Pečati na podlaktici

Tragajući za simbolima Čačka koga više nema, opet posegnuh za školskim danima, za vremenom kada smo iz geografije učili gde se sve Čačak u Jugoslaviji nalazio pri vrhu. Iako sebe nikada nisam smatrao lokalpatriotom, kolege sa fakulteta, a pogotovu kasnije iz Instituta, stalno su mi prebacivale kako sam sa Čačkom dosadio i „Bogu i narodu”. Jednostavno sam se trudio da nađem ona obeležja po kojima, ako nismo bili ispred drugih, onda smo bar bili ravnopravni.

Tranzicija, koja i dalje traje, mnogo toga je promenila. Mnogih obeležja mog detinjstva i mladosti više nema. Pojavila su se neka nova, a nove generacije imaju i drugačije prioritete. Ja ću se za sada držati onih koja su me lično dotakla, a poneko je imalo i značajan uticaj na moj život.

Puni doživljaj sveta oko sebe počeo sam da stičem nekako u vreme kada je moja majka prešla da radi u tadašnju Komunalnu banku, 1957. godine. Banka je osnovana prethodne godine i, dok je nije preuzela, da ne kažem kupila, turska Halkbanka, bila je, sa povremenim prekidima, čačanski brend. Uostalom, poslednje ime koje je nosila bilo je ime grada. Imala je tada pedesetak zaposlenih; koliko ih je živih, ne znam. Ali čak i najmlađi koji su se te godine zaposlili, posle okončanja srednje škole, sada imaju dobrano preko osamdeset godina.

Svi putevi vode u banku

Prostorije banke bile su na početku tadašnje ulice Ratka Mitrovića, u zgradi koje danas više nema. Pošto je porušena cela leva strana ulice između Trga i Kasine, sagrađene su nove zgrade, od kojih baš taj početni blok pomalo podseća na one iz pedesetih godina. Na samom uglu bila je prodavnica konfekcije „Varteks” iz Varaždina, do nje prodavnica nameštaja, a onda je sledila Komunalna banka.

U nju se ulazilo kroz vrata koja su po načinu otvaranja ličila na ona iz saluna u kaubojskim filmovima. Pravo sa ulice ulazilo se u šaltersku salu, gde su se obavljali poslovi sa građanima. Ne znam šta je tada tačno radila moja majka, ali se sećam da je na njenom stolu stajao onaj stalak za pečate, na kome je visilo pet-šest pečata.

Jednom sam dobio batine zato što sam pečate izlupao po podlaktici. Kancelarije su bile na spratu, a banka je imala i izlaz u dvorište koje je pripadalo Pivarskoj ulici. E, upravo u tom dvorištu dobih po turu, posle bezuspešnih majčinih pokušaja da vodom sa česme spere pečatno mastilo.

Ima tu nešto sudbinsko

Pošto nije imala gde da me ostavi kada je obavljala poslove u gradu, baka me je uvek vodila sa sobom. Tako sam već sa tri godine počeo da upoznajem Čačak. Valjda se zato i sećam mnogih gradskih detalja kojih, nažalost, više nema.

Moja baka, seljanka iz Jezdine, preseljenjem u Ivanjički sokak nije se odrekla držanja stoke. Pa smo, sve dok gradski propisi to nisu zabranili, imali i kravu, koju je naravno povremeno trebalo odvesti u Veterinarsku stanicu, koja se nalazila, a nalazi se i dan-danas, na kraju Hajduk Veljkove ulice, preko puta Klanice.

U Klanici, tačnije preduzeću „1. maj”, radila je moja majka pre nego što je prešla u Komunalnu banku. Dok je baka završavala poslove kod veterinara, ja sam obično čekao kod mame u kancelariji. Tu naviku ću praktikovati i kasnije, kad god bih se našao u gradu sa bakom, obavezno sam morao da svratim kod mame. Za ta svraćanja u banku vezane su neke od najzanimljivijih dogodovština mog detinjstva.

Sve ima rok trajanja

Banka je postojala pedeset devet godina. U tom periodu doživela je više preobražaja.

Prvi se desio kada je u Čačku formirana filijala Narodne banke, pa je deo službenika Komunalne banke prešao u novoosnovanu ustanovu. Novo poglavlje došlo je sa promenom imena u Komercijalna banka. Tih godina banka počinje masovnije da zapošljava mlade ekonomiste. Stariji službenici, pogotovu na rukovodećim položajima, počinju da se osećaju ugroženima i traže načine da steknu više i visoko obrazovanje.

Pošto to nije bio samo problem naše sredine, dolazi do liberalizacije visokoškolskog obrazovanja, pa više škole, a često i fakulteti iz republičkih centara, počinju da otvaraju svoje obrazovne centre širom Jugoslavije. Tih godina udareni su temelji univerziteta u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu i Prištini. U Čačku su tada bili popularni Ekonomski fakultet u Prilepu i Viša škola za organizaciju rada iz Novog Sada. Ono što se dešavalo na kraju dvadesetog veka u visokom školstvu u Srbiji imalo je, dakle, svoju predistoriju u šezdesetim godinama.

Posle privredne reforme iz 1965. godine Jugoslaviju je zahvatio talas integracija, pa je Komercijalna banka ušla u sastav Privredne banke Beograd. Kada su se 1971. godine Privredna banka i Beogradska udružena banka spojile u Beogradsku banku, čačanska banka je 1973. godine postala deo novog sistema. Od 1991. godine posluje kao Beogradska banka, Čačanska banka d.d., a od 2000. godine postaje samostalna, pod nazivom Čačanska banka a.d.

Konačno, 2015. godine, moguće idući tragom Evlije Čelebije, koji je Čačak i moravsku dolinu video kao rajsku baštu, ovde stiže turska Halkbanka. Time se završilo jedno poglavlje bankarstva u Čačku.