Vojevanje u rezervi
Po povratku iz vojske dobih ratni raspored u jedinici veze u Gornjem Milanovcu. Posle prve vežbe dobih čin rezervnog potporučnika, a već 1982. godine i čin rezervnog poručnika. Jedna od tih vežbi bila je višednevna, tako da sam spavao u kasarni u Milanovcu. Posle nekog vremena ukinuše mi taj ratni raspored. Ponovo me aktiviraše negde 1986. godine.
Trećepozivac
Sada sam bio raspoređen u bataljon veze komande Teritorijalne odbrane Srbije. Vršio sam dužnost komandira radio-čete. „Vatreno krštenje” doživeo sam na komandno-štapskoj vežbi u aprilu 1987. godine, na području sela Srednji Gračac, između Kraljeva i Vrnjačke Banje.
Za tu vežbu vezano je nekoliko zanimljivih dogodovština. Pošto je trebalo da postavimo centar veze u zgradi osnovne škole, bacih se na posao sa još tri vojnika, ostali su se razbežali ili nalazili svakojaka opravdanja. Nas četvorica završismo postavljeni posao. Po mom mišljenju, sve je urađeno savršeno, kao da su to radili pravi profesionalci. Počeli smo ujutru u 8 sati, a završili oko pola četiri sledeće noći.
Zadovoljan urađenim, sledeće večeri sam odveo vojnike u mesnu kafanu. Jedan od njih bio je harmonikaš, pa mu nađoše harmoniku i poče fešta. Nažalost, prekinu je jedan frustrirani potpukovnik, naredivši nam da prekinemo zabavu. Time se priča nije završila.
Ujutru u bataljon stiže načelnik štaba, general Stanimirović. Poče preslišavanje. Završi se naredbom da se popodne komandant bataljona i ja javimo na raport komandantu Štaba. U četiri sačekasmo generala Spasoja Todorovića, oficira još iz vremena Drugog svetskog rata. Bi tu pretnji da ćemo, ako se odlazak u kafanu ponovi, završiti na sudu.
Tri decenije kasnije saznadoh da su novinari Miroslav Lazanski i Aleksandar Tijanić imali sličan okršaj sa generalom Todorovićem, na vojnoj vežbi na Krivolaku, gde je general bio komandant, a oni izveštači.
U kafanu nismo otišli. Ali smo kafanu preselili u naš šator. Erić i Bartulović, po povratku iz kafane, raportiraše: „U kafani više nema ništa ni da se jede ni da se pije.” Naravno, nije prošlo bez harmonike.
Civil u stroju
Zbog uspešno obavljenih zadataka tokom vežbe postadoh zamenik komandanta bataljona. Sledeće godine najaviše nam mobilizacijsku vežbu, pa ponesoh uniformu u Beograd. Ali me poziv stiže u Čačku, tokom odmora. Krenuh na mobilizacijsko zborište u Brusnici, u civilu. Rekoše: nema problema, naći će mi se uniforma. Ali „za marka ne bi kape”, tako da tri dana provedoh na vežbi u civilnom odelu.
Logorovali smo na Rajcu. Ponovo sretoh generala Stanimirovića; pozdravismo se kao stari prijatelji. Vojsku poseti tadašnji načelnik Generalštaba, general Stevan Mirković. Postrojiše vojsku na igralištu na Rajcu. Da me general ne bi video u civilu, ugosti me čuveni kafedžija Snaga, čija je vikendica bila preko puta igrališta. Dok je general rezilio vojsku zbog učinjenih propusta, ja sam se gostio jagnjetinom i špricerom. Posle vežbe, pošto je najviše primedaba bilo na rad komandira radio-čete, ponovo me vratiše na to mesto.
Nikako bez problema
Sledeća vežba bila je smotra ljudstva, opreme i oružja, koju je zahtevao novi načelnik Štaba, general Vukadinović. I sa njim se nađoh u klinču, pošto se usudih da mu se suprotstavim i odgovorim na njegove kritike. General Todorović mi je pretio vojnim sudom, a ovaj ode korak dalje, preteći mi streljačkim strojem.
Stigosmo do kraja
Poslednja vežba se završi po onoj pošalici: „Vežba ‘Ništa nas ne sme iznenaditi’ otkazana zbog kiše.” Dobismo poziv za jednodnevnu vežbu, ali kad stigosmo u Milanovac, saopštiše nam da je otkazana, vojska nema para da nam plati troškove. Pošto je prethodnog dana jedan od vojnika dobio sina, požele da nas časti. Odosmo kod Snage i tu ostasmo do nedelje u zoru.
To veče se u kafani snimala neka emisija Sarajevske televizije, tako da je cela Jugoslavija imala prilike da vidi vojsku u kafanskom elementu. Ovom kafanskom vežbom završilo se moje vojevanje. Mobilizacije i takozvane vežbe tokom događaja u Jugoslaviji od 1991. do 1995. godine prođoše bez mene. Ubrzo posle toga bi mi ukinut vojni raspored; vratih uniformu i opremu i time de facto bih poslat u vojnu penziju.
Posle svega
Danas se pomalo sa setom sećam vojničkih dana. Nekako se nameće ono: „Eh, kakvo je to vreme bilo.” Vreme u kome je vojska bila neminovnost, jedino si mogao da biraš trenutak kada ćeš otići. Ali ni to nije bilo uvek.
Manje-više svakome od nas tih godinu ili više dana predstavljalo je odvajanje od dotadašnjeg života. Često su, kao u mom slučaju, značili prekid nekih važnih aktivnosti. Kao da ti je neko posekao krila taman kada si uzleteo. Ali opet, kada se osvrnem i pogledam uticaj vojničkog života na ukupnost življenja, nisam nezadovoljan. Nešto se i naučilo. Kada smo počeli da pričamo o nekim novinama koje su stigle sa tranzicijom, shvatio sam da me tome već naučila vojska.
Konačno, ono što je bilo loše nekako smo zaboravili. Ili pretvorili u privilegiju koja se baš nama dogodila. Ostala su lepa sećanja na ljude i događaje. Događaje pamtimo, a ljude pokušavamo ponovo da sretnemo. To je jedan od izazova mojih penzionerskih dana.
U Čačku, 25. novembra 2022. godine