Informacione tehnologije obeležile su početak novog milenijuma. Moglo bi se reći da su svet okrenule naglavačke, a sve je kulminiralo pojavom takozvane veštačke inteligencije. Ali to je posebna tema. Oni koji malo duže pamte, ili su profesionalno vezani za prosvetu, setiće se da je krajem osamdesetih godina prošlog veka informatika gotovo stidljivo uvedena u nastavu u osnovnim i srednjim školama u Srbiji. Da li je to važilo za celu, tada još živu Jugoslaviju, ne znam. Sve je moguće. Jugoslavija je u to vreme više postojala kao pojam nego kao funkcionalan sistem.
Oni koji se sećaju nešto ranijeg vremena setiće se i da je krajem sedamdesetih u srednje škole uvedeno usmereno obrazovanje, takozvane „šuvarice“, nazvane po Stipi Šuvaru, jednom od najvećih zagovornika novog sistema srednjeg obrazovanja. Usmereno obrazovanje pominjem zato što je njime u gimnazije uvedena struka programer. Kao da je to bila najava novog, računarskog doba. Mislim da je to obrazovanje tada uvedeno više po principu „zlu ne trebalo“ nego sa jasnim ciljem šta će svršeni srednjoškolci tog usmerenja raditi. Treba se setiti da su računari tada još bili privilegija bogatih i da je programiranje bilo daleko od onoga što se danas prosto zove kodiranje.
Kada je reč o obrazovanju programera na visokom nivou, primat je i dalje imao Prirodno-matematički fakultet. Na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu postojao je smer Obrada podataka, ali su ga, zanimljivo, više upisivali studenti tehničke fizike nego elektronike. To je donekle bilo i logično, jer je u prvom planu bila obrada podataka, a ne projektovanje računara. Paradoks je bio u tome što računarskog obrazovanja u Srbiji nije bilo, a računari su se projektovali i proizvodili. Računarsko obrazovanje na ETF-u zaživelo je tek kada se u Srbiji računari više nisu projektovali, bar ne u klasičnom smislu.
Polovinom osamdesetih na ETF-u je formiran smer Računarska tehnika i informatika. I kao da je vreme stalo. Dalji razvoj računarskog obrazovanja išao je za privlačenjem što većeg broja studenata, jer su se tada pojavili mikroračunari i počela je ekspanzija primene računara. Novi nastavni planovi pravljeni su više da privuku studente, a manje da im ponude znanja koja bi nam omogućila da držimo korak sa svetom. Posledica je gotovo potpuno odsustvo obrazovanja u projektovanju integrisanih kola, što je i danas jedan od najvećih nedostataka našeg računarskog obrazovanja.
Računarsko obrazovanje tada je postojalo još na Elektronskom fakultetu u Nišu i Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Obrazovanje u programiranju bilo je, kao i ranije, na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu, a posle podele prešlo je na Matematički fakultet.
Sve je moguće, samo kad se hoće
Devedesete i sve što se kod nas tada izdešavalo bile su samo prilika da se nađe opravdanje za ono što nije urađeno. U računarskom obrazovanju vladalo je zatišje, pre svega zbog nedostatka kvalifikovanih nastavnika. Fakulteti su se uglavnom okretali takozvanom informatičkom obrazovanju, gde su kriterijumi kompetentnosti nastavnika bili blaži. A onda je došlo do preokreta, od koga se slobodno može reći da počinju presedani: krajem devedesetih na Tehničkom fakultetu u Čačku uveden je smer Računarska tehnika.
Fakultet tada nije imao nijednog nastavnika koji se zaista bavio računarskom tehnikom. Rešenje je nađeno tako što su stručni predmeti predviđeni za više godine studija. Računalo se da će do tada neki od asistenata završiti doktorate, da će se zaposliti nastavnik iz te struke, a uvek je postojala i mogućnost honorarnog angažovanja. Nažalost, nije sve išlo kako je planirano. Danas, gotovo tri decenije od početka računarskog obrazovanja na Fakultetu, na Katedri za računarsko i softversko inženjerstvo ima šest nastavnika formalno izabranih za užu naučnu oblast Računarska tehnika. Svi oni predaju važne predmete iz računarstva, ali po svojim doktoratima i istraživanjima pripadaju drugim oblastima, a ne računarskoj tehnici. Kako je to moguće, na to pitanje treba da odgovore mnogi, između ostalog i pisac ovih redova. Odgovor nije jednostavan, pa ću prihvatiti najveći deo odgovornosti: kao neko ko se ceo radni vek zaista bavio računarskom tehnikom, dozvolio sam da stvari izmaknu kontroli. Možda sam iskreno verovao da se mogu popraviti. Da bi se bolje razumelo šta se na Fakultetu dešavalo početkom milenijuma, trebalo bi mu posvetiti poseban tekst.
Novi presedan desio se 2014. godine, kada je na Fakultetu inženjerskih nauka, ranijem Mašinskom fakultetu u Kragujevcu, otvoren smer Računarska tehnika. Kada je reč o kompetentnim nastavnicima, situacija je bila slična onoj u Čačku, ako ne i nepovoljnija. Uz to, isti smer već je postojao na drugom fakultetu istog univerziteta. Po toj razuđenosti Univerzitet u Kragujevcu je, kako se kaže, za Ginisa: u njegovom sastavu su dva pedagoška fakulteta, mašinstvo na tri fakulteta i, kao što sam rekao, računarstvo na dva. O informacionim tehnologijama i menadžmentu ne treba trošiti reči.
