Siniša Ranđić – Page 18 – RASIN PERSONAL PORTAL

September 2, 2026September 11, 2026

Tour de Yugoslavia (5): Makar inkognito, da me želja mine

I posle par dana krenusmo nazad. Pred polazak voza iz Bitolja večerasmo ćevape u jednom restoranu u centru grada. Po dolasku u Skoplje sačekasmo voz koji ide za Beograd preko Niša.

Zapravo, na susednim peronima se u jednom trenutku našla dva voza za Beograd, jedan preko Niša, a drugi preko Kosova Polja i Kraljeva. Tata je pošto-poto hteo da uđe u onaj za Kraljevo, iako smo planirali da putujemo preko Niša. Ja sam bio uporan u tome da treba da uđemo u drugi voz, i zato dobih šamar.

U Niš stigosmo u rano jutro. Na pijaci kupismo nešto za doručak i odvezosmo se do Niške Banje. Vratismo se oko podneva i autobusom otputovasmo kući u Čačak.

More, ah more

Sve do 1977. godine moja letovanja biće vezana za boravak u Gradcu. Nije to bilo svake godine, ali ipak dovoljno da mi to dalmatinsko mestašce priraste srcu za ceo život. I kad god sam bio u prilici, učinio sam napor da svratim.

A onda su došla smutna vremena i u Gradcu nisam bio skoro tri decenije. Vratio sam mu se u dva navrata 2012. godine. Bile su to prilike za podsećanje na detinjstvo i mladost, na nešto čemu sam se tako radovao. Čak ne bih rekao da se moj Gradac puno promenio, pogotovu ljudi. Kao da se nismo videli godinu dana, a ne trideset.

Ali veze se nekako ponovo pokidaše. Ipak, nadam se da ću jednoga dana ponovo prošetati od Solina do Gradine, a onda do Bošca. Makar inkognito, da me želja mine.

Putovanja između

Do punoletstva je moje upoznavanje sa Jugoslavijom uglavnom bilo vezano za letovanja. Sve do 1965. godine, i postojanja čuvene K-15 karte, zahvaljujući kojoj se moglo skoro besplatno voziti železnicom i autobusom, letovanja su istovremeno bila i prilika da se malo putuje. Posle toga se na letovanje odlazilo planski.

U drugoj polovini šezdesetih počele su da se gase pruge uskog koloseka, tako da se sve češće na more odlazilo autobusom. Uglavnom su to bile turističke ture, koje su putnike prevozile u okviru takozvanih paket-aranžmana.

„Ćira” je iz Čačka prema Sarajevu vozio sve do 1969. godine, ali se sada prema Pločama putovalo novom prugom. Autobuski saobraćaj je sve više dobijao na značaju, pogotovu što je 1965. godine u potpunosti završena Jadranska magistrala kroz Hrvatsku. Sve to je pružilo nove mogućnosti za putovanje i lakše upoznavanje sa Jugoslavijom.

A onda su počela i vremena školskih izleta i ekskurzija.

September 1, 2026September 11, 2026

Tour de Yugoslavia (4): Skoplje, godinu posle zemljotresa

Naredna, 1964. godina donela je promenu odredišta za letovanje. Doduše, to i neće biti pravo letovanje od dve nedelje, kao što je tada bio običaj, već par dana boravka na Ohridskom jezeru. Za moje roditelje bilo je to podsećanje na bračno putovanje, koje je upravo i bilo na Ohridsko jezero.

U to vreme uglavnom nisam učestvovao u planiranju putovanja. A nije ni bilo potrebno, jer sve što ću videti bilo je novo za mene, pa izvoljevanje tipa „hoću da vidim ovo ili ono” nije imalo mnogo smisla.

Na put smo krenuli 24. ili 25. jula, a prvo odredište bilo nam je Skoplje. Bila su to vremena kada je voz još uvek bio osnovno prevozno sredstvo u putničkom saobraćaju. Od Čačka se do Skoplja moglo stići na dva načina, preko Niša i preko Kosova Polja. U to vreme Kosovo Polje je bilo železnička stanica Prištine, glavnog grada tadašnje Autonomne oblasti Kosovo i Metohija. Priština je tada imala oko četrdesetak hiljada stanovnika i na samom prostoru Kosova i Metohije bila je po značaju iza Prizrena, Peći i Đakovice.

Kroz Dolinu kraljeva

Moji su izabrali da ka Skoplju putujemo preko Kosova Polja. Od 1955. godine Čačak je sa Kraljevom povezan prugom normalnog koloseka, tako da se njome moglo putovati i ka Beogradu i ka Raškoj, pa dalje ka Kosovu Polju, naravno, sa presedanjem u Kraljevu. Kada je 1958. godine završena pruga normalnog koloseka između Stalaća i Kraljeva, moglo se putovati i prema Nišu, pa dalje ka Vranju i Makedoniji.

Od Kraljeva pruga prati Ibar, koji je do Raške produbio klisuru kroz obronke Stolova, Željina i Kopaonika sa desne, i Čemerna, Radočela i Golije sa leve strane svoga toka. Ovaj prostor se često prepoznaje po nazivima Dolina jorgovana, Dolina vekova ili Dolina kraljeva. U vozu nije gužva, tako da imamo mesto u kupeu i moći ćemo malo da odremamo tokom noći.

