MEMORY OF SCHOOL - SEĆANJE NA ŠKOLU
„Od kolevke pa do groba najlepše je đačko doba” govorio je pesnik Branko Radičević pre skoro dva veka. Možda se neko neće složiti sa ovom tvrdnjom. Ako ni zbog čega drugog onda zbog poneke dobijene slabe ocene. I sankcionisanog nestašluka. A kad je čovek mlad mnogo toga lakše pregrmi i u poznim godinama o tim danima govori sa ponosom. „Eh, kako je to nekad bilo“ – rečenica je koja se često čuje. A obično se čuje kada se povodom nekog jubileja okupi društvo iz različitih nivoa školovanja.
Prethodne godine sam bio u prilici da obeležim dva jubileja. Pedeset godina mature u čačanskoj Gimnaziji. I isto toliko godina od upisa na Elektrotehnički fakultet u Beogradu. Bile su to prilike za susret sa starim društvom. Koje je obeležilo lepu deceniju naših života. Podsetili smo se mnogih lepih, ali i ponekog teškog trenutka. Bilo je tu prepoznavanja. Pogotovu među kolegama sa Fakulteta. Jer neki se nisu videli od vremena apsolviranja.
Svaki ovaj susret ostavlja nam pomalo sete što se nismo češće viđali. Ali donosi i nadu da ćemo se u narednim godinama češće viđati. Seta je tu i što susreti nisu potrajali malo duže. Ali iza susreta ostaju fotografije koje svedoče o promenama koje smo doživeli. I poneka nova priča za sećanje.
Već duže vremena pabirčim svoja sećanja na školske dane. Ponekad sam aktivniji, a ponekad misli odlutaju na drugu stranu. Jer ima i drugih stvari o kojima želim da pišem. I tako u krug. Vrteći se od teme do teme probaću da nađem dovoljno vremena da se prisetim školskih dana iz svih mojih škola.
Moram da primetim
Kao što rekoh ovi pokušaji da se setim detinjstva i mlaosti nisu od juče. Datiraju još iz vremena kada za njihovo beleženje nisam koristio računar. Bilo je tu različitih povoda zbog kojih sam pokušao da ponešto pribeležim. Sada kada sam intenzivirao pisanje shvatio sam da je najmanje ostalo sećanja na osnovnu školu. To je i normalno, jer je od tada proteklo najviše vremena. Uglavnom su to sećanja na neke događaje, koji uvek nisu bili prijatni. Ili su vezana za neke od mojih školskih drugarica i drugova i dogodovštine vezane za njih. Zato se ne treba iznenaditi što će, pogotovu kada je u pitanju osnovna škola izostati hronologija.
Beležeći sećanja na školske dane nametnula se potreba da pokušam da zabeležim i druge životne trenutke. Počev od predškolskih dana, preko radnog veka. I naravno ovih penzionerskih dana. Na kraju treba naći vremena i učiniti trud da se zabeleži ponešto i o korenima.
U Čačku, 27. juna 2023. godine
„Rupe“ u sećanju - Nema ih baš previše
Ma koliko se trudio da se setim tih lepih i gotovo bezbrižnih dana, shvatim da ponešto nedostaje. Srećom tu su susreti, istina retki, sa školskim drugovima, koji mi osveže pamćenje. A boga mi i ja njima. Moje školovanje, bar ono redovno trajalo je dvanaest godina. A praktično traje i dan danas. Valjda se nisam školovao samo onih prvih sedam godina do polaska u školu. Zato sam valjda i uzdahnuo, kad su me upisivali u prvi razred. Kao da sam naslućivao šta me čeka u životu.
Posle osnovne škole i gimnazije došao je fakultet. Praktično do kraja nisam znao šta ću da studiram. Bio sam gotovo siguran da će to biti fizika. A onda se preokret desio tokom leta. Tada smo se na fakultete prijavljivali krajem avgusta tako da smo imali dodatna dva meseca za razmišljanje. Prelomih i čini mi se 28. avgusta 1972. godine sa ocem se uputih u Beograd da se prijavim za studije elektrotehnike.
