Prethodno razmišlajnje zapisah pre nego je krenula lavina. Ideja kolega sa Fakulteta inženjerskih nauka o formiranju fakulteta za elektrotehniku i računarstvo nije bila široko poznata javnosti. Možda nisam bio dovoljno jasan, apsolutno sam protiv prakse koja se dobrano odomaćila na našim fakultetima po kojoj praktično na mnogim fakultetima imamo konglomerate struka, koje se često nalaze na dijematralno suprotnim stranama. Ostajući kod stručnih aspekata, pozivanje na multidisciplinarnost jeste argument, ali ne argument za pretvaranje fakulteta u nekakve male univerzitete. Jer ta multidisciplinarnost je osnova samog naziva univerzitet. Ovako polako se stvara težnja da univerziteti postanu asocijacija tih novih malih univerziteta. U tom pogledu Univerzitet u Kragujevcu je tipičan primer.
Fakulteti ovog univerziteta su locirani u šest gradova centralne Srbije (Kragujevac, Čačak, Kraljevo, Užice, Jagodina i Vrnjačka Banja). Ovakav prostorni razmeštaj u velikoj meri je uticao da na Univerzitetu postoje dva Pedagoška fakulteta. Ranije su postojala dva Mašinska fakulteta, a na dva fakulteta postoje studijski programi iz računarstva. O broju studijskih programa iz oblasti informacionih tehnologija i menadžmenta ne treba trošiti reči. Ovakva struktura Univerziteta u Kragujevcu odstupa od klasičnog koncepta univerziteta. To se uglavnom pravdalo specifičnošću prostornog razmeštaja fakulteta, ali i nekim pomalo za savremenu civilizaciju nebuloznim argumentima.
Među tim argumentima uglavnom su dominirala dva. Omogućavanje mladima da zbog troškova imaju mogućnost da studiraju u svom gradu. Ovaj stav bi mogao da implicira da i drugi gradovi slične veličine treba da dobiju fakultete. Takva mogućnost je već zaživela, pa je npr. Kruševac dobio Poljoprivredni fakultet, koji je deo Univerziteta u Nišu. Sa istom motivacijom je formiran čak i Državni univerzitet u Novom Pazaru. Pošto jedan fakultet ne može da zadovolji želje svakog pojedinca rešenje je nađeno tako što su fakulteti širili svoju matičnost na druge struke. Posebno one koje su bile popularne među mladima.
Drugi argument je bio da su gradovi u kojima se osnivaju novi fakulteti ili širi delatnost postojećih, odnosno privreda u njima dostigli visok tešnološko – tehnički razvoj da mogu da prate razvoj visokog školstva. I tu se dolazi do glavnog pitanja i problema. Da li za sve to što se želi uraditi postoje ispunjeni uslovi, pre svega materijalni i kadrovski. Nažalost po principu, papir trpi sve, predlagači i njihovi mentori su u tzv. Elaboratima o osnivanju bilo fakulteta bilo novog studisjkog programa umeli da to nakite na način „prihvatljiv“ za one koji su donosili odluke. A to su pre svega meritosni državni organi, počev od Nacionalnih saveta za obrazovanje i nauku do Ministarstva za prosvetu i nauku.
Onog trenutka kad bi se dobila saglasnost prosvetnih vlasti i prošao prvi krug akreditacije stvari su po pravilu dobijale tok o kome su samo trezveni i objektivni razmišljali i ukazivali. Sve ono što je bilo zapisano u Elaboratu i pratećim dokumentima postojalo je samo mrtvo slovo na papiru i svedočanstvo o jednom vremenu u moje je sve bilo moguće. Život i rad novih fakulteta i studijskih programa se svodio uglavnom na zadovoljavanje forme koju su definisali zakoni o visokom obrazovanju i naučno – istraživačkom radu. Praktično niko nije razmišljao, a i dalje ne razmišlja o posledicama koje su proistekle iz činjenice da su formirani novi fakulteti i još češće novi studijski programi na već postojećim fakultetima.