Sat koji je stao

U Skoplje stižemo u rano jutro. Grad se još oporavlja od katastrofalnog zemljotresa koji ga je pogodio tačno godinu dana ranije. Dočekuje nas porušena stanična zgrada sa satom koji se zaustavio u trenutku nesreće. Na sve strane su ruševine i obeležja mesta gde su poginuli žitelji grada na Vardaru.

Odlazimo do kuće brata naše prve komšinice, tetka Jane. Zatičemo njegovu majku i babu; brat je sa porodicom otišao u tazbinu. Ponudile su nam da se malo odmorimo. U neko doba začu se lomljava. Moj otac skoči sa kreveta i krenu napolje, valjda pomislivši da je ponovo došlo do zemljotresa. Srećom, samo je kamion na ulici ispred kuće istovarao ugalj za zimu.

Pošto smo se oprostili sa ljubaznim domaćicama, ponovo smo na železničkoj stanici, gde hvatamo šinobus za Bitolj. Voz je pun putnika. Čujem razgovor vezan za nastavak putovanja prema Ohridu i saznajem da odmah ispred stanice stoji autobus koji polazi čim primi putnike i da je velika gužva. Čim je voz stao, istrčavam, ulećem u autobus i zauzimam tri mesta. Kroz prozor uspevam da obavestim moje gde se nalazim, i u rane jutarnje sate možemo da krenemo ka krajnjem odredištu.

Iako smo u Ohrid stigli vrlo rano, lako nalazimo smeštaj u ulici koja iz centra i sa obale vodi ka Samuilovoj tvrđavi. Tačno preko puta crkve Svete Sofije.

Biljana platno beleše

Ne sećam se koliko smo dana ostali u Ohridu. Ali se dobro sećam kupanja na gradskoj plaži, penjanja sa ocem do Samuilove tvrđave i izleta brodom do manastira Svetog Nauma, na samoj granici sa Albanijom.

Sećam se i da sam ovde u Ohridu prvi put probao bozu. Nije mi se tada svidela, pa sam uveče tokom šetnji gradom pio limunadu, a moj otac bozu.

U to vreme manastir Svetog Nauma je bio muzej i naplaćivala se ulaznica. Ali su mog oca, sa panama-šeširom i tašnom u ruci, smatrali nekom važnom osobom, samo su ga odmerili i nisu mu naplatili ulaznicu. Celodnevni izlet u Sveti Naum omogućio nam je i kupanje na lepoj peščanoj plaži u blizini izvora Crnog Drima. Jednoga dana gazdarica nam je za ručak spremila čuvenu ohridsku pastrmku.

Sveti Naum — Panorama manastira Sv. Naum

September 1, 2026September 11, 2026

Tour de Yugoslavia (3): Tito i Hruščov u Postojni

Do samih Plitvičkih jezera ide se autobusom. Tokom vožnje mama stupa u razgovor sa jednom od putnica i saznaje da je iz Lazarevca, te da su ona i njena sestra, posle boravka sa mužem i sinom na Jadranu, pošle da vide Plitvička jezera. Kroz dalji razgovor ispostavlja se da je njen muž Milovan Popović tatin dobar drug, inače rodom iz Tijanja. A usput je i čika Vojov kum.

I tako smo tokom boravka na Plitvičkim jezerima imali društvo, a i kasnije tokom popodneva, kada smo se vraćali za Zagreb. Iz Zagreba su njih dve produžile za Beograd, a nas troje ka novom odredištu, Sarajevu.

U Sarajevo smo stigli u jutarnjim časovima i predstojao nam je celodnevni boravak u njemu i razgledanje znamenitosti. Dobar deo dana proveli smo na Ilidži i Vrelu Bosne, o čemu svedoči nekoliko crno-belih fotografija. Povratak u Čačak bio je „Ćirom”, ali ovoga puta putovali smo u suprotnom smeru.

Ponovo na moru

Boravak na moru 1963. godine bio je na neki način repriza letovanja iz 1959. Razlika je bila u društvu koje smo imali na tom putu, bili su to moj brat od strica Dragan i mamina koleginica Rada Popović. Sve ostalo je bilo gotovo isto kao prethodnog puta. Mala razlika je u tome što se sada jasno sećam boravka na Ilidži i Vrelu Bosne, kao i izleta u Makarsku tokom boravka u Gradcu. Naravno, odseli smo ponovo kod obitelji Ujdur.

I povratak sa letovanja bio je istom rutom, Gradac, Split, Rijeka, Postojna, Beograd, Čačak. Razlika je bila u tome što smo ovog puta spavali u Postojni.

Kada smo iz Rijeke autobusom stigli u Postojnu, došli smo baš u vreme kada su Tito i Hruščov završavali svoju posetu Postojnskoj jami. Uspeo sam da se probijem u prvi red i vidim dvojicu predsednika kako se u otvorenom kadilaku voze kroz uzan špalir građana, koji su mahali zastavicama i zasipali automobil cvećem.

Nažalost, u vozu kojim smo se vraćali u Beograd bila je velika gužva, tako da smo skoro sve vreme proveli u hodniku. Čak smo Dragan i ja odspavali na podu, dok su preko nas preskakali putnici. Pre polaska za Čačak ručali smo u restoranu „Drvar”, preko puta Železničke stanice. Bio je to sladak kupus sa junetinom, više mesa nego kupusa.

September 1, 2026September 11, 2026

Tour de Yugoslavia (2): Kajmak na zagrebačkom kolodvoru

Split od pre šest decenija ostaće mi u sećanju po penjanju na Marjan. Šestogodišnjaku je sve bilo zanimljivo. Široke stepenice, prekrasan pogled na grad i luku. I naravno gajdaš, koji je svojom muzikom uveseljavao mnogobrojne turiste.

