Autor: Siniša Ranđić

Objavljeno

Umesto na noge, na glavu

Ovaj tekst nije nastao odjednom. Napisan je aprila 2003. godine, dopunjen avgusta 2006, pa ponovo marta 2012. Svaki sloj nosi svoj datum. Objavljujem ga onako kako je nastajao, jer se iz tih razmaka najbolje vidi šta se u međuvremenu promenilo, a šta nije.

Razmišljanja o načinu unapređenja naučnoistraživačkog rada formalno traju već skoro deceniju. Međutim, razvoj naučnoistraživačkog rada je oblast koja me zanima gotovo trideset pet godina, od vremena kada sam započeo svoj istraživački rad u Institutu „Mihajlo Pupin” u Beogradu.

Ozbiljan naučnoistraživački rad podrazumeva postojanje nekoliko važnih uslova: adekvatne materijalno-tehničke uslove, mogućnost primene ostvarenih rezultata i druge. Uvek sam se zalagao da napori prvenstveno budu usmereni ka razvoju takozvanih primenjenih istraživanja, koja mogu da prerastu u kvalitativno viši nivo istraživanja.

Imajući to u vidu, i bez obzira na to što može delovati krajnje pesimistički, treba konstatovati: u Srbiji ima veoma malo pravog naučnoistraživačkog rada. Razloge treba tražiti pre svega u nedostatku pomenutih uslova, ali moraju se navesti i neki pogrešni koraci koji su sa formalnog aspekta uticali da dođe do erozije naučnoistraživačkog rada. Jer samo dobro utemeljen naučnoistraživački rad može da bude motor razvoja sredine u kojoj se odvija, a istovremeno i motor razvoja na nivou cele države.

U Čačku, 4. marta 2012. godine

Ovaj tekst je inicijalno napisan aprila 2003. godine i mislim da njegova aktuelnost nije sporna.

U međuvremenu su doneti zakoni koji definišu naučnoistraživački i obrazovni rad visokoškolskih institucija u Srbiji. Ono što je veoma važno, Zakon o visokoškolskom obrazovanju uvodi sasvim nove principe rada i jedan sasvim drugačiji obrazovni ambijent, nazvan bolonjski proces. Takođe, u oba zakona je predviđeno da visokoškolske ustanove prođu akreditaciju po oba segmenta delatnosti, kojom će se potvrditi da li zadovoljavaju kriterijume da i dalje deluju na oba polja.

U međuvremenu je, juna 2005. godine, doneta Strategija opštine Čačak, koja predviđa pokretanje aktivnosti na formiranju Univerziteta u Čačku. Sve to zahteva organizovanu aktivnost, koja treba da Tehnički fakultet, ali i visoko školstvo u Čačku, promoviše kao ozbiljan faktor na oba polja u Srbiji.

U Čačku, 4. avgusta 2006. godine

Umesto na noge, na glavu

Zakon o naučnoistraživačkom radu iz 1985. godine uveo je cenzus: koja institucija sme da se bavi naučnoistraživačkim radom. Tada je propisano da institucija, da bi mogla da se nazove naučnoistraživačkom, mora da ima najmanje pet doktora nauka i deset magistara.

Nije potrebno puno razmišljanja da se vidi da je problem naučnoistraživačkog rada umesto na noge postavljen na glavu. Umesto da istraživači stiču akademske titule zato što se bave naučnoistraživačkim radom, de facto je propisano da naukom mogu da se bave samo doktori i magistri. Takav pristup je, nažalost, imao krajnje nepovoljan efekat na razvoj naučnoistraživačkog rada u Srbiji.

Šta se najavljuje

Ministarstva koja uređuju okruženje za rad visokoškolskih i naučnoistraživačkih institucija najavljuju donošenje novih zakona. Iako je i do sada istraživanje bilo jednako važan segment delovanja visokoškolskih ustanova, novim zakonskim projektima predviđa se davanje još većeg značaja naučnoistraživačkoj delatnosti.

U predlogu za diskusiju o politici naučno-tehnološkog razvoja Srbije, koji je predstavio ministar Dragan Domazet, stoji stav da je univerzitet po definiciji prvenstveno naučna ustanova, i da fakulteti bez izraženog naučnog rada ne bi trebalo da budu verifikovani kao fakulteti univerziteta, već samo kao visoke škole, jer naziv fakulteta treba zaštititi od onih koji imaju organizovan samo nastavni, a ne i naučni proces.

