotresa 1755. obnovio je Lisabon. Kada je 1777. Žoze I umro, a na presto stupila kraljica Marija I, morao je da se povuče, a većina njegovih reformi je ukinuta.

Jutro je prohladno, sa sivim oblacima koji se valjaju nad gradom. Odmah preko ulice je vrt posvećen čuvenoj pevačici fada Amaliji Rodriges.

ibe 41 vrt amalija — Vrt Amalije Rodriges

Posle uživanja u pogledu na Lisabon spuštamo se do centra i glavne ulice, na kratku šoping-turu. Danku zanimaju cipele, a usput kupujemo i svilu za haljinu. Prodavnica tekstila vraća nas u neka prošla vremena, kada su takve prodavnice i kod nas bile normalna pojava i kada su prodavci znali da vam kažu koliko vam treba za pantalone, haljinu ili odelo.

Zanimljivo je da su u Lisabonu sve ulice popločane sitnim kockama, pa je damama sa visokim štiklama otežano kretanje. Za uspomenu se fotografišemo ispred „Nikole“, u kojoj smo se onako lepo proveli pre dve večeri, a na kraju fotografišem i hotel, za uspomenu na Lisabon i susret sa jednom pomalo neobičnom zemljom, u kojoj smo za kratko vreme mnogo videli.

Lisabon napuštamo preko mosta „Vasko da Gama“, nekada najdužeg mosta u Evropi, izgrađenog takođe za Expo 98.

ibe 42 most vasko de gama — Most „Vasko da Gama“

Most je dug sedamnaestak kilometara. Dok ga prelazite, možete da posmatrate zonu Expoa, pa oni koji prethodne večeri nisu imali dovoljno avanturističkog duha mogu da uživaju bar na daljinu. Lisabon napuštam sa žalom što nismo ostali duže i upoznali još nešto od njegovih lepota. Verovatno će proći mnogo vremena pre nego što se vratimo, jer ima i drugih zemalja i gradova koje treba posetiti.

Od Lisabona do Sevilje ima oko 400 kilometara, pa na odredište stižemo kada se noć već spušta. Sevilja je na reci Gvadalkivir i ima oko 700 hiljada stanovnika. Smeštamo se u hotel „Puerta de Triana“, u neposrednoj blizini reke.

ibe 43 setnja sevilja — Polazak u šetnju Seviljom

Prvo veče u Sevilji

Posle smeštaja i kratkog odmora krećemo u obilazak. Neke od znamenitosti su u neposrednoj blizini hotela, pa nam je, pored upoznavanja sa Seviljom, dobrodošla i šetnja.

Sevilja je glavni grad Andaluzije i rekom Gvadalkivir povezana je sa morem. Iako je osamdesetak kilometara od ušća, dugo je bila najvažnija španska luka za Ameriku. Najveći deo blaga koje je stizalo iz kolonija dopreman je preko seviljske luke, pa je ovde bila i državna služba koja je nadzirala prekomorsku plovidbu, a i danas je ovde najveći arhiv dokumenata španske uprave u Americi (Archivo General de Indias). Zlato iz Amerike brodovima je dalje prevoženo do Antverpena ili Đenove, bankarskih središta u kojima se skupljao novac za špansku krunu. I druga roba stizala je najpre u Sevilju; tako je, kažu, 1585. ovamo stigla i prva pošiljka čokolade u Evropu.

U blizini našeg hotela je seviljska katedrala sa čuvenim tornjem Hiraldom (La Giralda), visokim 97,5 metara. Katedrala je građena od početka XV do druge decenije XVI veka, na mestu džamije, posle proterivanja Arapa. Arapi su ovde vladali od početka VIII veka do 1248, kada je grad osvojio Fernando III i pripojio ga Kastilji. Hiralda je bila minaret džamije, a ime je dobila po kipu na vrhu, koji predstavlja Veru. Jedan je od simbola Sevilje. Katedrala je najveća gotička katedrala na svetu. U XVI i XVII veku Sevilja je bila najveći grad u Španiji, ali je posle epidemije kuge izgubila nekadašnji značaj.

Posle grupnog obilaska okoline katedrale nastavljamo šetnju uskim uličicama i stižemo do prelepog parka Marije Lujze, preuređenog za Ibero-američku izložbu, održanu ovde 1929. U mraku samo naslućujemo lepotu parka i bogatstvo njegove flore. Na izložbi su, pored španskih pokrajina, učestvovali Portugalija, Sjedinjene Države i većina zemalja Latinske Amerike, a cilj joj je bio da se poboljšaju odnosi Španije sa zemljama sa kojima je bila istorijski povezana. Bila je manja od Međunarodne izložbe održane iste godine u Barseloni, ali joj nije nedostajalo stila. Grad se za nju pripremao punih devetnaest godina, a izložbene zgrade podignute su u parku Marije Lujze, duž Gvadalkivira.

ibe 46 park marije lujze — Park Marije Lujze

Izlazimo na obalu Gvadalkivira i njome se vraćamo ka hotelu. Usput prolazimo pored arene za koridu, jednog od kultnih mesta španske koride, na čijem su se pesku oprobali svi najpoznatiji toreadori.

Posle osvežavajuće šetnje noćnom Seviljom vraćamo se na zasluženi počinak. Svaki susret sa novim gradom i neizvesnost koju nosi pitanje „Šta se ovde lepo može videti?“ ispunjava čoveka zadovoljstvom.

← Evropom kroz tri časovne zone (2): Prado, Gernika i Toledo

Evropom kroz tri časovne zone (4): Sevilja i Kordoba →

31. Oktobra 2026.1. Novembra 2026.

Evropom kroz tri časovne zone (2): Prado, Gernika i Toledo

Petak, 25. april 2008. Madrid

Posle malog „lutanja“ po hotelu, na petom spratu nas dočekuje pravi „kontinentalni“ doručak, ili, kako se to u vojsci zvalo, „dečja radost“: puter i marmelada. Istina, ponudili su nam i dva tostera, ali za nas četrdeset pet to je ipak bilo premalo.

ibe 16 bernabeu — Stadion „Santijago Bernabeu“

Posle doručka idemo na stadion madridskog „Reala“, koji nosi ime dugogodišnjeg predsednika kluba Santijaga Bernabeua. Obilazak je tako osmišljen da se vide sva značajna mesta: od panoramskog pogleda sa vrha tribina do svlačionica, kupatila i sala za masažu. Ne može se zaobići ni muzej, kroz koji se upoznaje istorija ovog najtrofejnijeg kluba na svetu. Strastveni ljubitelj fudbala može da uživa u pogledu na travu slavnog stadiona, da sedne u fotelje igrača ili u VIP ložu. Na kraju stižemo i do prodavnice, u kojoj navijači mogu da kupe dres, trenerku ili nešto drugo sa imenom omiljenog igrača i grbom slavnog kluba. Ovde se možda skupi i više novca nego od ulaznica. Video sam jednog momka koji je iskeširao čitavih 600 evra za nekakav dres ili trenerku.

Sledeće odredište bio je čuveni Prado (Museo del Prado), jedan od najpoznatijih muzeja na svetu, sa jednom od najboljih zbirki slika. Najznačajnije su zbirke Velaskeza, Goje, El Greka i Murilja, ali tu su i Ticijan, Rubens, Hijeronimus Boš, Rembrant, Botičeli i drugi.

Današnji dan je praktično posvećen samostalnom razgledanju Madrida, iako smo na stadion i u Prado išli u grupi. Zato smo Danka i ja još ujutro u hotelu napravili plan šta želimo da vidimo. Posle Prada, nažalost kratkog, jer da bi se videlo sve što je u njemu nije dovoljno ni nekoliko dana, a kamoli sat-dva koliko smo mogli da odvojimo, idemo u Muzej kraljice Sofije (Museo Nacional Centro de Arte Reina Sofía).

Postavka ovog muzeja posvećena je uglavnom španskoj umetnosti XX veka, sa značajnim zbirkama Pikasa i Dalija. Imali smo priliku da vidimo i izložbu posvećenu Pikasu, a najznačajnija slika koju smo videli svakako je „Gernika“. Prado, Muzej kraljice Sofije i Muzej Tisen-Bornemisa čine madridski „zlatni umetnički trougao“.

U neposrednoj blizini Muzeja kraljice Sofije je železnička stanica Atoča (Estación de Atocha). Svojom arhitekturom i botaničkom baštom u unutrašnjosti, ova najveća madridska železnička stanica i sama je znamenitost. U svetu je, međutim, postala poznata posle terorističkog napada 11. marta 2004, kada je poginula 191 osoba, a oko 1.800 ranjeno.