Sledilo je ukrcavanje na znatno veći brod, „Partizanku”, i celonoćno putovanje do Rijeke, koja nas je sačekala kišom i poplavljenim pristaništem. Odlazak u Opatiju iskoristili smo da se poslednji put tog leta okupamo na moru. Spavali smo u Rijeci, u privatnom smeštaju nađenom preko turističke agencije, i sledećeg dana nastavili put za Postojnu.

Rijeku, Opatiju i Postojnu više sam doživljavao kroz priče moje bake, koja je ovde bila deset godina ranije. Zato sam sve vreme pokušavao da prepoznam ona obeležja o kojima mi je pripovedala. Bio je to neki novi svet za mene. Blještaviji od onoga na koji sam navikao.

Dolazak u Postojnsku jamu i njen obilazak pamtim i danas. Vožnja električnim vozićem, lepota krečnjačkih figura, čovečja ribica, sve se to urezalo u pamćenje dečaku naviknutom do tada samo na čačansku prašinu. Sve mi je bilo čudno, posebno onaj ogromni parking ispred jame, krcat automobilima koji su blještali na julskom suncu.

Neobični povratak kući

Tada sam na železničkoj stanici u Postojni prvi put video električnu lokomotivu. Dovde su međunarodne vozove vukle italijanske lokomotive, a odavde prema Beogradu „jurile” su one velike parnjače, koje su postizale brzinu i preko sto kilometara na sat.

Voz je bio pun, tako da smo stajali u hodniku. Putnici iz kupea ispred koga smo stajali, videvši dete, pozvali su mamu i mene da uđemo kod njih, tako da ću ostatak puta spavati sa glavom u maminom krilu i nogama u krilu jedne od putnica. Ispostaviće se da su to američki profesori koji putuju po Jugoslaviji, konkretno do Zagreba. Jedan od njih je znao ruski, pa ih je tata, koristeći svoje znanje ruskog, upoznao sa nekim osnovnim našim rečima i izrazima. Na rastanku su mi dali bombone i grisine, koje sam tada prvi put probao.

A onda su krenula putovanja

Putovanje na Jadran iz 1959. godine bilo je početak moje „ture po Jugoslaviji”, koja i danas traje, iako Jugoslavije više nema.

Posle trogodišnje pauze, zbog izgradnje kuće, na putovanje smo se ponovo odlučili 1962. godine. Nekako sam još bio mali da bih bio aktivni učesnik u odlučivanju kuda i kada ćemo putovati. Opet je bio jul kada smo se uputili za Beograd, a onda noćnim vozom za Zagreb. Ne sećam se kako smo putovali do Beograda; čini mi se autobusom preko Topole.

Na zagrebački kolodvor stigli smo u jutarnjim časovima i prva misao je bila nešto pojesti. Moji su naručili juhu, ali iako su me ubeđivali da je to ovdašnji naziv za supu, ja se nisam dao nagovoriti. Mama je pozvala konobara i pitala da li imaju kiflu, želeći da mi na nju namaže kajmak koji smo poneli sa sobom. Iz torbe je izvadila teglu i pripremila mi doručak.

Stolu je prišao konobar i, uz izvinjenje, pitao da li bi mogao da donese svoju kiflu da mu se namaže kajmak. Pri tome je, čini mi se, čak izgovorio pretpostavku da smo verovatno iz Čačka. Kada se vratio iz kuhinje, iza njega su na kuhinjskim vratima bile poređane glave osoblja, koje je želelo da vidi te putnike namernike što se slade nadaleko čuvenim čačanskim kajmakom.

Jugoslavija — jedan mali krug

Koliko se sećam, nismo se dugo zadržali u Zagrebu. Malo smo prošetali okolinom Kolodvora, koji se nalazi takoreći u centru grada, pa se u blizini nalaze mnoge znamenite zagrebačke građevine. Na primer hotel „Esplanada”, koji mu je prvi susjed.

Naše dalje odredište bile su Vrhovine, jer smo želeli da posetimo Plitvička jezera. Do Vrhovina se stiže vozom preko Karlovca, Ogulina i Otočca; od Vrhovina se preko Gospića stiže u Knin, i to je takozvana Lička pruga. Alternativna veza od Zagreba do Knina i dalje do Splita je takozvana Unska pruga, koja prolazi i kroz Bosnu i Hercegovinu.

Dok smo stajali na stanici u Karlovcu, tata je kupio sladoled na štapiću, bilo je to moje prvo probanje takozvanog industrijskog sladoleda. U Vrhovine stižemo u večernjim časovima i nalazimo prenoćište kod jedne starije žene. Naravno, to podrazumeva samo spavanje. Ranimo, a jutarnju higijenu obavljamo na železničkoj stanici. Iako je jutro, hladno je kao da je zima. Pogotovu voda sa česme na peronu.

September 1, 2026September 11, 2026

Tour de Yugoslavia (1): Idemo na more

„Upoznaj domovinu da bi je više voleo”, bio je moto ferijalaca. Ali su ga koristili i mnogi drugi, pogotovu planinari i izviđači. Kako je standard rastao, a putovanje u svet postajalo lakše, sve češće smo upoznavanje sa domovinom ostavljali za kasnije. Valjda računajući da uvek ima vremena. Nažalost, za mnoge generacije raspad Jugoslavije učinio je da to vreme nikad ne dočekaju. Na moje zadovoljstvo, imao sam priliku da čak pet puta napravim Tour de Yugoslavia. Ili, kako bi se naški reklo, protrčim kroz Jugoslaviju.