Šta bi trebalo uraditi

Da bi se podigao nivo naučnoistraživačkog rada, neophodno je identifikovati: naučne oblasti u kojima postoje realne mogućnosti da se u kratkom roku ostvare rezultati; oblasti za koje postoji interesovanje nastavnika i saradnika; oblasti u kojima već postoji saradnja sa sličnim institucijama u zemlji i inostranstvu; postojeće rezultate istraživanja koji se mogu ponuditi privredi u okruženju; mogućnosti angažovanja postdiplomaca na praktičnim projektima; i nivo materijalnih sredstava potrebnih za sve to.

Pri tome se treba podsetiti da se Fakultet, u svom Statutu, deklarisao kao institucija koja neguje prilično veliki broj naučnih oblasti. To pri nekoj budućoj verifikaciji može biti otežavajuća okolnost, jer taj skup oblasti realno ne može da se pokrije raspoloživim brojem nastavnika i saradnika u funkciji istraživača. Zato bi primarni zadatak bio identifikovanje onog minimalnog skupa istraživačkih oblasti u kojima trenutno imamo najveće mogućnosti i najznačajnije rezultate.

U Čačku, aprila 2003. godine

Objavljeno

Portal je obnovljen

Posle dužeg vremena, ovaj portal je obnovljen i dobio novu strukturu. Tekstovi koji su ranije bili razasuti po različitim mestima, na starom sajtu, na Fejsbuku ili samo u fasciklama na računaru, sada su sabrani i sređeni na jednom mestu.

Evo šta ćete zasad naći.

U delu Život i sećanja nalaze se dve zaokružene celine. Prva su sećanja na vojničke dane, „U mašini”, u devet nastavaka, od Škole rezervnih oficira na Banjici, preko vanrednog stanja i Titove smrti, do četiri meseca provedena u Sarajevu. Druga su „Školski dani”, u jedanaest nastavaka, od prvog razreda osnovne škole 1960. godine do diplomiranja na Elektrotehničkom fakultetu 1977. Tu je i podsekcija Sećanja na ljude, posvećena prijateljima i kolegama kojih više nema.

Deo Čačak podeljen je u tri celine: opšta priča o gradu, „Čačak koga nema”, o mestima, ljudima i običajima kojih više nema i „Čačak sa senkama”, lična sećanja vezana za grad.

U Putovanjima je za sada objavljena celina „Tour de Yugoslavia”, trideset pet nastavaka o putovanjima kroz zemlju koje više nema, od prvog odlaska na more 1959. godine do poslednjeg jedrenja pred raspad.

Portal će se i dalje dopunjavati. U pripremi su tekstovi o radu u Institutu „Mihajlo Pupin”, o istoriji računarstva na našim prostorima, kao i ostale celine iz Putovanja.

Pozivam vas da se javite. U tekstovima se pominju mnogi ljudi, mesta i događaji. Ako se nečega sećate drugačije, ako znate više ili ako želite da dopunite ono što je zapisano, ostavite komentar ispod odgovarajuće objave ili mi se javite preko strane Kontakt. Posebno bi mi bilo drago da se jave saborci iz 321. bataljona veze i kolege iz 64. klase Škole rezervnih oficira veze, kao i školski drugovi i kolege sa Elektrotehničkog fakulteta i naravno kolege iz Instituta “Mihajlo Pupin” i Fakulteta tehničkih nauka u Čačku.

Objavljeno

Srbija među šljivama i čipovima (Radar, jul 2025)

U nedeljniku „Radar” objavljen je tekst novinara Miloša Čolića o mestu Srbije u svetskoj industriji poluprovodnika. Povod je bio raskorak između najava da će se kod nas proizvoditi čipovi i stvarnog stanja, u tekstu se konstatuje da ni fabrika ni čipova nema, i da je zemlja pred strateškim izborom između izrade i projektovanja.