Ne propuštamo priliku da uživamo u enterijeru, a zatim odlazimo u glavni madridski park, Retiro (Parque del Buen Retiro), koji zauzima oko 1,4 kvadratna kilometra na obodu centralnog dela grada, odmah iznad Prada.

Dan je izuzetno vreo, pa čim smo se našli u parku, koristimo priliku da se odmorimo na klupi u senci gustog drveća. Oko nas se mladi Španci odmaraju na travnatom tepihu parka, što mi sebi ipak nismo mogli da priuštimo.

Posle napornog dana vraćamo se u hotel da se malo odmorimo, a uveče ponovo koristimo priliku da još malo upoznamo centar Madrida. Sutra nastavljamo dalje, a Madrid ćemo dodatno upoznati na povratku.

Subota, 26. april 2008. Madrid – Toledo – Lisabon

Krećemo bez doručka, jer polazimo, za njihove prilike, prilično rano. Prvo odredište je Toledo, na reci Taho, sedamdesetak kilometara južno od Madrida.

Obilazak počinjemo sa vidikovca, sa koga puca divan pogled na grad, u kome dominiraju katedrala i tvrđava Alkazar. Zatim odlazimo u sam grad, koji se diže visoko na brdu iznad Taha, ovde relativno male reke. Odlazimo do katedrale, glavnog cilja naše posete, ali obilazak moramo da prekinemo, jer počinje prepodnevna misa.

U Toledu je živeo i stvarao El Greko. U crkvici Santo Tome (Iglesia de Santo Tomé) nalazi se jedna od njegovih najznačajnijih slika, „Sahrana grofa od Orgaza“, koju ne propuštamo. U blizini, u jednoj od tipičnih kuća tog vremena, je i El Grekov muzej, otvoren 1911, koji se upravo renovira. Muzej je u jevrejskoj četvrti Toleda, u kojoj je i sinagoga.

Slobodno vreme koristimo za obilazak mnogobrojnih prodavnica suvenira. Danka u jednoj od njih kupuje „majorka“ bisere. Toledo je inače poznat po čuvenim mačevima koji su se ovde izrađivali. Do autobusa stižemo preko starog mosta na Tahu.

Zbog Toleda smo bili skrenuli sa auto-puta koji od Madrida vodi ka Lisabonu, a sada se njime ponovo upućujemo na zapad. Predeo nije naročito zanimljiv, a restorani u kojima pravimo pauze daleko su od sličnih u drugim zemljama Zapadne Evrope.

Posle Madrida, koji je zasebna autonomna zajednica, put nas vodi kroz Kastilju–La Manču, a zatim, ka Portugaliji, kroz Estremaduru. Središnji i zapadni deo Španije je visoravan; sam Madrid je na oko 650 metara nadmorske visine. Pored puta preovlađuju maslinjaci; Španija je inače jedan od najvećih proizvođača maslinovog ulja na svetu.

Ulaskom u Portugaliju predeo se donekle menja: više je šuma, a pored puta nailazimo na mnogobrojne torove sa svinjama. Liče na naše mangulice. U Lisabon ulazimo preko mosta „25. april“. Most je prvobitno nosio ime diktatora Salazara, za čije je vladavine i podignut, a ime mu je promenjeno u čast „revolucije karanfila“, koja je počela 25. aprila 1974. godine.

Lisabon je na ušću reke Težo u Atlantski okean. Pošto ona ovde pravi ogroman estuar, mnogi pogrešno misle da je Lisabon na moru. Težo je ista ona reka Taho koju smo videli kod Toleda; razlika je samo u španskom i portugalskom nazivu. Pokušavamo da dokučimo ponešto o gradu. Na prvi pogled deluje zanimljivo, jer leži na brežuljcima iznad Teža, a deluje i čisto.

Hotel nam je relativno blizu centra, tik uz Trg markiza od Pombala (Marquês de Pombal), kojim dominira njegova statua sa lavom kraj nogu. Iznad trga je park Edvarda VII, na čijem je gornjem kraju vidikovac sa veličanstvenim pogledom na grad i Težo.

ibe 26 rossio — Jedan od lisabonskih trgova, Rosio

Posle smeštaja i kratkog odmora, metroom se spuštamo do Trga Restauradores, a zatim pešačkom ulicom stižemo do same reke. Usput razgledamo prodavnice i vraćamo se ka hotelu. Na Trgu Restauradores srećemo Stefanoviće, Uroševiće i Petroviće i nalazimo mesto za večeru u restoranu „Nicola“.

Vodič nam je rekao da su u Portugaliji cenjeni specijaliteti od bakalara i da obavezno treba probati „vinju verde“, što bi se po naški reklo mlado vino. Ostalo će se verovatno često prepričavati kad god se u ovom društvu bude pominjao put na ovu stranu sveta, ali treba zabeležiti da nas je ta večera koštala 240 evra. Prava sitnica! Jeli smo škampe i druge đakonije koje, uzgred budi rečeno, nismo naručili. Što smo probali, niko nas nije terao. A to što nam je konobar umesto preporučenog vina doneo neko čija je cena bila skoro 40 evra po flaši, a popili smo dve, samo je događaj za priču i nauk za ubuduće.

U isto vreme u Lisabonu su boravili i Branko i Violeta Milenković sa nekim novim prijateljima. Kratko se srećemo, a onda peške nazad do hotela. Da nije bilo uzbrdice, bila bi to lagana šetnja pred spavanje.

← Evropom kroz tri časovne zone (1): Od Sofije do vrata Sunca

Evropom kroz tri časovne zone (3): Na kraju Evrope →

24. Oktobra 2026.31. Oktobra 2026.

Evropom kroz tri časovne zone (1): Od Sofije do Vrata Sunca

Bilo je to putovanje sanjano tri decenije, još od onih majskih dana 1978, kada mi je Daba pričao o lepotama Alhambre i Andaluzije. Putovanje koje traži da se u svaki od tih gradova ponovo dođe i u njemu zadrži. Putovanje koje će spojiti istok i zapad. Istovremeno, u Španiju sam se vratio posle pune dve decenije.

Sreda, 23. april 2008. Čačak – Sofija

Neočekivano se pružila mogućnost da na početku putovanja nakratko upoznamo i prestonicu susedne Bugarske. Umesto da posle noćne vožnje pravo sednemo u avion za Madrid, ka Sofiji krećemo prepodne, sa idejom da stignemo pre mraka i vidimo neke od njenih znamenitosti. Bio je to moj prvi susret sa Sofijom posle ulaska Bugarske u Evropsku uniju. Od Čačka do Sofije ima oko 350 kilometara, ali to ipak traži osam-devet sati vožnje, pogotovo kada se uračuna čekanje na obe strane srpsko-bugarske granice.

Sofija nas dočekuje kišom. Trudimo se da uočimo šta je novo donelo članstvo u „evropskoj zajednici naroda“. Na prvi pogled, na prilazima gradu na sve strane su nikle, i dalje niču, nove zgrade sa velikim natpisima svetskih firmi. Ali da bi se videlo kako danas živi običan bugarski čovek, ovih par sati nije dovoljno. Smeštamo se u hotel „Rodina“ i odlazimo u kombinovano razgledanje grada, malo autobusom, malo peške.

Pešačenje počinjemo od glavne crkve, posvećene Aleksandru Nevskom. Mlada žena, vodič na bugarskom jeziku (uglavnom nagađamo šta priča), upoznaje nas sa istorijom grada i Bugarske. I Bugari su stalno bili raspeti između istoka i zapada. Danas su svakako okrenuti Evropskoj uniji, ali u centru Sofije i dalje stoji spomenik ruskom caru Aleksandru II, „Caru oslobodiocu“. Posle njegovog rata sa Turskom, Sanstefanskim mirom 1878. stvorena je velika autonomna Bugarska, proširena na račun suseda, uključujući i Makedoniju. Iako je taj mir revidiran na Berlinskom kongresu, ostao je žal za „sanstefanskom“ Bugarskom.

Prolazimo pored svih značajnijih crkava, koje svedoče o starosti Sofije i o narodima i kulturama koji su protutnjali Balkanom. U dvorištu predsedničke palate su ostaci crkve Svetog Đorđa iz IV veka. A tu su i sinagoga, džamija i amam, koji svedoče o višekonfesionalnosti Balkana i posebnom značaju turske vladavine.