Idemo na more

Moje prvo veliko putešestvije u životu bio je odlazak na more 1959. godine. Gradac je i danas za mene sinonim za more.

Od Drugog svetskog rata prošlo je sedamdeset pet godina. U međuvremenu se na prostoru nekadašnje zemlje odigralo još nekoliko ratnih sukoba. Ali ipak, Drugi svetski rat je ostao kamen međaš prema kome se svet vremenski ravnao. A ta 1959. godina bila je samo četrnaest godina daleko od poslednjeg rata. Mališan poput mene nije mogao to da oseti. Jer sve je za mene bilo novo. I ono što sam doživeo tokom tih nešto više od dve sedmice bila je jedina realnost za koju sam znao. Tour de Yugoslavia je mogao da počne.

“Šarganska osmica” na pruzi Beograd – Sarajevo

Putovanje vozom sam iskusio dve godine ranije, putujući sa mamom u Beograd. Ali bio sam suviše mali da bih to doživeo na pravi način. Verovatno je strah koji je to putovanje donelo učinio da se malo čega sećam. Ostalo je pomalo izbledelo sećanje na sedenje u parku na Kalemegdanu i strina Fanikinu pirinčaru. I na malu gitaru koju mi je ujak Vladan kupio u muzičkoj radnji u ulici Maršala Tita. Možda mi je to sećanje osvežila i činjenica da je ta radnja bila na istom mestu i petnaest godina kasnije, kada sam se otisnuo na studije u Beograd.

Tutnji „Ćira”

Zato je putovanje „Ćirom” prema Sarajevu za mene bilo pravo otkrovenje. Pošto je voz kretao u večernjim časovima, nije bilo prilike da doživim putovanje Šarganskom osmicom i kasnije tutnjanje dolinama Rzava, Drine i Prače. Verovatno je pravi doživljaj bio pogled na Sarajevo sa stanice Bistrik. I neizbežno umivanje na dolaznoj stanici, jer bilo je dovoljno jedno zakašnjenje sa zatvaranjem prozora u jednom od sto trideset četiri tunela između Beograda i Sarajeva da budemo prepušteni duvanskom kozmetičaru.

Zapravo, ovom prugom, tačnije od Beograda do mora, putovanje je bilo prava avantura. Odvijalo se u tri etape: Beograd–Čačak, Čačak–Sarajevo i Sarajevo–more. Jer od hercegovačkog mesta Čapljina pruga se delila u dva kraka: jedan prema Pločama, a drugi prema Dubrovniku i Herceg Novom.

Putovanje je trajalo dva dana i dve noći. Da bi se na more stiglo u jutarnjim časovima, moralo se poći u rano popodne dva dana pre toga. U Čačak se stizalo za oko sedam sati. Iz Čačka je voz polazio u deset sati uveče i stizao oko sedam narednog dana u Sarajevo, na staru železničku stanicu.

Stanica je izgrađena 1882. godine, kada je pruga od Broda stigla u Sarajevo. Srušena je bezmalo sto godina kasnije, 1979, i na njenom mestu su izgrađeni stambeni blokovi. Putovanje se nastavljalo sa nove železničke stanice, napravljene 1953. godine, tačnije, polazni peron uskotračne železnice prema moru nalazio se sa leve spoljašnje strane nove stanice. Tamo gde je sada Autobuska stanica.

Čapljina — Železnička stanica u Čapljini

Nadomak mora

I onda je pruga ulazila u Hrvatsku, pa su se ređale stanice, Metković, Kula Norinska, Opuzen, Komin, Rogotin. I konačno se stizalo u Ploče.

Kada sam prvi put stigao u Ploče, dakle i na more, bilo je rano julsko jutro. Ploče se nalaze u blizini ušća Neretve u Jadransko more, preko puta gradića Trpanj na poluostrvu Pelješac. Iako su se moji plašili, hrabro sam zakoračio na dasku kojom se ulazilo na brod. Mislim da je bio u pitanju „Vladimir Nazor”, jedan iz serije brodova dobijenih kao pomoć posle rata, koji su saobraćali po Dalmaciji. Brod kojim ćemo stići u moje prvo morsko letovalište saobraćao je na liniji Ploče–Split–Ploče, a pre nego što bi stigao u Gradac svraćao je u Trpanj.

Dok smo se približavali pristaništu u Gradcu, Sunce je već odskočilo na nebu. Sledio je smeštaj kod obitelji Ujdur, i mogli smo na kupanje.

Gradac zauvek

Gradac će narednih dvadeset godina biti pojam za moja letovanja. Ali zahvaljujući odlascima u Dalmaciju, upoznaću i druge delove Jugoslavije. Zato su sva ta letovanja i ličila na Tour de Yugoslavia.

Posle dve sedmice uživanja u kupanju i sunčanju u uvali Bošac, možda onim sličnim ili čak istim brodom, uputili smo se u Split. U međuvremenu smo jedan dan posetili gradić Makarsku, po kome će ovaj deo Jadrana dobiti naziv Makarska rivijera. Od Gradca do Makarske ređaju se mestašca, Brist, Podaca, Zaostrog, Drvenik, Živogošće, Igrane, Drašnice, Podgora, Tučepi. U neka od njih brod pristaje da bi ostavio turiste ili pokupio one koji su putovali dalje ili se vraćali kućama. Prema Splitu, Makarskoj rivijeri pripadali su još i Baška Voda, Promajna i Brela.

