Pojavio se u Institutu u vreme kada su studenti Elektrotehničkog fakulteta u velikom broju radili svoje diplomske radove u tamošnjim laboratorijama. Bilo je to vreme kada je klasični računarski hardver ubrzano ustupao mesto sistemima zasnovanim na mikroprocesorima i mikrokontrolerima. Štaviše, sve češće smo se bavili softverom. Dejan je nekako sve vreme ostao veran hardveru.
Iako smo ga sve ove godine smatrali mladim, napustio nas je na pragu svoje sedme decenije, posle tri i po decenije rada.
Bio je jedan od pionira PC hardvera u Institutu. U tom kontekstu bio je i jedan od projektanata računara PC AT/386, koji će se par godina proizvoditi u Digitalnoj laboratoriji. Bio je izuzetno talentovan inženjer, koji je još puno toga mogao da ponudi sredini u kojoj je radio.
Redovno smo se viđali prilikom mojih poseta Institutu u tri decenije otkako sam ga napustio. Jedno vreme se nalazio i na rukovodećem mestu u našoj nekadašnjoj Laboratoriji. Ali ipak ga taj posao nije ispunjavao u onoj meri u kojoj su to činili računarski hardver i digitalni sistemi. Pored posla imao je i drugu ljubav, ribolov. A pri tome nije zaboravljao ni porodicu, ni mnogobrojne prijatelje i kolege.
Ražalostila me je vest o njegovoj bolesti. Ali me je fascinirala njegova smirenost i želja da je prevaziđe. Nikoga nije mogla da ostavi ravnodušnim njegova želja da pobedi opaku bolest. Kada smo se poslednji put videli, delovao je tako smireno, kao da je sve ostalo iza njega.
Nažalost, stigla je pandemija i više nisam odlazio u Institut. Ali često sam se raspitivao o njegovom stanju. A onda stiže tužna vest. Poslednji oproštaj sa njim nas okupi, ali još jedno lice sa slike iz 1989. godine preseli se u večnost, a nama ostadoše samo sećanja.