Bližio se kraj
Tokom vojničkih dana u Sarajevu dva puta sam bio na vanrednom odsustvu, prvi put početkom septembra, a onda i pred sam kraj vojnog roka. Za dolazak u Čačak koristio sam „Raketin” polazak u 20 sati; u Čačak sam stizao u dva posle ponoći. Za povratak sam koristio isti autobus, koji je za Sarajevo polazio iz Čačka u pola tri posle ponoći. Bilo mi je lepo tih dana u Čačku, jer se već naslućivao kraj. Pogotovu što je septembar nagovestio dolazak jeseni i kraj vremena pogodnog za šetnje Sarajevom i okolinom.
Prilikom prvog odsustva, početkom septembra, jedno veče izađoh u Dom kulture na disko-veče. U jednom trenutku se na mene baci „čopor” vojnika. Ispostavi se da su to bili moji klasići iz Škole rezervnih oficira veze (ŠROV), koji su dobili prekomandu u Gornji Milanovac, pa su često dolazili u Čačak. Obradovah im se, a i oni meni.
Krajem oktobra stigoše hladni dani, ali i mlada vojska. Bataljon se popunjavao vojnicima koji su osnovnu obuku prolazili u Somboru, to je bio najveći regrutni centar za obuku u okviru RV i PVO. Te jeseni je došlo do velikih promena u organizaciji služenja vojnog roka. Pre svega, doneta je odluka da svi služe vojni rok u trajanju od godinu dana, i to odmah po završetku srednje škole. To se odnosilo i na one koji su te jeseni upisali fakultete. Da bi se oslobodile kasarne za mladu vojsku, uvede se skraćenje za one koje je čekalo petnaest meseci službe.
Neka nova vojska
A vojska koja je započela službu po starom imade skraćenu obuku. Zahvaljujući tome, u Nedžariće stigoše vojnici sa nepunih mesec dana obuke, umesto standardna tri meseca. Pošto nisu prošli kompletnu obuku ni vojnički dril, nova vojska je izgledala kao da je puštena s lanca.
U to vreme vodnici stažisti dobiše nove spavaonice iznad trpezarije. Mene je mrzelo da se zbog dvadesetak dana „udobnog” smeštaja selim, tako da ostadoh sa vojskom u zajedničkoj spavaonici. Bilo je tu zanimljivih dogodovština sa novom vojskom, onih pravih vojničkih.
Jedan vojnik izmoli komandira da ide kući, jer mu prijatelj nije vratio skupe bubnjeve. Vrati se sa gomilom hrane, ali ništa ne podeli sa ostalima; sve je držao u kaseti pod ključem. Ipak zaboravi teglu sa slatkim, čini mi se od kupina, pa je se ostali dokopaše. Slatko pojedosmo kupine, a njemu ostavismo tek jedan red i praznu teglu na kaseti. Kako je ujutru praskao na drugara koji je spavao iznad njega! Ipak je shvatio poruku.
Dobismo novog desetara, iz okoline Valjeva. Odmah je počeo da primenjuje pravilo službe. Nažalost, nije shvatio da se ovo novo društvo za manje od mesec dana u Somboru nije baš upoznalo sa tim pravilom, pa ga brzo odvikoše od strogosti. Pošto je četni evidentičar otišao kući, Stanimirović za novog postavi jednog bezličnog momka iz Pule. Trebalo je da bude na nekom od objekata na Jahorini, ali je vešto odglumeo psihičku nestabilnost, pa su ga vratili u Nedžariće.
Čekajući kraj
Jedno jutro, dok sam obavljao dužnost mlađeg dežurnog, u kasarni nastade strka. Uskoro se razjasni stvar: prevrnuo se TAM koji je dovozio hranu iz centralne kuhinje. Vozio ga je onaj simpatični Risto iz Resena. Srećom, nije bilo velike štete, a ni on ni suvozač nisu imali povreda.
Dok pišem ova sećanja, naviru mi i drugi detalji iz vojničkog života i teraju me da još ponešto zapišem. Posle više od četiri decenije, sve je to samo sećanje, uglavnom lepo. Kako bih voleo da ponovo sretnem te ljude.
Približi se početak novembra, kada se završavao moj vojni rok. Sedmicu pre „skidanja”, kako to vojska kaže, proveo sam sedam dana u Čačku. Tako da sam se u Sarajevo vratio da bih se oprostio sa svima koje sam tamo upoznao, ali i sa samim Sarajevom, koje će za mene doživotno ostati jedan od mojih gradova. U vojničkim krugovima se pomalo osećala euforija zbog najavljenog skraćenja vojnog roka za one koji su služili godinu i po.
Skoro da je bilo nemoguće ući u neki od mnogobrojnih sarajevskih kafića, a da te ne časte pićem. Jedno veče Desimir iz Raške i ja se zatekosmo u kafiću „Lisac” u Titovoj ulici. Počeše da pljušte pića sa svih strana. Bešika se napuni, a napolju lije kiša. Srećom, ispred je bila stanica tramvaja, pa istrčasmo i krenusmo ka Nedžarićima. Ulica u kojoj se nalazila naša kasarna bila je prilično mračna, a i bešika dotle izdrža.
Sarajevo je plakalo
Konačno, u četvrtak, 6. novembra 1980. godine, postadoh civil. Obukoh se u „civilku”, razdužih opremu i mogao sam da krenem na obližnji aerodrom. Ali kiša je padala kao iz kabla, a do aerodroma nije bilo prevoza. Srećom, tu se zadesi zastavnik Okošanović, komandir pozadinskog voda. Naredi Ristu da upali TAM i sva trojica se uputismo u Butmir. Tako se oprostih sa kasarnom u Nedžarićima. I krenuh u nove radne pobede.