Kasnije, kada letovanje na moru postane standardna opcija jugoslovenskog građanina, Makarska rivijera biće sinonim za takozvani jugoslovenski „paradajz turizam”. A pošto su na ovom području najviše letovali gosti iz Bosne i Hercegovine, često se nazivala i „Bosanskom rivijerom”.

September 1, 2026September 1, 2026

Jutarnje impresije

Drugi je petak u novembru, dan kada se obično obeležava godišnjica osnivanja Fakulteta. Dolazim rano i lakše nego obično parkiram se na svoje uobičajeno mesto. Čežnjivo gledam prema „šestici”, koja je i jutros zatvorena, znači, frižider još uvek nije pronađen. Ali zadovoljan sam, jer sam jutros stigao pre Vladice.

Spremačice, koje uobičajeno čiste jesenje lišće sa platoa, ukazuju na sumorni novembarski dan. Par studenata puši ispred ulaza, nad kojim se lenjo i naborano nadvio natpis „Dobro došli”. A onda mi pred očima sinu nešto sivo, čega nije bilo sinoć kada sam odlazio. U krugu oko platoa načičkane stoje ogromne sive betonske pepeljare, ili su možda kante za smeće. Da li zaista odbacujemo toliko smeća, ili među nama obitava toliki broj pušača da nam je bila potrebna ova promena? Ili je to možda znak da smo na putu u Evropu.

Hol baš i ne deluje spremno za današnji praznik, ali do podneva ima još vremena. Sve se to da dovesti u red.

Polazim pravo kod Čkala na kafu, a onda me jedan glas prenu iz razmišljanja: „Da li smo mi iz tehničke službe deo kolektiva ili ne?” Nehajno odgovaram: „Naravno da jeste.” A onda shvatam da je administraciji odobreno da na posao dođe posle devet. Pa naravno, praznik je, a to objašnjava i odsustvo živosti na Fakultetu, jer ni nastave nema. Bi mi jasno zašto ima slobodnih mesta na parkingu i zašto nisam video kola nekih od zaposlenih u administraciji. Pomislih da možda ni Čkale nije došao, pa po inerciji poljubih zatvorena vrata.

Sedim i razmišljam

Konačno se nađoh za svojim radnim stolom. I posle rituala koji podrazumeva startovanje računara, sedoh da ovo zapišem.

Nisu ovo prilozi za istoriju Fakulteta, ma kako se on zvao u budućnosti. Ovo je naša realnost, naša svakodnevica o kojoj ne razmišljamo onih običnih dana kada zvanično ne praznujemo. Jer nekima je svaki dan rada u ovom „hramu nauke” praznik, nigde nerad nije tako dobro plaćen. Ali to je već druga tema.

Jutros u „Politici” osvanu članak o Univerzitetu u Kragujevcu, na skoro celoj strani. Tema, izgradnja stanova za mlade naučnike. Kako to „naučnici” gordo zvuči. I Centar izvrsnosti namenjen banci matičnih ćelija. Kako taj naziv zvuči moderno i zagonetno. Mora da se iza toga krije nešto veliko, čim ga treba uviti u oblandu nerazumljivosti.

Nigde ni reči o gradovima koji su svoje fakultete darivali Univerzitetu. Izgleda da smo svi kolektivno postali predgrađa Kragujevca. Ili, kako se kaže u onom starom vicu, „snalazite se sami kako umete”.

I tako jedno sivo novembarsko jutro, dopunjeno sivilom betona kojim je upotpunjena okolina Fakulteta, nametnu neka razmišljanja i teme. Ali to je neka druga priča, koje ću se možda setiti opet jednog prazničkog jutra. Ili dana kada u zgradu Fakulteta ne budem ulazio sa pitanjem: „Šta treba danas uraditi?”

U Čačku, 14. novembra 2014. godine

September 1, 2026September 4, 2026

Put u Honduras

Nekoliko kratkih vesti i video-zapisa prenu me iz letargije. „Čačanska banka” je otišla u istoriju i svoje mesto ustupila „Halk” banci. Za trenutak nisam mogao da nađem prave reči ni smer u kome bih uputio svoje misli.

Već četvrt veka me proganja pomisao koliko nismo svesni da je istorija ipak učiteljica života. Nažalost, mi joj više dođemo kao ponavljači, ili su nas, ono malo slobodno mislećih, ućutkali kao što se ućutkuju školski štreberi.

Sudbina „Čačanske banke” podseti me na ovih gotovo šezdeset godina koliko sam sentimentalno vezan za tu ustanovu. Jer dobre dve decenije jeo sam hleb plaćen delimično njenim novcem. A i neki zanimljivi događaji mog detinjstva vezani su za njena zdanja, u koja sam svraćao kao dete njenog službenika.

Kako mogu zaboraviti riku naše Šarulje, koja je u banku krenula za babom. Ili gakanje guske koja je izvila svoj dugi vrat iz kotarice što je baba gurnula pod klupu. Bilo je tu batina koje sam dobio zato što sam ispečatirao ruke, i prekora da kod kuće „ima i baba i banka”.

Uhvati me neka seta, jer je Čačak izgubio još jedan od svojih simbola. Znam da ništa nije večito i da točak istorije mora da ide napred. Možda je tako moralo da bude.