Možda je zajednička zgrada predsedništva države i hotela u prošlosti imala smisla, ali danas nije baš logično da predsednička palata i hotel „Šeraton“ budu pod istim krovom. Nedaleko odatle, sa vitkog stuba nad gradom bdi njegova zaštitnica, Sveta Sofija, sa sovom, simbolom mudrosti, i lovorovim vencem u rukama. Tu se završio naš obilazak Sofije. Noć je već odnela prevagu nad danom, pa nam je ostalo da se vratimo do autobusa, koji je čekao kod crkve Aleksandra Nevskog, i do hotela.

Preostalo nam je da u krevetima neobično mekih dušeka sačekamo novi dan i susret sa gradom na suprotnoj strani Evrope.

Četvrtak, 24. april 2008. Sofija – Madrid

Drugi dan putovanja počeo je rano, jer je trebalo na vreme stići na sofijski aerodrom. Umesto doručka čekala su nas dva sendviča sa čuvenom „podrigušom“, flašica vode i jabuka. Aerodrom je u novom delu grada, ili bar tako izgleda, jer prolazimo pored novih modernih zgrada i višetračnih saobraćajnica. Naš vozač po običaju „malo“ luta, a onda iznenađenje: moderno aerodromsko zdanje, pored koga naš beogradski aerodrom deluje krajnje skromno.

Slede uobičajene procedure „čekiranja“ i upoznavanje sa novim načinom kontrole putnika, uvedenim posle napada na Svetski trgovinski centar 11. septembra 2001. Za mene je sve to novo, jer avionom nisam leteo od februara 1990. U avionu nas čeka iznenađenje u vezi sa udobnošću „boinga 737“. Iako su prošle skoro dve decenije od poslednjeg leta, sećao sam se udobnih avionskih sedišta. Ovde su, međutim, sedišta bila maksimalno zbijena, pa su ta tri i po sata bila skoro pravo mučenje, pogotovo za mene, sa mojim nestandardnim gabaritima. Avion je bio pun, što je bilo novo iznenađenje, ali kada smo saznali da „Bulgaria Air“ ima direktne letove za šest gradova u Španiji, polako smo počeli da se navikavamo na iznenađenja vezana za naše susede.

U odnosu na naše vreme, u Sofiji smo morali da ustanemo još sat ranije, jer je njihovo vreme sat ispred našeg. U Madrid smo, međutim, stigli po našem vremenu. To će biti jedna od odlika ovog putovanja, jer ćemo časovnu zonu menjati šest puta.

Na madridski aerodrom Barahas (Barajas) stižemo oko podne. Najnoviji, Terminal 4, otvoren je u februaru 2006, po projektu arhitekata Antonija Lamele i Ričarda Rodžersa, i jedan je od najvećih aerodromskih terminala na svetu.

Naš vodič na ovom putu je Relja Saratlić. Kasnije ću saznati da je završio arheologiju, a zatim studirao političke nauke u Madridu. Po dolasku upoznajemo i njegovu prijateljicu Mariju, diplomiranog arhitektu, koja već osam godina živi u Španiji.

Prvo popodne u Madridu

Odmah krećemo u obilazak grada, koji već na prvi pogled ostavlja utisak. Od aerodroma ka gradu ide se bulevarom Paseo de la Kasteljana (Paseo de la Castellana). Kao što ćemo videti, u gradskom jezgru nema visokih zgrada, mada ponegde neki oblakoder naruši sklad starih zdanja. Ovde, na obodu grada, uočljive su vitke linije četiri oblakodera koji se grade na nekadašnjem zemljištu kluba „Real“. Iza njih, preko Trga Kastilje (Plaza de Castilla), kroz Vrata Evrope (Torres KIO), nastavlja se ka centru. Sledeći deo grada zove se Čamartin (Chamartín), sa stadionom „Reala“, „Santijago Bernabeu“, koji je, pre nego što je dobio ime po čuvenom predsedniku kluba, bio poznat kao Čamartin. Kasteljana je prava žila kucavica Madrida, a završava se na Kolumbovom trgu (Plaza de Colón), sa spomenikom velikom moreplovcu.

Prolazimo najznačajnijim ulicama, kao što je Kalje de Alkala (Calle de Alcalá), koja vodi od Vrata Sunca (Puerta del Sol) do arene za koridu, i Gran Vija (Gran Vía). Zanimljivo je da u Madridu duž svake ulice ima mnogo trgova, koji nisu obična račvanja ulica. Na Gran Viji je Španski trg (Plaza de España), koji obilazimo peške. Na njemu je spomenik Migelu de Servantesu, sa statuama Don Kihota i Sanča Panse, a tu su i dve od najviših zgrada u Madridu: „Kula Madrid“ (Torre de Madrid), visoka 142 metra, sagrađena 1957, i „Španska zgrada“ (Edificio España) od 117 metara, iz 1953.

Na Kolumbovom trgu, koji takođe obilazimo peške, je obelisk sa statuom Kristifora Kolumba na vrhu. Ispod fontane u podnožju spomenika je kulturni centar (Centro Cultural de la Villa), na čijem je zidu mapa Kolumbovih putovanja. Na trgu je i 116 metara visoka „Kula Kolumbo“ (Torre Colón), sa bakarnom nadogradnjom na vrhu, koja je vremenom dobila zelenu patinu, pa je zgrada popularno nazvana „utikač“, jer zaista liči na utikač za struju.

Dok se vozimo madridskim ulicama, promiču zdanja koja nemaju samo lokalni značaj, već su deo svetske kulturne baštine: Muzej Prado, Muzej kraljice Sofije, železnička stanica Atoča, park Retiro. Smenjuju se trgovi Sibele, Nezavisnosti… Jedno zdanje zasenjuje drugo svojom lepotom.

Iz autobusa izlazimo još na dva mesta. Prvo kod Hrama Debod (Templo de Debod). Španski stručnjaci pomagali su Egiptu u spasavanju spomenika ugroženih izgradnjom Asuanske brane, pa je Egipat Španiji poklonio ovaj originalni hram iz II veka pre nove ere. Postavljen je 1972. u parku na mestu nekadašnje kasarne Montanja i jedan je od najneobičnijih spomenika Madrida.

Sa vidikovca pored hrama pruža se predivan pogled na dolinu „rečice“ Mansanares i okolinu Madrida. Na obali Mansanaresa, u četvrti Argansuela, bio je stari stadion „Atletika“, „Visente Kalderon“. Desno se vidi Kraljevska palata (Palacio Real), naše sledeće odredište za pešački obilazak. Ispred palate je Trg Oriente (Plaza de Oriente), na čijoj je drugoj strani Opera, sa ulazom sa Trga Izabele II.

Konačno, kasno popodne, smeštamo se u hotel „Quo Galeón“, u širem centru Madrida. U blizini je stanica metroa Tetuan, odakle je do Vrata Sunca deset stanica, a do Trga Kastilje još dve. Ovaj deo grada zove se Kastiljehos (Castillejos) i poslovna je četvrt puna restorana i noćnih klubova. U blizini je i Kasteljana, sa buticima i prodavnicama delikatesa, koja ga deli od četvrti Čamartin.

Hotel je iznad očekivanja. Zapravo je apartman, sa dnevnom i spavaćom sobom i čajnom kuhinjom sa svim potrebnim priborom, uključujući i mikrotalasnu pećnicu. Koristimo priliku da se malo odmorimo, jer je planirano da uveče zajedno odemo do Vrata Sunca i bolje vidimo ono što smo u panoramskom obilasku propustili.

Vrata Sunca i Plaza Mayor

U centar stižemo pre mraka, pa možemo da vidimo znamenitosti trga na kome je „nulti kilometar“ šest nacionalnih puteva Španije.

Na južnoj strani trga je sedište predsednika autonomne zajednice Madrid. Zgrada je izgrađena u XVIII veku kao pošta i poznata je kao Real Casa de Correos. Na njenoj kuli je čuveni sat, „sat svih Španaca“: milioni Španaca 31. decembra gledaju u televizor čekajući da dvanaest njegovih udaraca označi Novu godinu. Upravo ispred ove zgrade je oznaka „nultog kilometra“.

Na suprotnoj strani trga je najvažnija od tri skulpture na trgu, „Medved i jagodnjak“ (El Oso y el Madroño); medved je zaštitni znak Madrida. Ostale dve su „Mariblanka“, koju zovu i Dijanom lovkinjom, i konjanička statua kralja Karlosa III.