Pored mene, u tekstu su o toj temi govorili Predrag Vraneš, nekadašnji direktor Odeljenja za računarski inženjering Instituta „Mihajlo Pupin” i jedan od autora monografije Uvod u projektovanje VLSI kola, i Slobodan Simović, inženjer u korporaciji Broadcom, ranije dizajner procesora u Sun Microsystems.

Na pitanje da li se Srbija nalazi pred značajnom prilikom u industriji dizajna čipova, rekao sam sledeće:

„Zaključak istraživanja od kraja osamdesetih godina prošlog veka do danas je da kod nas postoje svi uslovi da Srbija, tačnije njeni inženjeri, mogu i treba da budu deo ekosistema za projektovanje integrisanih elektronskih kola.”

Taj zaključak zasnovan je na tradiciji koju kod nas ima projektovanje elektronskih sistema i na rezultatima ostvarenim na tom planu, ali i na tome što inženjeri koji se školuju na našim univerzitetima u oblasti elektronike i računarstva dobijaju najšire obrazovanje potrebno za projektovanje elektronskih sistema.

Ali postojanje uslova nije dovoljno. Kako sam u istom tekstu naveo:

„Da bi se oblast projektovanja integrisanih elektronskih kola u potpunosti razvila, neophodno je ostvariti jačanje saradnje univerziteta i industrije, povećati podršku R&D sektoru i pospešiti domaće investicije u ovu oblast.”

Ceo tekst dostupan je na sajtu „Radara”: Srbija među šljivama i čipovima (Radar, izdanje 69, 3. odnosno 9. jul 2025).

Objavljeno

Nikola Marković (1987 – 2025)

Nikola Marković

Za mene ćeš uvek ostati „mali plavi dečak”. Još od onih dana kada si, jednog nedeljnog julskog dana 1999. godine, sa porodicom stigao sa Kosova. Tih par meseci delila nas je samo ograda.

Ponovo će nas spojiti Fakultet, i više od decenije neću znati da si ti onaj mali plavi švrća sa naočarima iz komšijskog dvorišta. Tu činjenicu saznaću tek na odbrani tvog master rada. I to ne od tebe. Na moje „Pobogu, Nikola, što mi nisi rekao” samo si se osmehnuo i slegao ramenima.

Plava kosa, naočare i nemiran pogled činili su te uočljivim. Ali bio si tih i povučen. I takvog ću te se uvek sećati. I tada sam imao utisak da si omiljen u društvu. Nažalost, to će potvrditi broj ljudi, posebno mladih, na oproštaju sa tobom.

Nismo se viđali često u proteklih deceniju i po, pogotovu tokom poslednje decenije. Ostao mi je u sećanju slučajni susret u Institutu „Mihajlo Pupin”, gde si jedno vreme radio, u jednom trenutku povezalo nas je i mesto na kome smo obojica radili. Retkim viđanjima doprineo je tvoj život i rad van zemlje. Ali nisam propuštao priliku da se kod zajedničkih prijatelja raspitam o tebi. Bilo mi je jako žao što se nismo videli prošle godine, kada si posetio svoje rođake iz mog komšiluka.

Dragi plavi dečače, duboko me je potresla tvoja smrt. Posebno što te je u njoj pratio još jedan tek započeti život. Ne postoje reči koje mogu ublažiti bol tvojih najbližih. Ovih par reči su samo pokušaj da te sačuvamo u sećanju, onakvog kakav si bio. I da žalimo što se češće nismo viđali i družili.

Svet u kome živimo postao je pravo trkalište. A nama preostaje samo nada da ovakvih odlazaka ne bude. I da se srećemo uživo što duže.

Objavljeno

Dušan Hristović (1929 – 2023)

Dušan Hristović

Duleta Hristovića, kako su ga svi zvali, upoznao sam kada je rukovodilac odeljenja 201 predstavio novozaposlene kolege, decembra 1977. godine. Već posle mesec dana naći ćemo se u istoj kancelariji, 224/7. I bićemo cimeri sve do mog odlaska u vojsku, dve godine kasnije.

Naš odnos je u početku bio pomalo rezervisan. Jer Dule je bio najstariji inženjer u mom okruženju, a to je bilo dovoljno da jedan početnik ima povećanu dozu poštovanja.

