Nekih se čačanskih znamenitosti setimo tek kada ih se drugi sete ili ih otkriju. Tako je bilo i sa Spomenikom četiri vere na gradskom groblju. Sećam se da smo o njemu učili u trećem razredu osnovne škole, iz predmeta Poznavanje prirode i društva; tematika te godine bila je, naš kraj. Između ostalog, pominjan je i taj spomenik i njegova jedinstvenost. A bilo je to pre skoro šest decenija. Tu i tamo je kasnije povremeno pominjan, ali uglavnom je izostajala ta njegova jedinstvenost. Proteklih dana smo ga se ponovo setili, povodom posete američkog ambasadora Čačku.
Ponekad se zapitam koliko je toga u Čačku prekriveno velom zaborava. Jer postoji samo u sećanju savremenika, pošto fizički više ne postoji. Poslednja nas je napustila kafana „Tri bagrema”. Generacije rođene krajem prošlog i početkom ovog veka, koje je put do gradskih kafića vodio niz Ivanjički sokak, prolazeći pored zamandaljenog lokala nisu ni pretpostavljale da je tu nekada bila jedna od kultnih čačanskih kafana. Tokom proleća, umesto nekadašnjeg simbola naše ulice, koji je u svojoj pesmi „Krčma kod tri bagrema” ovekovečio Branko V. Radičević, niče još jedna višespratnica. Valjalo bi se podsetiti svega onog što je Čačak nekad bio.
Rušenja
Čačak je pre neki dan ostao bez još jednog od svojih simbola. Srušena je kuća poznata Čačanima kao „Vila harmonika”, koja se nalazila na uglu ulica Dragana Vranića i Vojvode Stepe. Nekako istovremeno najavi se da slična sudbina preti i „vili Ivkovića”, poznatoj i kao „crvena kuća”, na uglu ulica Veselina Milikića i Učiteljske. Ne tako davno srušena je i kuća izgrađena u moravskom stilu na uglu ulica Svetog Save i Vojvode Stepe.
Ako krenemo da se prisećamo šta je srušeno u bližoj i daljoj prošlosti, videćemo da je u tome nestalo mnogo toga što se moglo nazvati identitetom našeg grada. Sigurno je da su mnogi od pomenutih objekata, ali i oni kojih se ovde nisam setio, zahtevali temeljnu rekonstrukciju, a možda i rušenje.
Grad treba da se razvija i prati tehnološke i civilizacijske tokove. Tako rade i drugi gradovi u svetu. Ali se trude da sačuvaju svoje simbole, jer time čuvaju i svoj identitet i dokaze o postojanju. Ko je posetio Varšavu, sigurno je obišao njen stari grad. Taj najstariji deo Varšave Nemci su sistematski uništili 1944. godine, posle Varšavskog ustanka. Posle Drugog svetskog rata u potpunosti je rekonstruisan i danas je jedna od najpoznatijih turističkih znamenitosti grada. O restauraciji Drezdena, koji je bio sravnjen sa zemljom tokom savezničkih bombardovanja, ne treba ni govoriti. Sijaset je sličnih primera.
Više od simbola
Neka od zdanja koja sam pomenuo, ali i mnoga druga koja nisam, možda nisu imala arhitektonsku vrednost. Međutim, bila su simbol prošlih vremena i ljudi koji su u njima živeli.
Često sedim sa društvom u nekom od kafića na nekadašnjem korzou. Naravno, najviše se diskutuje o aktuelnim društvenim zbivanjima, a u tim diskusijama Čačak je nezaobilazna tema. Možda više pažnje posvećujemo ljudima, a manje objektima, pogotovu što su i ljudi simboli jednog grada, i što glas o njima daleko nadmašuje priče o objektima. Naročito kada ih više nema, a sećanja na njih izblede. Mnogi će reći da je podsećanje na ljude kao simbole jedne sredine mnogo važnije. Složiću se, jer ljudi čije je delo obeležilo jednu epohu mnogo su više od simbola sredine iz koje su potekli ili u kojoj su delovali. Pogotovu ako sa sobom nose nit koja povezuje čitav jedan prostor.
Međutim, kad su ljudi u pitanju, subjektivna ocena može da izazove burne reakcije. Slovo o ljudima neminovno nosi sa sobom vrednosne kategorije. Nismo svi spremni da, u najmanju ruku, budemo objektivni. Lako se odlučujemo da iskažemo nezadovoljstvo, pa i ozbiljnu ljutnju. Pogotovu danas, u vreme društvenih mreža, interneta i mobilne telefonije. A postoji i mogućnost da nekoga zaboravim. Zato ću se, po mom mišljenju, zadržati na pominjanju objekata i prostora kao simbola grada na Moravi.