Sa Vrata Sunca odlazimo na Plaza Mayor (Glavni trg), koji se sa njim takmiči za titulu glavnog trga Madrida. Pomalo podseća na Trg Svetog Marka u Veneciji. Sa svih strana okružen je stambenim zgradama, a jedina javna zgrada je takozvana „Pekara“ (Casa de la Panadería), koja dominira ovim pravougaonim trgom dimenzija 129 sa 94 metra. Nalazi se u delu grada koji zovu „austrijski Madrid“. Za razliku od Vrata Sunca, Glavni trg je statusni trg, „pupak Španije“, kako ga je nazvao Lope de Vega. Izgrađen je u stilu španskog baroka i jedan je od malobrojnih spomenika epohe kada su Španijom vladali Habzburzi.

Trg je kroz istoriju često menjao ime. Dekretom iz 1812. svi glavni trgovi u španskim gradovima nazvani su „Trg Ustava“, ali je već 1814. postao „Kraljevski trg“. Od 1873. zvao se „Trg Republike“, od 1876. ponovo „Trg Ustava“, sve do 1923. i diktature Prima de Rivere. Posle Građanskog rata konačno je dobio današnje ime.

Posle kraćeg obilaska okoline trga i pića u jednom od mnogobrojnih restorana vraćamo se u hotel na zasluženi odmor, jer nas čeka novi naporan dan.

← Tour de Europe

Evropom kroz tri časovne zone (2): Prado, Gernika i Toledo →

18. Oktobra 2026.18. Oktobra 2026.

Putovanje u kulturu: Sombor

Nastavljaju se opisi susreta sa novim predelima i ljudima. Ovo putovanje u Sombor bilo je odavno planirano, ali je trebalo da se složi nekoliko kockica da do njega zaista i dođe. Moram priznati da me posete raznim gradovima, pogotovo kada, poput Sombora, zaista odišu nekim kvalitetom, teraju da prema svom rodnom gradu budem još strožiji. U Sombor smo putovali na poziv Franca Presetnika, kome je Sombor rodni grad, da prisustvujemo manifestaciji „Somborski kotlić 2006“, takmičenju u spravljanju ribljeg paprikaša.

Subota, 22. jul 2006. Čačak – Sremski Karlovci – Novi Sad – Sombor

Nisu nam bile potrebne velike pripreme za ovaj put, mada smo poneli dosta stvari. Prognoza je najavljivala veliku vrućinu, oko 35 stepeni, pa je trebalo poneti rezervnu odeću. Pošto smo imali rezervisanu dvokrevetnu sobu u hotelu „Internacion“, nekadašnjoj „Slobodi“, Danka je ponela i posteljinu, za slučaj da postoji pomoćni ležaj, što se pokazalo kao ispravno.

Krenuli smo po planu, odmah posle sedam sati. Prvi cilj bio nam je prodajni salon „Eurosalon“ na beogradskom Sajmištu. Želeli smo da vidimo ima li nekog pogodnog ležaja za Aleksandru, ili bar da dobijemo neku lepu ideju za njegovu izradu.

Patrijaršijski dvor u Sremskim Karlovcima

Pošto se manifestacija održava uveče, planirali smo da na putu do Sombora svratimo u Sremske Karlovce i Novi Sad. Zato idemo starim putem, preko Batajnice, Nove i Stare Pazove i Inđije. U Karlovcima sam bio prvi put. Prijatan gradić, sa nekoliko institucija u samom centru koje su važne za našu istoriju: Patrijaršija i mitropolija, najstarija gimnazija u Srba i čuvena karlovačka Bogoslovija samo su najznačajnije među njima. Naravno, nismo imali vremena da obiđemo Brankov grob na Stražilovu ili neki od čuvenih fruškogorskih manastira, ali neka nešto ostane i za sledeću posetu.

Novi Sad nije daleko od Karlovaca, ili obrnuto. Po običaju grešim na ulazu u grad i biram drumsko-železnički most, kojim uglavnom prolaze teretnjaci u tranzitu kroz Novi Sad. Naravno, čekamo skoro pola sata, prvo voz, a zatim vozila iz suprotnog smera. Srećom, Bulevar Mihajla Pupina je blizu; tu brzo nalazimo parking i krećemo u centar. Bulevar se nastavlja Varadinskim mostom ka Petrovaradinu, kojim dominira čuvena tvrđava. Na bulevaru su neke od najznačajnijih zgrada Novog Sada, kao što je čuvena „Kifla“, zgrada Banovine, u kojoj je Skupština Vojvodine, zatim čuveni hotel „Putnik“, a tu počinje i Zmaj Jovina, gradska pešačka zona. Glavnim gradskim trgom dominiraju Gradska kuća, Katedrala, koja se upravo restaurira, i Meštrovićev spomenik Svetozaru Miletiću. U rano popodne, kada sunce nemilosrdno peče, ljudi nema mnogo, čak ni pod suncobranima kafića u pešačkoj zoni.

Svraćamo u kineski restoran „Sečuan“: Danka na svinjetinu sa valjušcima, ja na svinjetinu u slatko-kiselom sosu, a Aleksandra se sladi sladoledom sa toplom čokoladom. Posle ručka kroz Dunavski park stižemo do kola i nastavljamo put Sombora.

Kroz Bačku

Na putu ka auto-putu prolazimo pored ogromnog tržnog centra „Rodić MB“, u čijem je sklopu i savremena pivara u kojoj se pravi „MB“ pivo. Bar spolja gledano, veći tržni centar do tada nisam video, računajući i one po Zapadnoj Evropi. Takozvanim auto-putem vozimo se tridesetak kilometara prema Subotici, za šta debelo plaćamo putarinu (280 dinara). Sa „auto-puta“ silazimo na raskrsnici koja levo vodi ka Vrbasu, a desno ka Srbobranu. Kada sam prvi put prolazio ovuda, još 1972, put za Suboticu vodio je kroz sam Srbobran, ili Sentomaš, kako kažu Mađari.

Skrećemo ka Vrbasu, a onda se nižu Kula, Crvenka, Sivac i Kljajićevo. I konačno Sombor. Čovek ne može da ne bude setan dok prolazi kroz ova mesta, jer je ovaj kraj bio jedan od centara prehrambene, ali i druge industrije, ne samo Srbije, nego i one velike Jugoslavije. Na to podsećaju natpisi na ulazima u fabrike: „Vital“, „Karneks“, Fabrika štofova i fabrika armatura „Istra“ u Kuli, „Jaffa“ biskviti i mnogi drugi. Zanimljiv je susret sa Sivcem. Selo, jer ipak nije grad, kakvih po Vojvodini ima mnogo, veličine naših Mrčajevaca, ima tri velike crkve, od kojih je svaka, reklo bi se, veća od naše čačanske. Na ulazu u Kljajićevo nepregledna polja požnjevenog žita i slama uvaljana u bale obložene plastikom. Tako nešto kod nas nikada nisam video.

„Somborski kotlić“

Prvi utisak o Somboru: grad sa mnogo zelenila i veoma malo višespratnica. U centru gotovo da nema zgrade podignute posle Drugog svetskog rata, a stare nemaju više od dva sprata. Uz pomoć policajca, ali i posle dva kruga, stižemo do hotela, u kome je upravo svadba. Smeštamo se u sobu 308, na trećem spratu. Dok se Danka i Aleksandra tuširaju, odlazim do obližnjeg trga, gde će se održati manifestacija, i lako nalazim Franca, u punom jeku priprema za večernje takmičenje, na kome je jednom već pobedio, a jednom bio treći. Posle espresa u obližnjem kafiću vraćam se u hotel, gde se odmaramo do polaska.

Franc je za svoje prijatelje zakupio tri velika stola blizu bine, postavljene ispred zgrade koja se zove Gradska kuća, iako u njoj nije opština. Kada smo stigli, na bini su svirali đaci muzičke škole, a zatim su se smenjivali razni orkestri, pre svega tamburaški. U osam sati dat je znak za paljenje vatri i početak kuvanja. Mislio sam da će to trajati dugo, ali sve je bilo gotovo za oko sat vremena. Takmičari su dali uzorke paprikaša žiriju, sastavljenom uglavnom od vlasnika poznatih čardi, a mi smo mogli da degustiramo ono što su majstori napravili.