Imao je svoj svakodnevni ritual. Ne sećam se da li je pio kafu. Ali svakog dana je donosio doručak, koji je držao u fioci od stola. I jeo ga je natenane, dok je prelistavao „Politiku”.

Sredom, kada su u naše odeljenje dolazili novi časopisi na pregled, pedantno je zapisivao zanimljive naslove u svoju svesku. Kasnije, kada se budemo sprijateljili, imaću privilegiju da zavirim u tu njegovu sveščicu i potražim članak koji me zanima.

Priče o počecima

Povremeno, uglavnom kada smo ostajali sami u kancelariji, znao je da se raspriča. Pričao mi je o počecima računarstva. O prvim računarima projektovanim u institutima „Boris Kidrič” i „Mihajlo Pupin”. Ali i o svom rodnom selu Lipolistu u Mačvi. Jako se ponosio čuvenim uzgajivačima ruža iz Lipolista, sa kojima je bio u kumovskim odnosima.

I kada više nismo sedeli zajedno u kancelariji, znao sam da svratim do njega na čašicu razgovora. Bio je zanimljiv sagovornik, jer je kao retko ko od kolega pratio sve što se dešava u svetu računarstva.

Po mom odlasku iz Instituta ređe smo se viđali, pogotovu što je i on relativno brzo otišao u penziju. Penzionerske dane posvetio je radu na beleškama o istoriji računarstva u Jugoslaviji. Kasnije ćemo se redovno viđati na proslavama Dana Elektrotehničkog fakulteta. Kada je elektronska pošta postala standardni vid komunikacije, često smo razmenjivali poruke, slao mi je svoje tekstove o računarstvu, ali i kopije onih za koje je smatrao da će me zanimati. Zbog njegovih problema sa vidom i taj vid komunikacije je polako jenjavao.

Kada mi je zajednički kolega pre par dana rekao za njegovu smrt, setih se svih onih zajedničkih dana u Institutu „Mihajlo Pupin”. Vremena koja polako prekrivaju, kao što stihovi kažu, ruzmarin, snegovi i šaš.

Objavljeno

Slobodan Ivančević (1950 – 2022)

Upoznali smo se pre nego što sam se zaposlio u Institutu. Tačnije, bio je jedan od prvih kolega koje sam sreo kada sam došao na razgovor za posao. Tokom trinaest godina provedenih u Institutu naši putevi saradnje će se ukrštati. A on će biti prvi kolega kome ću saopštiti da odlazim, jer smo prethodnih pet godina neposredno sarađivali.

Kraka, kako je bio poznatiji među kolegama, nikako nije mogao da ostane neprimećen. Jer je bio glasan na sebi svojstven način.

Pokušavajući da napišem ove redove, misli me stalno upućuju na anegdote vezane za njega. U nekima od njih on je pomalo tužni heroj. Ali to je jednostavno bio on, čovek koji se nije plašio da pogreši, čak i kada je bilo očigledno da će se to desiti. Ali posledice nisu snosili drugi, uvek samo on. Ako bih sve to pokušao da stavim na papir, trebalo bi mi dosta prostora i vremena. Oni koji su ga znali setiće se svega. Čak i više od mene.

Tokom devedesetih godina vreme, prostor i događaji su nas prilično udaljili. Neko vreme je proveo kao gastarbajter u Rusiji. Kasnije se otisnuo u vode privatnog biznisa, u kojima je plivao sve do svoje iznenadne smrti.

Sa novim vekom vratila su se i naša druženja, a povremeno smo se čuli i telefonom. U Takovu je kupio i zakupio desetak hektara zemlje i počeo da se bavi voćarstvom. Svaki put kada smo se čuli, obećavao je da će se javiti pa da se vidimo. Pandemija je učinila da se poslednje dve i po godine nismo videli, a nažalost ni čuli. Zato mi je njegova smrt još teže pala. Pomalo me teši što smo ga zajednički kolega i ja često pominjali u našim druženjima.

Ovaj kratki tekst je samo malo podsećanje na divnog kolegu i prijatelja, i nadasve retko dobrog inženjera, Slobodana Ivančevića, Kraku. Nezadovoljan sam što nisam napisao više. Jer on to zaslužuje. Ali sve mi se nekako činilo da, koliko god napišem, neću dovoljno reći.

