Pogled na gotovo požutelu fotografiju za trenutak me vraća u prošlost. Od tada je proteklo više od pedeset godina. Mnogih, čija me nasmejana lica gledaju sa fotografije, više nema. Pre nego što pokušam da se setim tih zajedničkih dana, pokušaću da se setim naših imena, onim redosledom kojim nas je zabeležilo oko kamere.
Stoje s leva na desno: Prodanović Dušan, Androić Olgica, Perošević Svetlana, Domanović Svetlana, Kolaković Zorica†, Albić Svetlana, Luković Verica, Đusić Anđelka, Pavlović Ljiljana, Nikolić Ljiljana, Jovanović Dušan, Andrić Dragan, Paunović Radovan, Zimonjić Branko†, Radaković Ivanka, Vasojević Milijana, Radovanović Rade†, Nedović Srđan, Rašković Bogoljub, Vukić Miloš†, Zatežić Dragan, Nikolić Dragan, Mirković Aco, Bugarski Dušan, Marković Slobodan, Sremčević Zoran, Zarubica Dragan, Golubović Zoran.
Sede i čuče: Veljović Ljubiša†, Zornić Ljubiša, Živković Miloš†, Pružljanin Slaviša, Danilović Srboljub†, Vasilić Mirjana†, Tanasković Milanka, Krivokuća Rosa, Nikolić Mara, Trifunović Branka.
Znam da neka lica na toj fotografiji nedostaju. Siguran sam za Mitrović Sunčicu, Vojičić Slavka, Draškovića i Bisenić Slavicu.
Slika podseća na vreme ispunjeno i lepim i ružnim događajima. Danas, posle pola veka, treba učiniti napor da stvari budu što ružičastije. Nažalost, za neke je to bez značaja, jer ih više nema među živima. Gledajući tu, kako rekoh, gotovo požutelu fotografiju, na um mi pada ideja: da se na dan kada nas je sudbina spojila skupimo i podsetimo na te zajedničke dane. Pažljivi čitalac će primetiti da je ovaj tekst inicijalno pisan pre više od četvrt veka. Nažalost, događaji su nas preticali i ta ideja je do danas ostala neostvarena. A tada nam je i učitelj Branko Plazinić bio živ.
Malo faktografije
Pokušavam da se posle svih tih godina setim nekih faktografskih podataka. Te 1960. godine osnovna škola „Dr Dragiša Mišović” upisala je četiri razreda prvaka. Bila je to tek druga godina rada ove škole. Podignuta je na gradskom obodu, u kraju poznatom pod imenom Prćilovica, preko puta hotela „Morava”. Nekako u isto vreme, između tadašnje ulice Ratka Mitrovića i hotela, prosečena je nova ulica, koja je ponela ime Borisa Kidriča. Idući iz grada, sa njene leve strane tih godina su nikle stambene zgrade.
Oko škole i hotela bilo je puno slobodnog prostora. U pravcu današnjeg Bulevara Vuka Karadžića još uvek su bile njive i livade, sve gore do pruge za „Slobodu”. Dobar deo tog prostora činilo je imanje porodice Obrenović, pa se tamo često mogao sresti i jedan od vlasnika, stari Budimir Obrenović.
Od ulice Kneza Miloša pored škole je vijugala ulica Dragana Vranića. Sastojala se iz nekoliko delova i završavala se tamo gde i danas, na tadašnjoj ulici Ratka Mitrovića, kod „Vile Harmonike”. I dan-danas je to ulica iz više delova, ali više nije blatnjavi sokak pun rupa ispunjenih vodom. U to vreme svakog jutra ovom ulicom slivala se reka đaka. Druga đačka reka stizala je Dragačevskom ulicom, i zajedno smo se tiskali na maloj školskoj kapiji naspram kuće Davida Torbice.
Iako dobro pamtim te dane, mnogih detalja se svakako ne sećam, jer njihovo urezivanje u pamćenje tadašnjih đačića u direktnoj je vezi sa značajem koji je događaj imao za svakog od nas.
Još poneko zapažanje
Kako danas pomalo nadrealistički deluju one mnogobrojne bare koje je trebalo preskočiti ili zaobići na tih par stotina metara, naspram današnjih asfaltiranih ulica i uređenih trotoara. Ili šljaka, kojom je bio posut put i samo školsko dvorište, koja je lako ostavljala tragove na našoj odeći. Danas je sve to zamenilo asfaltirano dvorište sa platanima u mnogobrojnim žardinjerama. Naravno, današnja škola pomalo liči na mali grad, sa tri krila i fiskulturnom salom, nasuprot onog jedinog krila koje kao da je bilo posađeno na poljani.
Potekli su školski dani
Tog septembarskog dana svoje đake prozvali su učiteljice Jovanka Čvorović, Olga Ćirjanić i Olga Minić, i učitelj Branko Plazinić. U školu su me odveli roditelji. Dobro se sećam da je moj otac, kada je video da će mi učitelj biti Branko, napravio svoju čuvenu grimasu. Mnogo godina kasnije saznaću zašto je to učinio, ali neka to i dalje ostane moja mala tajna. Takođe, kasnije ću saznati da je učiteljica trebalo da mi bude Jovanka Čvorović, ali je ona tati rekla da verovatno neće izvesti tu generaciju, jer je njen suprug trebalo da dobije premeštaj u Beograd.
Odeljenje je brojalo četrdeset pet đaka, što je zaista bilo premnogo. U početku sam sedeo sa komšijom iz susednog dvorišta, Srboljubom Danilovićem. A onda nas je učitelj počeo da razmešta, kako smo počinjali da budemo nemirni.
Pokušavajući da se setim tih dana, nekako mi se stalno nameću sećanja koja bih ostavio za vlastitu intimu. Pogotovu što za neke ta sećanja baš i nisu prijatna. Vreme je mnogo toga ispeglalo. Ali neka to ostane samo između mene i ekrana računara.
Tokom školovanja trudio sam se da ne izostajem sa nastave, pa čak ni da kasnim. Ali jedno od retkih kašnjenja desilo se baš u prvom razredu. Trebalo je poneti neki novac u školu, a baba nije imala sitno. Dok je ona skoknula do prodavnice, vreme je neumitno teklo. Kad sam stigao, čas je već uveliko trajao. Prvi čas je bio iz srpskog jezika; učitelj je čitao basnu „Gavran i lisica”. On je u to vreme predavao i likovno vaspitanje starijim razredima, pa nije propustio da basnu ilustruje crtežom na tabli. Kad sam ušao, upravo je završavao crtež. Još tada sam shvatio šta znači nesklad koji se javlja kad istovremeno precrtavaš sa table i pratiš ono što učitelj govori.
Događaji usput
Jedan od događaja po kojima ću zapamtiti prvi razred bilo je totalno pomračenje Sunca, 15. februara 1961. godine. Ta dva sata proveo sam u kući, u zamračenoj sobi, jer je od gledanja u „zaklonjeno” Sunce pretila opasnost od gubitka vida. Naravno, ako se nije gledalo kroz specijalno ili makar nagarevljeno staklo.
Pre neki dan preminuo je još jedan drugar sa te požutele slike iz šezdesetih, Rade Radovanović. Poslednjih godina sreli smo se par puta na ulici; jednom dok je prodavao kupus iz automobila u Nemanjinoj ulici.