A onda me misli vratiše na Fabriku reznog alata, „Cer”, Fabriku hartije, PKS-Lateks, „1. maj”, Grafopromet, PIK „Čačak”… Bojim se da je premnogo primera da bismo sve to morali da pravdamo sa „možda je tako moralo da bude”.

Put u Honduras

Ponekad mi se učini da je sve čega smo se dotakli u poslednjih četvrt veka, „otišlo u Honduras”, kako vrcavo govori naš slavni sugrađanin.

Neću ni pokušati da nađem opravdanja, niti da bilo koga optužujem. Jer je krug gotovo zatvoren i skoro ništa više se ne može spasiti ili povratiti. Samo bi ovaj lament nad rodnim gradom imao više gorčine.

Ovako, neka ove reči budu mali podsetnik onima koji ostaju ili dolaze posle nas, nauk za budućnost, šta im valja činiti da i oni ne bi za koju deceniju pisali svoje lamente.

U Čačku, 6. novembra 2015. godine

September 1, 2026September 1, 2026

Lutanja

Danas je praznik, Dan primirja u Prvom svetskom ratu, ili, kako mu danas tepaju, Velikom ratu. Za trenutak sam pomislio da skrenem misli ka tom ratu i zabludama kojima naša istorija obiluje. Ali ipak ću se vratiti osnovnoj temi.

Dan je osvanuo sunčan i vedar, nimalo novembarski. Prosto tera da se ne bude u kući. Posle doručka i kratkog bavljenja poslom sedam u kola i krećem da obiđem imanja. Odavno nisam bio u zabranima u Rtarima i Jezdini. A kanim se proći i kroz Zeoke, kuda nisam prolazio valjda skoro dve decenije, otkako sam napravio šetnju kroz Dragačevo sa Aleksandrom i Baraćem.

Put kroz Beljinu i Pridvoricu u boljem je stanju nego što sam očekivao. Čim se pređe u Lučansku opštinu, na asfaltu ima mnogo više dubokih rupa. Posle nekoliko mrazovitih jutara lišće masovno opada sa drveća, stvarajući pravi tepih žuto-smeđih boja. Dan kao stvoren da se jesen predstavi u pravom svetlu i bojama.

Već prvi pogled na šumu podno brda Klik govori da nije bilo neke prevelike seče. Posle seče ogreva tokom devedesetih šuma je razređena i sada ima jako krupnih stabala bukve. Penjem se onim puteljkom kroz komšijski deo šume. Ovde već ima tragova seče, i to prilično svežih, ostalo je dosta granja, i to prilično krupnog. Na gornjem kraju šume vidi se poneko odsečeno drvo, ali više je sečeno u susednoj cerovoj šumi, gde su nekada bila krupna stabla. Sada je taj deo prilično ogoljen, i to se desilo skoro.

Kroz postojbinu

Upućujem se ka Zeokama. Ovaj deo puta prema Grabovima i dalje je makadamski. Kod Kuveljine vikendice odlazim pravo umesto da skrenem levo, i od tog trenutka počinje moje lutanje na razmeđu Rtara i Zeoka. Odmah mi je bilo jasno da sam pogrešio, ali nisam ni sanjao da sam baš toliko pogrešio, dok jednim sokakom ne dođoh do vrata seoskog dvorišta.

Ispostaviće se da sam stigao do Vranića kuće u Rtarima, i to na prag mojih prijatelja, koji su živeli negde iznad Ranđića u ulici Ratka Mitrovića. Stariji, moja generacija, verovatno zbog bolesti samo šapuće, jer ima otvor na dušniku. Jedva sam poznao nekada krupnog, iako ne tako visokog momka. Mlađi me dočeka rečima: „Ranđiću, šta ti tražiš ovde?” Odmah su se setili gde sam pogrešio, a ja im odgovorih: „Kako bismo se inače ponovo sreli i popričali.”

Pomogoše mi da okrenem na travnatoj stazi, jer je bilo potrebno da se malo i pogura. Stariji me isprati skoro do mesta gde sam napravio grešku.

Nastavih svoje putovanje kroz zavičaj, trudeći se da prepoznam kućice tatinih rođaka koje smo nekada posećivali. Uspeh da prepoznam onu malu lepu kućicu Velibora i Petrije, i nešto dalje Đorđevu kuću. Tamo gde je nekada bila kuća mog dede Stojana, i gde žive potomci njegovog rođaka Krstomira, ima nekih novih objekata. Bacih pogled uz Kareni gaj, ali ne imadoh vremena da zamišljam zime kada su se niz njega u karlicama spuštala mnogobrojna Ranđića deca.

Odavde prema centru sela put je asfaltiran. Vidi se da je asfalt novijeg datuma. Nažalost, uzak je, tako da se vozila teško mimoilaze, a ja naiđoh na par vozila i traktora. U centru sela sada ima više objekata nego nekada.

Povratak

Brzo izađoh na Karaulu i skrenuh levo kroz Jezdinu. Pošto je bilo sušno, put je, iako zemljani, u dobrom stanju. Zastadoh pored šume, koja je nažalost prilično zapuštena. Reklo bi se da je odsečeno poneko drvo; vidljivi su ostaci granja one velike divlje trešnje što je neko odseče pre desetak godina. Posle toga kao da ih niko nije sekao, jer ima par zaista debelih trešanja. Pokušah da se popnem uz kolski put koji vodi kroz šumu, ali zbog lišća je klizavo, pa odustadoh. Kuća ispod šume je sređena, dograđeni su novi pomoćni objekti; a ako i ne stanuju ovde, onda sigurno često dolaze, jer je ispred stajao Opelov kombi.