Ceo trg, koji nezvanično zovu „Ćelavi trg“, jer je krajem osamdesetih na njemu posečen park da bi se moglo mitingovati, bio je pokriven stolovima, za kojima su se prijatelji takmičara spremali za degustaciju, ali i za zabavu, koja je sastavni deo manifestacije. Pošto se biraju i najlepše uređen sto i najveselije društvo, na stolovima se moglo videti mnogo zanimljivih rešenja, a da bi bilo što veselije, točile su se velike količine pića.

Vrhunac zabavnog dela bio je koncert grupe „Garavi sokak“, koji je trajao skoro sat i po. Među gostima je bio i pesnik Raša Popov, koji je, parafrazirajući Napoleonove reči o Veneciji, rekao: „Sombor je večeras trpeza cele srednje Evrope.“ Na samom početku obraćanja pozdravio je „naš najkulturniji grad“, i po tim rečima i ovaj moj tekst u naslovu govori o kulturi.

Pošto se Aleksandri paprikaš nije dopao, morali smo da joj potražimo nešto za večeru. Zahvaljujući tome obišli smo uži centar Sombora i videli da je te večeri skoro ceo grad na nogama. Oni koji nisu bili na trgu sedeli su po mnogobrojnim kafićima u bočnim ulicama ili šetali glavnom ulicom, što me je podsetilo na korzo iz moje rane mladosti. Suprotno očekivanju, jedva smo našli malu piceriju, ispred koje je Aleksandra konačno utolila glad parčetom pice. Zbog toga smo zakasnili na početak svirke „Garavog sokaka“.

Na spavanje smo otišli oko pola jedan, jer je Aleksandra insistirala rečima: „Ali meni se spava.“ Iako smo rezervisali dvokrevetnu sobu, u njoj je bio i pomoćni ležaj, pa nije bilo problema. Pogotovu što smo bili dovoljno umorni posle više od 300 pređenih kilometara i šetnje po suncu kroz gradove koje smo posetili.

Nedelja, 23. jul 2006. Sombor – Bezdan – Čačak

Franc nam je za deset sati zakazao obilazak Županije, u kojoj je monumentalna slika „Senćanska bitka“. Posle doručka malo smo prošetali Somborom. Obišli smo pijacu, koja je manja i slabije snabdevena od čačanske, i otišli do parka na kraju glavne ulice, upravo tamo gde sam juče zastao da pitam za hotel. U deset smo bili ispred kafića, i taman što smo seli da popijemo piće, stigao je Franc. Sa nama su bili i njegova tetka Mancika, zapravo prijateljica njegove majke još iz detinjstva, sa suprugom i njegova prijateljica Gordana.

U Županiji, koja je u pomenutom parku, čekao nas je vodič, koji nam je dao nekoliko podataka o zgradi i pustio tonski zapis o njenoj istoriji i o slici „Senćanska bitka“. U toj bici Austrijanci su porazili Turke i sprečili ih da ponovo stignu pred Budim i Peštu, a bogami i pred Beč. Na ulazu u Županiju je slika-maketa Sombora, koju je na osnovu snimka iz aviona uradio poznati beogradski arhitekta Brana Jovin, inače rođeni Somborac.

Posle Županije Franc je predložio da odemo do Bezdana, pored koga protiče Dunav i gde počinje Veliki bački kanal, i to prevodnicom za koju kažu da ju je projektovao čuveni francuski inženjer Ajfel, onaj isti po kome je nazvan znameniti toranj u Parizu. Sa druge strane Dunava je Batina, gde na bregu dominira spomenik Batinskoj bici, vođenoj ovde, na obalama Dunava, u jesen 1944. godine.

Piće u čardi na obali Dunava značilo je ovogodišnji rastanak sa Somborom. Podne je već odavno bilo prošlo kada smo krenuli nazad. Vrućina je bila velika. Put do auto-puta prošao je nekako brže nego juče u suprotnom smeru. A onda smo se onim što pokušavaju da zovu auto-putem domogli Beograda i naše Ibarske magistrale. Posle sada već uobičajenog ručka u restoranu „Srbija“ požurili smo kući. Nažalost, savladao me je umor, pa sam u Ćelijama morao da zastanem i odremam par minuta. U Čačak smo stigli oko sedam sati.

Epilog

Proteklih godina imao sam jaku želju da godišnji odmor iskoristim da što više proputujem po Srbiji. Nažalost, to je uglavnom ostajalo na lepim željama. Ove godine situacija se nešto popravila. Da nije bilo ovako vrelih dana, verovatno bismo putovali i više. Ali biće još vremena za to.

Šta reći o Somboru? Na prvi pogled zanimljiva varoš, sa mnogo zelenila i starinskih kuća, i to bi uglavnom bilo to. Vidi se da je grad rastao i razvijao se u okvirima jedne druge kulture. Nema bleštavih radnji kao u Čačku, ali ni to nije dovoljno za konačan zaključak. Grad se može upoznati samo ako živiš u njemu; tek tada možeš videti njegovu dušu i dušu njegovih žitelja. Možda je zanimljiv detalj da, uprkos velikom broju ljudi na ulicama tokom subotnje manifestacije, nisam video nijedan incident, niti bilo šta slično. A na trgu je bilo mnogo ljudi pod gasom, bila je gužva i mnogo nehotičnih dodira. Možda sam se baš zato odlučio da naslov ovog pisanija pominje kulturu.

15. Oktobra 2026.16. Oktobra 2026.

Večna Italija (2): Rim se nije promenio

Utorak, 13. april 2004. Rimini – Rim

Današnje odredište je Rim, glavni grad Italije, a nekada i prestonica sveta; nije se bez razloga govorilo „Svi putevi vode u Rim“. Prolazimo kroz srednju Italiju, kroz Umbriju, a najznačajniji grad pored koga prolazimo je Peruđa. U Rim stižemo oko tri sata.

Nastaju problemi: kako autobusom ući u grad i gde ga parkirati. Turizam je u poslednje dve decenije prerastao u pravu industriju. U velike turističke centre svakodnevno se sliva ogromna masa znatiželjnika, automobilima, autobusima, vozovima i avionima, i svu tu masu ljudi i vozila treba prihvatiti. Zato su širom Evrope na ulazima u velike gradove uspostavljene kontrolne tačke na kojima se plaćaju propusnice za ulazak, pre svega za autobuse. Ta procedura pratiće nas kroz celu Italiju i često usporavati naše kretanje. Tako je bilo i na ulasku u Rim. Ipak, stižemo do hotela „San Remo“, u neposrednoj blizini železničke stanice Termini.

Pri smeštaju Danka i ja imamo malih problema. Dobijamo ključ sobe na šestom spratu, ali kada smo otključali vrata, ispostavilo se da je soba već zauzeta. Posle kraće rasprave na recepciji dobijamo sobu na sedmom spratu, i to će biti najbolji smeštaj tokom celog boravka u Italiji.

Za popodne je predviđen obilazak Koloseuma i Foruma. Odlazimo metroom, koji ima stanicu kod železničke stanice, što će se pokazati kao još jedna prednost našeg smeštaja.

Susret sa lokalnim vodičem doneo mi je malo iznenađenje. Marija je vodič koji me je vodio po Rimu na svim mojim putovanjima u ovaj drevni grad. Prvi put je to bilo davne 1979, krajem novembra. Sećam se da je tada bila u drugom stanju. Iskoristio sam priliku da je na to podsetim, a ona je dodala da je to sada studentkinja od 24 godine. Usput se sećam ranijih boravaka u Rimu, posete Tivoliju, i pravim poređenja. Rim je ipak večni grad. Tu se ništa nije promenilo. Promenili smo se mi.

Poređenja u pogledu smeštaja i svega drugog što ima veze sa turizmom više ne važe. Prvi put sam u Rimu bio u vreme „crvenih brigada“ i njihovog terora. Danas se toga sećam samo kroz jedan sitan detalj: na autobuskoj stanici ubijen je čovek samo desetak-dvadesetak minuta pošto sam ja uhvatio autobus do našeg hotela „Ritz“, gore na Parioliju.

Ne znam da li ću imati priliku da obiđem neka lepa mesta kojih se sećam iz te, reklo bi se, daleke 1979. Sećam se kako sam se sa Tanjom našao u četiri sata kod Fontane di Trevi, kako smo dozivali jedno drugo, što je privuklo pažnju čak i poslovično bučnih Italijana i turista, koji su bacali novčić za sreću i ponovni dolazak u Rim. Zauvek će mi ostati u sećanju Via Frattina i Via Condotti, čija su svetla zabeležena na onim fotografijama koje smo snimili na Španskom trgu. To večeras želim da pokažem Danki. Tanju sam tada ispratio na neki autobus prema stanici Termini, gde je bio njen hotel. Danas sve to povezuje metro.

