Jesenje popodne 2019. godine, provedeno u restoranu „Lovac”, nije nagoveštavalo da će nam to biti poslednje viđenje. A pre toga se nismo videli skoro tri decenije.
U međuvremenu ga je put odveo u Kanadu, a onda se smirio u Vašingtonu, pored supruge i dva sina. Dopisivali smo se povremeno. Njegova pisma su bila neobična, upravo onakva kakvog sam ga zapamtio dok smo zajedno sedeli u kancelariji u „Plavom vozu”. Čudio sam se kako je onako visok, a bogami i krupan, uspevao da stane u „peglicu”.
Imao je smisla za humor, koji je bio krajnje specifičan. Ali nikoga nije ostavljao ravnodušnim.
Vezivalo nas je interesovanje za sport, posebno za fudbal. On je bio vatreni zvezdaš, pa je znao da mi, kao okorelom partizanovcu, često uputi „otrovne” strelice. Nije bio neko ko je mnogo pričao, više je bio ćutljiv. A onda bi nas sve iznenadio britkim komentarom, pred kojim smo često morali da se zamislimo.
Krajem osamdesetih, ne sećam se povodom čega, slikali smo se u zvezdarskoj šumi. Ta slika mi je dugo visila na zidu iznad radnog stola u Laboratoriji. Često sam studentima pokazivao ko je ko na njoj. On je drugi sa te slike koji nam zauvek ostaje u sećanju.