Početak sedamdesetih godina prošlog veka, sa pojavom prvog mikroprocesora Intel 4004, najavio je revoluciju u računarstvu. Mikroprocesori su sa sobom donosili sopstvenu arhitekturu skupa instrukcija. Zadatak projektanata sada je bio usmeren na povezivanje mikroprocesora sa okruženjem, periferijama. I na tom planu je posao bio olakšan, jer su proizvođači nudili gotova periferijska integrisana kola za tu namenu.
Druga polovina sedamdesetih donela je preorijentaciju obrade podataka sa dotadašnjih mainframe i mini računara na mikroračunare. Njihova relativno niska cena uticala je da više ne budu privilegija bogatih. Dostupnost do nivoa pojedinca značila je svojevrsnu demokratizaciju primene računara.
Kako je „Delta” postala „Iskra Delta”
Razvoj mini računara imao je odraza i na „računarsku industriju” u tadašnjoj Jugoslaviji. Kao država relativno otvorena prema svetu, jugoslovenska preduzeća su bila u prilici da kupuju licence za proizvodnju različitih industrijskih proizvoda. Tokom sedamdesetih to je obuhvatilo i računare, pa su se na tržištu pojavili računari poznatih svetskih firmi, DEC, CDC i Honeywell.
Slovenačko spoljnotrgovinsko preduzeće „Elektrotehna” 1974. godine formira preduzeće „Delta”, koje počinje da sklapa računare istog imena. Zapravo se radilo o računarima iz familije PDP-11, koje je proizvodila jedna od vodećih svetskih firmi, Digital Equipment Corporation. Istovremeno „Iskra” iz Kranja pokušava da jugoslovenskom tržištu ponudi mini računar Cyber 18 firme Control Data Corporation.
S obzirom na popularnost PDP-11, slovenačka vlada donosi odluku da „Delta” dalje funkcioniše u okviru sistema „Iskre”, tako da se na tržištu pojavljuje nova firma „Iskra Delta”, koja je nudila računare iz DEC-ovih familija PDP-11 i VAX-11.
U to vreme i Elektronska industrija iz Niša, u saradnji sa američkim Honeywellom, započinje proizvodnju mini računarskih sistema Honeywell Level 6.
Labudova pesma
Poslednji klasični računar projektovan u Institutu „Mihajlo Pupin”, a time i u celoj Jugoslaviji, bio je PMO. Projekat je realizovan od 1980. do 1985. godine, zajednički sa Institutom problema upravljanja iz Moskve.
Računar ipak nije bio sasvim klasičan, jer je realizovan kao RISC procesor. Pominjanje RISC-a budi asocijaciju na RISC I sa Berklija i MIPS sa Stanforda. Ali u isto vreme je i na Balkanu razvijen procesor zasnovan na sličnom konceptu. Čak je imao i bolje karakteristike u pogledu broja registara.
Ali sve je to ostalo nekako u senci. Možda nismo imali hrabrosti ili umeća da sami sebe promovišemo. Istina, naš procesor je realizovan korišćenjem SSI i MSI TTL tehnologije, dok su pomenuta dva bila VLSI projekti.
Tim projektom je spuštena zavesa na jednu delatnost kojom se Jugoslavija svrstala u razvijeni deo čovečanstva. I to u trenutku kada je računarstvo tek postajalo tehnika koja će pokoriti svet.
Šta smo se odrekli
Odlukom da se pažnja posveti razvoju sistema isključivo na osnovu gotovih računarskih komponenata, dobrovoljno smo se odrekli sopstvenog znanja.
Danas više nema ni kritične mase znanja ni kadrova za projektovanje u oblasti računarske tehnike. Sami smo sebe gurnuli u grupu zemalja koje su nekada bile daleko iza nas. A neke su čak i učile od nas, školujući svoje kadrove na našim fakultetima.
Danas nam ostaje da se tešimo nekakvim rezultatima u informacionim tehnologijama. Ti rezultati jesu stvarni, ali današnje generacije, čak i oni koji deluju u toj oblasti, moraju da znaju da to nije računarska tehnika. Tehnika u kojoj smo imali svoje mesto u svetskim razmerama.