Posle Foruma obilazimo najstariji rimski zatvor, Mamertinum, u kome je bio zatvoren Sveti Petar. Zatim preko Kapitola, gde je sedište gradonačelnika Rima, silazimo ka Trgu Venecija. Aktuelni gradonačelnik Rima je Valter Veltroni, iz reda reformisanih komunista. Na Kapitolu više nije originalna statua cara-filozofa Marka Aurelija na konju: zbog smoga je počela da propada, pa je premeštena u muzej na samom Kapitolu, a na trgu je kopija. Pored sedišta gradonačelnika je jedan od mnogobrojnih stubova sa statuom vučice koja doji Romula i Rema.

Rimski Kapitol (Campidoglio) sa statuom Marka Aurelija na konju

Naspram Kapitola je zgrada u čijoj su se mansardi tajno sastajali Sofija Loren i Karlo Ponti pre nego što su se venčali. Konačno silazimo na Trg Venecija (Piazza Venezia), jedan od najznačajnijih rimskih trgova, sa monumentalnim spomenikom kralju Viktoru Emanuelu II, ujedinitelju Italije.

Na ovom trgu je i Palata Venecija, sa čijeg se balkona svojim pristalicama obraćao Benito Musolini. Ovde se završilo današnje zvanično upoznavanje sa Rimom.

Večernja šetnja

Predlažem Danki da obiđemo znamenitosti oko Via del Corso: Panteon, Piazzu Navona, Fontanu di Trevi, Narodni trg i, naravno, Španski trg. Želim da joj pokažem i lepe uličice oko Španskog trga, poznate po buticima najpoznatijih svetskih modnih kuća, Via Condotti i Via Frattina. Noć je već polako stizala kada smo krenuli niz Via del Corso.

Pošto je već bilo prošlo osam sati, u Panteon nismo mogli da uđemo, ali smo ga osmotrili spolja i za trenutak se divili ovoj antičkoj građevini, koju je u današnjem obliku podigao car Hadrijan. Njena kupola, prečnika 43 metra, jedno je od najvećih dostignuća antičkog graditeljstva. Piazza Navona je u neposrednoj blizini.

Dok joj se približavamo, nebo se natmurilo i preti nevreme. Prodavci užurbano sklanjaju tezge, a mi razmišljamo gde da se sklonimo ako počne kiša. Ovde sam 1984. godine jeo najbolji sladoled u životu. Pokušavam da nađem tu poslastičarnicu, ali sve se promenilo, pa i poslastičarnice, jedan od simbola Italije. Ipak kupujem sladoled u jednoj od njih, ali nekako mi ne liči na onaj od pre dvadeset godina. Nebo šaraju munje i valjaju se tmurni oblaci, ali sve prolazi mirno, pa možemo da uživamo u Berninijevoj Fontani četiri reke. Na ovom trgu je lepo i zato što nema automobila, pa vlada carstvo pešaka. I pored želje da vidimo što više, jer u Rimu ostajemo praktično samo dan i po, umor nas polako savladava.

Pošto se vreme smirilo i veče prošlo bez kiše, odlazimo do Fontane di Trevi, jednog od simbola Rima.

Fontanu je projektovao arhitekta Nikola Salvi i ona je zapravo fasada Palate Poli (Palazzo Poli). Ovde je uvek bučno, jer svaki turista koji dođe u Rim želi da u fontanu baci novčić za sreću i ponovni dolazak. Oko fontane su male uličice u kojima treba znati snaći se da bi se stiglo do Španskog trga (Piazza di Spagna).

Via del Corso stižemo do Via Condotti, koja izlazi na Piazzu di Spagna. U toj nevelikoj ulici su butici svih vodećih svetskih modnih kuća; ovo je modni centar Rima. Drago mi je što smo na Španski trg stigli po mraku, jer ćemo ovuda prolaziti i narednih dana. Oleandri još nisu procvetali, ali ima turista koji se penju čuvenim Španskim stepenicama ka crkvi Svetog Trojstva.

Kada smo stigli na Piazzu del Popolo, već je uveliko bio mrak. Na suprotnom kraju od Via del Corso umetnički par izvodi performans. Gore prema Vili Borgeze vide se osvetljene građevine. Iako je rano veče, trg ne deluje previše živo. Ponovo se vraćamo do Španskog trga, da za trenutak uživamo, ne toliko u lepoti prizora koliko u zadovoljstvu što smo ovde.

Srećom, u neposrednoj blizini trga je stanica metroa, koji nas vozi do stanice Termini i našeg hotela. Posle zasluženog tuširanja tonemo u san.

← Večna Italija (1): Posle četrnaest godina

Večna Italija (3): Mojsije, lanci i Sikstina →

15. Oktobra 2026.15. Oktobra 2026.

Večna Italija (1): Posle četrnaest godina

Godine iza nas pružale su nam priliku da upoznamo prostore širom sveta, a pre svega one u nekadašnjem neposrednom susedstvu, kakva je bila Italija. Nažalost, i ona nam je postala daleka. Eto, ponovo se pružila prilika da stignemo u jednu od kolevki današnje civilizacije. Možda je trebalo krenuti ka novim prostorima, ali ni ovo nije bio loš izbor: podsetiti se onoga što smo već jednom upoznali.

Subota, 10. april 2004. Čačak – Lido di Jesolo

Valjalo je poraniti i krenuti put Italije, prvi put posle četrnaest godina, i to ponovo preko Hrvatske i Slovenije. Iako ne osećam odbojnost prema bivšoj „braći“, ipak me obuzima čudan osećaj: nelagodnost, srdžba i još mnogo toga što je teško jednostavno opisati.

Početak putovanja obično nameće mnogo pitanja: kakvo će biti vreme, jer ne treba zaboraviti da je početak aprila, i koliko ćemo čekati na granicama, jer nas do današnjeg odredišta, gradića Lido di Jesolo kod Venecije, čekaju tri granice.

Uglavnom putuje poznato društvo sa ranijih putovanja u Francusku i Rumuniju. Iako to nije presudno, mnogo vremena u autobusu nosi sa sobom i mnogo prilika za ispoljavanje „posebnosti“.

Put koji danas prelazimo većini putnika je poznat sa ranijih putovanja, jer najvećim delom vodi kroz nekada jedinstvenu državu, a Italija je, slobodno se može reći, bila najčešće odredište nekadašnjih Jugoslovena. Ipak, većini je ovo prvi prolazak kroz Hrvatsku i Sloveniju posle raspada Jugoslavije, i svi hoće da vide šta se promenilo u protekloj deceniji.

Kod Rume nam se priključuje vodič Miloš Zubić, mladić koji studira turizmologiju na univerzitetu u Ferari. Prvu pauzu pravimo u motelu kod Šida. Hladno jutro i kiša koja se više kani nego što pada. Po izgledu i usluzi motela vidi se da ovo više nije ona maršruta iz vremena kada je auto-put Bratstvo i jedinstvo, na deonici od Beograda do Zagreba, bio saobraćajna kičma Jugoslavije, ali i celog Balkana.

Granicu sa Hrvatskom kod Batrovaca prelazimo relativno brzo, iako je njihov policajac, odustavši od namere da pasoše pregleda u autobusu, ipak to učinio uz pomoć računara; nije zgoreg proveriti da neko od putnika nije boravio na ovim prostorima tokom devedesetih. Auto-put sa njihove strane još nije završen do same granice, ali pripreme su u toku: uz trasu je raskrčen deo Spačvanskih i Bosutskih šuma. I ovde važi naša izreka „što južnije, to tužnije“. Nije iznenađenje, jer su ovi prostori bili u sastavu Republike Srpske Krajine i verovatno u njima i dalje najviše ima Srba. Ovo je, uostalom, zbog šuma i podvodnog terena i ranije bio retko naseljen kraj. Izgrađeni deo puta je u dobrom stanju i odlično obeležen. Ni motel u kome pravimo pauzu u Hrvatskoj ne ostavlja bolji utisak od našeg. Dok stojimo sa strane, primećujem ljutit komentar, možda začinjen i psovkom, vozača koji je zastao pored motela kada je video odakle je naš autobus.