Od stanice do Fakulteta se prošetasmo peške, trebalo je početi sa upoznavanjem Beograda. Fakultet nas dočeka sa problemom, jer su već bili podeljeni brojevi za prijavljivanje. A mi smo došli u Beograd da završimo posao i vretimo se u Čačak. Dok smo nas dvojica većali šta da radimo iz prostorija Studentske službe izađe čovek i obrati se mom ocu, pozvavši ga da uđe. Kasnije ću saznati da je to bio Mihailo Simić zaposlen u administraciji Fakulteta. Pošto je on ušao mene uhvati strah, jer mu nisam rekao da želim da se prijavim na elektroniku, a šta ako on umesto toga upiše kao moju želju energetiku. Ipak sve se dobro završilo i mogli smo da krenemo dalje.
Pošto su moji već bili iznajmili stan, svratismo u Braće Nedića 13 da vidim sobicu gde ću živeti i upoznam „gazde“. Kod kuće je bio samo čika Milivoje. Pošto je za mene sve ovo bilo velika promena da nisam previše razmišljao o veličini budućeg stana. Važno je bilo da do Fakulteta imam pet minuta i da smo problem stanovanja na vreme rešili. Čika Milivoje nas poveze do Terazija svojim novim kolima „Pežo 305“. Dok smo prelazili šine u Bulevaru umalo nas ne zakači tramvaj tako da je moj dolazak u Beograd bio prilično uzbudljiv. Pošto nisam polagao primeni ispit ostalo je da sačekam njegovo održavanje i konačno se upišem na Elektrotehnički fakultet Univerziteta u Beogradu.
U Beograd sam konačno stigao u subotu 30. septembra 1972. godine. Mamu i mene je sačekala tetka Jela i opet smo doživeli uzbuđenje, saopštivši nam da ju se ujela osica, koja je bila u stvarima koje su moji roditelji kamionom poslali. Od čega je dobila anafilaktički šok i završila u bolnici. Hrabro sam krenuo na studije, ali sam u nedelju kada se mama spremala za povratak u Čačak osetio tugu zbog rastanka. Da bi me odobrovoljila mama me je odvela u kupovinu u Robnu kuću na Terazijama i kupila dve tace koje i danas koristimo u domaćinstvu.
Memory of School – Šta je bilo dalje?
Prošlo je pet godina i u leto, tačnije 25. juna 1977. godine okončah studije na Elektrotehničkom fakultetu. Naravno školovanju nije došao kraj. Najesen upisah postdiplomske studije, smer metrologija. Zašto metrologiju? Pa tokom leta upoznah Bogosava Kovačevića, profesora na Elektronskom fakultetu u Nišu, ali na postdiplomskim studijama na Elektrotehničkom fakultetu. Poreklom Čačanin, bio je jedan od najpoznatijih stručnjaka u Jugoslaviji za merenje vremena. Pošto se još nisam bio zaposlio ovo mi se učinilo, kao dobar izbor, jer sam praktično imao rešeno pitanje magistarske teze. Profesor se u to vreme bavio sinhronizacijom svetskog vremena putem televizijskog signala.
U međuvremenu, krajem godine počeh da radim u Institutu „Mihajlo Pupin“, OOUR Računska tehnika, gde je i sam profesor Kovačević radio desetak godina ranije, pre nego se obreo u Nišu. Posao i moje postdiplomske studije dođoše nekako u koliziju, jer ono što sam raduio u Institutu nije bilo naročito u vezi sa studijama. Ipak izdržah i položih sve ispite. Taman kada sam trebalo da počenem sa izradom magistarske teze dobih poziv za vojsku.
Kad sam se posle godinu dana vratio postadoh deo projekta, koji će me okupirati narednih pet godina. Pošto mi to bi dozvoljeno od strane Nastavno – naučnog veća Fakulteta položih dopunske ispite na smeru za računarsku tehniku i uradih magistarsku tezu pod naslovom „Procesor multiprocesne obrade“ pod mentorstvo Borivoja Lazića.
Gotovo decenija i po provedena u Institutu bila je specifična škola. Čak mogu reći da sam sve ono najlepše iz struke upravo spoznao radeći na projektima koji su u to vreme rađeni u Digitalnoj laboratoriji, kako se kolokvijalno nazivao OOUR Računska tehnika. Onda je sledio Tehnički fakultet u Čačku, gde sam dočekao penziju. Svaki posao i aktivnost su prilika da se nešto novo nauči. Nažalost na Fakultetu nisam imao prilike da učestvujem u značajnijim istraživačkim projektima. Ali novo doba je donelo tehnološke izazove i moje znanje je bilo obogaćeno novim elementima. A to se nastavilo i u ovim penzionerskim danima.