Šta se iza brda valja?
Usred univerzitetske krize, koja traje već više od godinu dana, iz Kragujevca su stigle zanimljive vesti. Katedra za elektrotehniku i računarstvo Fakulteta inženjerskih nauka predložila je da se na Univerzitetu u Kragujevcu formira novi fakultet za elektrotehničko i računarsko inženjerstvo, ili da se Fakultet podeli na departmane. Istovremeno je gradonačelnik Kragujevca, predstavljajući stanje grada na prelazu godina, pokrenuo inicijativu za osnivanje novog fakulteta informacionih tehnologija, sa naglaskom na sajber bezbednost i veštačku inteligenciju. Očigledno je da se na Univerzitetu „nešto iza brda valja“. Ne bih se bavio spekulacijama o tome šta se krije iza ovih inicijativa, ko ih je pokrenuo i sa kojim ciljem. Mene pre svega zanimaju posledice po računarsko obrazovanje.
Prošle godine dosta sam vremena posvetio razmišljanju o tome kakvo bi računarsko obrazovanje bilo primereno Srbiji. Pominjao sam i problem nastavnika, pre svega za fundamentalne oblasti računarstva, i izrazio sumnju da u Srbiji ima dovoljno kompetentnih. Zadatak, pa i dužnost prosvetnih vlasti bila je da o tome vode računa. Slažem se da je računarstvo važno za to da se Srbija svrsta među zemlje koje prate najnovija tehnološka dostignuća. Ali se pošlo od pogrešne pretpostavke da postojeći kadrovi to mogu da iznesu i da će se u međuvremenu školovati nova generacija kompetentnih nastavnika i istraživača.
Nažalost, to se nije desilo i nema naznaka da će se uskoro popraviti. Dopis Katedre za elektrotehniku i računarstvo to samo potvrđuje. Kao jedan od razloga za strukturne promene navodi se upravo to da se nastava računarstva na Fakultetu inženjerskih nauka zasniva na pet nastavnika i jednom asistentu, s tim što Katedra krivi Fakultet što joj nije dozvolio da se razvija. Svako odgovoran zapitaće se kako je uopšte bilo dozvoljeno da jedan fakultet otvori novi studijski program, a da pre toga nisu bili ispunjeni potrebni uslovi. O tome da li su ti uslovi dovoljni ne treba ni govoriti.
Pri tome se uopšte nije postavilo pitanje kompetentnosti tih nastavnika. Detaljnija analiza njihovog prethodnog obrazovanja, doktorata i istraživanja pokazala bi da nisu baš u skladu sa onim što računarstvo u suštini jeste: infrastrukturna tehnika koja treba da obezbedi sredstva i alate za obradu podataka. Mnogi će ovoj prostoj definiciji naći zamerku. Ali nadam se da će se svi složiti, neki i krajnje nevoljno, da sama primena računara nije računarska tehnika.
Kao neko ko je ceo radni vek posvetio računarskoj tehnici, nikako ne mogu biti protiv obrazovanja koje će dati nove stručnjake u toj oblasti. Ali sam protiv prakse da se nešto zove jednim imenom, a da se iza toga krije nešto sasvim drugo. Pogotovo što su studijski programi računarstva na prelazu vekova otvarani pre svega sa idejom da magična reč „računar“ privuče što više studenata. To se, naravno, pravda i time da mladima treba pružiti šansu da modernu struku studiraju u svom gradu, sa što manje troškova, u ovim „teškim“ ekonomskim vremenima. Predlog sa Fakulteta inženjerskih nauka ne oskudeva u takvim argumentima.
Nisam, nažalost, čuo da se kao razlog za otvaranje novog studijskog programa navodi to da je neka grupa nastavnika ostvarila istraživačke rezultate i stekla kritičnu masu znanja, dovoljnu da ga prenese na studente i razvija struku. Mora se priznati da je država imala sluha za želje univerziteta i fakulteta da otvaraju programe iz računarstva i informacionih tehnologija. A Srbija u tim oblastima sve više zaostaje, iako se hvalimo rezultatima takozvane IT industrije. Objektivan posmatrač mora priznati da je ta industrija uglavnom svedena na nivo usluga.
Možda će ova inicijativa uroditi plodom, ali mora se postaviti ozbiljno pitanje: ko garantuje da će novi fakultet ili departman promeniti stanje računarstva u Srbiji? Ili ćemo školovati inženjere po svom obličju i željama, pa neka se, kad se nađu u vrtlogu prakse, snalaze sami. A mi ćemo i dalje, bez trunke odgovornosti, napredovati u zvanjima na osnovu istraživanja i angažovanja koja ne moraju biti vezana za računarstvo. Naravno, u Srbiji je sve moguće, a kad nešto ne krene kako treba, pravdaćemo se da su krivi neki drugi. Pokušajmo ipak prvo da se pogledamo u ogledalo i odgovorimo sebi da li smo u pravu, ili treba da uzmemo vazduh i još jednom dobro razmislimo.