Posle poplava od pre par godina, kada je bio dosta oštećen, put kroz Jezdinu je sada prilično u dobrom stanju. Brzo stižem u Čačak i prema Kneza Miloša idem starim putem, kojim sam nekad prolazio kada sam išao u vinograd. Nemam vremena da se sećam vremena od pre četiri decenije.

U Čačku, 14. novembra 2015. godine

August 30, 2026September 4, 2026

Muzej u komšiluku

Epidemija korona virusa iz temelja je prodrmala svet i unela pometnju u naše živote. Međutim, mnogi su upravo u tom vremenu našli inspiraciju i potrudili se da situacija u kojoj smo se našli dobije sasvim drugu dimenziju. Umesto lamentiranja nad zlom sudbinom koja nas je snašla, našli su volje i želje da makar u deliću naših zajedničkih života od zaborava otrgnu sećanja na vreme u kome smo se nadali da će ceo svet biti naš.

Burni događaji na kraju dvadesetog i početku novog veka, i nametnuta brzina življenja, izmenili su nam živote, pomerili ciljeve, udaljili nas jedne od drugih. A sve vreme je iznad nas lebdela ta ipak tužna misao, biće vremena. A vremena je bivalo sve manje, i tako će biti i ubuduće. Jer mnogih više nema, lična sećanja blede, a onda će se o nekim važnim događajima našeg življenja širiti iskrivljena slika. Ako tome dodamo da oko nas nestaju orijentiri koji nas podsećaju na prošlost, preti nam da sve ono što smo proživeli utone u mrak. A onda shvatiš da treba tako malo da bi se mnogo toga ipak moglo otrgnuti od zaborava.

Komšiluk

Iako sam skoro trećinu svog života proživeo van Čačka, rekao bih da nikada nisam odlazio iz rodnog grada. Ipak, sve je to samo privid, jer vikendi i dani godišnjeg odmora nisu bili dovoljni da nastavim ona druženja iz vremena pre odlaska na studije. Kada sam se vratio u Čačak, pomalo sam se osetio strancem. Nisam imao kopču sa starim društvom, pogotovu onim iz komšiluka. A novo je bilo na nekim drugim gradskim koordinatama. Tu je bilo i ono prokleto — biće vremena. Onda su sledili događaji koji su menjali prioritete, a vreme je prosto letelo. U međuvremenu je život pomalo postao navika. Čak i danas, kada smo zakoračili u zrele životne godine.

Penzionerski dani, a posebno stanje epidemije, naveli su me da se pomalo posvetim prošlosti. Pa tako konačno završih pisanije pod nazivom „Rekvijem za Ivanjički sokak”, koje započeh pre dve decenije. Nastalo je iz želje da od zaborava otrgnem sećanje na jednu od gradskih žila kucavica, ali je više bilo potreba da podstaknem druge, pre svega komšije, da se i sami prisete prošlosti. I da konačno napravimo tekst koji će svedočiti o promenama koje su menjale i naše živote. A te promene poslednjih meseci dobiše ubrzan tok, tako da ona odrednica, rekvijem, sve više dobija na značaju.

Srećom, slične pokušaje, možda pomalo na drugi način, imaju i drugi iz našeg okruženja. Jedan od onih koji pokušavaju dah prošlosti da zadrže u sadašnjosti i budućnosti jeste komšija Rato Smiljanić.

Muzej sećanja

Korona mu je „pomogla” da u roditeljskoj kući napravi svojevrstan muzej. Za njega saznadoh tokom slučajnog večernjeg susreta na ulici. A onda me jedne avgustovske večeri Zoran Barać pozva da posetimo Rata i vidimo šta je to napravio.

Muzej je posvećen vremenu između 1950. i 1980. godine. Za neupućene, simbolika koju nose ove godine mogla bi da ima sledeće značenje: tvorac Muzeja je rođen 1949. godine, pa se može reći da je naredne godine prohodao zemljom čiji će se jedan deo istorije završiti smrću predsednika Tita.

Od tada su prošle pune četiri decenije, a još uvek se vode rasprave o stanju u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata. Često se, u odsustvu pravih argumenata, potežu oni koji u sebi kriju pretpostavke, šta bi bilo kad bi bilo. Mi koji smo rođeni u prvih desetak godina posle rata uglavnom smo završavali škole i zapošljavali se u periodu na koji se muzejska postavka odnosi. Bez želje da iznosim bilo kakve paušalne ocene tih godina, moram reći da smo mi mladi većinom osećali perspektivu u svom budućem životu. Naravno, bilo je i onih koji su i tada osećali odbojnost prema vladajućem sistemu; uglavnom je to bilo indukovano porodičnim sudbinama tokom rata i posleratnog perioda. Ali i u takvim uslovima, manje-više svako je imao šansu.

Za iznošenje stavova koji bi bliže osvetlili to vreme treba mnogo više stranica teksta. A mnogi su to već uradili ili još uvek rade.

Ništa bez sporta

Muzejska postavka vreme o kome govori osvetljava kroz tri segmenta, Jugoslaviju, Čačak i sport. Zapravo, sport je ta nit koja se provlači i drži na okupu pažnju posetioca. Oni koji dobro poznaju Rata znaju kakav je bio zaljubljenik u sport, posebno u fudbal, koji je, uostalom, aktivno igrao u, kako se to nekada govorilo, nižerazrednim klubovima.