Objavljeno

Ljubiša Veljović (1953 – 2022)

Ljubiša Veljović

Reklo bi se da se znamo ceo život. Spojila nas je osnovna škola, a srednju smo završili u istoj klupi. Konačno, bio sam mu kum kada se venčavao sa suprugom Olgom.

Druženje smo nastavili skoro do njegovog poslednjeg dana. Istina, intenzitet viđanja se tokom godina menjao, jer kao i većina, i mi smo nekako trčali kroz život. Kada je korona malo utihnula, počeli smo da se viđamo sa Prlom i Vitkom, obično u „kafani kod Čolaka”.

Nažalost, na prvom ovogodišnjem okupljanju nije ga bilo. Prle reče da ima problema sa slepim crevom. Nisam želeo da ga uznemiravam, a onda, kao grom iz vedra neba, stiže poruka od njegovog brata Alempija: „Umro mi je brat.”

Sve se to dešavalo uoči obeležavanja pedeset godina gimnazijske mature, čijim je proslavama redovno prisustvovao. A to je značilo i pola veka od koraka u svet odraslih, u koji smo stupili upisom na fakultet.

Za razliku od većine nas, Ljubiša je znao da želi da upiše medicinu i tokom četvrte gimnazijske godine intenzivno se za to pripremao. Radni vek je proveo u Čačku. I pre zasnivanja svoje porodice draža mu je bila porodična atmosfera. Zato sam pomalo bio iznenađen, nisam mu to rekao, što je pristao da se poslednjih godinu-dve relativno često viđamo u kafani.

Posle više od šest decenija druženja mogao bih mnogo toga napisati o Ljubiši, ili Velju, kako smo ga uobičajeno zvali. Retko je za nečiji život vezano toliko anegdota. Negde u papirima koje skupljam još od osnovačkih dana zapisane su mnoge od njih. Svaki ponovni generacijski susret, pa i ovaj poslednji, koji je protekao bez njega, nije prošao bez podsećanja upravo kroz neke od tih anegdota.

Objavljeno

Dejan Simić (1962 – 2022)

Dejan Simić

Pojavio se u Institutu u vreme kada su studenti Elektrotehničkog fakulteta u velikom broju radili svoje diplomske radove u tamošnjim laboratorijama. Bilo je to vreme kada je klasični računarski hardver ubrzano ustupao mesto sistemima zasnovanim na mikroprocesorima i mikrokontrolerima. Štaviše, sve češće smo se bavili softverom. Dejan je nekako sve vreme ostao veran hardveru.

Iako smo ga sve ove godine smatrali mladim, napustio nas je na pragu svoje sedme decenije, posle tri i po decenije rada.

Bio je jedan od pionira PC hardvera u Institutu. U tom kontekstu bio je i jedan od projektanata računara PC AT/386, koji će se par godina proizvoditi u Digitalnoj laboratoriji. Bio je izuzetno talentovan inženjer, koji je još puno toga mogao da ponudi sredini u kojoj je radio.

Redovno smo se viđali prilikom mojih poseta Institutu u tri decenije otkako sam ga napustio. Jedno vreme se nalazio i na rukovodećem mestu u našoj nekadašnjoj Laboratoriji. Ali ipak ga taj posao nije ispunjavao u onoj meri u kojoj su to činili računarski hardver i digitalni sistemi. Pored posla imao je i drugu ljubav, ribolov. A pri tome nije zaboravljao ni porodicu, ni mnogobrojne prijatelje i kolege.

Ražalostila me je vest o njegovoj bolesti. Ali me je fascinirala njegova smirenost i želja da je prevaziđe. Nikoga nije mogla da ostavi ravnodušnim njegova želja da pobedi opaku bolest. Kada smo se poslednji put videli, delovao je tako smireno, kao da je sve ostalo iza njega.

Nažalost, stigla je pandemija i više nisam odlazio u Institut. Ali često sam se raspitivao o njegovom stanju. A onda stiže tužna vest. Poslednji oproštaj sa njim nas okupi, ali još jedno lice sa slike iz 1989. godine preseli se u večnost, a nama ostadoše samo sećanja.