I granicu između Hrvatske i Slovenije kod Bregane brzo prelazimo. Na slovenačkoj strani zastoj je malo duži, ali to je i očekivano, jer se Slovenci vežbaju kako će se ponašati od 1. maja, kada postanu deo Evropske unije i formalno postanu neka vrsta predstraže EU prema Balkanu sa zapadne strane. Zastajemo kod motela u Otočcu. Poslednji put sam ovde bio pre skoro devetnaest godina. Tu u šumi sam tada našao jednu od najkvalitetnijih pečurki, blagvu (Amanita caesarea).

Ni Slovenci još nisu sasvim završili auto-put prema Hrvatskoj, ali se vidi da užurbano rade. Pokušavam da uočim promene u odnosu na 1990, kada sam poslednji put bio u Sloveniji, ali sam prespavao prolazak pored Ljubljane, pa nisam stekao celovitu sliku. Od Ljubljane do italijanske granice auto-put je potpuno završen, pa stižemo brzo i relativno rano, što je obećavalo da ćemo se možda i prošetati po Lido di Jesolu. Nažalost, na italijanskoj granici čekamo više od dva sata da se neki od policajaca umilostivi i obavi pasošku kontrolu. I oni se žale da ih je malo u smeni, a posla mnogo.

Odredište nam je Lido di Jesolo, turističko mesto na jadranskoj obali nedaleko od Venecije. Smeštaj nije bogzna kakav, a večera još lošija: neka supa od pečuraka sa mnogo brašna i nešto poput gulaša sa parčetom krmenadle, a za desert kompot od trešanja.

Posle večere smo se malo prošetali. Mesto je namenjeno turizmu, ali ne i odmoru; izgleda da uglavnom služi za prenoćište grupa koje dolaze da posete Veneciju. Srećemo Čačane koji putuju u Španiju: Mila Miloševića, Ivanu Lazović, Sanju Jovanović i Vesnu Savić.

Nedelja, 11. april 2004. Lido di Jesolo – Venecija – Ravena – Rimini

Čekao nas je naporan dan: Venecija, Ravena i počinak u Riminiju. Do Venecije idemo brodićem iz luke na vrhu rta na kome je Lido di Jesolo. Dan je lep i obećava ugodnu šetnju. Tokom jednog od ranijih boravaka u Veneciji doživeo sam pravi potop, iako je bilo leto.

Iskrcavamo se na Obali Slovena (Riva degli Schiavoni), čije ime pokazuje da su ovde pristajali trgovci iz slovenskih krajeva, pre svega iz Dalmacije. Najpre idemo do Mosta uzdisaja, koji je povezivao Duždevu palatu sa tamnicom. Nažalost, nemamo vremena da posetimo ni palatu ni crkvu Svetog Marka, a više nije ni tako jeftino; turizam je postao važna privredna grana. Zadovoljavamo se pogledom i pričom vodiča na Trgu Svetog Marka, a zatim odlazimo do mosta Rialto na Velikom kanalu.

U slobodno vreme Danka i ja odlazimo do crkve Santa Marija dela Salute. Vraćamo se vaporetom, venecijanskim vodenim autobusom. Pošto ne znamo kako se kupuje karta, od crkve do Trga Svetog Marka se švercujemo. Po običaju, sledi čekanje na neodgovorne. Najduže čekamo Minju Radovanovića; brodić čak polazi, jer ima zakazanu sledeću vožnju. Srećom, Minja stiže u poslednji čas, pa izbegavamo moguće komplikacije.

Do sada sam u Veneciju dolazio sa strane Mestra, ili Nove Venecije, kako ga zovu, vozom ili kolima, koja smo ostavljali na ostrvu Tronketo. Iako nam je u doba socijalizma predvorje Evrope bio Trst, vreme će pokazati da sam isto toliko često boravio i ovde.

Put do Ravene vodi pored Padove, Roviga, Ferare i Arđenta. Iako Ravena ima više značajnih spomenika, kao što su bazilika San Vitale, Teodorikov mauzolej i Danteov grob, obilazimo samo baziliku San Vitale.

Dolazak u Rimini donosi komplikacije: zbog visine autobusa ne možemo da nađemo podvožnjak kroz koji bismo stigli do obale, gde je naš hotel. Uspevamo da prođemo tek kada su ispumpani vazdušni jastuci, a bezrazložna nervoza pojedinih putnika dostigla je vrhunac. Hotel je bio sličan onom u Lido di Jesolu.

Posle večere malo se šetamo oko hotela i odlazimo na spavanje. Rimini, bar ovaj deo u kome je naš hotel, tipično je primorsko mesto, sa nizom hotela i restorana. Sa druge strane ulice je čitav niz privatnih plaža, sa kabinama za presvlačenje, ležaljkama i suncobranima, a tu su i tereni za odbojku na pesku i druge igre. U Italiji postoji propis po kome su dva metra plaže uz more javno dobro i pristup tom delu plaže ne sme se ničim ograničavati.

Ponedeljak, 12. april 2004. Rimini – San Marino – Rimini

Današnji dan rezervisan je za Republiku San Marino. Grad na planini Titano nalazi se u neposrednoj blizini Riminija. Nažalost, nismo imali prilike da uživamo u čarobnom pogledu sa San Marina, jer je gradić bio obavijen tamnim oblacima, iz kojih je nemilosrdno lila kiša. Dok ostali saputnici, posle upoznavanja sa istorijom i znamenitostima, sklonište traže po mnogobrojnim prodavnicama suvenira i kafeterijama, Danka i ja silazimo do parkinga, gde je bio naš autobus. Vozači su uključili grejanje i skuvali kafu, pa smo vreme do povratka u Rimini proveli u toplom.

Kiša je nastavila da pada i po povratku u Rimini. Kratko odlazimo u centar, malo razgledamo prodavnice i vraćamo se u naš ne baš preterano udoban hotel.

← Tour de Europe

Večna Italija (2): Rim se nije promenio →

14. Oktobra 2026.15. Oktobra 2026.

Neka druga Rumunija (1): Drakulinim tragom kroz Transilvaniju

Bližili su se Aleksandrin rođendan i polazak u prvi razred, a ja sam nas prijavio za putovanje po Rumuniji pod nazivom „Drakulina tura“. Danka je krenula pod protestom, što nije bilo obećavajuće. Ali…

Prvi dan: Čačak – Temišvar – Sibiu

Moji susreti sa Rumunijom do tada su se svodili na Temišvar i onih šezdesetak kilometara od granice do njega. Prvi put sam u Rumuniji bio 1998, u vreme kada sam se zbog diskus hernije teško kretao. Jedva sam mogao da pređem dvadesetak metara pre nego što bih zbog užasnih bolova morao da stanem. Temišvar me tada nije previše impresionirao, a pogotovo ne pejzaži koje smo sretali usput. Ipak se sa zadovoljstvom sećam tih aprilskih dana. Srbija je tek izlazila iz perioda sankcija i svaka novina iz sveta, makar to bio svet za koji smo smatrali da je i dalje iza nas, bila je nešto lepo.

Bili smo smešteni u hotelu Politehnike, koji se upravo renovirao. Nalazio se u samom centru grada, preko puta najveće gradske crkve, koju, iako je pravoslavni hram, nazivaju katedralom. Ovaj veliki trg, prava pešačka oaza, zove se Trg pobede (Piața Victoriei). Na jednom kraju je katedrala, a na drugom Opera. Trg je bio poprište dramatičnih događaja iz decembra 1989, koji su doveli do pada Čaušeskua. Po trgu i zgradama oko njega vidi se da je Temišvar deo evropske kulture, jer je kao deo Banata pripadao i ogromnoj Austrougarskoj monarhiji. Nažalost, samo par stotina metara od centra počinju delovi grada sa oronulim porodičnim kućama, drvenim ogradama i ulicama kojima često nedostaje asfalt.

Ove redove o Temišvaru pišem kao utiske iz ranijih godina, jer ćemo se ovoga puta u njemu zadržati samo dva-tri sata, što je svakako premalo da bi se upoznao ovaj ipak simpatičan grad. Posle ovog putovanja, 2003. godine, još dva puta ću posetiti Temišvar, na konferencijama na ovdašnjem univerzitetu. Za te boravke vezane su neke zanimljive dogodovštine i poznanstva, pre svega sa kolegom Dušanom Popovom, jednim od najuglednijih Srba u Rumuniji. Već za nekoliko godina videće se kako se velike promene dešavaju kod naših suseda.

Pri svakoj poseti Temišvaru otkrivao sam poneki sitan detalj iz njegove istorije i današnjeg života.