Iako je sport na prvom mestu, mestimično bljesne i informacija koja osvetljava druge segmente života i rada u tadašnjoj zemlji i naravno u Čačku. Podaci o čačanskim firmama, broju njihovih zaposlenih, društvenom proizvodu, broju izgrađenih stanova, samo su kratka ilustracija kako se živelo i radilo u Čačku tih godina.

Što se sporta tiče, uglavnom dominiraju fudbal i košarka, jer je po njima Čačak ipak bio najpoznatiji. Tu je podsećanje na 1962. godinu, kada je Borac pobedom nad OFK Titogradom postao član Druge savezne fudbalske lige. Ali i na izgubljenu utakmicu protiv Borca iz Banjaluke u kvalifikacijama za Prvu saveznu ligu. Oni stariji setiće se i moto-kros trka koje su se vozile u Spomen-parku početkom šezdesetih, na kojima je dominirao Bugarin Čorbadžijev, ali su mu dobro parirali i čačanski vozači Tomo Ilić, Aleksandar Vukajlović i Dragan Milićević.

U Muzeju se mogu videti mnogi autentični eksponati iz vremena koje postavka prati. Posebno su zanimljivi primerci, čak čitavi svežnjevi poznatih časopisa iz tog vremena, stripovi, plakati sa objavama sportskih događaja. Posebno dragoceno svedočanstvo o tom vremenu su filmovi koje je Rato snimao, sada presnimljeni na diskove. Izložena je i kamera kojom su zabeleženi najzanimljiviji detalji Ratovog delovanja kao snimatelja.

Zaboravljeni bob

Posebno zanimljiv eksponat predstavlja replika boba kakvim su se čačanski žestoki momci spuštali niz padine Jelice. Negde početkom šezdesetih godina održane su i dve trke.

Ne zadržah se dugo u razgledanju Muzeja. Podseti me na mnogo toga u čemu sam i lično učestvovao, ili sam bio svedok nekih događaja. Zadržah pravo da zgodnom prilikom ponovo dođem i detaljnije se upoznam sa postavkom. A ako bude prilike, napravim i neku fotografiju.

Nekih mesec dana kasnije započeh sa objavljivanjem kratkih priča o Čačku koga više nema. Ono što je Rato želeo i uspeo da dočara slikom i autentičnim predmetima, ja ću pokušati rečima. Vreme koje ostaje za nama zaslužuje da bude, bez zaborava.

U Čačku, 2. oktobra 2020. godine

August 30, 2026August 30, 2026

Cirkus nije otišao

Skoro će pune dve godine kako ne pisah o Čačku i senkama pod kojima se odvija život u moravskoj dolini. Druga interesovanja i obaveze odvedoše me drugim putevima i izgubih ono malo spontanosti što me je navodilo da beležim trenutke u kojima živim.

Juče su bile Zadušnice. Da bih izbegao gužvu i ugrabio malo intime, roditeljske grobove obiđoh danas. Pored tradicionalnog vetra koji pirka, februarska hladnoća i kiša koja kao da slini upotpunjuju patetiku mesta. Možda baš zbog hladnoće na groblju nema mnogo naroda. Sveće planuše tek posle nekoliko pokušaja. Zaklanjajući ih svojim telima, uspesmo da dobrano izgore pre nego što smo krenuli nazad.

Izlazak iz kuće iskoristismo da obavimo i kupovinu. Uglavnom se ona sada obavlja u velikim samouslužnim centrima, kakvih Čačak ima nekoliko. Za trenutak se setih prve samoposluge u Čačku, otvorene u Kuželjevoj ulici, gde se sada nalazi kafe-restoran „Desert”. Biće da se to desilo 1962. godine, dakle pre punih šest decenija.

Sećanje na detinjstvo

Uputismo se u Mega Maxi, koji se nalazi u neposrednoj blizini Železničke stanice. Skoro da nema nijedne ulice koja nije u rupama, sa napuklim ili valovitim asfaltom. O blatu da se i ne govori. Doduše, zima je, ali to ipak nije opravdanje za takvo stanje saobraćajnica u gradu. Pogotovu u gradu koji će za dve godine biti prestonica kulture Srbije. Sigurno je da će biti obećanja, pogotovu sada pred izbore.

Naravno, treba sačekati. Ali setih se jedne anegdote koju sam čuo od voditelja cirkuskog programa, verovatno „Kolorada”, pre šest decenija. U zamišljenom telefonskom razgovoru sa prijateljicom u Zagrebu, pozivajući je da dođe u Čačak, obratio joj se sledećim rečima:

„Draga Slave, evo me u Čačku, ovde mi je puno lepo, pa te pozivam da mi se pridružiš. Ne znaš da dođeš ovamo? Pa to je bar lako. Sedneš na vlak i kad dođeš na stanicu gde nema svetla i gde je blato do kolena, silazi. To je Čačak.”

Da li je ovo i danas čačanska stvarnost, vredi diskutovati. Jer ima puno ulica bez javne rasvete, ili ona gotovo čkilji. Blato nije do kolena, ali ga ima. Ali nam zato plastike ne nedostaje.

Cirkusi, mislim na one prave, odavno ne dolaze u Čačak. Ali po mnogim stvarima, kao da nikada nisu ni odlazili.

U Čačku, 27. februara 2022. godine