Mnogi su i dalje ukazivali na sve posledice, koje su bile više nego očigledne, ali se oni koji su o tome trebali da razmišljaju i delaju ostajali nemi. Svi su u nastaloj situaciji nalazili neki svoj interes i sve je išlo dalje. Kaže naš narod da krčag ide na vodu dok se ne razbije. A to može da se desi krajnje neočekivano. Kao što se razbio „krčag“ Fakulteta inženjerskih nauka u Kragujevcu. Mora se priznati da se razbio tamo gde je bio najtanji. U struci koja i nije trebalo da bude deo tog fakulteta. Osim ako neki na njemu nisu mislili da su oni de facto Univerzitet u Kragujevcu. Ili se desilo opet po narodnoj – Malo mačku goveđa glava.
Mašinski fakultet u Kragujevcu je jedan od utemeljitelja Univerziteta. To niko ne može da porekne. Kada je „Crvena zastava“ počela sa licencnom proizvodnjom „Fića“ 1955. godine jasno je da se pokazala potreba za kadrovima, pre svega mašinskim inženjerima. I osnivanje odeljenja Mašinskog fakulteta iz Beograda 1960. godine bio je logičan korak. Možda bi sve bilo normalno da „Zastava“ kao samostaln automobilska firma nije prestala da postoji i postala deo kompanije FIAT. Šta je to značilo za Mašinski fakultet oni sami najbolje znaju i ne bih da se mešam. Ali način rešavanja tog problema je bio pogrešan. Bojim se da je promena naziva fakulteta bila u funkciji potreba pojedinaca, a ne institucije. Slično je bilo i sa Tehničkim fakultetom u Čačku.
Lavina - kad joj vreme nije
A onda otvaranje studijskog programa Računarsko i softversko inženjerstvo bio je ona kap koja se prelila deset godina kasnije. I ono što je funkcionisalo deceniju sada je odjednom postalo veliki problem. Lepo kaže naš narod – „Što ne platiš na mostu, izgubiš na ćupriji“. Inicijijativa, koju su izneli članovi katedre za Elektrotehniku i računarstvo izazvala je gotovo lavinu komentara. Sigurno je da su članovi ove katedre našli u neprirodnoj sredini i to iz dva razloga. Kolege mašinci su pomislili da je dovoljno proći pored računara i postati stručnjak za računarstvo. S druge strane kolege električari prema raspoloživim podacima i sami nisu baš školovani za računarstvo. I kad se sve to složi eto belaja.
Dok se čitaju argumenti i za i protiv osnivanja novog fakulteta ne može da se ostane bez pitanja. Prvi bi hteli da osnivaju novi fakultet sa pet nastavnika, koliko ih trenutno ima na katedri. Znači nastavio bi se onaj – „Račun bez krčmara“tj. postojanja uslova za realno bitisanje neke institucije postoji uglavnom u Elaboratu, ali ne i u praksi. S druge strane drugi nastavnici fakulteta tvrde da se time narušava nekakva tehnološka celina. A niko neće da prizna da je korišćenje računara i računarskog softvera dug civilizacijskom razvoju. I da se danas teško može baviti bilo kojom strukom bez poznavanja računarskih alata. To važi i za same inženjere računarstva.
Dakle niko neće postati stručnjak za računarstvo zato što koristi računar. U tom pogledu Fakultet inženjerskih nauka nije nikakav izuzetak. Ima i drugih fakulteta gde se kao stručnjaci za računarsku tehniku deklarišu nastavnici koji takođe u svojim istraživanjima koriste računara kao alat. I po tom osnovu su birani za naučnu oblast računarstva (računarska tehnika). Kako je to moguće. Pa jednostavno nije na vreme predupređeno, a posle kad se htelo nešto učiniti bilo je kasno. Možda će ova dešavanja na Fakultetu inženjerskih nauka otvoriti prostor za diskusiju, koja će rezultirati ako ne ispravljanjem postojećih grešaka onda makar sprečiti da se ne ponavljaju u budućnosti.