Ovoga puta navešću samo jedan: Temišvar je 1884. godine postao prvi grad u kontinentalnoj Evropi sa električnim uličnim osvetljenjem, o čemu svedoči i spomen-lampion.

Cilj prvog dana našeg putešestvija je Sibiu, u delu Rumunije koji Rumuni zovu Transilvanija, a Mađari Erdelj. Putovanje je organizovala novosadska agencija „Karpati“, specijalizovana za ture po Rumuniji. Agenciju vodi bračni par Stanković, a naš domaćin i vodič bio je Borivoj Stanković, diplomirani inženjer mašinstva, koji će nas oduševiti poznavanjem istorije, ali i savremenih prilika u Rumuniji.

Sledeći veći grad posle Temišvara je Lugoš (Lugoj). Ovaj grad od pedesetak hiljada stanovnika podario je svetu neke poznate ljude: botaničara Augusta Kanica, holivudskog glumca Belu Lugošija, slavnog po ulozi grofa Drakule, i gimnastičarku Laviniju Milošović, svetsku i olimpijsku šampionku. Posle Lugoša iz Banata prelazimo u Transilvaniju i tu počinju da se menjaju naše predrasude o Rumuniji kao zaostaloj balkanskoj državi.

Prvi grad u Transilvaniji pored koga prolazimo je Deva, poznata po čuvenoj gimnastičkoj školi, iz koje je ponikla i Nadja Komaneči. Gradom dominira tvrđava, koja je imala veliki značaj u vreme Janoša Hunjadija, našeg Sibinjanin Janka, čiji je sin bio ugarski kralj Matija Korvin. Ono što se vidi po dolasku u Transilvaniju dalo mi je ideju da ovim zabeleškama dam naslov „Neka druga Rumunija“: putevi su novi, pokriveni kvalitetnim asfaltom. Već je pala noć, pa samo naslućujemo predele kroz koje prolazimo. A okolo su istorijska mesta: Alba Julija, Hunedoara, Targu Mureš… Dok se vozimo, razmišljam o istoriji koja nas povezuje, a o kojoj tako malo znamo.

Konačno stižemo u Sibiu, gde ćemo prenoćiti. Hotel „Continental Forum“ primer je socrealističke gradnje: veliko, gotovo monumentalno zdanje, sa velikim sobama i visokim plafonima. Veče je prijatno, pa se malo šetamo oko hotela. Mnogo starih zdanja i prilično čist grad. I ovo je neka „druga Rumunija“. Ovde je nekada partijski sekretar bio Niku Čaušesku, najmlađi sin i miljenik vladajućeg bračnog para. Vodič nas upoznaje sa sutrašnjim planom, koji će biti naporan kao i prvi dan. Na kraju putovanja videćemo da smo za šest dana obišli skoro trećinu Rumunije.

Drugi dan: Sibiu – Sigišoara – Brašov – Sinaja

Posle doručka upoznajemo se sa znamenitostima grada. Iako je Rumunija pretežno pravoslavna, u ovom regionu ima dosta potomaka nemačkih doseljenika, Sasa, koji su ovamo dolazili još u srednjem veku. Sibiu je jedan od sedam gradova koje su osnovali, po kojima je Transilvanija na nemačkom dobila ime Siebenbürgen. Zato ovde ima i crkava drugih veroispovesti, a jedna od znamenitosti Sibiua je Evangelička crkva. Obilazimo i Veliki (Piața Mare) i Mali trg (Piața Mică).

Znamenitost Sibiua je i Nacionalni muzej Brukental (Muzeul Național Brukenthal). Samuel fon Brukental, čije ime nosi, bio je guverner Transilvanije pod Habzburzima, a prve zbirke potiču iz 1790.

Gradovi se nižu kao na traci. Posle Sibiua čekala nas je Sigišoara, rodno mesto Vlada Cepeša (Țepeș), poznatijeg kao Drakula, po kome je naša tura i dobila ime. Bio je vlaški vojvoda i vladao je Vlaškom u tri navrata: 1448, od 1456. do 1462. i 1476.

Grad je veoma lep. Iznad njega dominira gornji grad, opasan bedemom sa kulama; bilo ih je četrnaest, a do danas je sačuvano devet. Kule su gradili gradski cehovi, pa po njima nose i imena. Grad je autentično sačuvan iz XV veka. U njemu su srednjovekovna muzejska postavka, soba za mučenje, oružarnica, ali i fenomenalan vidikovac, sa pločicama na kojima su ispisane svetske metropole i udaljenost do njih. Do vrha kule vode strme stepenice, koje škripe pod nogama i stvaraju pravi ugođaj. U rodnoj kući kontroverznog vlaškog vladara je restoran u srednjovekovnom stilu, sa svećama umesto električnog osvetljenja.

Naporno penjanje po gornjem gradu traži odmor, koji pravimo u maloj kafanici u njegovom podnožju. Pijem „hajneken“, kao u bilo kom drugom gradu Evrope. Jer ovo je bila i ostala Evropa. Ta ista Evropa ju je delimično bila izopštila, ali se ni oni nisu previše bunili, bar ne javno. Danka je već odavno svoj otpor prema ovom putovanju zamenila zadovoljstvom što vidi sve ove lepote.

Iz Sigišoare nastavljamo za Brašov, jedan od najvećih gradova Rumunije i važan industrijski centar. Šetnja glavnom ulicom otkriva nam još jedan stari grad. U centru se priprema prostor za večernji koncert Rikija Martina, pa se teško probijamo kroz masu sveta koja se sprema da prisustvuje koncertu ili da ga bar čuje sa odstojanja. Usput nalazimo vremena i za obilazak radnji. Tu i tamo vide se table svetski poznatih firmi. Rumunija je kandidat za članstvo u Evropskoj uniji i polako se otvara prema Evropi, pogotovo u razvijenijim delovima zemlje, a Transilvanija to sigurno jeste.

Odlazimo i do čuvene Crne crkve (Biserica Neagră), čiji su zidovi potamneli u požaru u kome je crkva stradala. Potiče iz XIV veka i važi za najveću gotičku crkvu između Beča i Carigrada. Pošto je autobus na suprotnoj strani, još jednom prolazimo glavnom gradskom ulicom.

Kao što se vidi i sa panorame, istorijsko jezgro Brašova dobro je očuvano. Nema novih socrealističkih zgrada; one su uglavnom na periferiji i u novim kvartovima. Stare zgrade su relativno dobro održavane, koliko je to zbog njihove starosti uopšte moguće. Voleo bih da jednog dana vidim i druge gradove Transilvanije, jer sigurno ima još ovakvih lepih prizora.

Posle pedesetak kilometara vožnje stižemo u Sinaju, poznato mondensko skijalište u Karpatima. Ovde se vidi mnoštvo hotela i vila u specifičnom stilu, koji stvara osećaj da ste u nekom drugom, bajkovitom vremenu. Mesto je nastalo oko istoimenog manastira, koji je podigao povratnik sa hodočašća na Sinajsku goru. Sinaja, koja danas ima petnaestak hiljada stanovnika, nalazi se na obroncima Južnih Karpata, u podnožju planinskog lanca Bučeđi i dolini reke Prahove, na nadmorskoj visini između 800 i 1.000 metara, 50 kilometara južno od Brašova i 120 kilometara severno od Bukurešta. Grad je počeo da se razvija kada su između Bukurešta i Brašova izgrađeni pruga i put. Raskošna arhitektura vrhunac doseže u kraljevskom dvorcu Peleš (Peleș), po mnogima najlepšem dvorcu Evrope. Kao turistički centar Sinaja živi tokom cele godine, a zimi je poznato skijalište, sa terenima između 1.400 i 2.100 metara i sezonom od decembra do aprila. Zbog prirode i zanimljive arhitekture često je zovu „perla Karpata“.

Smeštamo se u hotel „Sinaja“, koji još jednom ruši predrasude o Rumuniji: njihov hotel sa tri zvezdice izgleda i nudi mnogo više od nekih evropskih hotela sa više zvezdica. Ima sve što treba planinskom hotelu: tople, ušuškane i prostrane sobe, bilijar, internet-kafe, teretanu, bazen…

Svaki dan je naporan, jer po pravilu obilazimo više od jednog mesta. Za sutra je planirana poseta zamku Bran, a popodne manastir Sinaja i dvorac Peleš.

← Tour de Europe

Neka druga Rumunija (2): Od Brana do Bukurešta →