Objavljeno

Miloš Bajčetić (1961 – 2021)

Miloš Bajčetić

Jesenje popodne 2019. godine, provedeno u restoranu „Lovac”, nije nagoveštavalo da će nam to biti poslednje viđenje. A pre toga se nismo videli skoro tri decenije.

U međuvremenu ga je put odveo u Kanadu, a onda se smirio u Vašingtonu, pored supruge i dva sina. Dopisivali smo se povremeno. Njegova pisma su bila neobična, upravo onakva kakvog sam ga zapamtio dok smo zajedno sedeli u kancelariji u „Plavom vozu”. Čudio sam se kako je onako visok, a bogami i krupan, uspevao da stane u „peglicu”.

Imao je smisla za humor, koji je bio krajnje specifičan. Ali nikoga nije ostavljao ravnodušnim.

Vezivalo nas je interesovanje za sport, posebno za fudbal. On je bio vatreni zvezdaš, pa je znao da mi, kao okorelom partizanovcu, često uputi „otrovne” strelice. Nije bio neko ko je mnogo pričao, više je bio ćutljiv. A onda bi nas sve iznenadio britkim komentarom, pred kojim smo često morali da se zamislimo.

Krajem osamdesetih, ne sećam se povodom čega, slikali smo se u zvezdarskoj šumi. Ta slika mi je dugo visila na zidu iznad radnog stola u Laboratoriji. Često sam studentima pokazivao ko je ko na njoj. On je drugi sa te slike koji nam zauvek ostaje u sećanju.

Objavljeno

Georgi Konstantinov (1938 – 2021)

Reči kojima se obratio novozaposlenim pripravnicima obeležile su moju inženjersku karijeru. Puno puta ću biti u prilici da ga citiram:

„Drage kolege, nemojte očekivati da se ovde bavite naukom.”

Te reči su svojevrstan spomen na čoveka koji mi je bio prvi direktor. Jer su postale moj stručni vjeruju do današnjeg dana.

Iza pomalo strogog izgleda krila se ličnost kojoj si mogao da se obratiš za pomoć i podršku. Ličnost koja je nalazila razumevanja i onda kada nam se činilo da su sankcije neminovne. Bio je strog kao rukovodilac, ali se kolegama nije mešao u stručnu stranu posla. Kao odličan inženjer sa zavidnom karijerom, imao je na to puno pravo.

Upravo zbog te uspešne karijere često sam se pitao šta ga je nateralo da se sa trideset pet godina otisne u vode rukovođenja. Jer iza njega je u prethodnih osam godina ostalo učešće na nekim od najznačajnijih projekata rađenih u Laboratoriji.

Ponekad su mi se njegovi stavovi činili previše konzervativni. Ali sam vrlo brzo shvatio da drugačije nije bilo moguće. Kada je postao direktor, Laboratorija se nalazila u lošem organizacionom i finansijskom stanju. Na kraju sedamdesetih bila je bitno drugačija nego šest godina ranije, stručna delatnost značajno proširena, Laboratorija kadrovski i organizaciono ojačana. Konačno su došli i odgovarajući finansijski rezultati.

Nažalost, kao mlad inženjer nisam bio u prilici da sa Georgijem bliže sarađujem. Tokom prve dve godine rada samo par puta sam neposredno kontaktirao sa njim. Ipak, i to je bilo dovoljno da steknem dosta dobru sliku. Već 1980. godine napustio je Laboratoriju i prešao na rukovodeće mesto na nivou Instituta. Sa te pozicije koordinirao je, između ostalog, poslove sa institucijama u Sovjetskom Savezu. Pošto sam u to vreme bio angažovan na jednom takvom projektu, naši kontakti su se nastavili. Kada je projekat zapao u krizu, pokazao je maksimalnu taktičnost i umeće da se problemi prevaziđu.

Kasnije sam sa njim i njegovom porodicom uspostavio i privatni kontakt. Zahvaljujući tome upoznao je i moje roditelje. Kad god bismo se videli, nije propuštao priliku da pita za njih i da ih pozdravi.

Pošto sam napustio Institut, retko smo se viđali. Uglavnom povodom nekog događaja. Nažalost, poslednjih godina to je uglavnom bilo na oproštaju od nekog od kolega.